Članci i tekstovi

Hipohondrija

Aleksandra Bubera Članci i tekstovi , , , , , 0 Comment

Aleksandra Bubera

Intervju sa novinarkom Branislavom Laćarak, objavljenog u Večernjim novostima 29.03.2014.

O hipohondriji se najčešće misli kao o stanju prevelikog straha od bolesti, koje nije dovoljno važno da bismo se njime ozbiljnije bavili. Koliko je hipohondrija zaista ozbiljna i u kojoj meri može da utiče na život pojedinca? Da li je ona samo u glavi ili može da daje i neke konkretne tegobe kod čoveka?

– Pod hipohondrijom se podrazumeva preterana preokupiranost telesnim simptomima, zdravljem i bolestima a zbog patološkog straha da je osoba obolela od neke ozbiljne bolesti. Za hipohondriju se znalo još u antičkoj Grčkoj, a u termin se u medicinskoj praksi koristi od 16 – 17. veka.

Ona spada u poremećaje povezane sa strahom i spada u red neuroza, tj. lakših psihičkih poremećaja. Kada kažem lakših, ne mislim na patnju koju pacijent zbog poremećaja doživljava, nego mislim na uzrok, tok i prognozu poremećaja koji su lakše dostupni uvidu i lečenju, često psihoterapijskim metodama za razliku od teških psihičkih poremećaja. I zbog toga  hipohindriju treba razlikovati od sumanutih hipohondrijskih ideja koje se javljaju u teškim, psihotičnim poremećajima – sumanute ideje su nerealne, a ponekada i veoma bizarne kao na primer kada je pacijent potpuno uveren da ga boli stomak jer ima žabe u želucu, ili da ima rak zbog uticaja zlih sila sa neke nepoznate planete. U ovakvim slučajevima obično se radi o veoma ozbiljnom poremećaju koji zahteva dugotrajno i neizbežno medikamentozno lečenje, a psihoterapija se ponekada može primeniti.

Hipohondrija je, kao i svi ostali poremećaji povezani sa strahom, poremećaj koji veoma utiče na kvalitet života, odnosno osoba je u stalnom strahu, preokupirana, uverena da je veoma bolesna što je ometa u svakodnevnom funkcionisanju i uživanju. Kada dijagnostikujemo hipohondriju, to znači da je pacijent u potpunosti pregledan i ispitan i utvrđeno je da nema nikakvu telesnu bolest. Iako to što neko nema telesnu bolest, ne znači da ne može osećati razne senzacije u telu. Svaka emocija, prijatna i neprijatna, zbog fiziološke telesne reakcije na emociju, a koja u stvari priprema telo za akciju, se oseća u telu kao skup senzacija i može biti pogrešno shvaćena kao simptom neke bolesti.

Šta je izaziva, kako ona nastaje i šta može povoljno da utiče na njen razvoj?

– Upravo takozvana emocionalna nepismenost (alexitimia), koja podrazumeva da osoba ne prepoznaje emocije, ne zna čemu one služe, pa tako ni ne povezuje (normalne) reakcije tela na (najčešće neprijatne) emocije jeste osnovni uzrok razvoja poremećaja. Dakle, osoba oseti neku emociju, što ne prepozna (najčešće je to neka vrlo intenzivna i neprijatna emocija), telo fiziološki reaguje pripremom za akciju, a što se odražava bukvalno na celo telo – srce, disanje, krvotok, pritisak, nivoe šećera, kiseonika i ugljen dioksida, mišićni tonus, rad unutrašnjih organa, žljezda sa spoljašnjim i unutrašnjim lučenjem, mozga itd, a onda osoba, pošto nije svesna emocije koju je osetila, ne primećuje emociju, već samo telesnu reakciju. Pošto je telesna reakcija na intenzivnu emociju takođe intenzivna, a osoba je svesna samo nje, a ne i psihološkog mehanizma koji je doveo do reakcije tela – osoba zaključi da se u telu dešava nešto neobično, nešto što je znak bolesti. Na primer lupanje srca, stezanje i bol u stomaku, glavobolja, preznojavanje, trnci u rukama i nogama, otežano disanje itd.  Takođe je potreban uslov da osoba razvije i takozvanu „hipohondrijsku mentalizaciju“ odnosno sistem uverenja  o tome da će ga njeno telo , neki organ ili organski sistem zasigurno „izdati“.

Povoljno na njen razvoj utiču sredine i vaspitanje koje se ne bave emocijama, a što je kod nas često iz više razloga: generacijama se bavimo preživljavanjem, a ne kvalitetom života, a bavljenje emocionalnim životom spada u domen zone komfornog života, a ne preživljavanja, što naravno za sobom povlači i neobraćanje pažnje na emocije, sve ili samo pojedine, zatim, ako i sami nismo emocionalno pismeni teško da to možemo naučiti svoju decu, učenike, studente.

Koliko okruženje doprinosi da se kod čoveka preko noći pojavi preokupiranost bolestima (mediji, novine, TV, filmovi, serije…)?

– Ovakvi poremećaji se retko razvijaju „preko noći“, mada postoje slučajevi kada tačno možemo da identifikujemo situaciju kada je sve počelo.

Kao, na primer, slučaj pacijenta koji se nekoliko godina lečio zbog hipohondrije, bio ispitivan gotovo svake nedelje na telesnu bolest u tačno određenom, uvek istom delu tela, a kroz psihoterapiju se došlo do događaja kada je prvi put osetio intenzivno neprijatno osećanje i povezao svoju burnu telesnu reakciju sa tim osećanjem, a ne sa nekom bolešću.

Nakon ovoga, kada je „vratio film“, shvatio je da se bolovi u tom određenom delu tela javljaju UVEK kada oseti tu istu emociju, a koju je zbog određenog konteksta i okolnosti bio potpuno potisnuo. Obično je potrebno više ponavljanja emocija – neprepoznavanje – telesna reakcija -tumačenje kao simptom, da bi osoba zaključila da je zasigurno bolesna.

Često se dešava, da kada u okolini osobe neko oboli ili umre od neke teške bolesti, a pogotovo ako joj je ta osoba bila bliska i draga, onda ona počinje da ima neke simptome koje mogu da ukazuju na istu tu ili sličnu tešku bolest. Pogotovo ukoliko je  u pitanju bio rođak, osoba se pribojava da zbog „genetske sličnosti“ i ona može oboleti.

Zbog preplavljenosti neprijatnim osećanjima (tuga, strah, ljutnja), a koje osoba ne prepoznaje kao takve i oseća ih u telu, što dovodi do zaključka da nešto sa telom nije u redu, osoba zaključuje da se i sa njom dešava nešto strašno i da se i ona razbolela.

I razni traumatski događaji, kao preživljavanje sopstvene teške bolesti ili nesreće, ali i razni drugi traumatski događaji mogu pokrenuti ovaj patološki ciklus razvoja hipohondrije.

Poznat je i fenomen studenata medicine, koji tokom svojih studija, kako uče o kojoj bolesti, tako „prepoznaju“ kod sebe jedan po jedan simptom, dok na kraju ne shvate da nisu bolesni, već su se samo „uživeli“ učeći o bolestima.

Sličan efekat mogu imati, posebno na mlađe osobe, koje još nemaju dovoljno životnog iskustva, neki medijski uticaji, pogotovo ako se bave nekom bolešću senzacionalistički i na veoma zastrašujuć način.

Koje su najčešće bolesti od kojih ljudi koji pate od hipohondrije strahuju?

– U današnje vreme ljudi najčešće strahuju da su oboleli od raka, mada se boje i nekih drugih, obično teških i teško izlečivih, ili neizlečivih bolesti. Danas je to dosta često strah od SIDA-e (AIDS-a), koji je najčešće povezan sa krivicom zbog nekog seksualnog ponašanja koje osoba procenjuje kao neadekvatno.

Prisutni su i strahovi od „ptičjeg“ i „svinjskog“ gripa, SARS-a, ebole i sličnih teških zaraznih bolesti.

Ranije su mnogo češće bili prisutni strahovi od bolesti koje su tada bile neizlečive, kao što su tuberkuloza, kuga, kolera itd.

Da li su simptomi koje oni osećaju i opisuju umišljeni ili predstavljaju realne smetnje (lupanje srca, vrtoglavica, drhtanje ruku…)?

– Pacijenti osećaju veoma realne simptome u vidu bolova u raznim delovima tela – bolovi u stomaku, glavobolja, bolovi u grudima, otežano disanje, lupanje srca, vrtoglavica, preznojavanje, drhtavica, imaju utisak da imaju povišenu temperaturu, slabost, malaksalost, imaju utisak da su napipali izrasline na raznim delovima tela itd.

I zbog toga se često i ponavljanu podvrgavaju raznim laboratorijskim ispitivanjima, rentgenskim pregledima, ultrazvučnim pregledima, pregledima CT-om, magnetnom rezonancom, ergometriji, spirometriji, raznim skopijama (bronhoskopija, kolonoskopija itd.)…

Ukoliko lekari ne žele da im izađu u susret i uveravaju ih da su pre nedelju dana uradili pregled i da je sve bilo u redu i da ne treba da ga ponavljaju, često će se na lekara naljutiti, jer će doživeti da on nema razumevanja i da oni stvarno imaju telesni simptom i da to mora biti znak neke bolesti.

I, ukoliko imaju finansijske mogućnosti, promeniće lekara i ustanovu i otići na ispitivanja iz početka – i tako u nedogled.

U kom uzrastu se najčešće hipohondrija javlja?

– Najčešće se javlja od kasnih dvadesetih do četrdesetih godina, mada ima slučajeva kada se javlja kod tinejdžera, kao i u zrelim godinama i u starosti.

Koji ili bolje rečeno kakvi ljudi najčešće oboljevaju (obrazovanje, interesovanje, fizičko i psihičko stanje…)?

– Hipohondrija „ne bira“. Odnosno, ne postoji „profil“ osobe po obrazovanju, interesovanjima, fizičkom stanju  koja je podložna ovakvom poremećaju.

Najuopštenije rečeno, hipohondriji su podložne osobe koje su emocionalno nepismene ili nedovoljno pismene, te emocionalnu telesnu reakciju tumače kao simptom bolesti, a ne kao normalnu fiziološku reakciju tela na emociju.

Dakle, što smo više u kontaktu sa svojim emocijama i znamo zašto se osećamo tako kako se osećamo, sa kojim razmišljanjem, situacijom ili interpretacijom situacije je ta emocija povezana, koja je to tačno emocija, čemu služi, kako da je adekvatno ispoljimo i upotrebimo za takvu akciju koja će najbolje doprineti prilagođavanju trenutnim uslovima života, to ćemo manje biti podložni ovom i svim drugim poremećajima koji su vezani za somatizaciju.

Somatizacija je tendencija da psihičke konflikte ne prepoznajemo kao takve, već ih ispoljavamo u obliku telesnih tegoba.

Koji su znaci koji ukazuju na hipohondriju i šta treba uraditi kada se ona kod nekoga prepozna? (Da li razgovarati sa tim nekim i posavetovati ga šta dalje da radi, gde da ide, kome da se obrati ili ne i šta je vaš savet u tom smislu)?

Kada je prisutno uporno verovanje da postoji neko telesno oboljenje, bez obzira što brojna ispitivanja ne ukazuju da takvo oboljenje zaista postoji, i naravno neverovanje lekarima da telesnog oboljenja  nema, osoba trpi zbog preokupiranosti bolešću u tolikoj meri da su joj u značajnoj meri narušeni razni aspekti funkcionisanja.

Ako ovi simptomi traju šest meseci i duže, možemo reći da se radi o hipohondriji.

U tom slučaju je najbolje razgovarati sa osobom i ukazati joj na mogućnost da možda sve tegobe ne potiču od telesne bolesti, već da postoji psihički konflikt koji ona ne prepoznaje i da bi bilo dobro da se obrati psihoterapeutu, psihologu ili psihijatru.

