uspeh – Bubera

Samopuzdanje – dr Aleksandra Bubera Ninić za časopis Biznis

Novinarka Julijana Vincan je razgovarala sa dr Aleksandrom Buberom na temu samopozdanja i liderstva za majsko izdanje časopisa Biznis. Intervju objavljujemo u celosti.

Šta je samopouzdanje i zašto je ono važno?

Sam koren reči nas upućuje na njeno značenje – pouzdati se sam (u sebe), znači da smo sigurni da možemo da se pouzdamo u sebe u smislu izlaženja na kraj sa zadacima i problemima koje život stavlja pred nas, bilo da se radi o poslovnom, privatnom ili nekom drugom segmentu života.

Da li je ono odlučujući faktor za uspeh? Odnosno, može li i neko ko ga nema da bude baš uspešan u svom poslu?

Najtačniji odgovor na ovo pitanje je da samopouzdanje jeste odlučujući faktor za poslovni uspeh.

U XXI veku se sve češće srećemo sa Dunning–Kruger efektom pod kojim podrazumevamo da osobe sa niskim sposobnostima, veštinama ili iskustvom u odnosu na određene tipove zadataka imaju tendenciju da precenjuju svoje sposobnosti ili znanje (izvor: Wikipedia) i da očekuju za uzvrat da budu u skladu sa svojom pogrešnom procenom nagrađeni i materijalno i u vidu poštovanja, čestitiki i slično.

Međutim, postoje veoma uspešni ljudi koji sumnjaju u sebe i svoje sposobnosti i uspehe postižu zato što se stalno boje neuspeha i ne veruju u sebe i svoje sposobnosti i trude se iz petnih žila, radeći naporno i mnogo više nego što je potrebno, jer ne mogu tačno da procene koliko zapravo treba da rade da bi postigli određene uspehe.

Takvi ljudi se često iznenade kada postignu uspeh mnogo iznad svojih očekivanja i kada im ljudi čestitaju na uspesima, često se osećaju kao da se lažno predstavljaju da su uspešni, jer u stvari veruju da su neuspešni i nemaju samopouzdanja. Ovo je osnov takozvanog “Imposter sindroma”. Ovi ljudi izgaraju prekomerno i ne umeju da uživaju u svom uspehu, stalno su u grču i brigama.

Obrnuti Dunning-Kruger efekat, pak, označava osobe koje podcenjuju svoje veštine, znanje i sposobnosti, što je slično Imposter sindromu – jedino što “Imposter sindrom” ima šire značenje, jer obuhvata celokupnu ličnost, a ne samo određena znanja, veštine i sposobnosti koje se odnose na određeni specifičan zadatak.

Ljudi koji imaju adekvatno samopouzdanje, tačno procenjuju svoje sposobnosti, veštine, količinu rada, uspehe i greške i u stanju su da uživaju u postignutim rezultatima.

Kako ono utiče na performans u poslovanju, karijeri, pa i u životu?

Situacija je sasvim slična u karijeri i u privatnom životu – ako imate samopouzdanje zasnovano na objektivnoj proceni svojih veština, sposobnosti, zasluga i grešaka, ta realna procena će Vam pomoći da odlučite koje projekte ćete počinjati, u koje investirati, a iz kojih se dezinvestirati i tako najbolje rasporediti svoje resurse i dobiti najoptimalniji rezulttat.

Slično je i sa odnosom prema sebi i sa drugim ljudima – ako dobro poznajemo i procenjujemo sebe i druge, znamo kakve su nam želje i mogućnosti, a šta nikako ne želimo i na šta ne pristajemo i u stanju smo da to prepoznamo i sprovedemo u delo, onda ćemo i u privatnom (i socijalnom) okruženju imati najoptimalnije rezultate.

Šta sve utiče na samopouzdanje i na koji način?

Na samopouzdanje utiče mnoštvo faktora.

