Članci i tekstovi

Nova godina: Čemu ovo služi, a uz to i ne radi?

Aleksandra Bubera Članci i tekstovi , , , , , 0 Comment

Ana Mitić, Press Online, 25.12.2011.

Da je s vremena na vreme čoveku potrebno da se malo opusti i proveseli, pa makar i nemao mnogo povoda za to, slažu se svi stručnjaci. Međutim, sve su glasnija uveravanja da su praznici izvor stresa, nervoze i tankih živaca, što su potvrdili i pojedini naučnici.

Većina nas vrlo rano je shvatila da Deda Mraz ne postoji, da su nam poklone ispod jelke ostavljali mama i tata bez spuštanja niz dimnjak. I pored toga većina nas ne prestaje da slavi 31. decembar i da se raduje Novoj godini, mada zapravo, praktično ne znamo ni šta slavimo. Iako znamo da Deda Mraz neće „parkirati” sanke ispred našeg stana i doneti džak pun para, neplaćeni računi za Infostan i sve ostalo biće tu i 1. januara, sarma i pečenje od prethodne večeri će se ohladiti, svi problemi iz stare sačekaće nas čekati i u novoj godini… A bićemo i još godinu dana stariji.

Čemu onda tolika euforija oko dočeka Nove godine, uoči 1. januara, čemu prevelika očekivanja, kada se ništa epohalno neće desiti u životima običnih ljudi?

Iako dosta njih i dalje pridaje veliki značaj proslavi Nove godine, sve je više onih koji se okreću protiv novogodišnjih terevenki uz preglasnu muziku, pevanje i pucanje. Protivnici dočeka smatraju da, i pored toga što u svetu vladaju opštedruštvena kriza, ekonomska recesija, besne ratovi, neizlečive bolesti, malo ljudi i na individualnom planu ima razloga da baca konfete i odbrojava unazad od 10, uz neku od faca sa televizije koje nam se svake godine smeše u već tradicionalno lošem novogodišnjem programu.

Najekstremniji primer je pokret „Fonakon”, skraćeno do Front protiv Nove godine, osnovan u Francuskoj 2005. godine, čije pristalice svake godine organizuju proteste protiv novogodišnjih slavlja. Osnovna ideja im je da se „suprotstave starenju” jer smatraju da upravo svaka Nova godina ukazuje na protok vremena i da time ništa ne dobijamo, sem jedne godine više. Među svojim najvernijim članovima smatraju one koji u noći između 31. decembra i 1. januara ostaju kod kuće uz knjigu ili neki dobar film kao da se ništa ne dešava, ili prosto prespavaju tu noć.
Ako se uz to uzme u obzir i zaključak naučnika da novogodišnji praznici, pretrpan raspored i prejedanje utiču loše na hormone, onda se zaista treba preispitati šta mi zapravo slavimo? Šta dočekujemo i očekujemo i čemu se radujemo?

Za sve one koji mrače na pomen Nove godine, dobra vest je da su sve vreme bili u pravu jer su njihovo uverenje da su praznici izvor stresa, nervoze i tankih živaca potvrdili i naučnici sa Univerziteta u Edinburgu. Sada je dakle i naučno potvrđeno da su uzrok tome „božićni hormoni” koji izazivaju traumatične posledice jer ljudi niti razmišljaju, niti se ponašaju racionalno. Dakle, upravo je nastupilo neko novogodišnje ludilo, što dobrim delom objašnjava pomihnatalo kupovanje, trošenje novca kojeg inače nema, gomilanje prasića i ostale hrane…

Doktor Robert Lustig sa Univerziteta u Kaliforniji kaže da ovo doba godine iz nas izvlači najbolje i najgore na bilo koji način i objašnjava da je u igri za vreme praznika moćna mešavina kortizola (hormona stresa), serotonina (hormona sreće) i dopamina (euforija).

Zato nije iznenađenje što čak 70 odsto Amerikanaca kaže da su od Božića umorni, tvrdi Američko udruženje psihologa.