U većini slučajeva će osoba, ukoliko nije dovoljno informisana, doživeti ovo kao „prozivanje“ da je „luda“ i imati otpor prema ovakvom pristupu.

Ali, možete joj pomoći da se obavesti da postoji mehanizam potiskivanja i somatizacije emocija, da postoji aleksitimija, a da isto tako većina psihoterapijskih škola u sklopu tretmana radi na ispravljanju iskrivljenih uverenja i istovremeno na emocionalnom opismenjavanju i na taj način se postiže i kontrola simptoma tj. telesne reakcije na emociju, a može se često doći i do okidača, tj. zbog čega je poremećaj počeo baš tada kada je počeo i koji je psihički konflikt u pozadini.

Kada se sve ovo razjasni, osoba može pristupiti rešavanju konflikta i učenju kako da ubuduće konflikte rešava umesto da somatizuje i tada je izlečena.

Kako se hipohondrija leči, koliko traje lečenje i da li može uspešno da se izleči ili samo zaleči?

– „Spontana“ izlečenja ne postoje – odnosno, moguće je da osoba i sama prestane da se boji, ukoliko osvesti svoja iskrivljena uverenja, psihički konflikt i okolnosti pod kojima je do poremećaja došlo.

Ali u dosta velikom broju slučajeva potrebna je psihoterapija, koja će osobi pomoći da sve ovo brže razjasni.

Ponekada su potrebni i lekovi – anksiolitici (benzodiazepini) i lekovi koji deluju anksiolitički i bolji su na duge staze, a to su antidepresivi, koji gotovo bez iszuzetka imaju dobro anksiolitičko dejstvo.

Šta se dešava kada se hipohondrija ne leči i do kojih sve daljih problema to može da dovede?

– Ukoliko osoba sama ne stekne uvid u prirodu svojih problema, može veoma oštetiti kvalitet života i u nekim slučajevima zbog toga osoba sebe krivi, a što onda može dovesti do sekundarne depresije.

Da li postoje osobe koje glume hipohondriju, koje se kriju iza te dijagnoze i kako njih razdvojiti od pravih?

– Retke su osobe koje glume hipohondriju, jer hipohondrija nije takav poremećaj da iz njega može da se izvuče neka konkretna korist – kao kad biste na primer uspešno glumili neke teške poremećaje na osnovu kojih biste mogli da ostvarite neku konkretnu dobit.

Teško da bi neko pristao na sva ispitivanja kojima sebe podvrgavaju hipohondri, koji će biti u stanju da ponavljano podnose neprijatna i nepotrebna ispitivanja iz nedelje u nedelju da bi se barem do sledećeg smirili.

Da li hipohondrija može da se glumi i zbog čega bi to neko radio?

– Svaki poremećaj može da se glumi, ali postoji kliničko iskustvo, kao i testiranja koja mogu razdvojiti prave od „glumljenih“ poremećaja u najvećem broju slučajeva.

Osoba koja glumi hipohondra bi vrlo brzo uvidela da je korist koju ima vrlo kratkog daha – tj. zabrinutost bližnjih će se vrlo brzo pretvoriti u pridike i/ili ignorisanje, jer se to na žalost dešava i sa osobama koje zaista imaju hipohondriju, jer one opterećuju ne samo sebe, nego i svoju okolinu, pa često bliskim ljudima to isto tako teško pada, jer ne znaju više kako da se ponašaju prema pacijentu – obično su već isprobali i brigu, razumevanje, pridiku, ljutnju, ignorisanje, molbe, pretnje i slično, a pacijent i dalje ima iste tegobe koje je imao.

Da li pravi hipohondri stalno posećuju lekare i traže pomoć ili ne, i od čega to zavisi?

– Pravi hipohondri stalno traže pomoć lekara, stalno traže upute na nova ispitivanja, boje se da su lekari nešto propustili, da nisu obratili dovoljno pažnje na neki simptom ili nalaz, traže da ih lekari smire da je sve u redu, ali im isto tako i ne veruju.

Obično reaguju na topao pristup i na razumevanje, ali empatija nije dovoljna da se problem reši.

Potrebno je sistematično rešavanje problema, počevši od rada sa simptomima, povezivanjem istih sa telom, emocijama, razmišljanjem i konfliktima ili traumama da bi se problem rešio.

Koji procenat stanovništva može da se svrsta u hipohondre, da li postoje neke podkategorije ovog stanja, i koliko takvih ljudi ima u našoj zemlji (ako negde postoji takav podatak)?

– Ne postoji tačan podatak koliko je ovaj poremećaj čest u našoj zemlji, procene su da od ovog poremećaja pati 1% pa do čak 7% stanovništva. Ovi viši procenti se odnose na broj pacijenata koji se obraćaju primarnoj zdravstvenoj zaštiti, dakle lekarima opšte prakse.

Do psihijatra, psihologa i psihoterpeuta stigne manje od polovine ovih osoba, jer se neki slučajevi  tretiraju u opštoj praksi, što je u redu ukoliko je ovakav tretman uspešan.

Intervju je dostupan i na sajtu Večernjih novosti.

Strahovi

Aleksandra Bubera Članci i tekstovi , , , , , , , , , , , , 0 Comment

Aleksandra Bubera

Intervju sa novinarom Rankom Pivljaninom, čiji je deo objavljen zajedno sa mišljenjima drugih stručnjaka u Blic magazinu 04.08.2013.

Sa kojim strahovima se sve susreću građani Srbije?

– Građani Srbije se ne razlikuju po tome od čega se boje od ljudi koji žive u sličnim uslovima i sličnim društvima. Sva osećanja, pa i strahovi, zavise od toga šta je osobi važno. A većini nas je važna egzistencija, zdravlje, porodica, odnosi sa drugim ljudima. Naravno, za svaku osobu postoje još neke dodatne, specifične stvari koje su baš toj osobi jako važne. Kada procenimo da je neka od ovih naših vrednosti ugrožena, osetićemo neko neprijatno osećanje.

Da li će to biti strah, ljutnja ili tuga, zavisi od procene da li smo mi „jači” od situacije (ljutnja), ili slabiji od nje, da li možemo da pobegnemo (strah), ili je situacija nepromenljiva i ne možemo od nje da se sklonimo (pasivnost, tuga).

Dakle, kada procenimo da smo „slabiji” od situacije, ali da možemo da pobegnemo, osećamo strah. Problem je samo u tome, što kada se bojimo stvari o kojima samo razmišljamo, a ne dešavaju se u realnosti i nismo ih još ni svesni, to je kao da se borimo protiv „nevidljivog” neprijatelja, a još ne možemo ni da pobegnemo. Zato je to veoma neprijatno i ljudi se osećaju kao da su u bezizlaznoj situaciji.

Kakvi su primeri iz vaše prakse? Šta govore ljudi, sa kakvim problemima dolaze kad su strahovi u pitanju?

– Najčešće se za pomoć obraćaju osobe koje imaju napade panike, koji su često praćeni agorafobijom.

Panika je strah da ćemo vrlo brzo, često u par sekundi ili minuta umreti, jer nas nešto neposredno ugrožava i pokušavamo da nađemo spas i pomoć što je brže moguće. Najčešće ljudi veruju da će dobiti srčani ili moždani udar, ili da će poludeti. Zato se najčešće i obraćaju službi hitne medicinske pomoći, jer veruju da će umreti ako pomoć ne stigne na vreme.

Posle nekoliko napada, i obično detaljnog ispitivanja od strane kardiologa i neurologa, brojnih razuveravanja da je s osobom fizički sve u redu i upućivanja lekara da se obrati psihijatru, psihologu,  ili psihoterapeutu, osoba shvati da je fizički zdrava, ali, pošto simptomi i dalje nastavljaju da se javljaju i veoma su neprijatni osoba onda veruje da je počela da gubi zdrav razum.

Simptomi su: lupanje srca, povremeno „preskakanje” srca, osećaj da osoba nema dovoljno vazduha i da će se ugušiti, bledilo ili crvenilo, preznojavanje, trnjenje, drhtanje i slabost ruku i nogu, osećaj da će pasti i izgubiti svest, ponekada da će se umokriti ili imati stolicu, da će izgubiti kontrolu i uraditi nešto čudno…

Agorafobija je strah od otvorenih prostora, ali i mesta gde je gužva, gde ima mnogo ljudi ili mesta gde osoba procenjuje da ne može brzo i lako da izađe. To se dešava zato što osoba povezuje napade panike sa mestima gde se događaju, a često su to nabrojana mesta, pa onda počne da ih izbegava, verujući da su ta mesta i situacije uzrok paničnih napada, ne znajući da je uzrok nešto sasvim drugo.

Zapravo, radi se o tome, da je osoba anksiozna zbog neke situacije, problema i slično, što ne prepoznaje. Svako osećanje, bilo prijatno ili neprijatno je praćeno telesnom reakcijom koja nas priprema da se bolje prilagodimo situaciji. Međutim, pošto smo anksiozni i zabrinuti obično zbog stvari koje se ne dešavaju sada, pred nama, već zbog nekih stvari o kojima mislimo, ili ih se sećamo, ili razmišljamo da bi mogle da se dese, često nismo svesni toga procesa i zato ne znamo zbog čega naše telo reaguje burno.

Na primer, ako biste imali lupanje srca, osećaj da ne možete da dišete i da vam se tresu noge zato što ste upravo izbegli da vas na pešačkom prelazu pregazi auto, ne biste se čudili vašoj telesnoj reakciji, jer vam je potpuno jasno da je ona normalna u datoj situaciji. Međutim, ako sedite na svojoj terasi, na godišnjem ste odmoru i pijete jutarnju kaficu potpuno opušteni, i „odjednom” počne da vam lupa srce, da se gušite i da vam se vrti u glavi – pomislićete da nešto s vama nije fizički u redu. A u stvari, niste svesni da ste, dok ste pili svoju kaficu, razmišljali o tome da treba da se vratite na posao i da nije sigurno da ćete na njemu i ostati, jer su najavili otpuštanje radnika zbog racionalizacije i smanjenja troškova. Logično je da se uplašite i zabrinete kada razmišljate o tome, a naše telo reaguje isto na razmišljanje o okolnostima kojih se bojimo, kao i kada se one dešavaju u realnosti i sadašnjosti, baš u tom trenutku.

Relativno veliki broj ljudi nije dovoljno „emocionalno pismen” tj. ne prepoznaje u dovoljnoj meri svoja osećanja, koja su povezana kako sa realnošću, tako i sa onim o čemu razmišljamo, pa samim tim i telesne reakcije na svoja osećanja. Tako da zapravo, registruju samo reakciju tela, a ne i proces razmišljanja i osećanja koji joj prethodi, a koji se dešava jako brzo, često u milisekundama. A onda tu reakciju tela tumače kao znak poremećaja ili  bolesti – zbog čega se još više uplaše, što još više pojačava telesnu reakciju i tako se stvara „začarani krug” ili „spirala straha”, gde se osoba sve više i više boji, dok ne dođe konačno do paničnog napada, koji je jedno od najneprijatnijih stanja koje možemo iskusiti.

Na sreću, iako je jako neprijatan, napad panike je potpuno bezopasan.

Problemi zbog kojih zapravo sve počinje, mogu biti veoma različiti, ali uvek su u vezi s tim da li će osoba biti dovoljno sposobna da s njima izađe na kraj, da li će uspeti da „drži konce u svojim rukama”, odnosno da li će imati kontrolu.

Najčešći problemi su vezani za lošu sliku o sebi, odnose sa drugima, ili neuspeh u ostvarivanju istih – bez obzira da li su to roditelji, deca, partneri, prijatelji; zatim zabrinutost u vezi značajnih životnih događaja – škola, studije, brak, trudnoća, razvod, selidba itd; zatim problemi u vezi posla – bilo da je to nezaposlenost ili strah da osoba neće uspeti da na svom poslu zadovolji, povremeno strah od bolesti itd.