Već od trenutka kada smo rođeni jako se razlikujemo po tome u kakvoj porodici smo rođeni, da li smo bili željena i planirana deca, kakve resurse je imala naša porodica (ne samo materijalne već podjednako važne, a ponekada i važnije emotivne i relacione resurse; zatim obrazovne i sve druge resurse).

Dakle bitno je kakav smo imali start, a zatim, kakvo smo imali odrastanje i obrazovanje.

Da li su roditelji i najuža okolina bili prihvatajući, odbacujući, razmažujući, zlostavljajući, zanemarujući itd.

Da li su umeli da naprave dobru meru između ljubavi, zahteva, konsekvenci, obrazovanja, nege vaspitanja itd.

Kakva su nam iskustva bila tokom predškolskog, školskog i akademskog doba, da li smo na putu odrastanja imali neka traumatična iskustva itd.

Ukratko, svi faktori koji utiču na to kakva ćemo ličnost postati, utiči i na to da li ćemo i koliko biti samopouzdani i da liće to samopouzdanje biti adekvatno i zasnovano na objektivnim činjenicama.

Uravnoteženo odrastanje, vaspitanje i obrazovanje u najvećem broju slučajeva ima dobre efekte na samopouzdanje, mada i tu postoje izuzeci od prosečnih vrednost – u malom procentu slučajeva i pored dobrog odgoja osoba može imati nedostatak samopouzdanja; ili pored veoma lošeg odgoja i uslova izrasti u adekvatno vaspitanu, obrazovanu i samopouzadnu osobu.

Više o ovome možete pročitati na primer u “Natprosečni”(Outliers) i “David i Golijat” Malkoma Gledvela, kao i u “Projekat: Dug i zdrav život” dr Hauarda S. Fridmana i dr Lesli R. Martin

Kako se ono može dugoročno popraviti?

Samopouzdanje u objektivnom smislu se popravlja tako što savladavamo nova znanja, veštine i ostvarujemo ciljeve.

Međutim, videli smo da objektivni pokazatelji nekada nisu dovoljni, pa je za dugoročno popravljanje samopouzdanja u psihološkom i emotivnom smislu često potrebno primeniti korektivne faktore.

Najpouzdaniji je psihoterapija, jer se psihoterapijskim procesom postižu duboke i trajne promene, do kojih dolazimo tako što prvo eksplorišemo, definišemo i kontekstualizujemo problem, a onda u dogovoru sa klijentom postavimo ciljeve, napravimo plan tretmana i sprovodimo ga lečeći problem u korenu – delujući na njegov uzrok (ili uzroke) kao i njegove posledice.

To u praksi znači da ne možemo promeniti prošlost i istoriju pojedinca, ali možemo promeniti pogrešne zaključke koje je u procesu odrastanja doneo o sebi, drugima i svetu, i na osnovu njih formirao svoje stavove i nesvesne odluke po kojima dalje živi život. A budući da su zaključci pogrešni, njegovi doživljaji i na osnovu njih odluke donete u specifičnim okolnostima odrastanja disfunkcionalne za odraslu dob, možemo pomoći klijentu da ih zameni objektivno tačnim i funkcionalnim.

Danas su pored ovog najpouzdanijeg sredstva za korektivna iskustva i odnose, na raspolaganju i koučing i razni treninzi koji se nude na temu asertivnosti, emocionalnog opismenjavanja, socijalnih veština itd., koji mogu doprineti poboljšanjima i boljem funkcionisanju – uz napomenu, da se često ne bave uzrocima, već posledicama, što može veoma pomoći kada su uzroci bili manje disfunkcionalni.

Često osoba može i sama sebi pomoći birajući da čita knjige za samopomoć, uvodeći u svoj život zdrave navike, kao i birajući u poslu i privatnom životu da bude okružena osobama koje na funkcionalan i emocionalno zdrav način ulaze u relacije i jasno i otvoreno komuniciraju.