– Sreća nema ništa s novcem, pa ni s hranom. Najbolje je kada imate porodicu i prijatelje i time treba biti zadovoljan – zaključuje doktor Lustig.

Zašto onda ljudi padaju pod uticaj novogodišnje euforije i ima li uopšte razloga bilo šta proslavljati i radovati se, kad je, rekli bi zadrti protivnici novogodišnje proslave, „sve tako crno” uz čuveni dodatak „samo si još godinu dana stariji, ćelaviji, deblji…”.

Aleksandra Bubera, psihoterapeut, kaže da je potrebno da se s vremena na vreme malo opustimo i proslavimo zbog čega i postoje praznici, koji nisu izmišljeni bez razloga, ali da ljudi ne treba da imaju nerealna očekivanja i gaje nade da će od 1. januara sve biti bolje.

– Čovek koji radi treba i da se opusti, odmori, bude u krugu porodice, ali da li ima smisla ponašati se euforično i padati pod uticaj toga da se mora proslaviti Nova godina? Znaju se stvari koje se moraju u životu, a to su osnovne potrebe, a proslava Nove godine nije na toj listi. Međutim, neki ljudi zbog predrasuda o tome šta je socijalno poželjno i „in” pretvaraju proslavu Nove godine u nešto što se mora. To je slična situacija kao sa ostalim stvarima koje su stvar prestiža, kao što je, na primer, da moramo da obučemo brendiranu večernju haljinu ili da izađemo u skupi klub. Oni koji nisu toliko opterećeni glamurom misle da treba da kupe poklone najbližima, da spreme hranu i slično. Pitanje je koliko ko može da finansira kada je stanje ovakvo kakvo jeste. Ima ljudi koji idu preko svojih mogućnosti zato što misle da je neophodne da svojim najbližima prirede neko iznenađenje pa nekada baš ne razmišljaju racionalno. A onda kada osvane 10. januar i prođe euforija, pitamo se da li nam je baš sav taj trošak trebao. Zato se i kaže da je januar najduži mesec – kaže Bubera.

Svoj doprinos isforsiranim proslavama daje i trend da treba misliti pozitivno i ponašati se pozitivno pa će onda i život da ti bude bolji.

To naravno, nije tačno. Dr Bubera objašnjava da misliti pozitivno može da doprinese promenama, ali prava promena će nastupiti kada promenimo neka uverenja, a ne kada otkuca ponoć 31. decembra.

– Misliti pozitivno, zabavljati se, potisnuti sve probleme čak i kada vam nije do toga, može samo da učini da vam privremeno bude bolje, ali sutradan kada se probudite svi problemi će da vas dočekaju. Možete misliti pozitivno koliko hoćete, ali problemi se neće rešiti dok ne promenite predstave o njima. U redu je da se opustimo, proslavimo i ne mislimo na neke stvari, ali ono što ne valja je misliti da će sama proslava Nove godine i glamur nešto da promene. Pa neće! Ljudi imaju pogrešnu informaciju da „to tako radi”, a onda kada shvate da „ne radi”, razočaraju se – upozorava sagovornica Pressmagazina.

Dragana Nalić, psihijatar, kaže da svaki čovek ima potrebu da napravi neki bolji i novi početak i u ljudskoj prirodi je da želi da bude bolje nego što jeste, a Nova godina je jedan od tih trenutaka kad ljudi poveruju da mogu živeti bolje i kvalitetnije, a taj datum ih opomene da mogu da budu bolji. Jeste isforsirano, ali tako je od pamtiveka.

– Hteli mi ili ne da to priznamo, proslava Nove godine nam je usađena u istorijsko pamćenje, a u ljudskoj prirodi je da želi da doživi neku prijatnost pa makar to bio i novogodišnji doček. Naučeni smo tako i trebaće nam vremena da se odviknemo od toga. Ali oko Nove godine ima i puno sadržaja koji nisu protiv njene proslave, a to su porodično okupljanje i smanjene obaveze pa je to prilika da porodica provede neko vreme sama sa sobom, što i nije tako loše – kaže ona.

Okidač – Praznična depresija

Aleksandra Bubera kaže da takozvana praznična depresija nije prouzrokovana samim praznicima već su oni samo okidač. Ljudi sumiraju događaje iz prethodne godine i razmišljaju šta su ili nisu uradili, kao i šta će uraditi u novoj godini. Neko na to gleda pozitivno, a neko negativno, a kakvog raspoloženja će biti zavisi i kakvu sliku ima o sebi.
– Ako na to što niste uradili gledate negativno i skloni ste da kritikujete sebe kao osobu koja je manje vredna i koju drugi manje vole, može doći do toga da se osećate depresivno. Mnogi koji već pate od depresije za vreme praznika osećaju se još depresivnije jer nemaju sa kim da budu, nisu mogli da kupe nešto što su želeli i zaključuju da su manje vredni zbog toga. Zato kod takvih ljudi u vreme praznika dolazi do ispoljavanja depresije, ali sami praznici nisu uzrok depresije – objašnjava dr Bubera.

Istorija – Slavi se već 4.000 godina

Kada je počela da se proslavlja Nova godina nije pouzdano utvrđeno, ali neki podaci govore da su je Vavilonci slavili još pre 4.000 godina. Najranije zabeležena proslava Nove godine bila je 2.000 godina pre nove ere u Mesopotamiji. Slavljena je u doba ravnodnevnice, sredinom marta. Rimljani su takođe slavili Novu godinu, ali se njihov kalendar menjao sa svakim novim vladarom, sve dok rimski Senat, 153. godine pre nove ere, nije „ustoličio” 1. januar, pa se taj datum uzima kao datum kada je prvi put slavljena Nova godina. Preciznije, mesec januar nije postojao do 700. godine pre nove ere, kada je drugi kralj Rima, Numa Pontilijus, dodao mesece januar i februar. Nova godina pomerena je sa marta na januar zato što je to bio početak civilne godine, kojom su novi rimski konzuli počeli svoju jednogodišnju tradiciju.

Izvor: Press Online

Nervna rastrojstva bez kontrole dovode do zločina i tragedija

Aleksandra Bubera Članci i tekstovi , , , , , 0 Comment

Poslednji slučaj kad je u trenutku nervnog rastrojstva Vladimir V. (36) nožem zaklao svoju majku Gorginu (62) poslao je još jedno ozbiljno upozorenje, pogotovo stručnoj javnosti. Psihijatri i psihoterapeuti smatraju da su mentalno oboleli pacijenti nakon lečenja prepušteni sami sebi, da niko o njima ne brine i da će ovakvih nesrećnih slučajeva biti sve više.

Naime, ispostavilo se da u Srbiji ne postoji odgovarajuća preventiva, niti postbolnička briga o psihijatrijski obolelim osobama koje su sklone nasilju i čije psihičko oboljenje može prerasti u agresiju.

Prema rečima Aleksandre Bubere, psihijatra i psihoterapeuta, u Srbiji ne postoji mreža za podršku pacijentima koji završe sa bolničkim lečenjem i to je najveći problem.

– Kad se jednog dana završi lečenje, niko više ne kontroliše stanje pacijenta, već je prepušten sam sebi, ukoliko ni porodica neće ili ne može da preuzme brigu. Nemamo nikakav prelazni oblik lečenja. To bi podrazumevalo nešto nalik onom što postoji u svim zemljama u okruženju, takozvana kuća na pola puta. Tu pacijent dolazi nakon što završi lečenje, socijalizuje se, a ne ide odmah u svoje uobičajeno okruženje. U tim “prelaznim ustanovama” pacijent je pod stalnim nadzorom i privikava se na život van bolnice, navikava se da uzima terapiju i posle mu bude mnogo lakše da se uklopi u društvenu zajednicu. Takođe, u inostranstvu postoje centri za mentalno zdravlje gde pacijenti dolaze preko dana i kažu svoje probleme, ali postoje i patronažne ekipe, odnosno stručni tim koji obilazi pacijenta kad on stigne kući i prati da li uzima lekove, kako se ponaša, razgovaraju sa njegovom porodicom, okruženjem. Kod nas, verovatno zbog nedostatka para, od toga nema ništa, ali ovakva situacija mora da se promeni – kaže za “Blic” Aleksandra Bubera.

Psihijatar Jovan Metodijević smatra da su psihijatrijske ustanove u Srbiji u veoma lošoj situaciji, da se u njih ne ulaže jer su neprofitabilne i da zbog toga pacijenti vrlo teško u njih odlaze dobrovoljno.

– Jedino što naše ustanove imaju su dobri stručnjaci. Ostalo je katastrofalno. Nemaju ono osnovno što pacijentima treba, posteljine, dovoljan broj kreveta, nemaju dovoljno veša, pidžama, peškira. Zbog toga, pacijenti tek pod velikim pritiskom odlaze u psihijatrijske ustanove. To je prouzrokovalo činjenicu da mali broj pacijenata nastavlja da uzima terapiju i da potpuno zapostave svoju mentalnu bolest – smatra Metodijević.

Ono što u Srbiji nedostaje, kad je reč o psihijatrijskim bolesnicima, jeste mehanizam da se oni primoraju da redovno dolaze na preglede ili uzimaju terapiju. Hitna pomoć i policija intervenišu tek kada se dogodi neka nesreća poput ove u Lučanima.

– Mi možemo da napišemo uput da pacijent dolazi na svakih tri meseca ili pola godine na pregled. Međutim, ukoliko su oni zapostavljeni od porodice, što je čest slučaj, oni su prepušteni sami sebi i jednostavno ne žele da dođu na pregled. Mi nemamo mehanizam da ih nateramo da se dođu kod nas na pregled ili da redovno uzimaju terapiju. Možda bi neki psihijatri i prijavili nekog Hitnoj pomoći, ali ako mi dnevno imamo po 30 pacijenata, sigurno je da ne možemo da upamtimo ko kada od pacijenata treba da dođe na pregled – kaže psihijatar Zorica Poleusnić.

Psihoterapeut Milica Zorić tvrdi da je najveći problem u tome što su psihijatrijske ustanove u Srbiji ostale centralizovane još iz sedamdesetih godina prošlog veka, a to je za evropske standarde potpuno neprihvatljivo.

– Trend u svetu je tzv. komunalna psihijatrija. To je sistem u kom nema velikih bolnica, već su to male ustanove kojih ima mnogo i tu pacijenti dolaze nakon hospitalizacije. Problem je u tome što svi misle da je nakon hospitalizacije sve gotovo. To nije kao kad polomite nogu ili ruku, pa stavite gips i kost zaraste. Mentalno zdravlje se mora tretirati postepeno i strpljivo. Pacijenti nakon izlaska iz ustanove imaju problema sa zapošljavanjem, nemaju podršku porodice, okoline, marginalizovani su, teško se socijalizuju, što rezultira time da padaju u depresije, pa još više poremete svoje psihičko stanje. To može eskalirati u nasilje, i to se dešava vrlo često, pa su zapušteni mentalno oboleli pacijenti vrlo skloni agresiji, lako se upuste u krivična dela – kaže Milica Zorić.

PROBLEMI

  • teško socijalizovanje
  • izostaje podrška porodice i okoline
  • marginalizacija pacijenta
  • vrlo teško nalaženje posla

POSLEDICE

  • depresija
  • pogoršavanje mentalnog zdravlja
  • postepeno ispoljavanje agresije
  • otuđivanje od okoline
  • lako upuštanje u krivična dela
  • sklonost nasilju

Samo hladno oružje

Prema istraživanjima koje je sproveo Institut za kriminologiju u Srbiji, mentalno obolele osobe najčešće počine krivično delo ubistva, teških telesnih povreda, ponekad silovanje, a vrlo retko je to razbojništvo ili krađa. Retko posežu za vatrenim oružjem, a najčešće koriste sekiru, nož, drvene palice, ručni alat…

Izvor: Blic

Opasne promene raspoloženja

Aleksandra Bubera Članci i tekstovi , , , , 0 Comment

Aleksandra Bubera

Intervju objavljen u Blicu 31.10.2010.

Velike oscilacije raspoloženja, od ushićenosti do depresije, glavni su simptomi stručno nazvanog bipolarnog poremećaja, odnosno manične depresije, od čega pati sve više ljudi. Psihijatri upozoravaju na ozbiljnost ovog problema i ističu koliko je važno na vreme bolest prepoznati i početi sa adekvatnim lečenjem.

– U pitanju je poremećaj raspoloženja koji obično počinje depresivnom epizodom i često se tretira kao obična depresija, a tek kada pacijent prvi put doživi maničnu epizodu, prepozna se o čemu je reč. Jednako obolevaju u muškarci i žene, a prvi put se javlja najčešće u adolescenciji – objašnjava Aleksandra Bubera, psihoterapeut iz TA centra.

Kako dodaje, priroda poremećaja je takva da se raspoloženja smenjuju nekada postepeno, a nekada veoma naglo, tako da izgleda kao da je neko okrenuo prekidač. Manične epizode obično traju kraće od depresivnih, do nekoliko nedelja, dok depresivne mogu da traju i mesecima.

Simptomi i uzroci

Glavni simptom depresije je neraspoloženje praćeno bezvoljnošću, nekada do takve mere da pacijent ne ustaje iz kreveta, nema volje i snage da se okupa i obuče. Ima depresivne ideje koje su nekada blaže, a nekada potpuno sumanute, na primer, da je došao smak sveta, da je lično kriv za sve svetske nevolje i slično. Nasuprot depresivnoj, kod manične epizode glavni simptom je bezrazložno dobro raspoloženje koje može da ide do potpune euforije, sa brzim razmišljanjem i ubrzanim govorom, ponekad do nerazumljivosti. Takva osoba stalno ima energije za sve, uverena je da je posebno obdarena, inteligentna, sposobna, da treba da sprovede grandiozne, a ponekada i potpuno nerealne projekte. Zapravo, za nju ništa ne predstavlja problem.

– Genetski faktor je jedan od bitnih uzročnika bipolarnog afektivnog poremećaja. Naime, dokazano je da u porodicama u kojima se javlja ovaj poremećaj članovi češće obolevaju od afektivnih poremećaja. Osim nasleđa, veliku ulogu ima i način odgajanja i vaspitanja, a takođe se javlja kod osoba koje su kao deca bili fizički sputani na duže periode, na primer, zbog neke povrede ili bolesti – priča psihoterapeut Aleksandra Bubera.

Kako dalje objašnjava, kada simptomi postanu izraženiji i bolest počne da napreduje, epizode se brže smenjuju, a ređi su periodi uravnoteženog raspoloženja. Kada uđe u maničan period, osoba je nerealno optimistična i potpuno uverena u svoje posebne sposobnosti, a pošto ima i nalet „kreativnih ideja i projekata“, ovakve osobe zaista pokušaju da nešto od toga i ostvare.

U većini slučajeva okolina uspe da ih spreči u tome, međutim, ponekad uspeju da započnu neki projekat i investiraju mnogo, ali pošto nije zasnovan na realnosti, cela stvar propada, što može da ima ozbiljne finansijske posledice. Zbog napetosti i nerazumevanja okoline, često se dešava da reaguju burno, neprijatno, pa i agresivno kada neko pokuša da ih zaustavi u onome što su naumili.

Nasuprot maničnoj fazi, osobe koje pate od bipolarnog poremećaja su pod velikim rizikom da pokušaju samoubistvo kada su u depresivnoj epizodi, opet zbog nerealno lošeg doživljaja sebe, drugih i sveta. U toj fazi sebe smatraju bezvrednim, a svet očajnim mestom. Pacijenti u duboko depresivnim fazama mogu da zapuste sebe, posao, porodicu.