Često kažemo – koliko ljudi, toliko strahova. Kod svake osobe, nakon što je naučimo kako da kontroliše napade panike, važno je da nađemo čega se zapravo baš ta osoba u baš tom životnom trenutku boji, i kada to otkrijemo onda sa osobom radimo na samom uzroku straha, a ne na simptomima, koje zbog telesne reakcije na strah oseća. Onda je to kauzalna (uzročna), a ne simptomatska terapija.

Koji je strah veći – strah od bolesti ili strah od gubitka posla?

– Bilo bi logično da je veći strah od bolesti, pogotovo onih koje su životno ugrožavajuće, jer što je važnija vrednost koja je ugrožena, to je strah intenzivniji, ali nije kod svih ljudi tako.

Na žalost, postoje ljudi kojima je posao važniji od zdravlja, jer smatraju da su jedino vredni ako imaju posao i dobro ga rade. Ali takođe i pošto je posao povezan sa preživljavanjem – tj. „ako izgubim posao, neću moći da izdržavam sebe i porodicu”– taj strah je obično prilično izražen, pogotovo u situaciji kada je posla malo i teško se nalazi, kao u situaciji „duple krize” u Srbiji – hronična besparica, nezaposlenost, nesigurnost, urušavanje i vrtoglava promena sistema vrednosti poslednjih nekoliko decenija, plus svetska ekonomska kriza.

Imamo li iracionalne strahove i koji su?

– Imamo. Iracionalan je svaki strah koji nije utemeljen u realnosti i samim time nije adekvatan, a to znači da se više ili manje bojimo nego što bismo trebali u odnosu na datu situaciju.

Strah je adekvatan, kada zaista realno postoji nešto što nas ugrožava i kada je naša reakcija bega adekvatna jer pomaže da spasemo život ili zdravlje.

Postoji nekoliko vrsta adekvatnih strahova koji su racionalni:

  • Kada kažemo strah, mislimo na strah od nečega konkretnog u spoljašnjem svetu što nas ugrožava – na primer, strah od velikog agresivnog psa koji trči prema nama i laje.
  • Zabrinutost, odnosno strah od nečega ugrožavajućeg što bi se zaista moglo desiti u bližoj ili daljoj budućnosti.
  • Anksioznost, koju ću objasniti u nastavku, jer je najčešća.
  • Panika, kada osoba procenjuje da je situacija životno ugrožavajuća, da nema dovoljno vremena i pokušava da pronađe brzo rešenje po sistemu pokušaj-greška-pokušaj, što često izgleda potpuno dezorganizovano i to i mislimo kada kažemo da se osoba „uspaničila” i kreće se „kao muva bez glave”.
  • Trema, strah od toga da li ćemo se prikazati u svetlu u kome želimo, odnosno, da li će naša izvedba, „performans” zadovoljiti kriterijume onoga ko ocenjuje (na primer na audiciji, ispitu i sl.). Trema može biti motivišuća, kada pomoću nje osoba pomaže sebi da da najbolje od sebe i blokirajuća, kada osoba sebe zapravo blokira i ne uspeva da ostvari ono što je potrebno u tom trenutku i takva trema je neadekvatna.

Svi do sada nabrojani strahovi su tzv. simpatički strahovi. Kada kažemo „simpatički” to se odnosi na regulaciju tzv. simpatičkog autonomnog nervnog sistema u telu i praktično znači da u svim ovim strahovim telesno učestvuje adrenalin, koji telo „diže” na viši nivo funkcionisanja i priprema ga na aktivnu odbranu i zaštitu osobe. Autonimni nervni system se zove autonomni, jer zapravo i nije pod kontrolom svesti, nego autonomno reguliše telesne funkcije koje su važne za održavanje života, kao što sun a primer disanje i rad srca. Ipak, svesnim radnjama možemo donekle uticati na autonomnu regulaciju – na primer, tehnikama disanja, progresivne relaksacije i sl, čime zapravo stvaramo uslove da sistemi regulacije u našem organizmu dobiju informaciju da se ništa ugrožavajuće ne dešava i da mogu da se vrate na uobičajeni sistem regulacije, koji se primenjuje kada je sve u redu.

  • Postoji još jedna vrsta straha, koju zovemo užas, a to je kada osoba proceni da je došao kraj, da umire i da joj spasa nema – ovo je parasimpatički strah i tada telo primenjuje zaštitne mehanizme tipa „zamrzavanje” i osoba se umokri, defecira ili padne u nesvest – što je nasleđen mehanizam odbrane.

Na primer kada životinja predator sustiže životinju koja je plen, ona nekada može izbeći smrt tako što se ukoči i padne „kao mrtva”, jer neki predatori ne primećuju životinje koje se ne kreću, a neki ne jedu mrtve, već samo ulovljene životinje. Tako nekada i ljudi, kada procene da su „doterali cara do duvara”, slično reaguju, odnosno, izgube svest, jer je to stara nasleđena reakcija ( i kod ljudi u ponekim situacijama to takođe može spasti život, o čemu postoje zabeleške preživelih sa streljanja, na primer – pali su u nesvest iako nisu bili pogođeni i došli svesti nakon što su se svi udaljili sa mesta događaja i tako preživeli).

Inače, u kliničkoj praksi, anksioznost je najčešća vrsta straha. Anksioznost je strah da nećemo biti u stanju, da nismo dovoljno sposobni da izađemo na kraj sa situacijom, ili više njih.

Ako realno nismo dovoljno sposobni da izađemo na kraj sa nekom situacijom ili problemom, a to se od nas zahteva, ili iz nekog razloga moramo (a reč „mora” koristimo samo kada se nešto zaista mora, dakle, kada su u pitanju osnovne životne potrebe vezane za preživljavanje), onda ćemo biti adekvatno anksiozni. U većini slučajeva, međutim, osoba ili potcenjuje svoje sposobnosti, ili precenjuje težinu i važnost situacije i onda je neadekvatno – iracionalno anksiozna.

Neadekvatni/ iracionalni strahovi i jesu oni zbog kojih se ljudi najčešće i obraćaju za pomoć.

Postoji nekoliko najčešćih grupa iracionalnih strahova, a dele se po (neracionalnoj) proceni osobe šta ih ugrožava:

  • njihova sopstvena nesposobnost ili situacija za koju procenjuju da prevazilazi njihovu sposobnost (anksioznost);
  • strah da će ih nešto spolja ugroziti, neki predmet, životinja i slično (fobije);
  • strah da će ih „izdati” sopstveno telo i uverenje da boluju od neke obično teške i neizlečive bolesti (hipohondrija);
  • strah da ih „napadaju” neki impulsi i misli da urade nešto nepristojno ili agresivno i da će izgubiti kontrolu nad  njima i uraditi to (opsesivni strahovi);
  • strah da će ih ugroziti, ili ih ugrožavaju drugi ljudi (paranoidni i paranoični strahovi).

Navijanje

Aleksandra Bubera Članci i tekstovi , , , , , , 0 Comment

Aleksandra Bubera

Intervju sa novinarkom Suzanom Bijelić, čiji je deo objavljen u dodatku Večernjih novosti Život plus u avgustu 2012.

U kom životnom dobu i kako se postaje fan? Kakvu ulogu u tome imaju uzori u kući, odnosno otac, stric, ujak…?

– Fan (obožavalac) se najčešće postaje u dobu kada sem porodice postaju važni mišljenje vršnjačkih grupa i uzori. To se obično dešava od sedme do petnaeste godine života, mada se u nekim porodicama deca od malena uče da navijaju za određeni klub i to se uvrštava u vaspitanje, ravnopravno sa ostalim vrednostima u porodičnom sistemu vrednosti. Nekada osoba i posle izlaska iz puberteta ili adolescencije postaje fan. Što je osoba mlađa, to će više uticaja imati porodica, prvo najuža, a zatim i ona šira, a što je osoba bliža pubertetu to će veći uticaj imati vršnjačke grupe i uzori. Kada osoba u odraslom dobu postane fan, to onda obično ima više veze sa njenim sopstvenim, više autonomnim sistemom vrednosti i oblastima interesovanja, nego sa uticajem porodice i vršnjaka.

Zašto su navijači grupnih sportova agresivniji od ostalih, a naročito fudbalski? 

– Naziv fan, najverovatnije potiče od reči fanatik, mada je moguće da potiče i od reči fancy. U svakom slučaju prva reč bolje opisuje suštinu fenomena. Fan je, dakle, osoba koja je jako entuzijastična u vezi neke aktivnosti, osobe ili tima, i to želi da iskazuje na razne načine, što je češće moguće i ponosna je na to. Postoje razne vrste fanova, a obično su najaktivniji i najagresivniji sportski fanovi.

Postoji više teorija zašto je to tako. Neke govore o tome da su sportske aktivnosti reprezent lovačko – borbeno – zaštitničkih aktivnosti kroz evoluciju čoveka i da sportisti predstavljaju najprominentnije pojedince u društvu što se toga tiče. Zatim ima govora o uticaju testosterona,  gde su istraživanja pokazala da se učestvovanjem u navijanju njegov nivo u krvi podiže. Za razliku od drugih fanova, sportski fanovi imaju utisak kao da zaista učestvuju u igri ili takmičenju i da mogu doprineti pobedi svoga tima. Sportisti su osobe sa kojima se fanovi identifikuju i samim tim imaju utisak da su i oni, samo zbog pukog navijanja „preuzeli” neke od osobina sportskih zvezda. Postoji čak i „lestvica penjanja po nivoima posvećenosti” gde se navode sledeći stepenici:

__ Pomamni fan

____ Zaštitinik, branilac kluba ili sportiste

______ Član

________ Klijent

__________ Potrošač

____________ Kandidat

Pretpostavljeni kandidat

Ova interesantna klasifikacija govori o još jednom fenomenu, a to je da će fan ostati fan i kada njegov tim konstantno gubi, pateći zbog poraza, ali samim tim i dokazujući lojalnost, kao da time stiče „poene” za  posebne zasluge – što često podržavaju i sami sportski klubovi.

Kada sve ovo uzmemo u obzir, zajedno sa nekim karakteristikama funkcionisanja u gomili, koje su kasnije opisane (deindividuacija, anonimnost, raspršena odgovornost, sugestibilnost i slično) izgleda kao da što je fan agresivniji, to se bolje kotira i raste mu vrednost u svojim očima i očima ostalih pripadnika navijačke grupe do nivoa kada postane vođa navijačke grupe – tzv. alfa pojedinac, koji onda u toj hijerarhiji ima moć upravljanja grupom.

Čuvena je teorija Gistava le Bona o psihologiji gomile. Primenjena na sportske navijače, može li ona da objasni gde leže koreni njihovog nasilničkog ponašanja i zašto i kako se od fana sklizne do huligana?

– Po teoriji Gistava le Bona, kada se pojedinci sakupe u masu ili gomilu, dolazi do nestajanja distance između pojedinaca i oni se spajaju u jedan „veći organizam” zbog čega deluju kao mentalno jedinstvo, te se gube individualne karatkteristike pojedinaca, a pojavljuje se „nesvesna ličnost” i ovaj „organizam” se ponaša drugačije nego kao prosti skup pojedinaca. On takođe navodi da se u masi pojedinac oseća anonimno, što dovodi do toga da slabije kontroliše svoje instinkte, te „nesvesno” preuzima kontrolu nad ponašanjem, što je od kasnijih teoretičara i istraživača nazvano deindividuacija. Deindividuacija se povezuje sa otpisivanjem lične odgovornosti što znači da kada se ljudi nađu u gomili, ponašaju se manje odgovorno nego kao pojedinci, jer je odgovornost „raspršena” ili prenesena na autoritet, a ne individualna. Ovo je potvrđeno brojnim eksperimentima u psihologiji (Milgram, Zimbardo), kao i u istraživanjima koja se bave solidarnim ponašanjem: kada osoba ima utisak da je odgovornost u rukama nekog autoriteta, a  ne njegova lična, ili kada je u eksperimentalnim uslovima postignita anonimnost (jednaka odeća i druge izjednačavajuće karakteristike) uz fizičku bliskost, pritisak, pojedinci će se ponašati agresivnije i manje humano nego da su sami. Isto tako, veća je verovatnoća da će ugroženoj osobi u pomoć priteći pojedinac, nego ako ugrožavajući događaj posmatra više ljudi – jer većina se oslanja da će akciju preuzeti neko drugi. Takođe poznati Ash-ov eksperiment govori o tome kako pojedinac suočen sa pritiskom grupe, često menja svoje mišljenje, iako je očigledno da je ono ispravno.

Po le Bonu, bitne karakteristike funkcionisanja mase su i  zaraznost, sugestibilnost i iracionalnost – dakle svaka emocija i čin je zarazna za druge pripadnike mase, masama je lakše manipulisati i sklonije su da se povedu za vođom i zanemare lične interese zarad kolektivnih, a isto tako često i zdrav razum. Le Bon takođe navodi da su dela mase aktivna, ekspresivna ili hostilna.

Kasniji teoretičari su kritikovali njegove stavove, rekavši da gomila nije homogena, već sastavljena od pojedinaca i manjih grupa, da pojedinci u gomili nisu anonimni u svojoj motivaciji ni jedni drugima, da retko deluju unisono, a ako i deluju, da to traje kratko, kao i da gomila ne onesposobljava individualno mišljenje, kao i da gomila ne ispoljava neophodno neadekvatno ili nasilničko ponašanje. Takođe je upitna i konstatacija o preovlađivanju nesvesnih u odnosu na svesne mehanizme u slučaju funkcionisanja u gomili, mada u nekom delu ona može biti tačna – pogotovo u delu gde se agresivni i osvajački impulsi, koje svako od nas ima, pripisuju vođi grupe, a zatim se on sledi, pri čemu vođa ima nerealno „napumpanu”, grandioznu sliku o sebi, što dovodi do toga da cela gomila fukcioniše po principu nerealnosti i iracionalnosti.

Takođe, teorija konvergencije govori o tome da nije efekat gomile na razmišljanje i ponašanje ono što čini tipična ponašanja, već da se u stvari osobe prema svojim preferencama ujedinjuju u manje, a zatim u veće grupe.

Postoji i termin „ponašanje stada ili čopora” u ljudskim velikim grupama, koji opisuje da se ljudi nekada ponašaju kao stado, odnosno da velika većina ljudi radi iste stvari u isto vreme, iako bi možda neka druga opcija bila povoljnija – tj. pojedinci se povode za većinom u ponašanju, umesto da iznalaze bolje opcije za sebe.

Zatim i pojam dezinhibicije, koji govori o tome da će ljudi koji su inače dobro socijalizovani u situaciji mase ili gomile češće pokazivati agresivno, nasilno, nepristojno ili egzibicionističko ponašanje nego u drugim socijalnim kontekstima.

Kasniji mislioci su se pozabavili deindividualizacijom, čiji su glavni faktori anonimnost i grupna odgovornost. Šta sve pojedinac, odnosno navijač, nastoji da sakrije kada postane deo grupe, odnosno gomile?

– Glavni motiv udruživanja u navijačku grupu nije sakrivanje, već udruživanje, pripadanje, kohezija, pa i moć. Deindividualizacija, anonimnost i grupna odgovornost proizilaze kao rezultat grupnog funkcionisanja, dakle nisu uzrok već posledica funkcionisanja u gomili. Druga je stvar što pojedinac u grupi često počinje da funkcioniše drugačije, pa možemo steći utisak da je motiv udruživanja bio da se nešto sakrije. Motiv je pre da se popune praznine nego da se nešto sakriva. Pod prazninama mislim na nedostatke u svojoj slici o sebi, koja može biti nerealno dobra ili nerealno loša, a u oba slučaja potiče od primarno loše slike o sebi iz vrlo ranog perioda detinjstva. Zatim praznine u društvenom funkcionisanju i pripadanju, kao i praznine u ličnoj vrednosti koje se često vezuju za nemogućnost željenih postignuća, a za šta se u grupi ima utisak da se ostvaruje.

Mnogi psiholozi smatraju da su neki najzagriženiji fanovi ustvari usamljene osobe, sklone depresiji i otuđenju. Ima li u tome istine?

– Navodi se 8 velikih motiva da neko postane fan: pozitivan stres, beg, zabava, ekonomski faktori, estetski faktori, pripadanje grupi, samopouzdanje i potreba za porodicom.

Zato neki istraživači tvrde da je biti fan ispunjenje neispunjene potrebe za porodicom i pripadanjem u vremenu  kada se tradicionalne institucije porodice i religije raspadaju i da je ovakvo udruživanje način da se ispuni ovako nastala praznina u ljudskoj psihi. Međutim, jednako su važni i svi ostali ranije navedeni razlozi.

Zašto navijač, kada pobedi njegov tim, kaže „pobedili smo”, a kada izgubi, nastoji da se distancira rečima „izgubili su”?

– Zato što se identifikuje sa pobedama svog tima, a teško podnosi poraz – ovakve izjave ukazuju i na raspodelu odgovornosti o kojoj je već bilo reči – fan oseća da je sudelovao u pobedi, da je delom i sam odgovoran za nju, a kada dođe do poraza, tipično je da kaže ili „izgubili su” ili da svoj tim pravda nefer suđenjem, okolnostima, „nameštenim” utakmicama i slično, u svakom od ovih slučajeva isključujući svoju odgovornost za poraz, a razlika je samo da li odgovornost prebacuje na tim za koji navija ili za suparnike, okolnosti itd.

Čime se objašnjava to da su najzagriženiji navijači, pa samom tim i huligani – muškarci? Zašto se žene ponašaju drugačije? Ima li to veze sa hormonima?

– Najviše ima veze sa vaspitanjem i rodnim ulogama. Muška deca se od rođenja vaspitavaju da budu agresivnija od ženske, da ispoljavaju agresivnija osećanja i da se angažuju u agresivnijim igrama i aktivnostima, kao i takmičenju, za razliku od ženske dece koja se vaspitavaju da budu „nežniji” i „slabiji” pol. Tako se i u kasnijem životnom dobu ponavljaju ovi obrasci osećanja i ponašanja. To sve ima veze i sa polnim hormonima, kao i evolutivnim razvojem polnih i rodnih uloga kroz istoriju ljudskog društva.

Studije su pokazale da se navijačima čiji tim pobedi nivo testosterona povisi za trećinu, a za toliko navijačima gubitničkog tima opadne. Takođe, pobednicima rastu i samopouzdanje i neke mentalne sposobnosti. Šta se događa u telu?

– Nivo testosterona, kao i još nekih supstanci – adrenalina, endorfina, serotonina se povećavaju u krvi kada se angažujemo u sportskim aktivnostima, pa i u navijanju, zbog čega se osećamo bolje, življe, snažnije, skoncentrisanije i zbog toga osobe koje se redovno bave sportom se osećaju bolje nego one koje se ne bave. U nekoj meri ovaj efekat imaju i osobe koje navijaju, ali je on kratkotrajniji zbog manjeg psihičkog i fizičkog angažmana – osoba koja obavlja neku sportsku aktivnost je angažovana ne samo fizički, već i psihički da bi što bolje, preciznije i efikasnije izvela aktivnost.

Čak i ljudi koji su uglavnom stidljivi i rezervisani u svakodnevnim odnosima, utopljeni u grupu navijača eksplodiraju i postanu egzibicionisti, nasilni i slično. Šta im se dogodi? Kao da su pod hipnozom…

– Ove pojave objašnjavaju svi napred navedeni koncepti: deindividuacije, anonimnosti, dezinhibicije, sugestibilnosti, raspršene odgovornosti itd.

Zašto su ostali fanovi, oni koji obožavaju filmske i muzičke zvezde, mnogo umereniji. Zato što u tim oblastima nema pobednika i poraženih?

– I zbog toga, ali i zato što nemaju utisak da učestvuju u aktivnosti koju izvodi slavna ličnost ili grupa. Oni su samo posmatrači i ne doživljavaju sebe kao učesnike. I to je tako u većini slučajeva, mada postoje i obožavaoci koji počnu da proganjaju osobe koje obožavaju, što može ići do slučajeva klinički jasne paranoje – erotomanije, gde je potrebno ozbiljno psihijatrijsko lečenje.

Od svih odlika gomile, koja je za navijače najpogubnija? Podložnost sugestiji? Netolerantnost? Impulsivnost? Sklonost preterivanju?

– Kada se udruže u neku grupu, ljudi formiraju svoj sistem vrednosti, svoju kulturu, pripadnost, norme, sistem nagrađivanja lojalnosti (a lojalnost se može demonstrirati na razne načine, pa ponekada i agresivne i bizarne), uloge i vođstvo, način komunikacije, ciljeve, moć i slično. Ono što jeste najpogubnije je da, kada se ovakav sistem formira, pripadnici grupe počinju da gledaju na pripadnike drugih grupa kao manje vredne ili ugrožavajuće, samo zbog toga što se njihovi sistemi razlikuju. Tu je koren osećanja prezira, čak nekada i mržnje, što onda protivnike pretvara u neprijatelje iz čega se često izrodi nasilje. Kada se uzme u obzir da je pripadnik druge grupe ovako dehumanizovan, uz ranije navedene karakteristike funkcionisanja u gomili, jasno je da se lako pređe granica od navijanja ka nasilju.

Uočene su sličnosti između sportskog navijanja i religije, kako po rečniku (koji u oba slučaja uključuje veru, posvećenost, žrtvovanje, obavezivanje, duh, molitvu, patnju, slavlje…), tako i po ritualnom ponašanju (pravljenje „talasa” na tribinama, nošenje odeće sa obeležjima tima, pevanje himne…). Može li se uopšte praviti takva paralela? 

– Paralela može da se pravi u smislu osećanja pripadanja, posvećenosti i donekle rituala, ali ne i u smislu religiozne prakse, učenja, učestvovanja i osećanja kontrole koje je izraženo kod navijanja, a nema ga u religijskoj praksi, jer sve zavisi od neke više sile. Takođe, religijska učenja većinom propovedaju jednakost, poštovanje, dobronamernost itd. (izuzimamo ekstremna učenja, ekstremistička tumačenja inače miroljubivih učenja i neke sekte), a navijačka kultura kompetitivnost, „mi” i „oni”, da je neko „gornji” a neko „donji” i slično. Takođe, tokom religijske prakse se aktiviraju neki drugi delovi mozga, nije uobičajen porast testosterona i adrenalina, dok serotonin i endorfin mogu da se izlučuju u nekoj meri u zavisnosti od stadijuma religijskog zanosa.

Intervju u skraćenoj varijanti je dostupan na portalu Večernje novosti.

Starenje

Aleksandra Bubera Članci i tekstovi , , , 0 Comment

Aleksandra Bubera

Intervju sa novinarkom Suzanom Bijelić, čiji je deo objavljen u specijalnom dodatku Večernjih novosti „Život +“ 5.2.2012.

Koje su krizne godine ili trenutak kada počinjemo da razmišljamo na taj način, da nam vreme izmiče? „Okrugao“, trideseti rođendan?Kasnije?

– Kada kažemo „krizne godine“, onda time impliciramo da je trenutak početka razmišljanja o starenju – kriza. Međutim, ne radi se ni o kakvoj krizi, već o prirodnim životnim tokovima.

Kada smo deca i adolescenti, imamo drugačiju percepciju vremena nego kada smo odrasli.To znači da što ste mlađi, vreme vam sve sporije prolazi,a što ste stariji, vreme prolazi sve brže. Postoje razne pretpostavke zašto je to tako, ali ona koja se čini najlogičnija je da kada smo deca, svakodnevno u našoj okolini i životu dešava se mnoštvo stvari koje su za nas nove. I onda nam je potrebno vreme da to sve percipiramo, istražimo, saznamo o tome, a zatim klasifikujemo i pohranimo kao informaciju.Što smo stariji, to više znamo i to manje za nas ima novih stvari, a sve više stvari, ljudi, događaja, postaje rutina – sve je već viđeno, klasifikovano i ne zadržavamo se oko toga. Tako da, ako uzmemo da je ova pretpostavka tačna, trenutak kada počinjemo da razmišljamo o starenju bi bio onaj trenutak kada od svega što nam se dešava, mnogo više stvari su nam poznate, nego nepoznate i prestanemo oko njih da se zadržavamo.

U svakom slučaju, ljudi veoma individualno doživljavaju starenje, svoje godine, prolaznost vremena itd, a u svakom slučaju, sem doživljaja, ulogu igra i biologija tj. prosečni životni vek čoveka, koji je sada mnogo drugačiji nego pre sto, dvesta ili hiljadu godina, jer se produžio.

Retko je međutim, da osobe ispod, recimo, 27 godina razmišljaju o starosti i starenju (sem ako se ne bave profesijom koja zahteva određenu fizičku kondiciju i izgled). To se poklapa sa periodom odrastanja i onoga kada bi osoba trebala da je već uveliko potpuno sposobna za samostalan život. Čim se približe tridesete, razmišljanja o starenju postaju češća, iako su to u stvari najproduktivnije godine – osoba je dovoljno osposobljena, a u punoj snazi.

Razni ljudi navode razne razloge zašto razmišljaju i kako razmišljaju o tome. Kod nekih su to razmišljanja o braku, porodici, finansijskoj i materijalnoj sigurnosti, poslovnim i profesionalnim poduhvatima. Odnosno,o onome što će, poput traga, uticaja, dela, našeg nastavka, ostati iza nas, kada nas više ne bude. U praksi se često vidi da što je procena o tome kako „stojimo“ u odnosu na te „projekte“ lošija, to je veća briga o tome da nećemo stići, da nećemo imati vremena, odnosno strah od starenja je izraženiji.

U slučaju da smo uspeli da svoje planove, projekte i „projekte“ ostvarujemo kako smo zamislili i kako procenjujemo da treba, o starenju ćemo početi da razmišljamo u četrdesetim godinama, kada polako počinje da se dešava prirodno slabljenje funkcija zbog starenja. Počeće da nam se menja dioptrija, da lakše zaboravljamo, a teže pamtimo, da nam se usporava metabolizam, da imamo malo manji kapacitet za napore nego ranije i slično. I većina nas će početi da razmišlja o starenju, jer ćemo primetiti ove promene.

Da li je taj strah izraženiji kod žena ili one, uprkos tome što se češće od muškaraca podvrgavanju raznim estetskim korekcijama, smirenije prihvataju činjenicu da stare?

– Opet je to vrlo individualno, mada uopšteno govoreći, žene su kao grupa često fleksibilnije u prihvatanju raznih promena, pa i ovih.

Žena je tokom svog života i generativnog perioda već prošla razne promene u svom telesnom izgledu i ukoliko je imala priliku da bude i majka, kroz veoma intenzivne psihičke promene koje idu u skladu sa zdravim majčinstvom.

S druge strane, nesvesna očekivanja od žene jesu da ona bude lepa (i mlada) i verovatno zbog toga često žene svoj identitet povezuju sa svojom lepotom i toliko brinu o njoj.

Nedavni podaci govore da je sve više muškaraca koji se podvrgavaju estetskim procedurama, zato što je to sada sve više civilizacijska tekovina i zahtev, kao i statusni simbol. Muškarcima je, kao grupi s druge strane, važno da se osećaju sposobno i moćno i onda promene koje dolaze sa starenjem utiču na njihovu percepciju svoje sposobnosti i moći i zbog toga često teže podnose činjenicu da stare.

Takođe, muškarci u proseku često imaju manji dijapazon uloga u životu, a sa starenjem se njihov broj još i smanjuje, što često uznemirava muškarca, jer muškarci kao grupa, češće imaju manje glavnih uloga a to su ona na poslu, suprug i otac porodice, dok ostale uloge u odnosu na žene kao grupu, razvijaju u manjoj meri. Dok žena ima tokom života mnogo više uloga, pa kada izgubi neku od njih (deca odrastu, ode u penziju) i dalje je supruga, domaćica, prijateljica, komšinica, neko ko se bavi rukotvorinama ili umetnošću, članica nekog udruženja itd. Naravno, ovo se odnosi na muškarce i žene kao grupu, dakle kao generalizacija, a individualni muškarci i žene se jako razlikuju po ovom pitanju.

Verovatno se najteža borba vodi u glavama onih ljudi kojima je lepota prioritet i koje su, možda, na njoj gradili karijeru ili im je bila glavni adut u muško-ženskim odnosima?

– Svakako da će ljudi kojima su lepota i mladost profesionalni zahtev imati objektivno veći problem sa starenjem od drugih ljudi i verovatno je da će se više brinuti oko prirodnih procesa starenja, i odlagati iste na sve moguće načine, uključujući i estetske procedure – invazivne i neinvazivne.

Često ako se bave takvim profesijama ili ako su im lepota i mladost prioritet i „adut“, ljudi će ih doživljavati kao neophodnost, kao potrebu, kao nešto bez čega se ne može,i čije neostvarivanje dovodi do neke katastrofe, a ne kao svi ostali kao želju.

Ako nešto što je želja doživljavamo kao potrebu, onda ćemo učiniti sve da to i ostvarimo, jer imamo takozvane katastrofične fantazije o tome šta će se sve strašno desiti ako to ne ostvarimo.

Ako svoj identitet vezujemo za ideal mladosti i lepote, onda ćemo imati problem sa svojim identitetom kada primetimo da počinjemo da starimo.

Zašto je ideal „večne mladosti“ u svim vremenima i kulturama tako primamljiv, iako nedostižan?

– Rekla bih da prvenstveno to ima veze sa biologijom i produženjem vrste.

Iako bih, takođe, i naglasila da se od toga otišlo prilično daleko, i od lepote i mladosti napravio kult u vidu zahteva i potreba, tako da, ako niste u mogućnosti da sebi obezbedite da izgledate mladi i lepi iako to niste, to na žalost u savremenim razvijenim društvima, ali sve češće i kod nas, postaje simbol nebrige o sebi, pa bilo zbog nesposobnosti da se o sebi pobrinete na takav način, bilo zbog toga što nemate „dovoljno razvijenu svest“ da biste o tome brinuli. Mislim da je to loše, da nas gura u pomeranje granica ka ekstremima i udaljava od prirodnih životnih tokova.

Prirodni nagon svih vrsta jeste za produženjem vrste i zato je nalaženje partnera i prokreacija bitna stavka i kod ljudi. Dakle, ukoliko je osoba u generativnom periodu, može imati potomke.

Fizički izgled i neverbalnu komunikaciju opažamo i „snimamo“ veoma brzo u prvom kontaktu sa nekom osobom. I, iako smo socijalizovani, odnosno vaspitani da se ponašamo lepo, i jednako vrednujemo sve ljude, ako sretnemo dve osobe koje nam se sviđaju i koje su nam simpatične, a različitog izgleda zbog godina, pre će nas, u partnerskom smislu, privući osoba za koju ocenjujemo da je sposobna da ima potomke.

Kod žena je ova sposobnost povezana sa sposobnošću da svakog meseca ima ovulaciju i da je u stanju da iznese trudnoću, a kod muškaraca, budući da oni mogu biti sposobni da postanu očevi i u mnogo kasnijim godinama nego žene, to je povezano i sa sposobnošću da obezbede uslove za odgajanje deteta.

Tako da se stvara nelojalna konkurencija – biološki gledano, žena što je starija ima manje šanse da nađe partnera, a muškarac što je bolje situiran (što često podrazumeva i da je stariji) ima sve veće šanse da nađe partnerku. I onda je logično da će žena želeti da izgleda što mlađe i što lepše fizički. Mada fizički izgled često nema direktne veze sa sposobnošću za imanjem potomstva, to je često naša nagonska reakcija.

Naravno, postoje i mnoge druge stvari koje imaju veze sa privlačnošću i odbojnošću.

A ako zanemarimo fizički izgled, koji još razlozi mogu da pojačaju ovaj strah?

– Postoje i objektivne komponente ovog straha. One se odnose na to da, zaista, što smo stariji, počev tamo negde od 35-e ili 40-e neke naše fiziološke funkcije i sposobnosti zaista objektivno opadaju. Malo, po malo, doduše, tako da smo u stanju da im se prilagodimo.

Zatim, što smo stariji, logično je da se približavamo prirodnom kraju svoga života – smrti.

Svi zdravi ljudi funkcionišu po principu „smrt se dešava nekome drugome“ i to nam omogućava da dobro funkcionišemo iz dana u dan, jer kada bismo u potpunosti bili svesni, svakog trenutka da ćemo jednog dana umreti, bili bismo stalno prestravljeni i paralisani.

Najteže prihvatamo činjenicu da ćemo mi i nama drage osobe jednog dana zaista umreti, i zato smo uvek šokirani, potreseni kada izgubimo nekog dragog. I tužni naravno, ali je tuga povezana sa procesom razvezivanja od drage osobe, a šok i neverica sa činjenicom da se to desilo nekome za koga smo verovali da se nikada neće desiti.

Ranije sam već napomenula da osobe koje ne žive život ispunjeno, ostvarujući svoje ciljeve u skladu sa svojim vrednostima i ne uživajući u životu, takođe često imaju utisak da su u trci sa vremenom i da je njega sve manje, a sve je više stvari koje nisu urađene i završene.

Zašto često imamo nerealnu sliku o svom izgledu i godinama, pa počnemo da je sagledavamo tek kada sretnemo vršnjake koje dugo nismo sreli?

Zato što se razlikuje unutrašnji, intrapsihički doživljaj od objektivne stvarnosti. Učestalost ove razlike je individualna.

Što je osoba realnija i objektivnija, to će biti manje iznenađenje kada sretne nekoga iz generacije, sem ukoliko osoba koju smo sreli ne odstupa značajno po izgledu i utisku od svojih godina.Uostalom, svi mi koristimo ogledalo svakodnevno, pa je teško da ne primetimo na sebi objektivne promene koje godine sa sobom nose.

Drugi činilac je to, da, pogotovo ako neku osobu nismo videli dugo, mi je pamtimo iz onog vremena kada smo je videli poslednji put, i nismo imali prilike da pratimo promene koje je starenje na njoj ostavilo.A onda se često zapitamo i koliko smo se sami promenili, jer mi smo neko ko sebe gleda svaki dan i opet zbog toga nam se čini da smo uvek isti, jer su procesi spori i postepeni i stoga za nas skoro neprimetni. Sem kada uporedimo sliku od sad i neku od pre nekoliko godina. Isto tako, kada sretnemo nekoga koga nismo videli duže i uporedimo osobu koju smo sreli sa našom slikom od pre u glavi, onda razlika postaje očigledna.

Do kakvih poremećaja u ponašanju i psihi može da dovede preterani strah od protoka godina? Šta je najekstremnije?

– Strah od starenja je u svojoj suštini povezan sa strahom od smrti. Strah od smrti je, kako je to još Frojd definisao „otac svih strahova“, što znači da je to najveći strah od svih.

Već sam objasnila da, iako mi svi znamo da ćemo umreti jednog dana, nismo u potpunosti toga svesni…u stvari u vrlo maloj meri smo toga svesni i to nam omogućava normalno funkcionisanje. Zamislite na primer kada bismo u svakom trenutku bili svesni da se možemo razboleti od bilo čega (spisak bolesti je ogroman), da možemo izaći na ulicu i da nas može ubiti ledenica, pijani vozač, pljačkaš u banci itd. itd.

Kada bismo toga bili svesni u potpunosti, verovatno bismo odabrali neko mesto koje bismo procenili kao najbezbednije i tamo se zabarikadirali sa svojim najmilijima i živeli najzdravije što možemo, da bismo smanjili mogućnosta da nam se nešto desi pre vremena. Međutim, takav život u stvari prestaje da bude život i vrti se oko smrti.