Ipak, često, da bismo odabrali takve osobe, prethodno nam je potrebna pomoć da ih prepoznamo, ukoliko ih nismo imali u svom okruženju tokom odrastanja.

Izvor: Razgovor je objavljen u časopsiu Biznis, štampano izdanje, maj 2023.

Image by Gerd Altmann from Pixabay

Paradoks moći, ili: Zašto su „poznati” tako nasilni?– dr Bubera za Nedeljnik

Dr Aleksandra Bubera je govorila za list Nedeljnik na temu povezanosti pozicije moći i nasiljnog ponašanja. Izjavu koju je dr Bubera dala novinarki Zorici Marković, objavljujemo u celosti.

Kada govorimo o ljudima koje promeni pozicija moći ili pozicija vlasti, ili slave, ili novca…i postaju nasilni, agresivni, posebno prema slabijima od sebe? Kod kakvih tipova ličnosti se to javlja, da li je u pitanju takva struktura ličnosti?

Po mom mišljenju pozicija moći, slave i slično obično ne može tako drastično da promeni ljude. Obično se radi o tome da su već i od ranije postojale crte ličnosti ili karakterne osobine koje predisponiraju osobu za ovakav način ponašanja. Ono što pokazuju istraživanja, na primer jedno koje je rađeno na uzorku najuspešnijih ljudi sa Wall Street-a, jeste da često osobe koje su najuspešnije imaju narcisoidne i/ili antisocijalne crte, adaptaciju ili organizaciju ličnosti, što su različite gradacije izraženosti ovih karakteristika. To zapravo znači da su za ekstremnu slavu, uspeh i moć često predisponirane iste one osobe koje kao karakteristiku imaju smanjenu ili čak potpuni nedostatak empatije, što im omogućava da se beskompromisno, pa i surovo bore i obračunavaju sa svima za koje procene da su im se našli kao prepreka na putu za ostvarivanje njihovih ciljeva. Bilo da je ova procena tačna ili ne.

Zašto onda postoji ono da „moć kvari ljude”, mišljenje da su „poznati
ljudi obesni”? Pa i zbog one rečenice „znaš li ti ko sam ja?“

Delimično smo pojasnili ovo u odgovoru na prethodno pitanje. Zapravo pozicija moći i slave samo pogoršava od ranije postojeće karakterne osobine. Takođe postoje i poznati i slavni i moćni ljudi koji se trude i uspevaju da ostanu skromni, altruistični, da budu korisni članovi društva i da pomažu drugima koji su u lošijoj poziciji od njih. Samo se o njima manje piše, jer se ne ponašaju incidentno i upadljivo i trude se da ne dolaze u žižu javnosti, za razliku od ljudi koje možemo svrstati u neku od dve gore pomenute kategorije.

Da li može da se kaže da novac, vlast ili moć ili slava utiču kao dodatni faktori koji podstiču bahatost kod ljudi, pa i kod onih koji inače nisu skloni? Ne kao da su to loše stvari, nego kao nešto zbog čega se osete kao da im je sve dozvoljeno? Da li može da bude problem što se previše puta izvuku?

Po mom mišljenju, novac, vlast moć i slava i te kako utiču kao dodatni faktori koji ako ne podstiču, a ono omogućavaju da se osoba oseti da neće imati ozbiljne posledice svojih postupaka, da ima više prava nego ostali ljudi. Što je zapravo i osnova bahatog ponašanja, obezvređivanja i destruktivne agresije prema drugim ljudima, jer druge ljude stavljaju u nižu poziciju, smatrajući da su manje vredni, a samim tim i da imaju manje prava od njih samih. Jedini izuzeci su osobe za koje procene da su moćnije od njih, ili da na neki način od njih zavise. Prema njima se mogu ponašati sa poštovanjem, strahopoštovanjem, ili čak snishodljivo. Na žalost svedoci smo da su slava, moć i bogatstvo faktori koji u većini zemalja u svetu omogućavaju da se osoba izvuče od posledica, ili da one budu toliko blage da je ne sprečavaju da ponovi prestup. Čime se još i potvrđuje njihovo osećanje nadmoći, „imanja većeg prava“ u odnosu na druge ljude i omogućava dalja, a ponekada i još surovija i bezprizornija agresija prema drugima. Zato je neophodno da se beskompomisno i to ne samo formalno, već i suštinski u svakodnevnom životu i praksi, kako institucionalnoj, tako i na individualnom nivou sprovodi jednak tretman za sve.

Tekst pod naslovom: „Paradoks moći, ili: Zašto su „poznati” tako nasilni?” priredila je novinarka Zorica Marković za štampano izdanje lista Nedeljnik, a objavljen je 19. decembra 2019. godine.

Postajemo li sve gluplji? Ovo pitanje muči ceo svet

Dva velika testiranja inteligencije u svetu i poražavajući rezultati nameću jednostavno pitanje, da li postajemo gluplji? Razgovarali smo sa dr Aleksandrom Buberom, psihijatrom i zamolili je da nam objasni zašto se na testiranjima koja bi na kojima se očekivao sjajan rezultat pojavio ovaj?

Centar za ekonomska istraživanja u Oslu istraživanjem na 730.000 Norvežana dokazao je da prvi put otkad se rade testovi inteligencije ne vidimo rast, već znatan pad koeficijenta inteligencije.

Istraživanje je privuklo veliku pažnju jer dokazuje dramatičnu promenu Flinovog efekta koji pretpostavlja da će zbog boljih uslova života IQ rasti.

Ovi rezultati, ali i slični mereni nešto ranije u Engleskoj, suprotstavljeni su generalnom stavu da su mladi napredniji, a generacije sve inteligentnije. Tako, na primer, rođeni 90-ih godina imaju pet bodova niži koeficijent inteligencije nego rođeni 20-ak godina ranije. Zbog čega je to tako? Da li zbog boljih uslova života, razvoja tehnologije i sve većeg oslanjanja na uređaje mlađe generacije intelektualno manje napreduju i postaju pasivnije, pa dolazi do obrnutog Flinovog efekta?

Prema rečima dr Aleksandre Bubera, specijaliste psihijatrije, ovi rezultati su konzistentni sa rezultatima ranijih istraživanja koja su se bavila uticajem spoljašnjih okolnosti na uspešnost.

– Ovo znači da ukoliko su uslovi u kojima osoba odrasta jako loši, za najveću većinu osoba to će dovesti do neuspeha. Ako su uslovi zadovoljavajući u smislu osnovnih potreba, kao i obezbeđeni optimalni uslovi školovanja, koji obezbeđuju izazove iz takozvane “naredne zone razvoja” za najveću većinu dece to će značiti da će biti barem prosečno uspešna. Ukoliko su uslovi izrazito dobri, bez postavljanja izazova, za najveću većinu dece to će biti dobra podloga za ispodprosečan uspeh. Naravno, u sva tri slučaja, uvek postoje izuzeci od ovog opšteg trenda – napominje dr Bubera.

Sa druge strane postavlja se pitanje da li su testovi koji su nuđeni na testiranju sasvim zastareli. Oni su rađeni za one koji su rođeni devedesetih, a generacije koje su rođene kasnije su nešto sasvim drugo. Generacije koje su odrasle uz pametne telefone i drugi vid zabave.

Svetski psiholozi smatraju da je došlo vreme za nove testove inteligencije, jer jednostavno ovi stari više nisu merodavni. Samim tim doveli su u pitanje istraživanja čiji je cilj bio da se odredi da li smo kao čovečanstvo inteligentniji li ne. Jer, ne, sigurno nismo manje inteligentni. Osim toga ljudi su danas u većem procentu uspešniji, nego što je to bio slučaj pre nekoliko decenija.

Ipak, naš psihijatar smatra da, inteligencija i uspeh se ne mogu izjednačiti, a svoju hipotezu da će najinteligentnija, prema IQ mereno, deca biti i najuspešnija još sam Luis Terman je opovrgnuo.

– Ono što je međutim zajedničko za sva istraživanja jeste da su i inteligencija i uspeh uslovljeni genetskim i okolinskim faktorima (inteligencija više genetskim, a uspeh više okolinskim) i da je na ono što je genetski dato moguće donekle uticati, što smo videli i iz originalnog Flinovog istraživanja. Naime, Džejms Flin je ustanovio da sa razvojem boljih uslova i školskog sistema na svakih 10 godina u populaciji dobijamo porast IQ za nekoliko bodova. I u sadašnje vreme za neke populacije je to tačno, recimo u Južnoj Koreji, a za druge populacije je došlo do obrtanja Flinovog efekta, na primer u nekoliko razvijenih Zapadnih zemalja. Rađena su različita istraživanja, hipotezirani su različiti uzroci kao što su: neurotoksični faktori, genetika, migracije, tehnologizacija i slično i za sada nema konzistentnih zaključaka, sem da se ponavlja da su u zemljama gde je najviše emigranata primećeni ovakvi trendovi. Ovo je očekivano, jer je populacija emigranata pod najvećim stresom, najčešće loših životnih uslova sa prisutnom jezičkom barijerom – objašnjava dr Bubera.

Ovo znači da su izmišljene teorije, kao što su na primer ona da postajemo gluplji zato što sve mesto nas rade mašine, koristimo za ih za učenje i dosta se na njih oslanjamo padaju u vodu, jer nikada nisu dovoljno istražene. Za sada ostaju samo teorije.R.N.Izvor: Žena.blic.rs

Fenomen Nole

Aleksandra Bubera

Intervju sa novinarom Rajkom Pivljaninom objavljen u Blicu u junu 2011.

Koliko njegove pobede doživljavamo kao kompenzaciju sopstvenih neuspeha?

– Ne bih mogla da tako generalizujem. Sigurno da postoje ljudi kojima imponuje da njegov uspeh doživljavaju kao svoj zato što se inače ne osećaju uspešnim u životu, ali većina ljudi to ipak ne radi, već je ponosna na Novaka Đokovića i njegove uspehe. Ponos je inače infantilno osećanje, tj. ponosni smo kada uradimo nešto što očekujemo da će odobriti ili pohvaliti neki autoritet, ili neka roditeljska figura, kao i kada neko, koga smatramo „našim“ uradi tako nešto. Infantilna osećanja su ona koja su tipična za dečiji uzrast, a i kod nas u Srbiji su ona prilično česta. Na primer „srpski brend“ – srpski inat je nešto na šta smo često ponosni, a to je isto infantilno osećanje. Ali, da se vratimo na ponos. Kada smo ponosni, to sugeriše da nam je potrebna potvrda nekog autoriteta, nekoga izvan nas da smo dobro uradili nešto, a zatim se dobar postupak ili uspeh izjednačava sa ličnom vrednošću.

Odrasle osobe su, za razliku od dece, u stanju da razdvoje ovo dvoje tj. sebe kao biće od svog ponašanja, a što je neophodno da ne bismo svaki put kada nešto pogrešimo proglašavali sebe za pogrešne ili loše ljude, a svaki put kada uradimo nešto dobro i samo pod tim uslovom shvatali sebe kao dobre osobe, ili u slučaju ponosa kao superiorne, odnosno mnogo vrednije od drugih. U strukturi ponosa je važno takođe da osobu i njen uspeh vidi neki autoritet: „Mama, vidi me kako sam dobar“, pa tako i ovaj ponos na Novaka Đokovića ima sličnu strukturu, samo prema svetu: „Aha, eto, nek vide oni sada kakvi smo mi Srbi“ – iako se radi o jednom Srbinu, a ne o celoj naciji… Onaj manji broj osoba koji zaista kompenzuje svoj neuspeh tuđim uspesima zaista ima veliki problem, jer pogrešno procenjuje sebe, druge i svet.

Sklonost da se individualni uspeh projektuje na kolektivitet – stanje i posledice?

– Normalno je da se pripadnici neke grupe, u ovom slučaju Srbi ili stanovnici Srbije identifikuju sa jednim od najuspešnijih pripadnika svoje grupe, jer tada je „njegov uspeh i njihov uspeh“. To ima svoje dobre i loše strane. Dobre strane su to da pogotovo mlađi vide u ovakvim pojedincima svoje uzore, a Novak Đoković je dobar uzor zbog mnogih svojih osobina kojima je sebe izgradio i omogućio sebi da bude to što jeste – on je veliki radnik, borac, vredan je, uporan je, ne predaje se pred neuspehom, nego nastavlja dalje i kada je teško, ne obeshrabruje se pred preprekama itd. A kada vam je takva osoba uzor, onda ćete težiti da kod sebe razvijete osobine koje kod njega cenite.

Loše strane su to da se ovakvi pojedinci idealizuju, kao da nemaju i neke druge, manje privlačne osobine, a zatim se često takva idealizovana slika nekritično pripisuje i sebi, kao pripadniku iste grupe, čak i kada objektivno pojedinac nema te osobine. I što se i pojedinac, i član grupe koji se s njim identifikovao oseća superiornim u odnosu na druge grupe i pojedince koji im pripadaju.

Ovde je bitno naglasiti da sva ljudska bića imaju jednaku bazičnu vrednost tj. jednako su vredni i da zbog toga zaslužuju jednak tretman „pred Bogom i pred ljudima“ bez obzira na verska, nacionalna i ostala obeležja, ali da po nekim karakteristikama nisu jednaki.

Dakle, naravno da je Novak Đoković trenutno superioran na terenu, ali to ne znači da je on kao ljudsko biće „nad-rasa“, superioran, „nebeski“ ili slično, kao ni pripadnici grupe kojoj pripada.

Svi se sećamo implikacija koje su nacionalna ili lična „superiornost“ jedne grupe u odnosu na drugu imale kroz istoriju.

Kad god se pojedinac ili grupa osete kao biće ili nacija „vredniji“ od drugih, onda mogu sebi uzeti za pravo da „one druge“ proglase za manje vredne, a samim tim i s manjim pravima.

Iz toga mogu prozići nepoštovanje, pa čak i nasilje.

Šta prosečan građanin Srbije sve vidi u Novakovim pobedama i trijumfima?

–Naši građani u njegovim pobedama vide i svoju, baš zbog ponosa i identifikacije sa Novakom Đokovićem. Pretpostavljam da je ovo pogotovo izraženo nakon decenija lošeg života, ratova, suočavanja sa svim lošim stvarima koje su činjene u periodima ratova, sankcija, bombardovanja zbog čega Srbi i Srbija nisu baš prikazivani u dobrom svetlu prema svetu. Sada je prilika da se kroz Novaka Đokovića i ostale uspešne pojedince ili timove i mi svi pokažemo u drugom, blještavom svetlu. I zato nam je Novak Đoković još i više važan, nego što bi bio da su okolnosti bile drugačije.

Mislim da je većina građana već dugo želela da može da se identifikuje sa dobrim i uspešnim pojedincima i stvarima, a ne da sebe identifikuje sa propalom državom, ekonomijom, političarima i lošom slikom o Srbiji i Srbima kakva je bila poslednjih decenija u očima sveta. Opravdano ili ne, to je sada već druga tema. U svakom slučaju, svi želimo i sebe i svoju grupu da posmatramo kao dobre i vredne, a ne kao lose, i zato je mnogo lakše videti sebe u trijumfima Novaka Đokovića, nego u raznim drugim stvarima iz naše prošlosti.

Šta Srbi najviše vole i cene kod Novaka?

– Mislim da vole sve one dobre osobine koje sam već navela, a koje svakako jesu za poštovanje. Takođe mislim da nam se sviđaju i njegova energičnost, borbenost, snaga pa i „prgavost“ na terenu, reakcije i kada dobije i kada izgubi poen, to što je temperamentan, što je duhovit i ume da zabavlja, ugosti i poklanja. Mislim da su to osobine koje dosta ljudi smatra za simpatične i „nacionalno tipične“.

Kako da ne upropastimo ovaj nacionalni brend?

– Imam utisak da ispod ovog pitanja leži uverenje da mi građani Srbije „čega god se dohvatimo i upropastimo“? Ispravite me ako grešim, ali dosta često u razgovoru među ljudima čujete izjave koje su u skladu sa tim. Doduše, nije da nemamo dokaze iz naše prošlosti da je bilo dosta neuspešnih poteza na raznim poljima života, pa verovatno i zbog toga ovakvo uverenje je, na žalost, zajedno sa naučenom bespomoćnošću počelo da biva delom naše kolektivne slike o sebi.

Međutim, teško da ćemo mi kao država ili narod upropastiti ovaj „brend“, jer Novak Đoković je brend sam za sebe. On nije ni nastao tako što su ga ova država ili narod podržavali, već, usudila bih se čak i da kažem, uprkos tome, odnosno, velikim ličnim zalaganjem njegove porodice i njega, a tek kasnije kada je postao poznatiji je dobio širu podršku. Za razliku od nekih drugih mesta na zemaljskoj kugli gde je briga o mladima i talentovanima organizovanija i obuhvata mnogu decu. Stoga smatram da je Novak Đoković iako naš, nezavisan od nas i stoga teško da možemo „upropastiti“ ovaj „brend“.

Koliki je pritisak na samom Đokoviću, da li postoje modeli po kojima se može amortizovati toliki pritisak slave, pobeda, očekivanja.

– Pritisak na njega jeste velik, ali, to kako se on s time nosi zavisi od njega, a ne od pritiska. Ja Novaka Đokovića lično ne poznajem, ali, koliko znam o njemu on je što se tiče svog posla odavno sebi zacrtao šta hoće – još od malena. Jako se razlikuju ljudi koje su roditelji od malena podržavali, učili ih da poznaju sebe i svoje želje i u skladu sa njima realno odrede ciljeve, realno hvalili njihove dobre osobine i postupke, pomagali im da se razvijaju, pružali im neophodnu logističku i emotivnu podršku od onih koji to nisu imali. Novak Đoković spada u tu prvu grupu. O tome nam govori i način na koji on podnosi svoje poraze i neuspehe. On se na sebe ljuti kada pogreši i ne uspe, a ljutnja jeste zahtev za promenu ponašanja, ali sebe ne prezire i ne mrzi, već sebe motiviše da sledeći put uradi bolje, znajući pri tome da je vredan pojedinac i pored trenutnog gubitka ili neuspeha. Ovakve ljude u žargonu nazivamo „životnim pobednicima” – to su ljudi koji znaju realno da procene odnos talenta, rada koji je potrebno uložiti i visine ciljeva koje sebi postavljaju i da pri tome uživaju i budu zadovoljni, odvajajući svoju vrednost kao bića od svojih postupaka.

Ljudi koji postižu uspehe da bi njima zaslužili pravo da budu voljeni, ili čak da postoje, spadaju u drugu grupu, koja se mnogo teže nosi i sa neuspehom i sa uspehom. Sa neuspehom zato što kada nešto ne uspeju, onda smatraju sebe za loše i neuspešne. A sa uspehom, zato što smatraju da moraju uvek i pod svim uslovima biti uspešni, što je nemoguća misija i kad tad će se desiti da „omanu”. Kada su uspešni često grandiozno precenjuju sebe i smatraju se superiornim, a pri prvom neuspehu ovakvo grandiozno viđenje sebe zamenjuje – nihilističko, tj. da ne vrede uopšte, a ni jedno ni drugo nije realno. A onda će se aktivirati njihova osećanja samoprezira, samomržnje i slično, što se završava depresijom, agresijom, samopovređivanjem, „anesteziranjem” neprijatnih emocija drogama i alkoholom sve do suicida i homicida. Primeri mnogih zvezda kao što su, na primer, Natali Vud, Džudi Garland, Elvis Prisli čije su biografije dobro poznate se uklapaju u ovakav scenario gde i pored vrtoglavog uspeha pojedinac na kraju završi tragično. Ovakve ljude u žargonu nazivamo „životni gubitnici” jer su i pored velikog uspeha koji su postigli, veliki deo svog života bili nezadovoljni, nesrećni i završili ga pre vremena, tragično.

Naravno da i pojedinci koji krenu da ostvaruju uspehe da bi tako zaslužili „pravo” na ličnu vrednost i postojanje, iako je ono svima nama dato samim činom rođenja, mogu naučiti da odvoje svoju ličnu vrednost od svojih uspeha i neuspeha. Na sreću, možemo se menjati uz pomoć prijatelja, uzora, mentora, psihoterapije, sporta, čitanjem knjiga i na razne druge načine, tako da postoje brojni modeli kako se s uspehom i neuspehom može izaći na kraj. Za početak, postoje mnogobrojne knjige na tu temu koje su napisali uspešni ljudi koji su sami prolazili kroz razne krize, uspehe i neuspehe u životu ili pomagali drugima da kroz njih prođu i opisali kako su istima izlazili na kraj. Na primer, „Kako sam dospela ovde” Barbare de Anđelis, gde autorka opisuje uspone, padove i borbu u autobiografsko-biografskoj knjizi i „Životne strategije” Filipa Mekgroa, koji navodi brojne primere ljudi s kojima je radio, a među prvima i Opru Vinfri, u situacijama kada je trebalo suočiti se sa velikim uspesima i neuspesima.

Dakle, uputstvo i model je da osoba bude svesna svoje bazične vrednosti bez obzira na životne okolnosti i da zna da su uspesi i neuspesi privremeni i da nas ne čine oni onakvima kakvi jesmo već naša suština ljudskih bića i kapacitet za ljubav i promenu – to je ono što čini našu ličnu moć.

Može li doći do detronizacije, koliko smo tome skloni? Trenutni odnos blagog prećutkivanja prema Jeleni Janković i Ani Ivanović koje više nisu „na visini nacionalnog zadatka“?

– Moje mišljenje je da su upravo mediji više skloni detronizaciji nego građani, jer mediji žive od ekskluzivnih informacija i jednom kada neka osoba prestane biti predmet istih, više nije toliko zanimljiva medijima koji su poslednjih godina u Srbiji jako tržišno orjentisani, što nije dobro. Građani malo teže zaboravljaju svoje heroje i sa simpatijama i saosećanjem gledaju na neuspehe s kojima se suočavaju. Oni mogu biti ljuti na svoje idole, a kao što sam rekla, ljutnja je usmerena na ponašanje, a ne na osobu, odnosno, građani imaju očekivanja od njih da se ponovo vrate na vrh, da pobeđuju, ali ih ne preziru i ne otpisuju kao osobe već većinom saosećaju sa njima u fazama kroz koje prolaze.

Na sreću kod nas nije običaj da se građani identifikuju u tolikoj meri sa svojim herojima, njihovim uspesima i neuspesima i ne smatraju grehom kada oni više nisu toliko uspešni, kao što je to bio slučaj sa kolumbijskim fudbalerom koji je ubijen od strane navijača nakon što je dao autogol na važnoj utakmici. To je tipičan primer glorifikacije za kojom sledi satanizacija, a s tim i pravo da se bivši heroj proglasi za zlog i da sa sebi da za pravo da mu se oduzme život, jer je procenjeno da je to manje vredno od „nacionalnog neuspeha“.