Lečenje

Osoba koja ima simptome manične depresije treba obavezno da se obrati psihijatru, jer nije moguće da se s ovim poremećajem izbori sama. Da bi se uspostavila dijagnoza, obavezno je psihološko testiranje. Takođe treba saznati da li u porodici pacijenta postoji istorija poremećaja raspoloženja, zatim obaviti laboratorijske analize, a poželjno je i snimanje u magnetnoj rezonanci.

– U terapiji se koriste lekovi i razgovor sa psihijatrom koji je neophodan da bi pacijent uvideo s čim se suočava, šta su okidači i, što je najvažnije, da nauči da prepozna kada ulazi u maničnu epizodu, kao i u depresivnu. Psihoterapija pomaže u tome da pacijent nauči kako da kontroliše raspoloženje i da probleme rešava na drugi način umesto na maničan ili depresivan – kaže psihoterapeut Aleksandra Bubera.

Kako ističe naša sagovornica, lečenje je od velike važnosti, jer ako nisu tretirani, ljudi s ovim poremećajem teško funkcionišu. Njihov doživljaj i nivo energije veoma se razlikuje od realnosti i proseka, bilo da je u plusu ili minusu. U zavisnosti od težine poremećaja, nelečenje u nekim slučajevima može da ima i fatalne posledice.

Marijana R. Ilić, Blic

Članak je dostupan online na sajtu Blic-a.

10 zabluda o alkoholu u koje ljudi veruju! – dr Aleksandar Vujošević za Telegraf

Admin Članci i tekstovi , , , , 0 Comment

Tekst je objavljen 19.06.2014 na Telegraf.rs

Izgleda da čuvena verovanja da jedna čašica rakije izjutra produžava životni vek ili da čaša crvenog vina poboljšava krvnu sliku polako padaju u vodu. Pročitajte koje su najčešće zablude koje su vezane za alkohol, a u koje narod slepo veruje

Iako ste možda dosad verovali u mnoge blagodeti alkohola, vreme je da saznate da on ne može da poboljša vašu krvnu sliku, ne popravlja apetit, ne može da pospeši fizičku i psihičku snagu, prosto rečeno – nema nikakvih pozitivnih dejstava na organizam.

Crveno vino ne stvara crvena krvna zrnca, kao što se veruje. To su zablude koje su duboko ukorenjene u društvu i predstavljaju običaje i verovanja koja se prenose sa generacije na generaciju – ističe dr Aleksandar Vujošević, direktor Specijalne bolnice za bolesti zavisnosti, u želji da se razjasne neke od najčešćih zabluda kada se radi o problemu pijenja koji veoma često preraste iz umerenog u rizično, a zatim i nekontrolisano opijanje.

Alkohol je samo loša navika

Alkohol nije posledica neke mane ili lošeg karaktera, kako se obično misli, već predstavlja ozbiljno oboljenje koje se na vreme treba prepoznati i lečiti – to je bolest centralnog nervnog sistema koja prouzrokuje teške fizičke, mentalne, društvene i ekonomske posledice na pojedinca, ali i društvo u celini. Sam alkohol je otrovan za organizan i povećava rizik od razvijanja više od 60 različitih bolesti – rak, srčane bolesti, hipertenziju, depresiju, cirozu jetre i druge. Na nivou Evrope, procenjuje se da alkohol svake godine uzrokuje oko 50.000 smrti od kancera. Procentualno gledano, oko 6,5% svih smrti posledica je alkohola, koje je drugi po redu uzročnik lošeg zdravlja ljudi (posle cigareta) i povezan je sa kratkotrajnim i dugotrajnim rizicima mortaliteta.

Saobraćajne nesreće, kriminal, silovanja, nasilje u porodici, slabljenje produktivnosti – samo su neke od posledica opijanja.

Alkohol je dobar za cirkulaciju

Tokom hladnih dana, ljudi često konzumiraju alkohol kako bi se ugrejali. Opravdanje za to nalaze u činjenici da se organizam odmah zagreva nakon prvog pića. Oseća se prijatna toplina, lice se zarumeni, ali je efekat toga samo trenutni. Istina je da alkohol uzrokuje širenje krvnih sudova čime se povećava gubitak telesne temperature. Prirodna reakcija na hladnoću je sužavanje krvnih sudova i žila kako bi se smanjio “dodir” unutrašnjosti organizma sa spoljašnjom površinom (kožom). Zato razmislite dva puta pre neko što sledeći put spas od hladnoće potražite u kuvanom vinu ili rakiji.

Alkohol popravlja raspoloženje

Često osobe koje imaju neki problem, ili su pod stresom, utehu traze u piću, a time nesvesno otvaraju samo dodatni problem. Alkohol je okidač za depresiju – oko 200.000 epizoda depresije godišnje, na nivou Evrope, uzrokovano je alkoholom, dok se procenjuje da je svako šesto samoubistvo posledica prekomernog opijanja. Alkohol direktno utiče na povećanje biološkog stresa u telu. Tokom pijenja u organizmu se povećava nivo adrenalina, što prividno može da izazove osećaj opuštenosti, dok organizam zapravo samo dolazi pod dodatni stres i napetost.

Pijenje je samo moj problem

Procenjuje se da opijanje jedne osobe prosečno utiče na pet drugih osoba u okruženju. Osoba koja ima problem sa opijanjem zanemaruje svoje svakodnevne obaveze, gubi produktivnost na poslu, ne ispunjava ili zanemaruje svoje bračne i porodične dužnosti.

Mogu da prestanem kad poželim

Veliki broj ljudi može prestati kada to odluči, ali prestanak traje u proseku do šest meseci. Nakon toga opijanje opet postaje obrazac ponašanja. To nema veze sa slabim karakterom jer zavisnost od alkohola preuzima kontrolu nad pijenjem i samim čovekom, pa tako zavisnik nema svest kada je prešao granicu. Pogrešna je osuda porodice i društva kada zavisnici ne istraju u nameri da prestanu da piju – to je složen i dug proces, koji je neophodno da bude praćen stručnim nadzorom.

Alkoholičar – skitnica, propalica, nezaposlen, bez igde ikoga

Alkoholizam ne bira ljude po polu, uzrastu, obrazovanju. „Alkoholičar“ može da bude i ugledna osoba koja normalno ide na posao, cenjen radnik, ali nakon posla ili vikendom poklekne pred željom za pićem. Takođe, pogrešna je predrasuda da zavisnici piju svaki dan – oni mogu da ne piju nedeljama, mesecima, ali zato samo jedna čaša može biti okidač za novo opijanje. Sa druge strane, postoji i kategorija zavisnika koji svakog dana piju određenu količinu alkohola, tako da nisu nikada ni potpuno pijani, ali ni trezni.

Mogu da vozim, prošlo je više od sat-dva vremena kako sam popio

Nakon sat vremena od pijenja nivo alkohola u krvi je najveći. Ukoliko ste, na primer, popili četiri čaše vina, nivo alkohola u krvi biće oko jednog promila zbog čega je vožnja potpuno neprihvatljiva. Nikakva kamuflaža poput bombona, žvaka ili osveživača daha ne mogu pomoći na alko testu. Za potpunu apsorbciju alkohola u krvi potrebno je 24 sata, tako da se ni ujutro, nakon burne noći, ne preporučuje sedanje za volan. Jetra alkohol veoma sporo razgrađuje, pa se tako za sat vremena razgradi prosečno oko 0,15 promila alkohola.

Treba se dobro najesti ukoliko ne želiš da se napiješ

Hrana može da utiče jedino na odlaganje osećaja pijanstva. Samo će odložiti apsorpciju alkohola u krvotok, ali je nikako neće zaustaviti. Što znači, koliko pijete toliko ćete se na kraju i napiti, bez obzira na prethodni obrok. Takođe, često ljudi veruju da će ih kafa otrezniti i ukloniti mamurluk – kafa je diuretik i delimično može da razbudi osobu, ali će zato negativno uticati na dehidrataciju organizma. Najveći krivac za glavobolju “jutro posle” je dehidratacija organizma koju izaziva alkohol, a kafa je dodatno pospešuje. Stara izreka kaze “Dajte pijanom čoveku šoljicu kafe i sve što ćete imati je jedan sasvim budan pijanac”.

Kada se neko napije treba ga ostaviti da odspava, da se otrezni

Najgore što se može uraditi u takvoj situaciji je da se ostavi osoba sama, u autu ili nekoj sobi. Alkohol usporava rad srca, disanje, kao i snižava krvni pritisak što u nekim slučajevima može dovesti do kome i smrti, a još jedna od opasnosti je da se pijana osoba može ugušiti tokom povraćanja. Pijanu osobu treba staviti da leži na boku, pod stalnim nadzorom, a ukoliko se primeti da disanje i puls slabe, obavezno treba pozvati Hitnu pomoć.

Mogu sam da se izborim sa alkoholom, ne treba mi lečenje

Veoma je ustaljeno mišljenje da ljudi mogu sami da se izbore sa alkoholizmom. Zbog društvenih stigmi, osobe koji imaju problem sa prekomernim opijanjem neretko kriju zavisnost čak i od najbližih. Alkoholizam nije bolest koja se leči i izleči, kao ni bilo koja druga bolest zavisnosti. Bitno je da se zavisnik na vreme javi na lečenje. Ovo je bolest sa visokim stepenom recidiva, zato je pridržavanje saveta lekara, kao i odgovorno ponašanje pacijenta tokom lečenja od neprocenjive važnosti.

Izvor: Telegraf.rs

Škola je dužna da reaguje kada primeti da dete ima problem sa konzumiranjem narkotika

Admin Članci i tekstovi , , , 0 Comment

Profesori da alarmiraju policiju čim posumnjaju da se đak drogira!

Tekst objavljen 17.06.2014. na Blic.rs

Čim posumnjaju da se neko od učenika drogira, nastavnici moraju da alarmiraju roditelje i policiju, ističu lekari i psiholozi, govoreći o prvom koraku da se spreči narkomanija u školama.

Lekari Specijalne bolnice za bolesti zavisnosti upozoravaju da je veliki procenat osoba koje se leče kod njih drogu probalo tokom srednje, pa i u osnovnoj školi.

– Sve manje mladih koristi heroin, ali su sintetičke droge sve prisutnije, jer su dostupnije – kaže dr Aleksandar Vujošević, direktor bolnice u Drajzerovoj.

On ističe da je marihuana prvi korak.

Psiholozi upozoravaju da određeni broj dece nakon trave počne da koristi ekstazi, spid, a to je utaban put ka heroinu kasnije.

– Narkotika ima svuda oko nas i deca moraju da shvate koliko je sve to opasno. Primera radi, dovoljno je da samo mesec dana koriste heroin i razviju zavisnost. Zabrinjava činjenica da su skoro svi naši pacijenti putem droge krenuli iz škole, što znači da je preventivni program za đake jako važan – upozorava dr Vujošević i napominje da je škola dužna da reaguje kada primeti da dete ima problem.

I u Ministarstvu prosvete ističu da škola treba da pomogne učeniku, ali bez etiketiranja.

– Informaciju da učenik koristi narkotike treba dobro proveriti i reagovati u zavisnosti od okolnosti, uzrasta deteta i porodičnih uslova. Škola treba da se obrati školskom lekaru ili MUP-u – kaže Biljana Lajović iz sektora za prevenciju nasilja u Ministarstvu.

U Sekretarijatu za obrazovanje kažu da u osnovnim školama trenutno radi 112 školskih policajaca, a 54 policajca u srednjim. I pored mera obezbeđenja, droga nađe put do dece, a nastavnici nerado to prijavljuju, o čemu su govorili za “Blic” i roditelji dece koja su se našla na udaru droge i bivši zavisnici.

Izvor: Blic.rs

Ostale kategorije: