životni skripti

Aleksandra Bubera o Transakcionoj analizi u Noćnom programu Radio Beograda 1, 30. 11. 2016.

– Kako transakciona analiza, ne samo kao metod psihoterapije nego i kao teorija ličnosti, objašnjava čovekovu prirodu i čovekovo ponašanje?

– Šta je “životni scenario”, kako nastaje i kako možemo da ga promenimo?

– Kako nastaju “igre” u međuljudskim odnosima i čemu one služe?

– Šta podrazumeva pojam “ugovora” u transakcionoj analizi?

Naša gošća je dr Aleksandra Bubera, neuropsihijatar i psihoterapeut.

U drugom satu emisije, Branka Kordić, klinički psiholog, odgovara na pitanja slušalaca.

Autor i voditelj: Branka Kordić

Urednik i voditelj: Hana Gadomski

Emisiju možete poslušati ovde.

Perfekcionizam

Aleksandra Bubera

Intervju sa novinarkom Suzanom Bijelić, objavljen u Blicu u maju 2011.

Šta je perfekcionizam?

– Perfekcionizam je osobina koja se može posmatrati kao pozitivna i kao negativna osobina.

U kliničkoj praksi je posmatramo kao negativnu, jer u kliničkom smislu pod perfekcionizmom podrazumevamo da osoba sebe prihvata ekstremno uslovno. To znači da osoba veruje da je OK (odnosno dovoljno vredna) ako i samo ako je savršena. Izovoga se izvodi dalja logika: ukoliko nisam savršen, ja ne vredim dovoljno, ili u gorim slučajevima ne vredim uopšte, a u najgorem slučaju ako nisam savršen, ne treba ni da živim.

Koren je u životnom skriptu – nesvesnom životnom planu koji donosimo od druge do sedme godine života, a sastoji se od raznih skriptnih poruka, zaključaka i odluka koje ne odgovaraju realnosti, ali ih dete usvaja kao realne zbog nerazvijenog procesa mišljenja i objektivne zavisnosti od roditelja.Skriptni imperativi (okrutni goniči, moranja, ili stručno: drajveri) su u stvari roditeljske poruke kojima se ekstremno uslovljava detetovo pravo na život ili pravo na ljubav.

Dakle, kada osoba ne uspe da zadovolji uslov da je savršena, aktivira se osećanje inferiornosti (osoba se oseća manje vrednom) ili samoprezira (osoba se oseća bezvrednom) ili samomržnje (osoba procenjuje da je zaslužila da umre).

Jasno je da niko ne može biti u stanju da uvek ispunjava uslov da bude savršen. Pogotovu što se uslov „Budi savršen” može odnositi na sveukupno funkcionisanje, što je gori slučaj, ili na samo neka polja života (rad, izgled, intelekt, performans i sl.).

Ono što treba razlikovati od perfekcionizma kao uslovljavanja lične vrednosti i prava na postojanje, jeste autonomna težnja za izvanrednošću u postignućima, koja je inherentna ljudima. Razlika je u tome da perfekcionista u koliko ne uradi nešto savršeno, smatraće da nije OK kao osoba. Dok osoba koja teži izvanrednim rezultatima autonomno, odvaja sebe od svog ponašanja, što znači da bez obzira da li je uspela ili nije uspela u svojoj težnji za izvanrednim dostignućem ona zna da je OK, vredna osoba, sa punim pravom na život i na osećanje lične vrednosti, sa ili bez vrhunskih poistignuća. Takođe, ovakva osoba zna da savršenstvo ne postoji, pa sebe neće kritikovati ako ga ne dostigne, i pored toga procenjivaće sebe kao osobu koja zavređuje da živi i da bude važna i voljena.

Šta odlikuje perfekcionistu? Kako ga već na prvi pogled prepoznati?

– Perfekcionisti vole da rade savršeno, zbog čega im je potrebno mnogo vremena da to i postignu, jer rade polako, detaljno i pažljivo. Vole da budu precizni. Pre nego što prikažu svoj rad, proveravaju ga više puta i na njihov rad se možemo osloniti. Nekada zakasne, probiju rokove, jer im uvek treba još vremena za doterivanje i proveru.

U grupi teže da zadrže posao za sebe, jer smatraju da ga drugi neće uraditi tako savršeno.Tipično su to ljudi koji su proaktivni prilikom rešavanja problema kao i u interakcijama sa drugim ljudima, lakše izlaze na kraj u situacijama „jedan na jedan”, nego sa većim grupama ljudi.

Ove osobe obično izgledaju skladno, harmonično, kako telesno tako i u uređivanju i u oblačenju. Problem je obično u tome što im je teško da uživaju u onome što su postigli, jer teško da sebi mogu da dozvole da se zabave i opuste, jer su preterano odgovorni i savesni. Tipično bi bilo da dok ostali uživaju u plesu, na primer, perfekcionista teži da savršeno izvede korake, brojeći u sebi „je’n dva tri, dva dva tri…”

Često su napeti, sami su sebi najgori kritičari. Očekuju istu perfekciju i od drugih ljudi i, takođe, mogu i prema njima biti kritikujući kao i prema sebi, mada, gledajući u praksi većina ih je mnogo više kritikujućaa prema sebi nego prema drugima.

Nepoznat im je koncept „dovoljno dobro”- kod njih je formula sledeća: nesavršeno = loše.

U odnosu na razmišljanje, osećanje i ponašanje, perfekcionista će najčešće izabrati razmišljanje, dok će imati problem sa osećanjima.

To su osobe koje su pouzdane, dobri radnici i često stubovi društva.

Kako dolazi do toga da neko postane perfekcionista u negativnom smilsu?Kakvu ulogu u svemu tome imaju roditelji, koji kroz decu teže da ostvare svoje nedostižne ciljeve?

– Razlog za upućivanje ovakvih poruka može biti disfunkcionalnost roditelja, ali u većini slučajeva je u pitanju dobra namera, uz nedostatak informacije o pravilnom vaspitanju.

Većina roditelja snažno želi da dete bude izvanredno.

U tom slučaju, roditelj da bi osigurao da će dete prihvatiti njegove vrednosti, povezuje ih ili s indirektnom, a nekada i direktnom pretnjom na sam život, ili odbacivanjem, jer ne ume drugačije. To se kod deteta svodi na istu stvar, jer dete zavisi od svojih roditelja i njegovo preživljavanje je i objektivno uslovljeno njihovim prisustvom i ljubavlju, ono veruje da je zapoveđena vrednost prava potreba (poput hrane i vode), jer će, ako je ne ispuni, biti odbačen i/ili umreti.

Budući da dosta roditelja ne ume da razdvoje biće od ponašanja, i budući da malo dete ne ume da odvoji sebe od svog ponašanja to praktično znači da dete veruje da važi sledeće:

Uradio sam nešto loše= ja sam loš

Nesavršeno=loše

Iz čega se izvodi formula:

Nesavršeno urađeno=>loše urađeno=>ja sam loš

Obično postoje dva načina na koja osoba usvaja ovakva uverenja:

U raznim situacijama roditelj ponavlja detetu da ono ima pravo da postoji samo ako je savršeno, ili da će dete voleti(prihvatiti) samo ako je savršeno.
Dete pogrešno razume da roditelji uslovljavaju njegovo postojanje i vrednost savršenstvom.

U svakom slučaju, dete zaključuje da je toliko važno biti savršen, da to doživljava kao pitanje života i smrti, i kasnije, ne revidiravši ovakav svoj pogrešan zaključak, tokom života pokušava stalno da bude savršeno da bi imalo pravo da živi i oseća se vrednim.

Da li je perfekcionizam zapravo psihološki problem?

– Da. Iako u psihoterapiji smatramo da je imperativ – drajver ili gonič patološki, ljudi koji su pod njegovim uticajem misle sasvim suprotno.Oni su ponosni na svoj perfekcionizam.

Važno je da razumemo da su takvi ljudi kao deca upravo bili voljeni samo onda kada su ispunjavali imperativ da budu savršeni, da su na osnovu toga razvili očekivanje da će ih i drugi ljudi prihvatiti ili poštovati samo ako su savršeni, kao i da poštuju sebe samo ako su savršeni. Zato ovi ljudi stavljaju perfekcionizam u prvi plan kada se predstavljaju jer je perfekcionizam vrednost te osobe. Takva osoba se predstavlja: „Znate ja sam perfekcionista…”

Do kakvih sve zdravstvenih problema može dovesti težnja ka perfekciji? Kažu da određeni oblici perfekcionizma mogu da prouzrokuju emocionalne i fizičke probleme, da vode u depresiju, pa i samoubistvo.

– Znajući sve prethodno navedeno, to jest da osoba zapravo ekstremno uslovljava svoje pravo na ličnu vrednost i/ili život savršenstvom, jasno je da kada osoba ne uspe da ispuni ovaj uslov javiće se osećanje inferiornosti, samoprezira, bezvrednosti ili eventualno samomržnje.

Depresija zapravo podrazumeva lošu sliku o sebi, dakle neko od gore navedenih osećanja.Osoba je depresivna kada proceni da je vredna jedino prezira, ili da je bezvredna, a u koliko procenjuje da zavređuje da umre, jer nije ispunila traženi uslov, moguć ishod postaje samoubistvo.

Zato je važno u psihoterapiji uvek poći od slike o sebi, kakva je ona i da li osoba svoju vrednost i postojanje nečim uslovljava. Zbog toga je u praktičnom radu važno da terapeut polazi odproblema zbog kojeg je osoba i tražila pomoć. Tek kada je klijent shvatio da postoji čvrsta veza između njegovog problema i njegovog perfekcionizma, postaje spreman da se perfekcionizmom bavi kao problemom, a ne kao nečim što je njegova vrednost i na šta je ponosan.

Dalje, perfekcionizam bi prema Frojdu spadao u tzv. „analne” karakteristike ličnosti, a što bi dakle imalo veze sa funkcionisanjem digestivnog trakta u širem smislu. Tako da u blažim slučajevima može dovesti do poremećenih funkcija, tipa zatvora ili proliva, muke gađenja i povraćanja u situacijama kada osoba nije u stanju da ispuni kriterijum savršenstva. Ukoliko su ove situacije česte, a kod perfekcionista jesu, to može dovesti do predispozicije nastanka raznih oboljenja kao što su čir na želucu, crevima i nekih bolesti koje za okidač imaju stres, iako im se ne zna tačan uzrok, kao što je, na primer, ulcerozni kolitis.

Budući da perfekcionista funkcioniše pod velikim pritiskom, to može dovesti i do sklonosti poremećaja u krvnom pritisku, hipertenzije i njenih posledica na srce i krvne sudove. Ovo ne znači da je perfekcionizam uzročnik ovih oboljenja, već, da uz druge brojne faktore može činiti osobu lakše podložnom ovim oboljenjima.

Da li velika želja da se uspe i zablista usporava postizanje uspeha?

– Da. Jer, kada su ova moranja povezana sa pravom na život, onda ona funkcinišu kao prave potrebe, kao uslovi koje neko mora ispuniti da ne bi umro, što dovodi osobu u sitaciju da stalno radi pod velikim pritiskom, i paradoksalno da zbog toga više greši, što perfekcionisti jako smeta.

Osoba dakle, „mora” biti savršena da bi izbegla katastrofu (bezvrednost ili smrt).

Svako ljudsko biće ima pravo da postoji i pravo na ličnu vrednost, to su osnovna ljudska prava, i zato jeste katastrofa u koliko nam to pravo neko, ili mi sami sebi uslovimo ili ukinemo.

S jedne strane osoba je naučila da ovako jača motivaciju, a s druge strane gubi iz vida da ima izbor zato što u stvarnosti niti je reč o pravoj katastrofi, niti o pravoj nužnosti.

Da bismo bili efikasni, potrebno je da razlikujemo kada treba da radimo stvari dovoljno dobro, vrlo dobro, odlično, a kada savršeno. Na primer,dobro je imati hirurga koji teži izvanrednosti, jer će bolje uraditi operaciju. Međutim, u situacijama hitnosti, na primer prilikom neke nesreće, kada stvari moraju da se rade brzo da bi se spasao život, hirurg perfekcionista bi mogao da se suviše zadrži oko detalja i da mu pacijent, na primer, iskrvari.

Dakle, kada bismo sve radili savršeno, mogli bismo da uradimo jako malo stvari, jer ne bismo imali dovoljni vremena.

Za perfekcioniste je bitno da se informišu o Paretovom pravilu efikasnosti ili optimuma. Pareto je bio ekonomista po kojem je ovo pravilo dobilo naziv, jer je on prvi upotrebio odnos 20-80. U konkretnom slučaju to bi značilo da perfekcionista uloži 80 posto vremena da uradi 20 posto stvari, što mu ostavlja samo 20 posto vremena da uradi svih ostalih 80 posto. Što znači da je pefekcionista globalno gledano – neefikasan, iako u stvarima koje odradi jeste savršen.

Pojasnite vezu između ove „boljke” i nastanka socijalnih fobija.Jer, i najmanja greška perfekcionisti deluje kao katastrofalna, nepopravljiva.

– Socijalna fobija je strah da se govori pred drugima jer osoba smatra da je katastrofa ukoliko pogreši. Odnosno, osoba smatra da je u redu da nešto kaže jedino ako je to savršeno tačno i lepo sročeno.

Naravno i ovde je zahtev za savršenstvo uslov koji osoba mora da ispuni da bi se osećala vrednom.Pošto je gotovo nemoguće ispuniti ove zahteve, osoba najčešće bira da ne govori uopšte i kada je primorana da to učini pred drugima ima simptome straha od moguće katastrofe u smislu crvenjenja, lupanja srca, glavobolje, vrtoglavice, preznojavanja, ponekada čak do nagona za mokrenje ili muke sa nagonom na povraćanje.

Ovakvim osobama je potrebno pomoći da razuslove osećanje vrednosti savršenstvom, kao i da daju sebi dozvolu da greše, a pre čega ih je potrebno naučiti da greška nije katastrofa, već mogućnost za učenje i saznavanje.

Nije sporno da su naročito naporni šefovi perfekcionisti, zar ne?

– Perfekcionisti su simpatični podređeni koji su takođe perfekcionisti, a ne sviđaju mu se saradnici koji nisu perfekcionisti. Perfekcionisti se međusobno cene, poštuju i pohvaljuju, a jako su kritički nastrojeni prema ljudima koji to nisu, jer ih smatraju površnim i neodgovornim, kao i nedovoljno preciznim i pouzdanim.

Kada je perfekcionizam zdrava, a kada nezdrava težnja za velikim delima?

– Perfekcionizam je uvek nezdrav. Zdrava je autonomna želja da se bude izvanredan, dakle ne savršen. NEKADA u NEKIM aktivnostima i poljima života, kada je zaista važno da uradimo stvari izvanredno, a što su realno gledano, jako retke situacije u životu prosečnog čoveka.

Važno je da razlikujemo koje su to situacije u kojima je porebna izvanredna, a ne dovoljno dobra „izvedba”.

Takođe, važno je naglasiti razliku između izvanrednosti i savršenstva. Izvanredno znači da je nešto van-reda, znači toliko dobro da nije uobičajeno, a što je različito od sa-vršenog, nečega gde je sve takvo da ništa više ne treba i ne može da se uradi i doda, jer je to vrh-unac i kraj, dalje i bolje od toga ne može.A ako malo bolje razmislimo, savršenstvo u prirodi zapravo i ne postoji.

Perfekcionizam se često pripisuje talentovanim ljudima. Upravo oni sebi, i kada su bili najbolji, zameraju da nisu bili na visini zadatka. Ne umeju da se raduju uspehu… Zašto?

– Perfekcionista ima pogrešnu logiku: Ili sam nešto uradio savršeno (pa samim tim i vredim) ili sam uradio loše (pa sam bezvredan). Kod njih ne postoje kategorije prolazan, dobar, dovoljno dobar, vrlo dobar, odličan, izvanredan, već samo kategorije ili savršeno ili loše. A savršeno ne postoji, tako da često dolaze u situaciju da procenjuju svoje dostignuće kao loše, kad već nije savršeno.

Životni skript

Aleksandra Bubera

Intervju sa Sanjom Kostić, objavljen delimično u Večernjim novostima 4.9.2011.

Šta je životni skript i na koji način on utiče na formiranje našeg identiteta?

– Životni skript je nesvesni životni plan koji „sastavimo“ u detinjstvu .

Životni skript je sastavljen u stvari od niza skriptnih odluka. Skriptna odluka je iskrivljeno uverenje o nekom važnom životnom pitanju, a ovakva odluka se donosi na osnovu skriptnih zaključaka, tj. iskrivljenih predstava ili uverenja o važnim životnim pitanjima.

Oni se donose pod uticajem roditelja, okoline, nedovoljno informacija, kao i zbog toga što dete ima drugačiji način razmišljanja nego odrasle osobe, tako da je mogućnost iskrivljenja veoma velika. Deca razmišljaju magijski i konkretno povezuju događaje. Kao kada dete izjavi sledeće:„Rekao je onaj čika na televiziji koji pušta sunce i kišu, da će sutra biti lepo vreme“.

Kažemo da je nesvestan, jer se proces skriptiranja dešava veoma rano, od druge do sedme godine života, što znači da mnoge stvari zaboravimo, pa tako i zaboravimo kako i kada smo neke stvari zaključili i odlučili i posle ih ne revidiramo, već se automatski ponašamo na osnovu njih, jer ih doživljavamo kao aksiome tj. istine koje ne podležu daljoj raspravi.

To bi moglo da se uporedi sa sledećim eksperimentom: kao kada bi pod hipnozom osobi dali sugestiju da kada izađe iz hipnotičkog stanja priđe stolu i rearanžira cveće u vazi i takođe joj dali sugestiju da zaboravi da je ovakvo uputstvo dobila. Osoba kada izađe iz stanja hipnoze, priđe stolu i rearanžira cveće.Kada je upitamo zašto je to uradila, ona će navesti neki racionalan razlog: na primer, da joj se više sviđa da cveće stoji ovako nego kako je bilo prethodno. Međutim, pravi razlog je što je u izmenjenom stanju svesti dobila uputstvo.To što osoba racionalno opravdava svoje ponašanje zove se racionalizacija i tako deluje skript u životu.

Dakle, kada smo jako mali, odlučimo da ćemo se u odnosu na određene stvari ponašati na određen način, posle to zaboravimo, a svoje ponašanje racionalizujemo. Zbog toga životni skript, ukoliko se ne osvesti i zaključci i odluke ne revidiraju, upravlja našim životom. Proces revizije je normalno prisutan, i svi se sećamo kako smo tokom života ispravljali neke svoje zablude, međutim, često za mnoga važna životna pitanja mislimo da donosimo autonomne izbore i odluke (autos-nomos= vladati se po sopstvenim zakonima), a u stvari se ponašamo prema odavno donešenom, zastarelom i netačnom životnom planu.

Na primer, dete želi da se bavi pevanjem. Međutim u njegovoj porodici se pevačka profesija konotira negativno, te dete odluči da to nije dobro i kasnije u životu izabere da se bavi pravom, zato što je to profesija koja je cenjena, donosi dobru zaradu i sl.(racionalizacija u skladu sa željama porodice) iako i dalje želi da se bavi pevanjem i često je frustrirana svojom izabranom profesijom.

U kojoj dobi čovek počinje da formira svoje obrasce ponašanja?

– Formiranje obrazaca ponašanja počinje praktično odmah po rođenju, zato što je odnos deteta koji ima sa majkom ili osobom koja brine o njemu veoma važan.

Dete, za razliku od odraslog čoveka ima potrebu za ljubavlju i potrebu za vezivanjem, za stalnom stimulacijom i negom, tj. ukoliko ih nema to će loše uticati na njegovo psihofizičko stanje, što je odavno potvrđeno i istraživanjima.Odrasle osobe sve ovo imaju kao želju, tj. ako imaju ljubav, stimulaciju, veze, to popravlja kvalitet života, ali nedostatak istih neće dovesti do narušavanja mentalnog i fizičkog zdravlja kao što se to dešava kod dece. Dakle, način i kvalitet majčine nege i veze sa detetom već od samog početka utiče na to koliko će se dete osećati sigurno kasnije u životu, koliko će imati utisak da može biti zaštićeno, voljeno, da može ostvarivati svoje potrebe i želje.

Negde sa godinu i po dana, kada je dete već razvilo neke veštine i sposobnosti (hod, delimično govor) počinje i prava socijalizacija, kada se pored nege i ljubavi počinju postavljati zahtevi, granice i slično. Tako da se životni skript praktično formira u dobu od druge do sedme godine života, dakle u uzrastu kada je dete veoma malo, ima nerazvijen način razmišljanja, veruje sve što mu odrasli kažu, jer mu od njih zavisi život, precenjuje značaj svega i svačega zbog čega mnoge stvari doživljava preterano emocionalno, što sve doprinosi mogućnosti da se donesu iskrivljeni zaključci i na osnovu njih odluke prema kojima ćemo se kasnije u životu orijentisati.

Šta najviše utiče na strukturu ličnosti, odnosno na stvaranje životnog skripta, na osnovu čega sve temeljimo odluke, zaključke, uverenja, verovanja, vrednosti…?

– Skriptne odluke mogu se doneti pod spoljašnjim uticajem ili dete samo pogrešno zaključi zbog nedovoljno informacija i konkretnog načina mišljenja. Ipak, najvažniji izvor poruka na osnovu kojih dete zaključuje o sebi, drugima i svetu jesu oni ljudi koji su detetu najvažniji, dakle roditelji, porodica, prijatelji i drugi autoriteti. Što je osoba detetu važnija, to njene poruke imaju veći uticaj na dete.

Ne prihvataju deca sve što im se poruči, međutim veću verovatnoću da dete prihvati neku poruku imaju sledeće poruke:

One koje upućuje osoba koja je detetu veoma važna
Koje se često ponavljaju
One koje su intenzivnije ( i praćene intenzivnijim emocijama)
Ako više ljudi upućuje sličnu poruku
Ako je dete primilo malo ili nimalo suprotnih poruka.

Poruka se može preneti i postupcima, a često se i ne pamti kao izrečena, već dete uči po modelu ponašanja roditelja. Znači, ako roditelj, na primer, sa drugim odraslima stalno negativno komentariše, na primer, neku drugu nacionalnu ili navijačku grupu, iako se ne obraća direktno detetu, ono će to čuti i verovatno usvojiti, isto kao što će gledati odnos svojih roditelja, koji se na primer tuku ili su nežni jedno prema drugome i to usvojiti kao uobičajen model ponašanja.

Takođe roditelji formiraju detetovu sliku o sebi tako što mu govore kakvo je ono, pa tako ako mu govore da je glupo i nesposobno, ono će im verovati, kao što će im verovati i ako mu kažu da je sposobno i pametno. Izostanak reakcije na neko detetovo ponašanje ili nagrada za neko drugo, takođe su poruke koje dete jako brzo i jako dobro shvata i prema tome će se dalje u životu ponašati.

Koliko smo svesni svog životnog skripta i da li se on tokom života može promeniti ili nadograditi i kako?

– Većina ljudi nije svesna svog životnog skripta, jer je, već po svojoj definiciji on nesvestan životni plan.

Ono čega ljudi jesu svesni, to je da imaju neki problem u životu, neku smetnju ili patnju i tek kada odluče da se pozabave uzrocima zašto je to tako, dođe se do toga da imaju neka iskrivljena uverenja.

Iskrivljena uverenja u našem životu deluju kao „samoostvarujuća proročanstva“. To znači da ako osoba veruje da je glupa, tako će se i ponašati.Postupaće na glup način i time sebi dokazivati da je zaista glupa i imati „realne“ argumente pred sobom da je to zaista tako.Često u psihoterapiji srećem slučajeve gde osoba misli da je glupa i nesposobna, a meni je očigledno da to nije realno.

Često takva osoba i kada ode na testiranje i dobije veoma visok IQ (koeficijent inteligencije) i dalje ne veruje da je pametna, jer u svom životnom toku nalazi mnoge potvrde da je glupa.

To nam govori o tome, da naša uverenja često imaju mnogo veći uticaj na naše ponašanje i životni tok od realnosti. Zato kažemo da osoba uklapa realnost tako što je iskrivljuje, u svoj sistem uverenja, jer sistem uverenja teži inertnosti, tj.da se održi, čak i kada je očigledno da je to pogrešno.

Dobra vest je da možemo osvestiti da smo nekada doneli pogrešne zaključke i na osnovu toga zaključili da smo, na primer, nesposobni, ružni, „nevoljivi” i slično, i to je prvi korak ka tome da ta uverenja promenimo.Uverenja je moguće promeniti i to je prirodan tok u životu, svako od nas se seća da je verovao u veštice i Deda mraza, pa posle shvatio da oni ne postoje.

Na promenu uverenja, na sreću, ipak deluje i realnost kada nas konstantno demantuje, ali često je ljudima čak i tada u tome potrebna pomoć – prijatelja, autoriteta, psihoterapeuta, uzora ili nekih važnih životnih događaja. Psihoterapija jeste proveren i dobar način da se uverenja izmene, i psihoterapija se prvenstveno i bavi ispravljanjem iskrivljenih uverenja o sebi, drugima i svetu.Naravno, postoje i drugi navedeni načini, kao i mnoštvo njih koji nisu ovom prilikom spomenuti.

Kako životni skript utiče na naše ponašanje, da li može da nas ograničava i sputava u nekim važnim životnim odlukama?

– Životni skript jako utiče na naše ponašanje i sve odluke o važnim životnim pitanjima ćemo donesti u skladu sa skriptnim uverenjima ukoliko na tu temu postoje.

Da li zbog toga što znamo kako se treba ponašati da bismo ispunili očekivanja i šta možemo na osnovu tog ponašanja očekivati u određenom trenutku, skript čini život predvidljivim?

– Da. Ukoliko zajedno sa osobom dođemo do toga kakav je njen životni skript, od kakvih se odluka i uverenja sastoji, možemo sa dosta velikom verovatnoćom predvideti kako će izgledati, pa često i kako će se završiti njen život, ukoliko ne učini ništa da taj sistem uverenja izmeni. Jer, na žalost, neke osobe u svom životnom skriptu imaju uverenja da će biti neuspešne, patiti, poludeti ili se ubiti. Na sreću i ova uverenja su podložna korekciji.

Ukoliko osoba ima realnu sliku sveta, sebe i drugih ljudi, onda će ona biti autonomna, tj. u stanju da svoj život živi u skladu sa sobom i svojim željama, naravno, onoliko koliko to okolnosti dozvoljavaju i neće sebe ograničavati da živi u onim okvirima koji su propisani skriptom.

To takođe znači da će se osoba boriti za sebe i činiti svoj život onoliko dobrim i ispunjenim koliko god joj to okolnosti dozvoljavaju i neće videti prepreke tamo gde ih nema, a one realne će proceniti i ukoliko shvati da su one premostive, savladaće ih, a one nerešive probleme će prihvatiti kao takve.

Napominjem da, kada osoba ima iskrivljena uverenja, mnoge probleme koji su objektivno za tu osobu rešivi će procenjivati kao nemoguću misiju, jer procenjuje sebe kao nedovoljno kompetentnu iz bilo kog razloga da se sa njima uhvati u koštac.

Kako životni skript utiče na emocije i ljubav, na uverenja i stavove o partnerskim odnosima?

– Partnerski odnosi, ljubav i emocije jesu važna životna pitanja i ukoliko imamo iskrivljene stavove po tim pitanjima, prema njima ćemo se i ponašati.To, na primer, znači da ako osoba veruje da je niko ne može voleti, ili da nije dovoljno dobra, lepa ili bilo šta drugo, ponašaće se u skladu sa tim, a onda je vrlo verovatno da će je i drugi ljudi opažati kao manje vrednu, dobru ili lepu i time će sebi smanjiti mogućnost da ostvari kvalitetan partnerski odnos.

Naša uverenja se ocrtavaju ne samo u našim postupcima, nego i u onome što se odmah i vrlo brzo primećuje i od strane drugih ljudi. Na primer, ako osoba veruje da je sposobna i atraktivna u skladu sa tim će se oblačiti, hodati, imati telesni stav, mimiku i ton glasa, a takođe će u skladu s tim i na takav način razgovarati sa ljudima.A ako osoba veruje da je ružna i glupa i sve ovo napred nabrojano će biti u skladu sa tim.To je nešto što ljudi vrlo brzo i tačno primećuju, čak i kada toga nisu svesni i to je često osnova intuicije, antipatije i simpatije.O tome u stvari govori floskula da promena treba da ide od unutra ka spolja.

Na primer u filmu „Moja velika mrsna grčka pravoslavna svadba“, vidiljivo je na početku filma kakvo mišljenje o sebi ima glavna junakinja i kako ga postepeno menja, a zajedno sa tim se menja i njena spoljašnjost, ponašanje i odnosi, pa tako od jedne devojke koju ljudi uglavnom percipiraju kao životnog gubitnika postaje pametna, privlačna, odlučna, istrajna i poželjna.

To je dakle ista ta osoba, sa potpuno istim potencijalima i kapacitetima, koja kada promeni svoja uverenja zablista u punom sjaju i funkcioniše na savim drugačiji način.

Kako životni skript određuje načine i šablone po kojima biramo i pronalazimo partnere?

– Isto tako, ako osoba veruje da je zaslužila ili da je normalno da se ljudi prema njoj ponašaju na loš ili ružan način, biće joj u redu da izabere partnera koji će se tako prema njoj ponašati.A ako veruje da je normalno da se prema njoj ponašaju pristojno, uz poštovanje i nežnost, neće pristati na ništa manje od toga.

Interesantna su istraživanja koja pokazuju da veze gde je do zaljubljivanja i ljubavi došlo „na prvi pogled“ u odnosu na one gde je do zaljubljivanja i ljubavi došlo posle dužeg poznanstva imaju isti procenat uspešnosti i neuspešnosti. To nam govori da smo u stanju da vrlo brzo prepoznamo osobe koje se uklapaju u naš životni skript, ili što je poželjnije, u naše autonomne izbore.

Psiholozi ističu i da životni obrasci utiču i na naše ponašanje u vezi, shvatanje partnerskih odnosa, davanja, uzimanja, kontrole…

– Kao i na sve ostalo u životu, uzimajući naravno u obzir realne okolnosti, na funkcionisanje u partnerskim odnosima najviše utiču naša uverenja o tome kako to treba (a često mislimo i da mora) da funkcioniše.

Najbolje funkcionišu veze gde partneri imaju veoma slična uverenja o partnerskim odnosima, jer onda jedno drugo dobro razumeju.Budući da su uverenja o partnerskim vezama jako šarolika, to dovodi do velike verovatnoće da se sa drugom osobom nećemo dobro razumeti i zbog toga je toliko nesporazuma i neslaganja u partnerskim odnosima i zbog toga je dosta teško pronaći osobe sa kojima ćemo se dobro uklapati u partnerstvu.

Ali je takođe veoma bitno napomenuti i da ne postoji samo jedna, „prava” osoba sa kojom možemo ostvariti kvalitetan partnerski odnos, već da postoji mnogo osoba sa kojima delimo slična uverenja i vrednosti i sa kojima je to moguće.A budući da su uverenja promenljiva kategorija, takođe je moguće i da se sa nekom osobom bolje uklapamo kasnije nego na početku, jer u međusobnom razvoju i razmeni oboje možemo postići da imamo zajednički set uverenja koja onda omogućavaju skladno funkcionisanje u vezi.

Razvoj je prirodan tok života i zato je bitno da pored sebe imamo osobu koja će želeti da se razvija u sličnom tempu i u sličnom pravcu kao i mi i to je onda jedna od najlepših stvari koju možemo iskusiti.

Da li je za kvalitetnu ljubavnu vezu neophodno da sa partnerom delimo sličan „životni scenario“, imamo slične životne prioritete i vrednosti? I da li to znači da se suprotnosti ipak ne privlače ili je i sa druge strane, ipak, neophodno i malo različitosti?

– Bitno je da sa partnerom imamo sličan sistem vrednosti i to tako da su nam najvažnije vrednosti iste. Svi znamo slučajeve gde se veze završavaju zbog toga što neko od partnera, ili oboje iz raznih razloga ne žele da se prilagode po nekim važnim životnim pitanjima, na primer: gde će živeti, kako će zarađivati, po pitanjima vere, vaspitanja dece, porodičnih odnosa itd.

Pitanje suprotnosti i sličnosti je verovatno prisutno od kada ljudi svesno razmišljaju o ovim temama i razne teorije, rasprave i istraživanja se time bave. Ako posmatramo ovu temu kroz prizmu razvoja, nekada je za osobu bolje da izabere nekoga ko joj je sličan, jer to će u vezi dovesti do boljeg razumevanja i stabilnosti. S druge strane, to može vezu lišiti pozitivne tenzije i rasta kroz konstruktivni konflikt.

Opet, ako izaberete nekoga ko se jako razlikuje od vas, to će od oba partnera zahtevati izuzetan napor u razvoju, rastu i prilagođavanju, i veliku fleksibilnost da se drugi prihvati takav kakav jeste. Često u takvim vezama, baš ono što nas je privlačilo, kasnije počinje da nam najviše smeta.

Ukoliko su partneri jako različiti, a nisu spremni na veliki rad na sebi i vezi, male su šanse da to uspe. Mada nije nemoguće.

Često biramo partnere koji su nam donekle slični u osnovnim životnim vrednostima, a razlikuju se od nas upravo u onim sferama gde i sami osećamo da nam je potreban neki drugačiji razvojni put. Ako smo toga oboje svesni, i spremni da se menjamo, to može dovesti kako do bržeg razvoja oba partnera, tako i do razvoja veze.

Međutim, takođe je poznato i to da su osobe u koje se zaljubimo često osobe sa kojima imamo najveće šanse da se razvijamo, ali isto tako i najveće šanse da potvrdimo svoja iskrivljena uverenja i negativne životne ishode.Rezultat takve interakcije će prema tome zavisiti od toga koliko smo spremni da uvidimo realnost, da se sa njom suočimo i da preduzmemo ono što je potrebno da iskrivljena uverenja ispravimo i nastavimo dalje na jednom višem nivou razvoja, zajedno. Mnoge veze u ovom stadijumu se raspadnu, jer partneri nisu u stanju da prevaziđu razočarenje realnošću i da prihvate to kao šansu za napredak, već se povlače i često tragaju zanovim partnerom, s kojim najčešće ponavljaju isti obrazac.

Kada vidimo da se u životu često ponjavljaju isti ishodi, bez obzira da li su u pitanju veze, posao, druženje ili slično, treba zastati i razmisliti, jer se to obično ne dešava slučajno i tada se najverovatnije radi o uticaju skriptnih odluka, tj. iskrivljenih uverenja na naš život.Jer, dokle god budemo radili iste stvari na isti način – imaćemo iste rezultate.A da bismo mogli da počnemo da ih radimo na drugačiji način, potrebno je da promenimo uverenja koja do takvih postupaka dovode.

Intervju u skraćenoj verziji dostupan na portalu Večernje novosti.