E, da se to ne bi desilo, mi imamo mehanizam odbrane koji funkcioniše po principu „smrt se dešava nekom drugom, a ja sam  veoma moćan (pa čak i svemoćan)“ i na taj način mi se upuštamo u „rizik“ da svakodnevno živimo, krećemo se na raznim mestima i među raznim ljudima.

Trenuci kada se suočimo sa realnošću da smo smrtni u odnosu na prirodne ili nesrećne okolnosti, i ne baš tako moćni, su trenuci kada realnost, odnosno suočavanje sa činjenicom da smo smrtni, probija ovu odbranu. To su trenuci kada budemo potpuno preplavljeni strahom od smrti. Recimo u situacijama kada doživimo neku nesreću, ili se ozbiljno razbolimo ili kada se to desi nekoj nama dragoj osobi.

Takođe i kada procenimo da smo ozbiljno bolesni, a da pri tome to nije tačno, što se dešava kod hipohondrijskog i paničnog poremećaja, na primer.

Strah od starenja i smrti može biti u korenu mnogih poremećaja, ali ne znači da je on uvek koren nekog poremećaja. I zato kada kao psihoterapeuti radimo sa njudima koji imaju neki problem ili poremećaj, uvek je princip da se dođe do toga šta je kod određene osobe koren tog određenog problema, poremećaja ili ponašanja, tako da ne možemo generalizovati, već moramo potražiti šta je uzrok određenog poremećaja kod određene osobe. U praksi se sreću razni problemi i poremećaji koji mogu biti povezani sa strahom od starenja,  na primer, sa ovim strahom mogu biti povezani i razvodi brakova i stupanje u nove veze, impotencija, depresivni poremećaji, već navedeni anksiozni poremećaji, pa i razna kontrafobična ponašanja u pokušaju da se ovaj strah kontroliše, kao što su bavljenje ekstremnim sportovima i zanimanjima (mada to što se neko bavi ovakvim stvarima može biti povezano baš sa suicidnom ideacijom, ali i potragom za uzbuđenjima itd.). Ali i razni drugi problemi ili poremećaj mogu biti povezani sa strahom od starenja ili smrti (poremećaji percepcije sopstvenog izgleda itd.)

Mnogo je ljudi čiji su izgled i ponašanje u neskladu, koji su mladi duhom ali ih telo izdaje, ili stari duhom a „konzervirani“ i kriju godine kao zmija noge? Kojima je teže i zbog čega?

– Nisam sigurna da je mnogo takvih ljudi, barem što se tiče godina, izgleda i ponašanja. Ali, jeste uobičajena anegdotalna pojava da srećemo ljude koji će izjaviti da se osećaju mnogo mlađi duhom nego što to jesu objektivno.

S druge strane, niko ne može odoleti „zubu vremena“ i procesima starenja, samo što kod nekih ljudi to ide brže, a kod nekih sporije i to je individualno i prvenstveno ima veze sa genetikom, a zatim sa načinom života.

Tako da ako vidite nekoga ko je „konzerviran“, verovatno je da je primenio neke od procedura za poboljšanje izgleda – jer neki znaci godina koje imamo moraju da postoje – bore, sede vlasi, pogoršan vid, drugačiji tonus kože zbog promene sastava tkiva, staračke pege, itd.

Međutim, ljudi koji jako vode računa o izgledu i podvrgavaju se estestkim procedurama, obično, mada ne uvek, vode računa i o svojoj fizičkoj kondiciji, zdravlju, a često i o tome da duhom ostanu mladi. To može biti doza zdrave, ali i preterane brige o sebi – preterane u smislu da to osoba u stvari radi da bi se ona sama sebi divila ili da bi joj se drugi divili i slično.

Ako me pitate za osobe koje su „starmale“, tj.veoma mlade, a ponašaju se kao da su stare i mudre, mislim da je njima teže, jer to su osobe koje su bile lišene iskustva bezbrižnosti i mladalačkih ludorija.

S druge strane, osobe koje su stare i koriste sve prednosti iste, kao što su veliko životno i profesionalno iskustvo, odmerenost i mudrost, a mlade su duhom, imaju zadovoljstvo da mirno i zadovoljno žive, budu produktivne i ispunjene do duboke starosti, a za primere imamo mnoge poznate stvaraoce iz raznih oblasti, ali i porodične mudrace koji mogu biti izvor znanja zasnovanog na iskustvu i biti dragoceni članovi porodice.

Objavljeni deo članka pod nazivom „Kada (ne) želimo da sakrijemo krštenicu“ možete pročitati na sajtu Večernjih novosti.

Nova godina: Čemu ovo služi, a uz to i ne radi?

Aleksandra Bubera Članci i tekstovi , , , , , 0 Comment

Ana Mitić, Press Online, 25.12.2011.

Da je s vremena na vreme čoveku potrebno da se malo opusti i proveseli, pa makar i nemao mnogo povoda za to, slažu se svi stručnjaci. Međutim, sve su glasnija uveravanja da su praznici izvor stresa, nervoze i tankih živaca, što su potvrdili i pojedini naučnici.

Većina nas vrlo rano je shvatila da Deda Mraz ne postoji, da su nam poklone ispod jelke ostavljali mama i tata bez spuštanja niz dimnjak. I pored toga većina nas ne prestaje da slavi 31. decembar i da se raduje Novoj godini, mada zapravo, praktično ne znamo ni šta slavimo. Iako znamo da Deda Mraz neće „parkirati” sanke ispred našeg stana i doneti džak pun para, neplaćeni računi za Infostan i sve ostalo biće tu i 1. januara, sarma i pečenje od prethodne večeri će se ohladiti, svi problemi iz stare sačekaće nas čekati i u novoj godini… A bićemo i još godinu dana stariji.

Čemu onda tolika euforija oko dočeka Nove godine, uoči 1. januara, čemu prevelika očekivanja, kada se ništa epohalno neće desiti u životima običnih ljudi?

Iako dosta njih i dalje pridaje veliki značaj proslavi Nove godine, sve je više onih koji se okreću protiv novogodišnjih terevenki uz preglasnu muziku, pevanje i pucanje. Protivnici dočeka smatraju da, i pored toga što u svetu vladaju opštedruštvena kriza, ekonomska recesija, besne ratovi, neizlečive bolesti, malo ljudi i na individualnom planu ima razloga da baca konfete i odbrojava unazad od 10, uz neku od faca sa televizije koje nam se svake godine smeše u već tradicionalno lošem novogodišnjem programu.

Najekstremniji primer je pokret „Fonakon”, skraćeno do Front protiv Nove godine, osnovan u Francuskoj 2005. godine, čije pristalice svake godine organizuju proteste protiv novogodišnjih slavlja. Osnovna ideja im je da se „suprotstave starenju” jer smatraju da upravo svaka Nova godina ukazuje na protok vremena i da time ništa ne dobijamo, sem jedne godine više. Među svojim najvernijim članovima smatraju one koji u noći između 31. decembra i 1. januara ostaju kod kuće uz knjigu ili neki dobar film kao da se ništa ne dešava, ili prosto prespavaju tu noć.
Ako se uz to uzme u obzir i zaključak naučnika da novogodišnji praznici, pretrpan raspored i prejedanje utiču loše na hormone, onda se zaista treba preispitati šta mi zapravo slavimo? Šta dočekujemo i očekujemo i čemu se radujemo?

Za sve one koji mrače na pomen Nove godine, dobra vest je da su sve vreme bili u pravu jer su njihovo uverenje da su praznici izvor stresa, nervoze i tankih živaca potvrdili i naučnici sa Univerziteta u Edinburgu. Sada je dakle i naučno potvrđeno da su uzrok tome „božićni hormoni” koji izazivaju traumatične posledice jer ljudi niti razmišljaju, niti se ponašaju racionalno. Dakle, upravo je nastupilo neko novogodišnje ludilo, što dobrim delom objašnjava pomihnatalo kupovanje, trošenje novca kojeg inače nema, gomilanje prasića i ostale hrane…

Doktor Robert Lustig sa Univerziteta u Kaliforniji kaže da ovo doba godine iz nas izvlači najbolje i najgore na bilo koji način i objašnjava da je u igri za vreme praznika moćna mešavina kortizola (hormona stresa), serotonina (hormona sreće) i dopamina (euforija).

Zato nije iznenađenje što čak 70 odsto Amerikanaca kaže da su od Božića umorni, tvrdi Američko udruženje psihologa.

– Sreća nema ništa s novcem, pa ni s hranom. Najbolje je kada imate porodicu i prijatelje i time treba biti zadovoljan – zaključuje doktor Lustig.

Zašto onda ljudi padaju pod uticaj novogodišnje euforije i ima li uopšte razloga bilo šta proslavljati i radovati se, kad je, rekli bi zadrti protivnici novogodišnje proslave, „sve tako crno” uz čuveni dodatak „samo si još godinu dana stariji, ćelaviji, deblji…”.

Aleksandra Bubera, psihoterapeut, kaže da je potrebno da se s vremena na vreme malo opustimo i proslavimo zbog čega i postoje praznici, koji nisu izmišljeni bez razloga, ali da ljudi ne treba da imaju nerealna očekivanja i gaje nade da će od 1. januara sve biti bolje.

– Čovek koji radi treba i da se opusti, odmori, bude u krugu porodice, ali da li ima smisla ponašati se euforično i padati pod uticaj toga da se mora proslaviti Nova godina? Znaju se stvari koje se moraju u životu, a to su osnovne potrebe, a proslava Nove godine nije na toj listi. Međutim, neki ljudi zbog predrasuda o tome šta je socijalno poželjno i „in” pretvaraju proslavu Nove godine u nešto što se mora. To je slična situacija kao sa ostalim stvarima koje su stvar prestiža, kao što je, na primer, da moramo da obučemo brendiranu večernju haljinu ili da izađemo u skupi klub. Oni koji nisu toliko opterećeni glamurom misle da treba da kupe poklone najbližima, da spreme hranu i slično. Pitanje je koliko ko može da finansira kada je stanje ovakvo kakvo jeste. Ima ljudi koji idu preko svojih mogućnosti zato što misle da je neophodne da svojim najbližima prirede neko iznenađenje pa nekada baš ne razmišljaju racionalno. A onda kada osvane 10. januar i prođe euforija, pitamo se da li nam je baš sav taj trošak trebao. Zato se i kaže da je januar najduži mesec – kaže Bubera.

Svoj doprinos isforsiranim proslavama daje i trend da treba misliti pozitivno i ponašati se pozitivno pa će onda i život da ti bude bolji.

To naravno, nije tačno. Dr Bubera objašnjava da misliti pozitivno može da doprinese promenama, ali prava promena će nastupiti kada promenimo neka uverenja, a ne kada otkuca ponoć 31. decembra.

– Misliti pozitivno, zabavljati se, potisnuti sve probleme čak i kada vam nije do toga, može samo da učini da vam privremeno bude bolje, ali sutradan kada se probudite svi problemi će da vas dočekaju. Možete misliti pozitivno koliko hoćete, ali problemi se neće rešiti dok ne promenite predstave o njima. U redu je da se opustimo, proslavimo i ne mislimo na neke stvari, ali ono što ne valja je misliti da će sama proslava Nove godine i glamur nešto da promene. Pa neće! Ljudi imaju pogrešnu informaciju da „to tako radi”, a onda kada shvate da „ne radi”, razočaraju se – upozorava sagovornica Pressmagazina.

Dragana Nalić, psihijatar, kaže da svaki čovek ima potrebu da napravi neki bolji i novi početak i u ljudskoj prirodi je da želi da bude bolje nego što jeste, a Nova godina je jedan od tih trenutaka kad ljudi poveruju da mogu živeti bolje i kvalitetnije, a taj datum ih opomene da mogu da budu bolji. Jeste isforsirano, ali tako je od pamtiveka.

