Novinarka Julijana Vincan je razgovarala sa dr Aleksandrom Buberom na temu samopozdanja i liderstva za majsko izdanje časopisa Biznis. Intervju objavljujemo u celosti.
- Šta je samopouzdanje i zašto je ono važno?
Sam koren reči nas upućuje na njeno značenje – pouzdati se sam (u sebe), znači da smo sigurni da možemo da se pouzdamo u sebe u smislu izlaženja na kraj sa zadacima i problemima koje život stavlja pred nas, bilo da se radi o poslovnom, privatnom ili nekom drugom segmentu života.
- Da li je ono odlučujući faktor za uspeh? Odnosno, može li i neko ko ga nema da bude baš uspešan u svom poslu?
Najtačniji odgovor na ovo pitanje je da samopouzdanje jeste odlučujući faktor za poslovni uspeh.
U XXI veku se sve češće srećemo sa Dunning–Kruger efektom pod kojim podrazumevamo da osobe sa niskim sposobnostima, veštinama ili iskustvom u odnosu na određene tipove zadataka imaju tendenciju da precenjuju svoje sposobnosti ili znanje (izvor: Wikipedia) i da očekuju za uzvrat da budu u skladu sa svojom pogrešnom procenom nagrađeni i materijalno i u vidu poštovanja, čestitiki i slično.
Međutim, postoje veoma uspešni ljudi koji sumnjaju u sebe i svoje sposobnosti i uspehe postižu zato što se stalno boje neuspeha i ne veruju u sebe i svoje sposobnosti i trude se iz petnih žila, radeći naporno i mnogo više nego što je potrebno, jer ne mogu tačno da procene koliko zapravo treba da rade da bi postigli određene uspehe.
Takvi ljudi se često iznenade kada postignu uspeh mnogo iznad svojih očekivanja i kada im ljudi čestitaju na uspesima, često se osećaju kao da se lažno predstavljaju da su uspešni, jer u stvari veruju da su neuspešni i nemaju samopouzdanja. Ovo je osnov takozvanog “Imposter sindroma”. Ovi ljudi izgaraju prekomerno i ne umeju da uživaju u svom uspehu, stalno su u grču i brigama.
Obrnuti Dunning-Kruger efekat, pak, označava osobe koje podcenjuju svoje veštine, znanje i sposobnosti, što je slično Imposter sindromu – jedino što “Imposter sindrom” ima šire značenje, jer obuhvata celokupnu ličnost, a ne samo određena znanja, veštine i sposobnosti koje se odnose na određeni specifičan zadatak.
Ljudi koji imaju adekvatno samopouzdanje, tačno procenjuju svoje sposobnosti, veštine, količinu rada, uspehe i greške i u stanju su da uživaju u postignutim rezultatima.
- Kako ono utiče na performans u poslovanju, karijeri, pa i u životu?
Situacija je sasvim slična u karijeri i u privatnom životu – ako imate samopouzdanje zasnovano na objektivnoj proceni svojih veština, sposobnosti, zasluga i grešaka, ta realna procena će Vam pomoći da odlučite koje projekte ćete počinjati, u koje investirati, a iz kojih se dezinvestirati i tako najbolje rasporediti svoje resurse i dobiti najoptimalniji rezulttat.
Slično je i sa odnosom prema sebi i sa drugim ljudima – ako dobro poznajemo i procenjujemo sebe i druge, znamo kakve su nam želje i mogućnosti, a šta nikako ne želimo i na šta ne pristajemo i u stanju smo da to prepoznamo i sprovedemo u delo, onda ćemo i u privatnom (i socijalnom) okruženju imati najoptimalnije rezultate.
- Šta sve utiče na samopouzdanje i na koji način?
Na samopouzdanje utiče mnoštvo faktora.
Već od trenutka kada smo rođeni jako se razlikujemo po tome u kakvoj porodici smo rođeni, da li smo bili željena i planirana deca, kakve resurse je imala naša porodica (ne samo materijalne već podjednako važne, a ponekada i važnije emotivne i relacione resurse; zatim obrazovne i sve druge resurse).
Dakle bitno je kakav smo imali start, a zatim, kakvo smo imali odrastanje i obrazovanje.
Da li su roditelji i najuža okolina bili prihvatajući, odbacujući, razmažujući, zlostavljajući, zanemarujući itd.
Da li su umeli da naprave dobru meru između ljubavi, zahteva, konsekvenci, obrazovanja, nege vaspitanja itd.
Kakva su nam iskustva bila tokom predškolskog, školskog i akademskog doba, da li smo na putu odrastanja imali neka traumatična iskustva itd.
Ukratko, svi faktori koji utiču na to kakva ćemo ličnost postati, utiči i na to da li ćemo i koliko biti samopouzdani i da liće to samopouzdanje biti adekvatno i zasnovano na objektivnim činjenicama.
Uravnoteženo odrastanje, vaspitanje i obrazovanje u najvećem broju slučajeva ima dobre efekte na samopouzdanje, mada i tu postoje izuzeci od prosečnih vrednost – u malom procentu slučajeva i pored dobrog odgoja osoba može imati nedostatak samopouzdanja; ili pored veoma lošeg odgoja i uslova izrasti u adekvatno vaspitanu, obrazovanu i samopouzadnu osobu.
Više o ovome možete pročitati na primer u “Natprosečni”(Outliers) i “David i Golijat” Malkoma Gledvela, kao i u “Projekat: Dug i zdrav život” dr Hauarda S. Fridmana i dr Lesli R. Martin
- Kako se ono može dugoročno popraviti?
Samopouzdanje u objektivnom smislu se popravlja tako što savladavamo nova znanja, veštine i ostvarujemo ciljeve.
Međutim, videli smo da objektivni pokazatelji nekada nisu dovoljni, pa je za dugoročno popravljanje samopouzdanja u psihološkom i emotivnom smislu često potrebno primeniti korektivne faktore.
Najpouzdaniji je psihoterapija, jer se psihoterapijskim procesom postižu duboke i trajne promene, do kojih dolazimo tako što prvo eksplorišemo, definišemo i kontekstualizujemo problem, a onda u dogovoru sa klijentom postavimo ciljeve, napravimo plan tretmana i sprovodimo ga lečeći problem u korenu – delujući na njegov uzrok (ili uzroke) kao i njegove posledice.
To u praksi znači da ne možemo promeniti prošlost i istoriju pojedinca, ali možemo promeniti pogrešne zaključke koje je u procesu odrastanja doneo o sebi, drugima i svetu, i na osnovu njih formirao svoje stavove i nesvesne odluke po kojima dalje živi život. A budući da su zaključci pogrešni, njegovi doživljaji i na osnovu njih odluke donete u specifičnim okolnostima odrastanja disfunkcionalne za odraslu dob, možemo pomoći klijentu da ih zameni objektivno tačnim i funkcionalnim.
Danas su pored ovog najpouzdanijeg sredstva za korektivna iskustva i odnose, na raspolaganju i koučing i razni treninzi koji se nude na temu asertivnosti, emocionalnog opismenjavanja, socijalnih veština itd., koji mogu doprineti poboljšanjima i boljem funkcionisanju – uz napomenu, da se često ne bave uzrocima, već posledicama, što može veoma pomoći kada su uzroci bili manje disfunkcionalni.
Često osoba može i sama sebi pomoći birajući da čita knjige za samopomoć, uvodeći u svoj život zdrave navike, kao i birajući u poslu i privatnom životu da bude okružena osobama koje na funkcionalan i emocionalno zdrav način ulaze u relacije i jasno i otvoreno komuniciraju.
Ipak, često, da bismo odabrali takve osobe, prethodno nam je potrebna pomoć da ih prepoznamo, ukoliko ih nismo imali u svom okruženju tokom odrastanja.
Izvor: Razgovor je objavljen u časopsiu Biznis, štampano izdanje, maj 2023.
Image by Gerd Altmann from Pixabay