– Hteli mi ili ne da to priznamo, proslava Nove godine nam je usađena u istorijsko pamćenje, a u ljudskoj prirodi je da želi da doživi neku prijatnost pa makar to bio i novogodišnji doček. Naučeni smo tako i trebaće nam vremena da se odviknemo od toga. Ali oko Nove godine ima i puno sadržaja koji nisu protiv njene proslave, a to su porodično okupljanje i smanjene obaveze pa je to prilika da porodica provede neko vreme sama sa sobom, što i nije tako loše – kaže ona.

Okidač – Praznična depresija

Aleksandra Bubera kaže da takozvana praznična depresija nije prouzrokovana samim praznicima već su oni samo okidač. Ljudi sumiraju događaje iz prethodne godine i razmišljaju šta su ili nisu uradili, kao i šta će uraditi u novoj godini. Neko na to gleda pozitivno, a neko negativno, a kakvog raspoloženja će biti zavisi i kakvu sliku ima o sebi.
– Ako na to što niste uradili gledate negativno i skloni ste da kritikujete sebe kao osobu koja je manje vredna i koju drugi manje vole, može doći do toga da se osećate depresivno. Mnogi koji već pate od depresije za vreme praznika osećaju se još depresivnije jer nemaju sa kim da budu, nisu mogli da kupe nešto što su želeli i zaključuju da su manje vredni zbog toga. Zato kod takvih ljudi u vreme praznika dolazi do ispoljavanja depresije, ali sami praznici nisu uzrok depresije – objašnjava dr Bubera.

Istorija – Slavi se već 4.000 godina

Kada je počela da se proslavlja Nova godina nije pouzdano utvrđeno, ali neki podaci govore da su je Vavilonci slavili još pre 4.000 godina. Najranije zabeležena proslava Nove godine bila je 2.000 godina pre nove ere u Mesopotamiji. Slavljena je u doba ravnodnevnice, sredinom marta. Rimljani su takođe slavili Novu godinu, ali se njihov kalendar menjao sa svakim novim vladarom, sve dok rimski Senat, 153. godine pre nove ere, nije „ustoličio” 1. januar, pa se taj datum uzima kao datum kada je prvi put slavljena Nova godina. Preciznije, mesec januar nije postojao do 700. godine pre nove ere, kada je drugi kralj Rima, Numa Pontilijus, dodao mesece januar i februar. Nova godina pomerena je sa marta na januar zato što je to bio početak civilne godine, kojom su novi rimski konzuli počeli svoju jednogodišnju tradiciju.

Izvor: Press Online

Nervna rastrojstva bez kontrole dovode do zločina i tragedija

Aleksandra Bubera Članci i tekstovi , , , , , 0 Comment

Poslednji slučaj kad je u trenutku nervnog rastrojstva Vladimir V. (36) nožem zaklao svoju majku Gorginu (62) poslao je još jedno ozbiljno upozorenje, pogotovo stručnoj javnosti. Psihijatri i psihoterapeuti smatraju da su mentalno oboleli pacijenti nakon lečenja prepušteni sami sebi, da niko o njima ne brine i da će ovakvih nesrećnih slučajeva biti sve više.

Naime, ispostavilo se da u Srbiji ne postoji odgovarajuća preventiva, niti postbolnička briga o psihijatrijski obolelim osobama koje su sklone nasilju i čije psihičko oboljenje može prerasti u agresiju.

Prema rečima Aleksandre Bubere, psihijatra i psihoterapeuta, u Srbiji ne postoji mreža za podršku pacijentima koji završe sa bolničkim lečenjem i to je najveći problem.

– Kad se jednog dana završi lečenje, niko više ne kontroliše stanje pacijenta, već je prepušten sam sebi, ukoliko ni porodica neće ili ne može da preuzme brigu. Nemamo nikakav prelazni oblik lečenja. To bi podrazumevalo nešto nalik onom što postoji u svim zemljama u okruženju, takozvana kuća na pola puta. Tu pacijent dolazi nakon što završi lečenje, socijalizuje se, a ne ide odmah u svoje uobičajeno okruženje. U tim “prelaznim ustanovama” pacijent je pod stalnim nadzorom i privikava se na život van bolnice, navikava se da uzima terapiju i posle mu bude mnogo lakše da se uklopi u društvenu zajednicu. Takođe, u inostranstvu postoje centri za mentalno zdravlje gde pacijenti dolaze preko dana i kažu svoje probleme, ali postoje i patronažne ekipe, odnosno stručni tim koji obilazi pacijenta kad on stigne kući i prati da li uzima lekove, kako se ponaša, razgovaraju sa njegovom porodicom, okruženjem. Kod nas, verovatno zbog nedostatka para, od toga nema ništa, ali ovakva situacija mora da se promeni – kaže za “Blic” Aleksandra Bubera.

Psihijatar Jovan Metodijević smatra da su psihijatrijske ustanove u Srbiji u veoma lošoj situaciji, da se u njih ne ulaže jer su neprofitabilne i da zbog toga pacijenti vrlo teško u njih odlaze dobrovoljno.

– Jedino što naše ustanove imaju su dobri stručnjaci. Ostalo je katastrofalno. Nemaju ono osnovno što pacijentima treba, posteljine, dovoljan broj kreveta, nemaju dovoljno veša, pidžama, peškira. Zbog toga, pacijenti tek pod velikim pritiskom odlaze u psihijatrijske ustanove. To je prouzrokovalo činjenicu da mali broj pacijenata nastavlja da uzima terapiju i da potpuno zapostave svoju mentalnu bolest – smatra Metodijević.

Ono što u Srbiji nedostaje, kad je reč o psihijatrijskim bolesnicima, jeste mehanizam da se oni primoraju da redovno dolaze na preglede ili uzimaju terapiju. Hitna pomoć i policija intervenišu tek kada se dogodi neka nesreća poput ove u Lučanima.

– Mi možemo da napišemo uput da pacijent dolazi na svakih tri meseca ili pola godine na pregled. Međutim, ukoliko su oni zapostavljeni od porodice, što je čest slučaj, oni su prepušteni sami sebi i jednostavno ne žele da dođu na pregled. Mi nemamo mehanizam da ih nateramo da se dođu kod nas na pregled ili da redovno uzimaju terapiju. Možda bi neki psihijatri i prijavili nekog Hitnoj pomoći, ali ako mi dnevno imamo po 30 pacijenata, sigurno je da ne možemo da upamtimo ko kada od pacijenata treba da dođe na pregled – kaže psihijatar Zorica Poleusnić.

Psihoterapeut Milica Zorić tvrdi da je najveći problem u tome što su psihijatrijske ustanove u Srbiji ostale centralizovane još iz sedamdesetih godina prošlog veka, a to je za evropske standarde potpuno neprihvatljivo.

– Trend u svetu je tzv. komunalna psihijatrija. To je sistem u kom nema velikih bolnica, već su to male ustanove kojih ima mnogo i tu pacijenti dolaze nakon hospitalizacije. Problem je u tome što svi misle da je nakon hospitalizacije sve gotovo. To nije kao kad polomite nogu ili ruku, pa stavite gips i kost zaraste. Mentalno zdravlje se mora tretirati postepeno i strpljivo. Pacijenti nakon izlaska iz ustanove imaju problema sa zapošljavanjem, nemaju podršku porodice, okoline, marginalizovani su, teško se socijalizuju, što rezultira time da padaju u depresije, pa još više poremete svoje psihičko stanje. To može eskalirati u nasilje, i to se dešava vrlo često, pa su zapušteni mentalno oboleli pacijenti vrlo skloni agresiji, lako se upuste u krivična dela – kaže Milica Zorić.

PROBLEMI

  • teško socijalizovanje
  • izostaje podrška porodice i okoline
  • marginalizacija pacijenta
  • vrlo teško nalaženje posla

POSLEDICE

  • depresija
  • pogoršavanje mentalnog zdravlja
  • postepeno ispoljavanje agresije
  • otuđivanje od okoline
  • lako upuštanje u krivična dela
  • sklonost nasilju

Samo hladno oružje

Prema istraživanjima koje je sproveo Institut za kriminologiju u Srbiji, mentalno obolele osobe najčešće počine krivično delo ubistva, teških telesnih povreda, ponekad silovanje, a vrlo retko je to razbojništvo ili krađa. Retko posežu za vatrenim oružjem, a najčešće koriste sekiru, nož, drvene palice, ručni alat…

Izvor: Blic

Opasne promene raspoloženja

Aleksandra Bubera Članci i tekstovi , , , , 0 Comment

Aleksandra Bubera

Intervju objavljen u Blicu 31.10.2010.

Velike oscilacije raspoloženja, od ushićenosti do depresije, glavni su simptomi stručno nazvanog bipolarnog poremećaja, odnosno manične depresije, od čega pati sve više ljudi. Psihijatri upozoravaju na ozbiljnost ovog problema i ističu koliko je važno na vreme bolest prepoznati i početi sa adekvatnim lečenjem.

– U pitanju je poremećaj raspoloženja koji obično počinje depresivnom epizodom i često se tretira kao obična depresija, a tek kada pacijent prvi put doživi maničnu epizodu, prepozna se o čemu je reč. Jednako obolevaju u muškarci i žene, a prvi put se javlja najčešće u adolescenciji – objašnjava Aleksandra Bubera, psihoterapeut iz TA centra.

Kako dodaje, priroda poremećaja je takva da se raspoloženja smenjuju nekada postepeno, a nekada veoma naglo, tako da izgleda kao da je neko okrenuo prekidač. Manične epizode obično traju kraće od depresivnih, do nekoliko nedelja, dok depresivne mogu da traju i mesecima.

Simptomi i uzroci

Glavni simptom depresije je neraspoloženje praćeno bezvoljnošću, nekada do takve mere da pacijent ne ustaje iz kreveta, nema volje i snage da se okupa i obuče. Ima depresivne ideje koje su nekada blaže, a nekada potpuno sumanute, na primer, da je došao smak sveta, da je lično kriv za sve svetske nevolje i slično. Nasuprot depresivnoj, kod manične epizode glavni simptom je bezrazložno dobro raspoloženje koje može da ide do potpune euforije, sa brzim razmišljanjem i ubrzanim govorom, ponekad do nerazumljivosti. Takva osoba stalno ima energije za sve, uverena je da je posebno obdarena, inteligentna, sposobna, da treba da sprovede grandiozne, a ponekada i potpuno nerealne projekte. Zapravo, za nju ništa ne predstavlja problem.

– Genetski faktor je jedan od bitnih uzročnika bipolarnog afektivnog poremećaja. Naime, dokazano je da u porodicama u kojima se javlja ovaj poremećaj članovi češće obolevaju od afektivnih poremećaja. Osim nasleđa, veliku ulogu ima i način odgajanja i vaspitanja, a takođe se javlja kod osoba koje su kao deca bili fizički sputani na duže periode, na primer, zbog neke povrede ili bolesti – priča psihoterapeut Aleksandra Bubera.

Kako dalje objašnjava, kada simptomi postanu izraženiji i bolest počne da napreduje, epizode se brže smenjuju, a ređi su periodi uravnoteženog raspoloženja. Kada uđe u maničan period, osoba je nerealno optimistična i potpuno uverena u svoje posebne sposobnosti, a pošto ima i nalet „kreativnih ideja i projekata“, ovakve osobe zaista pokušaju da nešto od toga i ostvare.

U većini slučajeva okolina uspe da ih spreči u tome, međutim, ponekad uspeju da započnu neki projekat i investiraju mnogo, ali pošto nije zasnovan na realnosti, cela stvar propada, što može da ima ozbiljne finansijske posledice. Zbog napetosti i nerazumevanja okoline, često se dešava da reaguju burno, neprijatno, pa i agresivno kada neko pokuša da ih zaustavi u onome što su naumili.

Nasuprot maničnoj fazi, osobe koje pate od bipolarnog poremećaja su pod velikim rizikom da pokušaju samoubistvo kada su u depresivnoj epizodi, opet zbog nerealno lošeg doživljaja sebe, drugih i sveta. U toj fazi sebe smatraju bezvrednim, a svet očajnim mestom. Pacijenti u duboko depresivnim fazama mogu da zapuste sebe, posao, porodicu.

Lečenje

Osoba koja ima simptome manične depresije treba obavezno da se obrati psihijatru, jer nije moguće da se s ovim poremećajem izbori sama. Da bi se uspostavila dijagnoza, obavezno je psihološko testiranje. Takođe treba saznati da li u porodici pacijenta postoji istorija poremećaja raspoloženja, zatim obaviti laboratorijske analize, a poželjno je i snimanje u magnetnoj rezonanci.

– U terapiji se koriste lekovi i razgovor sa psihijatrom koji je neophodan da bi pacijent uvideo s čim se suočava, šta su okidači i, što je najvažnije, da nauči da prepozna kada ulazi u maničnu epizodu, kao i u depresivnu. Psihoterapija pomaže u tome da pacijent nauči kako da kontroliše raspoloženje i da probleme rešava na drugi način umesto na maničan ili depresivan – kaže psihoterapeut Aleksandra Bubera.

Kako ističe naša sagovornica, lečenje je od velike važnosti, jer ako nisu tretirani, ljudi s ovim poremećajem teško funkcionišu. Njihov doživljaj i nivo energije veoma se razlikuje od realnosti i proseka, bilo da je u plusu ili minusu. U zavisnosti od težine poremećaja, nelečenje u nekim slučajevima može da ima i fatalne posledice.

Marijana R. Ilić, Blic

Članak je dostupan online na sajtu Blic-a.

10 zabluda o alkoholu u koje ljudi veruju! – dr Aleksandar Vujošević za Telegraf

Admin Članci i tekstovi , , , , 0 Comment

Tekst je objavljen 19.06.2014 na Telegraf.rs

Izgleda da čuvena verovanja da jedna čašica rakije izjutra produžava životni vek ili da čaša crvenog vina poboljšava krvnu sliku polako padaju u vodu. Pročitajte koje su najčešće zablude koje su vezane za alkohol, a u koje narod slepo veruje

Iako ste možda dosad verovali u mnoge blagodeti alkohola, vreme je da saznate da on ne može da poboljša vašu krvnu sliku, ne popravlja apetit, ne može da pospeši fizičku i psihičku snagu, prosto rečeno – nema nikakvih pozitivnih dejstava na organizam.

Crveno vino ne stvara crvena krvna zrnca, kao što se veruje. To su zablude koje su duboko ukorenjene u društvu i predstavljaju običaje i verovanja koja se prenose sa generacije na generaciju – ističe dr Aleksandar Vujošević, direktor Specijalne bolnice za bolesti zavisnosti, u želji da se razjasne neke od najčešćih zabluda kada se radi o problemu pijenja koji veoma često preraste iz umerenog u rizično, a zatim i nekontrolisano opijanje.

Alkohol je samo loša navika

Alkohol nije posledica neke mane ili lošeg karaktera, kako se obično misli, već predstavlja ozbiljno oboljenje koje se na vreme treba prepoznati i lečiti – to je bolest centralnog nervnog sistema koja prouzrokuje teške fizičke, mentalne, društvene i ekonomske posledice na pojedinca, ali i društvo u celini. Sam alkohol je otrovan za organizan i povećava rizik od razvijanja više od 60 različitih bolesti – rak, srčane bolesti, hipertenziju, depresiju, cirozu jetre i druge. Na nivou Evrope, procenjuje se da alkohol svake godine uzrokuje oko 50.000 smrti od kancera. Procentualno gledano, oko 6,5% svih smrti posledica je alkohola, koje je drugi po redu uzročnik lošeg zdravlja ljudi (posle cigareta) i povezan je sa kratkotrajnim i dugotrajnim rizicima mortaliteta.

Saobraćajne nesreće, kriminal, silovanja, nasilje u porodici, slabljenje produktivnosti – samo su neke od posledica opijanja.

Alkohol je dobar za cirkulaciju

Tokom hladnih dana, ljudi često konzumiraju alkohol kako bi se ugrejali. Opravdanje za to nalaze u činjenici da se organizam odmah zagreva nakon prvog pića. Oseća se prijatna toplina, lice se zarumeni, ali je efekat toga samo trenutni. Istina je da alkohol uzrokuje širenje krvnih sudova čime se povećava gubitak telesne temperature. Prirodna reakcija na hladnoću je sužavanje krvnih sudova i žila kako bi se smanjio “dodir” unutrašnjosti organizma sa spoljašnjom površinom (kožom). Zato razmislite dva puta pre neko što sledeći put spas od hladnoće potražite u kuvanom vinu ili rakiji.

Alkohol popravlja raspoloženje

Često osobe koje imaju neki problem, ili su pod stresom, utehu traze u piću, a time nesvesno otvaraju samo dodatni problem. Alkohol je okidač za depresiju – oko 200.000 epizoda depresije godišnje, na nivou Evrope, uzrokovano je alkoholom, dok se procenjuje da je svako šesto samoubistvo posledica prekomernog opijanja. Alkohol direktno utiče na povećanje biološkog stresa u telu. Tokom pijenja u organizmu se povećava nivo adrenalina, što prividno može da izazove osećaj opuštenosti, dok organizam zapravo samo dolazi pod dodatni stres i napetost.

Pijenje je samo moj problem

Procenjuje se da opijanje jedne osobe prosečno utiče na pet drugih osoba u okruženju. Osoba koja ima problem sa opijanjem zanemaruje svoje svakodnevne obaveze, gubi produktivnost na poslu, ne ispunjava ili zanemaruje svoje bračne i porodične dužnosti.

Mogu da prestanem kad poželim

Veliki broj ljudi može prestati kada to odluči, ali prestanak traje u proseku do šest meseci. Nakon toga opijanje opet postaje obrazac ponašanja. To nema veze sa slabim karakterom jer zavisnost od alkohola preuzima kontrolu nad pijenjem i samim čovekom, pa tako zavisnik nema svest kada je prešao granicu. Pogrešna je osuda porodice i društva kada zavisnici ne istraju u nameri da prestanu da piju – to je složen i dug proces, koji je neophodno da bude praćen stručnim nadzorom.

Alkoholičar – skitnica, propalica, nezaposlen, bez igde ikoga

Alkoholizam ne bira ljude po polu, uzrastu, obrazovanju. „Alkoholičar“ može da bude i ugledna osoba koja normalno ide na posao, cenjen radnik, ali nakon posla ili vikendom poklekne pred željom za pićem. Takođe, pogrešna je predrasuda da zavisnici piju svaki dan – oni mogu da ne piju nedeljama, mesecima, ali zato samo jedna čaša može biti okidač za novo opijanje. Sa druge strane, postoji i kategorija zavisnika koji svakog dana piju određenu količinu alkohola, tako da nisu nikada ni potpuno pijani, ali ni trezni.

Mogu da vozim, prošlo je više od sat-dva vremena kako sam popio

Nakon sat vremena od pijenja nivo alkohola u krvi je najveći. Ukoliko ste, na primer, popili četiri čaše vina, nivo alkohola u krvi biće oko jednog promila zbog čega je vožnja potpuno neprihvatljiva. Nikakva kamuflaža poput bombona, žvaka ili osveživača daha ne mogu pomoći na alko testu. Za potpunu apsorbciju alkohola u krvi potrebno je 24 sata, tako da se ni ujutro, nakon burne noći, ne preporučuje sedanje za volan. Jetra alkohol veoma sporo razgrađuje, pa se tako za sat vremena razgradi prosečno oko 0,15 promila alkohola.

Treba se dobro najesti ukoliko ne želiš da se napiješ

Hrana može da utiče jedino na odlaganje osećaja pijanstva. Samo će odložiti apsorpciju alkohola u krvotok, ali je nikako neće zaustaviti. Što znači, koliko pijete toliko ćete se na kraju i napiti, bez obzira na prethodni obrok. Takođe, često ljudi veruju da će ih kafa otrezniti i ukloniti mamurluk – kafa je diuretik i delimično može da razbudi osobu, ali će zato negativno uticati na dehidrataciju organizma. Najveći krivac za glavobolju “jutro posle” je dehidratacija organizma koju izaziva alkohol, a kafa je dodatno pospešuje. Stara izreka kaze “Dajte pijanom čoveku šoljicu kafe i sve što ćete imati je jedan sasvim budan pijanac”.

Kada se neko napije treba ga ostaviti da odspava, da se otrezni

Najgore što se može uraditi u takvoj situaciji je da se ostavi osoba sama, u autu ili nekoj sobi. Alkohol usporava rad srca, disanje, kao i snižava krvni pritisak što u nekim slučajevima može dovesti do kome i smrti, a još jedna od opasnosti je da se pijana osoba može ugušiti tokom povraćanja. Pijanu osobu treba staviti da leži na boku, pod stalnim nadzorom, a ukoliko se primeti da disanje i puls slabe, obavezno treba pozvati Hitnu pomoć.

Mogu sam da se izborim sa alkoholom, ne treba mi lečenje

Veoma je ustaljeno mišljenje da ljudi mogu sami da se izbore sa alkoholizmom. Zbog društvenih stigmi, osobe koji imaju problem sa prekomernim opijanjem neretko kriju zavisnost čak i od najbližih. Alkoholizam nije bolest koja se leči i izleči, kao ni bilo koja druga bolest zavisnosti. Bitno je da se zavisnik na vreme javi na lečenje. Ovo je bolest sa visokim stepenom recidiva, zato je pridržavanje saveta lekara, kao i odgovorno ponašanje pacijenta tokom lečenja od neprocenjive važnosti.

Izvor: Telegraf.rs

Škola je dužna da reaguje kada primeti da dete ima problem sa konzumiranjem narkotika

Admin Članci i tekstovi , , , 0 Comment

Profesori da alarmiraju policiju čim posumnjaju da se đak drogira!

Tekst objavljen 17.06.2014. na Blic.rs

Čim posumnjaju da se neko od učenika drogira, nastavnici moraju da alarmiraju roditelje i policiju, ističu lekari i psiholozi, govoreći o prvom koraku da se spreči narkomanija u školama.

Lekari Specijalne bolnice za bolesti zavisnosti upozoravaju da je veliki procenat osoba koje se leče kod njih drogu probalo tokom srednje, pa i u osnovnoj školi.

– Sve manje mladih koristi heroin, ali su sintetičke droge sve prisutnije, jer su dostupnije – kaže dr Aleksandar Vujošević, direktor bolnice u Drajzerovoj.

On ističe da je marihuana prvi korak.

Psiholozi upozoravaju da određeni broj dece nakon trave počne da koristi ekstazi, spid, a to je utaban put ka heroinu kasnije.

– Narkotika ima svuda oko nas i deca moraju da shvate koliko je sve to opasno. Primera radi, dovoljno je da samo mesec dana koriste heroin i razviju zavisnost. Zabrinjava činjenica da su skoro svi naši pacijenti putem droge krenuli iz škole, što znači da je preventivni program za đake jako važan – upozorava dr Vujošević i napominje da je škola dužna da reaguje kada primeti da dete ima problem.

I u Ministarstvu prosvete ističu da škola treba da pomogne učeniku, ali bez etiketiranja.

– Informaciju da učenik koristi narkotike treba dobro proveriti i reagovati u zavisnosti od okolnosti, uzrasta deteta i porodičnih uslova. Škola treba da se obrati školskom lekaru ili MUP-u – kaže Biljana Lajović iz sektora za prevenciju nasilja u Ministarstvu.

U Sekretarijatu za obrazovanje kažu da u osnovnim školama trenutno radi 112 školskih policajaca, a 54 policajca u srednjim. I pored mera obezbeđenja, droga nađe put do dece, a nastavnici nerado to prijavljuju, o čemu su govorili za “Blic” i roditelji dece koja su se našla na udaru droge i bivši zavisnici.

Izvor: Blic.rs

Ostale kategorije: