Članci i tekstovi

Tripanofobija

Aleksandra Bubera Članci i tekstovi , , , , , 0 Comment

Aleksandra Bubera

Intervju sa Miljanom Kerču objavljen u skraćenoj verziji na portalu B92 16.11.2010.

Šta je tripanofobija i kako se manifestuje?

– Tripanofobija ili jednostavnije strah od igle i medicinskih procedura u kojima se koriste igle (injekcije najčešće, ali i sve druge procedure u kojima se koriste igle) pripada grupi fobija od krvi-injekcija-povreda.

Po statistikama smatra se da 10% populacije pati od ove fobije, ali se smatra da je broj znatno veći zbog tendencija ove vrste fobičara da izbegavaju lekare. Većina onih koji pate od ovog poremećaja je zapravo iznenađeno koliko je ovo česta fobija, iako se o njoj ne govori mnogo.

Simptomi mogu biti gubljenje daha, prekomerno znojenje, mučnina, suve usne, osećaj da ste bolesni, drhtavica, osećaj lupanja srca, nesposobnost jasnog rasuđivanja, strah od smrti, ludila i gubljenja kontrole, osećaj otuđenja od stvarnosti, tj. jak paroksizam („napad“) anksioznosti.

Naučnici još uvek nisu sigurni šta izaziva strah od igala. Postoji pretpostavka da je nasledan, jer 80% onih koji imaju ovaj problem imaju bliske rođake koji pate od istog straha. Međutim, verovatnije je da je strah stečen, pre nego što je genetski nasleđen. Neki evolucionarni psiholozi veruju da strah može da ima korene u drevnoj „tehnici“, a zapravo reakciji preživljavanja po tipu  „zaleđivanja“: kada životinja zbog velikog straha padne kao mrtva da bi se spasla od grabljivice koja neće ili primetiti životinju koja se ne kreće ili će proceniti da je mrtva i nerće dirati mrtav plen.

Rane od uboda su mogle da budu smrtonosne, naročito u danima pre antibiotika. Pa je moguće da se strah od igala razvio tokom evolucije. Ipak, verovatnije je da je ovaj strah povezan sa vađenjem i „gubitkom“ krvi, koje  direktno, na iracionalnom nivou, nezavisno od količine izgubljene krvi povbezujemo sa smrću.

Tripanofobija je ozbiljan poremećaj koji mora da se leči, jer bi moglo da izazove potpuno izbegavanje medicinske pomoći. Ako sumnjate da bolujete od ovog poremećaja trebalo bi odmah da konsultujete psihijatra, psihologa, ili psihoterapeuta.

Šta razlikuje obično gađenje od igala od poremećaja?

– Niko od nas ne voli da ga bodu niti da vidi krv, ali ono što bi karakterisalo fobičan strah jeste preteran strah da će osoba, čak i kada je jasno da je neophodno da se uradi neka medicinska intervencija, kada je u pitanju njen život i zdravlje, odbijati da prihvati medicinsku intervenciju. Ovo je strah koji podrazumeva ne samo fobiju od igle već i od bilo koje intervencije.

Osoba će, i kada se ne radi stvarno neka intervencija, imati strah – recimo kada neko priča o tome ili vidi scenu na filmu, a isto tako, ako ugleda sliku igle ili neke intervencije može imati potpuno iste simptome. To su dve glavne karakteristike, i treća je da će izbegavati aktivno da dođe u kontakt sa medicinskom intervencijom ili medicinskim priborom i instrumentima. Čak će gledati da bude savršeno zdrava da bi ih izbegla.

Svi se mi trudimo da budemo zdravi, ali ovo je preterivanje.

Primer iz prakse: na hitnoj hirurškoj službi, prijavila se osoba čiji je prst bio praktično istrulio, i kada smo je pitali kako je dovela sebe u tu situaciju, ona nam je rekla da se nabola na trn ruže pre izvesnog vremena, ali se bojala da primi injekciju i zato se nije obratila lekaru.

Ona je to trpela, rana se upalila, zagnojila i praktično došla do krajneg stadijuma, a ona se tek tada obratila lekaru.

Čovek će sebe dovesti do takvih posledica koje mogu biti čak i opasne po život zato što se boji mnogo manjeg zla kao što je injekcija ili vađenje krvi.

Kada se javlja strah?

– Može se javiti odjednom, a iskrivljeno uverenje se najčešće javlja kod male dece jer ona imaju proces mišljenja koji nije potpuno razvijen, ona razmišljaju iracionalno, konkretno, spajaju uzroke i posledice koji nemaju nikakve veze, jer nemaju dovoljno informacija.

Zbog toga, i zbog preplavljenosti emocijama, zavisnosti od roditelja, pridavanja prevelike važnosti svemu, deca su jako sklona da donose pogrešne zaključke.

Zato je to najčešće u detinjstvu, ali pogrešan zaključak može se doneti bilo kada tokom života pod uticajem najčešće nekog veoma stresnog, ili traumatičnog događaja.

Na primer, ako je neko doživeo silovanje od strane muškarca, može da zaključi da su svi muškarci zlostavljači i kasnije prema tome živi, iako to definitivno nije tačno.

Isto tako,  ako je neka osoba imala traumatično iskustvo ili iskustvo koje je ona doživela kao traumatično, neprijatno, neprihvatljivo, bolno, itd, bilo fizički bilo psihički u vezi neke medicinske intervencije, može da zaključi da su sve (ili određene) medicinske intervencije opasne, pa čak i po život, ili izuzetno bolne, ili oba,  u bilo kom trenutku svog života.

Da li je ovo iracionalan strah?

– Na neki način je ovo iracionalan strah, ali sve strahove možemo da povežemo sa nečim racionalnim, tako da svi u nekoj meri imamo strah od medicinskih intervencija ili boli. Iracionalan je doživljaj i tumačenje te situacije kod ljudi koji se boje igala i vađenja krvi, jer postoje razne katastrofične fantazije u vezi sa tim ( da će biti povređeni, da će iskrvariti na smrt, da će im izvaditi toliko krvi da će umreti i slično). Kada kažemo „katastrofična fantazija“,  to znači dve stvari: da se radi o nekoj katastrofi, tj. da će neko umreti ili biti uništen i da je to nešto što je potpuno nerealno tj. da ne postoji realna šansa da se tako nešto zaista i desi.

Zašto se javlja ova fobija?

– Često je kod ljudi koji se boje vađenja krvi prisutna misao da će im isteći sva krv. Ili se boje da će prilikom uboda u venu uneti nekakve materije ili organizme koji su štetni, koji će ih otrovati, razboleti ili ubiti.

Dosta osoba koje imaju strah od igala i vađenja krvi nakon što su prvi put bile u situaciji da daju krv i količina im se učinila prevelikom, pomisle da to može dovesti do smrti, jer im se u svesti javlja takva slika – iako čoveku ne može da bude ništa ozbiljno od davanja tolike količine krvi koja se uzima prilikom dobrovoljnog davanja.

S druge strane, kada čovek dođe prvi put u situaciju da vadi krv, a to najčešće bude dok smo još deca, najčešće nam ne objašnjavaju  šta se u stvari dešava.

Deca koja često pri sistematskim pregledima vide kada se drugoj deci to radi, krv povezuju sa strašnim stvarima.

Kada je dete malo, ono razmišlja vrlo konkretno.

Kada vidi krv, dete to povezuje sa smrću, što izaziva osećanje straha toliko intenzivno, da se pretvara u osećanje užasa.

To onda nije običan simpatički strah kod koga preovladava lučenje adrenalina, kada dolazi do ubrzanja rada srca, povećanja pritiska, promena načina disanja – a to je ono što sprema reakciju organizma za „bori se“ ili „beži“, već dolazi do tzv. parasimpatičkog straha gde preovladava vazovagalna reakcija.

Supstanca koja tada utiče na organizam nije adrenalin već acetilholin.

On dovodi do sasvim različitih reakcija – pada pritiska, usporenja rada srca, opuštanja sfinktera (zato postoji izraz „upiškio se od straha“, „ukakio se od straha“- što se stvarno desi kada ljudi imaju ne samo osećanje straha, već osećanje užasa).

Kada ljudi pri prvoj medicinskoj intervenciji dožive ovakvu reakciju, svaki sledeći put se boje i imaju ne samo strah od intervencije, već i strah od straha i padanja u nesvest, što strah samo pojačava.

Tu su takođe reakcije koje potpomažu gađenje i povraćanje. Ovo predstavlja drugi važan mehanizam preko koga dolazi do ovih reakcija kod medicinskih intervencija jer ljudi se često gade mirisa bolnice, pomisli na bolest, gnoj, ranu, a to se povezuje, asocira pomoću oseta čulima ili na osnovu mentalnih predstava.

Kod nekog je to čulo mirisa, kod nekog je to ono što se vidi, kod nekog zvuk, kod nekog su to mentalne predstave koje mogu biti realne ili nerealne, ali najčešće je sve pogrešno spojeno i jako preuveličano tako da na kraju dovede do takve reakcije koja se ispoljava osećanjem gađenja ili užasa.

U  takvim situacijama je važno da osoba tokom psihoterapije napravi sasvim drugačije asocijacije sa mirisima koji se osećaju u bolnici – a to je da su to mirisi dezinfekcionih sredstava, da to znači da je tamo čisto, da to služi da budemo zdravi, da nas štiti, a ne ugrožava i tome slično.

I kod jedne i druge vrste straha može doći do gubitka svesti – kod vazovagalne reakcije zbog pada pritiska, a kod simpatičke zbog intenzivne hiperventilacije. (Hiperventilacija je kada iz nekog razloga dišemo ili ubrzano, ili produbljeno, ili oba, i to može biti jasno vidljivo, ali nekada i neprimetno).

Kada čovek jednom doživi ovakvu reakciju, sledeći put, ne samo da će imati strah od medicinske intervencije nego će imati i strah od straha i padanja u nesvest.

Procenat ove pojave je isti kao i u drugim zemljama.

„U mojoj praksi nisu bili česti ovakvi slučajevi, a ljudi se uglavnom obraćaju psihologu i psihijatru kada već nemaju drugog izbora zbog potrebe da se uradi neka medicinska intervencija, ili, kada žele da se bave zanimanjem koje ima veze sa takvim stvarima, a ne mogu da savladaju gađenje ili strah, tada će potražiti pomoć.

Uglavnom izbegavaju kad god to mogu, pogotovo što sam i ja lekar, pa se boje da se obrate i meni.

Vrste tripanofobije

Po uzrocima se može podeliti na više vrsta:

  1. Asocijativna – to bi značilo da osoba asocira medicinsku intervenciju sa nekim događajem koji je doživela traumatično i katastrofično, bez obzira da li se to desilo njoj ili nekome drugom, ali najčešče njoj samoj.  Ili asocira sa nekom katastrofičnom fantazijom, kao što je, npr: „Izgubiću krv“, „Preneće mi virus“ itd.
  2. Hipersenzitivna postoji kod ljudi čiji je prag bola mnogo niži nego kod ostalih i koje ta injekcija toliko boli da se oni čude kako neko može uopšte to da izdrži bilo kakvu medicinsku intervenciju, ali takvi ljudi su zaista retki.
  3. Vazovagalna – kada ljudi pri prvoj medicinskoj intervenciji dožive reakciju sa padom pritiska, usporenjem rada srca i gubitkom svesti, pa se svaki sledeći put boje i imaju strah od intervencije i strah od straha.
  4. Vikarna (vikar bi značilo zastupnik) gde je osoba doživela da se nekom njenom jako važnom ili dragom desilo tako nešto pa posle toga ona počne da ima fobiju.
  5. Opiruća – osobe koje se opiru pri medicinskim intervencijama, najčešće one koje su imale situacije u svom iskustvu gde su bile fizički sputavane. Bez obzira da li je u pitanju bila neka bolest, pa su bile, na primer, u gipsanom koritu ili su bile silovane, zarobljene u logoru, zastrašene, mučene, zlostavljane. Kada vam vade krv onda vam ruku pritisnu za stalak, vežu vas i onda takve osobe reaguju refleksno, imaju uslovni refleks da pokušaju da se oslobode, počinju da se brane.

Koje su efikasne terapije?

– Najbitnija je psihoterapija, mada se, ako su slučajevi jako teški, može primeniti i farmakoterapija, odnosno lekovi.

To su najčešće lekovi iz grupe antidepresiva i anksiolitici koji se primenjuju i kod ostalih vrsta fobija, ali ono što je, budući da se radi o iskrivljenim uverenjima i mentalnim predstavama, najbitnije jeste psihoterapija jer se ona bavi ispravljanjem iskrivljenih, pogrešnih, katastrofičnih, iracionalnih uverenja.

Svaka vrsta psihoterapije to radi na svoj specifičan način. Nije bitno koja vrsta se primenjuje već je bitno da se osoba desenzitizuje (pojam iz bihevioralne terapije koja se najviše bavi ponašanjem), što bi podrazumevalo da se može kombinovati ispravljanje pogrešnih predstava kognitivnom terapijom i bihevioralnom terapijom – u smislu sistematske desentizacije, gde osoba prvo nauči da istoleriše najmanji strah, a zatim prelazi na nešto veći i tako postepeno dok ne nauči da istoleriše i strah najvećeg intenziteta. Međutim, razne vrste terapija koriste ova dva pristupa.

EFT (emotional freedom tehnique) je tehnika oslobađanja emocija koja spada u energetske psihoterapije (akupunktura bez bodenja). Radi se o stimulaciji ključnih tačaka tapkanjem i uz to se ponavljaju afirmativne rečenice, što zaista deluje.

Može da se koristi i EMDR (Eye Movement Desensitization and Reprocessing), gde se ritmičkim pokretima koje izvodi terapeut prstima, a pacijent prati očima, postiže “otvaranje mreže sećanja” i onda se iskustva drugačije integrišu (pretpostavlja se da je to slično onome što se dešava u snu u REM fazi spavanja). Ovo je vrlo efikasna terapija iako se ne zna tačno na koji način funkcioniše.

Ja se bavim Transakcionom analizom, koja je humanistička, psihodinamska, jer se bavi analizom dubljih sadržaja, ali koristi i kognitivno-bihevioralne pristupe i načine u humanističkom kontekstu rada.

Kada pristupimo Ego stanju Odraslog (svi mi imamo tri ego stanja – Roditelj, Odrasli i Dete), a on bi trebalo da bude racionalan deo, koji može da bude kontaminiran nekim sadržajima koji nisu tačni – radimo dekontaminaciju.

Kada to raščistimo, onda idemo na sadržaje iz prošlosti kao što su Roditelj i Dete.

Često se postavlja pitanje  koja je psihoterapija najefikasnija?

Odgovor je u metafori  koju koriste umetnici-fotografi: „Nije toliko bitno koji fotoaparat imate, nego da li znate s njim da radite, odnosno šta sa njim možete, a šta ne, i tada dobijate savršenu sliku”.

Tako je i sa psihoterapijom. Nije bitno kojom se psihoterapijom bavite, nego da li znate s njom da uradite to što treba, a sve od pomenutih psihoterapija, kao i hipnoza i biofeedback, i još mnoge druge (Geštalt, Psihodrama, Psihoanaliza, Telesna psihoterapija, Porodična sistemska psihoterapija itd.) se rade kod nas.

Objavljena verzija teksta dostupna na portalu B92.

Paranoja

Aleksandra Bubera Članci i tekstovi , , , , , , , , , 0 Comment

Aleksandra Bubera

Intervju sa novinarkom Dajanom Debić objavljen u skraćenoj verziji na portalu B92 29.11. 2010.

Šta je paranoja?

– Paranoja je reč koja potiče od dve reči „para“ i „nous“ što znači pored razuma. I zato u ove poremećaje spadaju poremećaji kod kojih postoji neko sumanuto uverenje ili ceo sistem ovakvih uverenja. Sumanuto uverenje podrazumeva takvo uverenje koje je nerealno, iskrivljeno i nepodložno korekciji. Odnosno, osoba koja ima ovakvo uverenje ne prihvata nikakvu mogućnost da postoje alternativna objašnjenja situacije, koja bi svima drugima bila prihvatljiva i logična, koliko i sumanuto uverenje, ili i još logičnija.

Na primer, ukoliko osoba ide ulicom i naiđe na grupu ljudi koja se glasno smeje, može im prići i početi da viče na njih, tvrdeći da joj se podsmevaju. Svima bi logičnije i prihvatljivije bilo objašnjenje da se ta grupa dobro zabavlja nekim svojim zgodama ili vicem i da to nema nikakve veze sa slučajnim prolaznikom, ali osoba koja ima sumanutu ideju će odbiti bilo koje drugo objašnjenje od onoga u koje sama veruje, a to je – da joj se podsmevaju.

Emocije koje idu uz ovakva uverenja nekada mogu biti toliko intenzivne i čvrsto vezane za uverenje da to nazivamo „ideo-afektivni blok“, a nekada to nije slučaj.

Paranoična psihoza

– Ono što nazivamo paranoičnom psihozom, paranojom u užem smislu, podrazumeva da postoji sumanuti sistem koji se bavi samo jednom temom, bilo da je to ljubomora, pronalazaštvo, proganjanje itd.

Ovde obično postoji jedna logička greška, npr. da je osoba genijalni pronalazač, a sva ostala razrada je vrlo logična i povezana. Ove osobe najčešće u svim ostalim životnim poljima razmišljaju potpuno logično, jasno i povezano, ali na datu temu su nekorektibilne. Tako da, kada razgovarate sa osobom koja ima paranoičnu psihozu, u početku nemate utisak da ima neki problem, sve dok se ne dotaknete diferentne teme. A onda čujete ceo lanac sumanutosti, koji se logično nastavlja na prvu iskrivljenu, sumanutu ideju.

Takođe, u početku, ove sumanutosti ne moraju izgledati sumanuto, tj. mogu imati nekih realnih elemenata, iako su jasno apsurdne. Na primer, da je partner vara i to u tolikoj meri da to radi i sa njihovom zajedničkom decom, kao i da se prostituiše, zbog čega zarađuje velike količine novca, zbog čega je kažnjen odsecanjem polnih organa. Dokazi za ove tvrdnje su tragovi „semene tečnosti“ koje nalazi na donjem vešu partnera, kašnjenje kući s posla, „čudno” gledanje prilikom kucanja SMS poruka na mobilnom telefonu, novi sat koji je kupio i sl. Pomoć u nabavljanju dokaza često traže i od privatnih detektivskih agencija, nose veš na uzorkovanje u laboratorije itd. Realnost u ovom slučaju je da je partner ovakve osobe imao ozbiljnu operaciju zbog tumora i da mnogo radi, a sve ostalo je potpuno nerealno.

Ove ideje nikada nisu toliko bizarne kao kod shizofrenije, gde su ideje jako “pomerene” i nemaju ama baš nikakvog dodira sa realnoću, „van zdrave pameti“ su – na primer, da je pacijent uključen u svemirsku mrežu preko koje čita misli i u stanju je da ih odašilje pomoću aparata koji mu je ugrađen u zub i kojima šalje elektromagnetne talase kojim utiče na erupciju vulkana na Marsu i sl.

Ipak, kasnije, kako poremećaj duže traje, a osoba sve teže funkcioniše zbog čestih sukoba sa okolinom i neprijatnih osećanja koja prate poremećaj, a koje osoba ne ume da razreši, cela ličnost počinje da trpi i da se menja. Često su osobe veoma ostrašćene i uzbuđene u vezi sa sadržajem koji iznose, barem u početku bolesti. Kasnije, kada o tome pričaju, često se i ne primećuje tolika uzbuđenost, ali je ona jasno vidljiva iz postupaka koje osobe koje pate od ovog poremećaja čine kao što su ubistva, samoubistva, česte prijave sudu, policiji itd.

Paranoidna psihoza

Kod paranoidnih psihoza, opet, celokupna ličnost je zahvaćena poremećajem od početka, lako se da videti da osoba ima ozbiljan poremećaj, jer čudno razmišlja u vezi sa mnogim životnim temama, sistem sumanutih ideja nije tako logično i čvrsto povezan – tu je obično više grupa sumanutosti na razne teme, a emocije često nisu baš toliko intenzivne.

Postoje različite vrste paranoičnih psihoza tj. paranoje u zavisnosti od tematike za koju su sumanutosti vezane:

  1. Revandikacione sumanutosti – revandicatio znači povraćaj, nadoknada, izvršenje pravde tako što se vraća izgubljeno pravo i u ova grupa sadrži četiri podgrupe:
  • Procesni kverulanti – osobe koje su stalno na sudovima, stalno se zbog nečega sude i tuže. Tuže svoju firmu, rođake, prijatelje, zbog raznih nepravdi u vezi nasledstva, posla, imovine, etike, morala itd.
  • Procesni kverulanti – osobe koje su stalno na sudovima, stalno se zbog nečega sude i tuže. Tuže svoju firmu, rođake, prijatelje, zbog raznih nepravdi u vezi nasledstva, posla, imovine, etike, morala itd.
  • Sumanuti pronalazači – veruju i svima tvrde da su genijalni pronalazači i da im pravo na njihov pronalazak nije priznato, ili im ga je neko „ukrao“, zbog čega se stalno tuže i sude i zahtevaju priznavanje svog ekskluzivnog pronalaska.
  • Fanatični idealisti – kada osobe sebe doživljavaju kao vođe novog svetskog poretka, vere, socijalne reforme itd, zbog čega se bore da to i ostvare i to na vrlo fanatičan način.
  • Sumanuti megalomani – osnovno kod njih su ideje veličine, jer imaju natprirodne moći, pamet, spsosobnosti i da su u krvnim ili poslovnim vezama sa poznatim ličnostima i porodicama ili da pripadraju velikim i važnim organizacijama kao što su CIA, vlada, kraljevske porodice i sl.

      2. Strasne sumanutosti:

  • Sumanuta, patološka ljubomora – osoba veruje da je partner neveran i traži dokaze ljubavi i neverstva (kasnije samo ovog drugog) kako u sadašnjosti, tako i u prošlosti i u budućnosti, što vezu pretvara u pakao koji se ne može izdržati. Pošto često počinje postepeno, sa postupcima koji se tumače kao normalna ljubomora, pa se polako razvijaju ka sumanutoj, partneri ovakvih osoba često dugo trpe razna maltretiranja pre nego što shvate da je osoba bolesna.
  • Erotomanija – osoba veruje da je u nju zaljubljena ili da je voli neka osoba, i to uglavnom neka veoma poznata, istaknuta ili bogata ličnost. U prvoj fazi osoba pokušava da dođe do ličnosti za koju smatra da je voli, da joj priđe, pokaže svoja osećanja, nada se, jer postupke te ličnosti, npr. izjave na TV-u, tumači kao tajne znake ljubavi prema sebi. Zatim, kada joj postane jasno da od toga nema ništa, počinje da se ljuti i optužuje a u sledećoj fazi počinje da je proganja i mrzi.
  • Senzitivna sumanutost odnosa – osoba oseća da je u centru zbivanja koja stežu obruč oko nje, koja su preteća i ugrožavaju je. Oseća se priteranom uza zid i sve koji su oko nje doživljava pretećim i ugrožavajućim, zbog čega se osoba povlači u sebe, depresivna je i sve više oseća da je slaba i bespomoćna.
  • Interpretativna sumanutost – ovakve osobe veoma čudno interpretiraju spoljašnju stvarnost ili telesne senzacije, misli, osećanja, snove. Na primer, ono što čuju na televiziji, kako se neko nasmejao ili na koji način je nešto rekao, šta je obukao ili slično, za njih ima posebno značenje. Npr. ako je poznanica danas stavila ljubičasti ruž, to znači da će doći do rasta akcija na berzi, ili ako mu krče creva, to znači da je sasvim sigurno oboleo od side, isl.

U ovu grupu poremećaja spadaju i ljudi koji boluju od sumanute hipohondrije, koja se po kvalitetu razlikuje od obične hipohondrije, tj. straha od određenih bolesti. Npr. osoba veruje da joj paraziti gamižu pod kožom, zatim „hvata“ parazita i odnosi ga lekaru kao dokaz i na analizu.

Kako nastaje paranoja i kada?

– Paranoja može nastati bilo kada tokom života, ali najčešće počinje  u srednjim i kasnijim godinama života. Današnja nauka nema tačan odgovor zašto nastaje paranoja, već samo govori o raznim mogućim uzrocima, među kojima se spominju povrede glave, zloupotreba psihoaktivnih supstanci, struktrura ličnosti, loše roditeljevanje, genetika, stresna i traumatska iskustva u životu, poremećaj neurotransmitera mozga…

Ono što je zajedničko, ako jako generalizovano posmatramo parnoične poremećaje, jeste da je sumanuta ideja ili sistem sumanutosti jako važan u životu obolelele osobe i ona na taj način, koji je zdravom čoveku teško shvatljiv, kompenzuje nedostatke u doživljaju sebe.

Ako se vratimo na trenutak na podelu paranoičnih psihoza, videćemo da u svim vrstama poremećaja pacijent u stvari, zbog poremećaja koji ima, sebe doživljava kao važnu osobu oko koje se dešavaju veoma važne, ili neuobičajene, ekskluzivne stvari, koje ih veoma izdvajaju od ostalih ljudi.

Kako se leči?

– Kod ove vrste poremećaja neophodna je primena lekova, koji će pomoći pacijentu da se distancira od ideje koja mu je toliko važna da oko nje organizuje ceo svoj život.

Kada to postignemo u nekoj meri, potrebno je sa pacijentom raditi, najčešće u uslovima lečenja u bolnici, na tome da ideju „pomeri” iz centra svoga bivstvovanja, pomoći mu da nauči da drugačije funkcioniše i da, koliko god je moguće, svoje viđenje o sebi koriguje na zdrav način, a ne pomoću sumanute ideje.

Ovaj proces je dug, iscrpljujući za okolinu i samu osobu, a potrebno je da sa osobom radi tim stručnjaka da ne bi došlo do iscrpljenja terapeuta.

Koliko je opasna?

– Paranoja može biti veoma opasna, kako za osobu koja je ima, tako i za osobe koje su objekat paranoične ideje – partnera, porodicu, šefa, ličnost za koju veruje da je voli i sl. Kada je osoba zbog sumanutosti gnevna ili očajna i ne vidi izlaz, može pokušati ili počiniti ubistvo ili samoubistvo.

Kako prepoznajete paranoju ili neki njen oblik kod osoba sa kojima se srećemo svakodnevno, koji nisu svesni da su oboleli ili nije uzela previše maha?

– Sem paranoičnih i paranoidnih psihoza, postoje i ljudi koji imaju tzv. paranoidni poremečaj ličnosti, paranoidne crte ličnosti i paranoidnu adaptaciju ličnosti.

Osoba sa paranoidnim poremećajem ličnosti je osoba koja je rigidna, perfekcionista, obično veoma pametna, ali sumnja u sve i svakoga i sa takvom osobom je jako teško živeti, jer će zameriti svima i svakome na svaki postupak koji proceni kao najmanju grešku, nepoštovanje ili nepravdu. Teško će funkcionisati u društvu, često biti sama, jer ne veruje nikome i često će biti u sukobu sa svima, jer će verovati da je ona jedino ispravna i pravedna, a svi ostali pokvareni.  Ovakva osoba će često imati izlive besa, koji se mogu završiti i fizičkim nasiljem zbog svih nepravdi koje su joj nanete. Ali, ova uverenja nikada neće ići do nivoa sumanutosti.

Osoba sa paranoidnim crtama ličnosti će biti sve ovo, ali u mnogo manjoj meri i sa njom će već biti lakše živeti.

A osoba sa paranoidnom adaptacijom ličnosti je zdrava osoba, koja jeste perfekcionista, sumnjičava i veoma pametna, ali je to ne remeti u svakodnevnom funkcionisanju i dobro je uklopljena u svoju porodicu i društvo.

Inače, svi mi imamo neku adaptaciju ličnosti bilo da je to histrionična, šizoidna, opsesivna itd, što ne znači da imamo neki poremećaj, već da je to način na koji smo naučili da funkcionišemo u svetu. Adaptacija u stvari opisuje na koji način najčešće reagujemo.

Skraćenu verziju članka možete pročitati na portalu B92.

Nasilje među mladima u Srbiji

Aleksandra Bubera Članci i tekstovi , , , , , , , , , , , , , , , 0 Comment

Aleksandra Bubera

Dilema, 15.10.2009.

Nasilje među mladima najčešće, na žalost, svoje najdublje korene ima u primarnoj porodici, vaspitanju i stepenu emocionalne i socijalne pismenosti (ili nepismenosti) koja iz toga proističe.

Naime, svako dete kad se rodi ima neko svoje genetsko nasleđe i temperament. Gotovo sve ostalo se da „ukalupiti“. Tako da, pod uslovom da imamo jedno barem prosečno inteligentno dete, koje je fizički zdravo, od njega možete da vaspitanjem oblikujete gotovo bilo kakvu osobu.

Dakle, kakvo će dete sutra biti zavisi u mnogome od vaspitanja.

Vaspitanje nije samo ono što se detetu govori, već i ono što vidi od roditelja, kako se oni ponašaju, i kako se oni osećaju. Ukoliko je vaspitanje uravnoteženo, odnosno ukoliko je dete željeno, voljeno, ako mu se priznaje osnovno ljudsko pravo da postoji i da bude voljeno i važno roditeljima, i ima uravnoteženu količinu uslovne i bezuslovne ljubavi – ono će sutra biti jedna zdrava odrasla osoba koja će biti sposobna da se snalazi samostalno u svetu.

Pored ljubavi, jedna od osnovnih uloga roditelja je da dete stimulišu. Istraživanja su pokazala da deca koja nemaju osobu za koju će se vezati i koja će se o njima starati, neće se snalaziti dobro u životu. Takva deca zaostaju za drugom, postaju tužna i depresivna, češće se razboljevaju, pa čak i umiru. Dakle, deci je neophodna stimulacija, odnosno, neko ko će o njima brinuti, ko će im pričati i za koga će se vezati.

Zanemarena deca kasnije u životu imaju problema, jer ne mogu da se socijalizuju, i nisu naučila kao da se uklope u društvo. Tada se uklapaju onako kako ona misle da treba, i tu može da dođe do raznih devijacija od toga da je dete povučeno, neuspešno, pa do toga da se ono ponaša nesocijalizovano, „divlje“…

Zlostavljana deca, sa druge strane, imaju i previše stimulacije, i to one negativne.

Takva deca su najčešće teško fizički i psihički kažnjavana, povređivana i ponižavana.

Takva deca su naučila da je ovaj svet jedno opasno mesto, džungla, gde važi zakon jačeg. Posmatrajući svet tako, i ono će ili da gazi ili će biti zgaženo, i ponašaće se tako dalje tokom svog života. Dakle, prema onome ko je od njih jači oni će se potčiniti, a slabije će gaziti.

jedan deo zlostavljane dece za razliku od prethodne grupe postaju hronične žrtve i kasnije tokom života često nesvesno ulaze u takve situacije i odnose, bilo lično, bilo profesionalno koje će imati sličnosti sa situacijom u primarnoj porodici. I kao odrasle osobe, često nastavljaju da trpe verbalno i fizičko nasilje, i slično kao kada su bili mali, ne umeju da se iz te situacije “izvuku”.

Jedan deo zlostavljane dece, pak, izraste u uravnotežene osobe, koje, niti vrše, niti trpe nasilje. Ipak, čak i takva deca, najčešće imaju posledice u psihološkom smislu, sa kojima je potrebno da se izbore.

Međutim, problematična deca mogu da budu i ona razmažena, koje ima sve više u poslednje vreme. To su deca kojoj nisu postavljene granice, od kojih nije mnogo traženo i nisu kažnjavana kad nešto pogreše. Jer, još jedna od osnovnih potreba dece je i potreba za strukturom i granicama. Takva deca imaju osećaj da im je sve dozvoljeno, šta god da požele, da ništa nije kažnjivo.

Psihologija mase

Psihologija mase je vrlo interesantna stvar. Kada se ljudi nađu u grupi, cela grupa će biti na nivou pojedinca koji je na najnižem razvojnom nivou.

Drugi fenomen grupe je fenomen vođe. Članovi grupe u vođu projektuju svoje grandiozne nerealne fantazije, očekivanja i predstave moći i vlasti. Vođa, sa druge strane, obično nesvesno, „pristane” da to sve „pokupi“ od članova grupe i, budući da je nedovoljno svestan šta se u stvari događa i šta je „njegov“ a šta sadržaj članova grupe, umesto njih ispoljava agresivnost, predstavu moći i vlasti, strahove i „ludilo”.

I onda imamo s jedne strane grupu koja funkcioniše na najnižem mogućem nivou, a s druge strane vođu sa nerealnim „potencijalima“, pa je tako moguće da grupa radi sve ono što pojedinac van grupe ne bi mogao, ili ne bi hteo da uradi. Tako vrlo lako dolazi do masovnih incidenata, proganjanaja drugih grupacija – „njih“ na osnovu različitosti među grupama.
Važan faktor je i to što se na osnovu različitosti druga grupa dehumanizuje. To se manifestuje tako što smatramo da smo „mi“ „dobri“, a oni „loši“ samo zato što su druge vere, boje, nacije ili navijaju za drugi klub, dakle, da manje vrede kao bića od nas, pa su tako „oni“: stoke, majmuni, „crnje“, „žabari“ ili šta god što sa sobom povlači predstavu da je u redu da budu ponižavani, prebijeni, ili ubijeni. Gubi se slika pojedinca koji je vredno ljudsko biće kao i mi, te nastaje slika neke manje vredne osobe ili grupe koja je toliko loša da zavređuje da bude istrebljena. Ovo je uvek uslov, uz potčinjavanje vođi ili autoritetu, da bi se desile stvari poput nasilja među grupama, rata, genocida i sl.

Mladi koji su agresivni u grupama su sugestibilni, još su u fazi razvoja pa je njima lakše manipulisati. Nisu sasvim razvijene ličnosti, podložniji su sugestiji od zrele ličnosti, i uradiće pre ono što se od njih traži, da bi se dokazali i pripadali vršnjačkoj grupi. „Drugačije izgleda kad smo svi zajedno… Svi to rade pa ću i ja”.

Efekat grupe na razmišljanje pojedinog člana grupe je i eksperimentalno dokazan u psihologiji putem više eksperimenata kada je, na primer, od ispitanika traženo da daju tačne odgovore. Ako svi ostali članovi grupe trvde da je pogrešan odgovor tačan, u oko 80% slučajeva i odrasli ispitanici, nakon nekoliko ovakvih ponavljanja, počinju da tvrde da je pogrešan odgovor tačan, jer više veruju socijalnoj stvarnosti (ostalima kojih je 10, na prema njemu jednom). I tako crno može postati – belo!

Tu je i podeljena odgovornost, jer kada se osobe nalaze u grupi onda se ne zna tačno ko je nešto skrivio, nego je to uradila „grupa“, pa time odgovornost subjektivno izgleda manja, nego kada pojedinac nešto sam uradi pa posle odgovara za svoje delo… ili nedelo.

Istorijsko-socijalni kontekst

Zatim, veliki je problem što se ne bavimo prvo samim sobom, pa tako ni svojom decom i mladima uopšte. Godinama su ljudi bili ušuškani i uljuljkani. Bili su takođe delom i lišeni lične odgovornosti. Bilo je dovoljno završiti školu i svi ostali problemi su bivali ubrzo rešeni: posao, kredit, kuća, kola… Međutim, došle su devedesete, rat, nemaština, zatim i tranzicija, a na kraju i kriza i mnogi se nisu snašli. Neki ljudi još ne mogu da shvate da, ukoliko oni sami sebi nešto ne obezbede, neće niko drugi to za njih da učini – ni pojedinci, ni institucije društva.

Takođe, došlo je do jednog kvalitativnog pomaka unazad u smislu rasplamsavanja nacionalnih opredeljenja. Bilo je mnogo gneva i mržnje, ljudi su bili razočarani, besni, osećaju se prevarenim i nemaju smernice kako da srede život. A mnogi su još uvek egzistencijalno ugroženi. Tako da smo iz nekog relativnog komfornog života prešli u surovo preživljavanje.

Roditelji tako nisu imali vremena da se bave decom, jer su gledali kako da prežive. Ljudi su postali suroviji. Deca su sve to gledala i slušala. Videli su da se ne isplati završiti fakultet jer su takvi ljudi preživljavali, živeli kod svojih roditelja i nisu mogli pošteno da zarade. Dok su se oni, koji su se odali kriminalu, i te kako dobro snalazili i zarađivali. Pa tako, kako je društvo postalo brutalnije, tako je to postajala i omladina.

Sistem vrednosti se izmenio, ili nestao, pa je takvo postalo i ispoljavanje agresivnosti – destruktivno, umesto kreativno, s mržnjom, umesto uz zdravu kompeticiju, sirovo umesto socijalizovano…

Celoj klimi doprinosi i društvena situacija: u poslednjih 20-ak godina, država je menjala nekoliko puta ime i uređenje, ništa više ne deluje stalno i sigurno, sve je na „klimavim nogama” i ne deluje da će ono što je važilo juče, važiti i sutra. Ove društvene promene pratile su i promene na nivou manjih društvenih jedinica: porodice, škole, firme, komšiluka.

Prestalo je da važi bazično poverenje među ljudima i u ljude, a nasilje je na velika vrata ulazilo sa svih strana, sa TV-a , radija, iz novina. A onda se odomaćilo svuda oko nas. Oružje ste mogli da kupite gotovo svugde, nasilni likovi su postali uzori, kao i njihovo ponašanje. Sem toga, ne kaže se zabadava da „nužda zakon menja”- pa su tako mnogi ljudi bili prinuđeni na razne, inače i njima samima neprihvatljive, oblike ponašanja da bi preživeli. U takvim situacijama neke „više” vrednosti, koje dolaze do izražaja kada živimo u zoni komfora, otpadaju sa liste prioriteta i koncentrišemo se na „golo” preživljavanje. Što svakako ne treba da bude opravdanje za ovakvo ponašanje.

Mlad čovek, u periodu formiranja svoga identiteta, prolazi kroz proces i razne faze traženja. Ako nije imao stabilnog i dostupnog roditelja ili staratelja, zdravo socijalno okruženje, ako mu nisu čvrsto postavljane granice i zahtevi, ako nije kažnjavan za ono što je skrivio, ako nije hvaljen zbog svojih dobrih osobina i postupaka, teško da će sam postati stabilan, da će poštovati svoje i tuđe granice, da će osećati krivicu kada nešto skrivi i da će sebe na zdrav način poštovati i voleti.

Smatraće da je za njegovu frustraciju odgovoran neko drugi: roditelji, društvo, ili „oni drugi”. Pri tome neće zastati da se zapita kako može konstruktivno da reši problem. Tražiće sebe i svoj identitet pokušavajući da se identifikuje sa svojim uzorima, koji će biti iz „priče” slične njegovoj –  naduvane veličine, bez granica, bez kriterijuma i poštovanja a koje se nameću zbog svoje neartikulisane agresivnosti, koja potiče iz straha ili razmaženosti.

Agresivnost, ukoliko je odbrambena ili kreativna, je neophodna i poželjna. Znači, nije cilj da iskorenimo agresivnost, već da je upotrebimo kreativno i socijalno prihvatljivo, a to se onda zove asertivnost – zauzimaj se za sebe, ali znaj da i drugi imaju to isto pravo, poštuj njih kao što poštuješ sebe. Iz toga je jasno da prvo moramo znati da sebe zdravo volimo i poštujemo.

Suzbijanje i prevencija nasilja

Preventivno bi bilo neophodno uvesti u škole emocionalno opismenjavanje od strane obučenih eukatora koji imaju psihoterapijsko iskustvo, da drže radionice koje bi uključivale razne sub-grupe, što bi posledično dovelo do toga da deca počnu da primećuju više međusobnih sličnosti, nego razlika, kao i da shvate da svi imamo jednaka prava i da pripadamo istom plemenu – ljudskom.

Ovo je već rađeno u SAD i stručnjaci koji su pratili ovakve projekte zabeležili su veoma izražen pad nasilja među vršnjacima, u školama, pa i u zajednici.

Takođe, važno je i strukturisanje vremena, posebno u populacijama dece kojom se niko ne bavi, kroz pružanje raznih sadržaja koji će biti edukativni, zabavni, a gde će se ona osećati prihvaćenom i njihov doprinos biti prepoznat.

Poznat mi je i „domaći“ primer pokojnog profesora Silvestera Hajnala, koji je mnogo voleo horsku muziku. Osnovao je hor mladih i primao sve koji su želeli da pevaju, jedini uslov je bio da imaju sluha. Pred njim nije bilo važno da li ste bili dobar ili loš učenik, iz kakve ste bili porodice. Jedino je beskompromisno tražio disciplinu u dolaženju na probe i nastupe, hvalio članove za svaki uspeh, govorio im koliko su dobri i posebni, jasno postavljao granice ako je neko kršio pravila… Mnoga deca, koja su bila „problematična“, našla su sebe u tom horu, uz svoje vršnjake, uz uživanje u muzici, druženje, putovanja i osećala su se voljena. I izrasla su kroz to korektivno iskustvo u samostalne, sposobne osobe, koje su bile u stanju da vole i poštuju sebe i druge.

Kazna je takođe sekundarno – preventivna mera i zbog toga krivica uvek treba da bude individualna, a takve treba a budu i konsekvence. Represija nikada nije iskorenila nasilje, ali je potrebno da postoje represivne mere, koje bi, poželjno, trebalo da budu i korektivne, što je teško ostvarivo, ali nije nemoguće. Takvi primeri su zabeleženi u istoriji psihoterapije.

Moguće je da postojeće grupe nasilnika, koje su se provlačile kao legalna udruženja, odu u „ilegalu”, ali da li će i dalje opstajati, zavisi od opšte društvene postavke, ali i od „vakcinisanja” mladih prema uticajima ovakvih grupa. Ako se mladima ovakve grupe predstave kao grupe osoba koje se tako ponašaju zato što su njihovi članovi „nezreli”, „nesposobni da se drugačije iskažu” i da je „in” upravo odupreti se pozivu na takve aktivnosti, jer to pokazuje karakter, čvrstinu, sposobnost da se razmišlja svojom glavom. Onda je verovatnije da većina mladih neće biti zainteresovana da im se pridruže niti da ih podržavaju, i takve grupe će moći da opstanu samo u neizbežnom statističkom procentu koji postoji kao očekivan u svakom društvu.

Odgovornost za ovu „vakcinaciju” je prvenstveno na porodici, a zatim na svim medijima i svim strukturama društva, koje treba da nasilje kategorišu kao nedopustivo, neprihvatljivo i da predlažu druge, konstruktivne modele (i kroz lični primer) rešavanja problema – jer kao što nasilje rađa nasilje, tako se i ljubav, poštovanje i razumevanje multiplicira.

Naša omladina, a i omladina svih zemalja, je sada mnogo povezanija nego pre, zahvaljujući medijima, internetu i mogućnosti da se stigne brzo s kraja na kraj sveta. Tako se “nova moda” na primer, virtuelno nasilje, brzo širi i kod nas. Nije čudno da povremeno potpuno neselektivno „presađuju“ u naše uslove sve što je „in“.

Ali isto tako, ove nove trendove možemo da iskoristimo i u preventivne svrhe.

Izbor je na nama.

Stanja maničnih depresija od bolesnika za tren prave ubicu

Aleksandra Bubera Članci i tekstovi , , , , , , , , 0 Comment

Marko Petković, Blic, 03.07.2011.

BEOGRAD – Građani Srbije zbog stida i straha od diskriminacije nerado rešavaju svoje psihičke probleme odlaskom kod stručnjaka. Uvreženo je mišljenje da će zauvek biti obeleženi kada jednom otvore karton, pa zato veoma teško odlaze čak i u dispanzere domova zdravlja, objašnjava za “Blic nedelje” psihijatar Aleksandra Bubera.

Bubera se, pritom, posebno osvrnula i na prošlonedeljnu tragediju u Nišu, kada je majka sa dvoje dece skočila u smrt sa terase. Članovi porodice pretpostavljaju da su njeni psihički problemi verovatno izazvani bolešću sina.

Psihijatar Milan Milić smatra da na agresivno i autoagresivno ponašanje, kad je reč o uzrocima koji leže u duševnim bolestima, najviše utiču šizofrenija paranoidnog tipa i bipolarni afektivni poremećaj, odnosno manično depresivna psihoza.

Nisu svi oboleli – ubice

Stručnjaci posebno ističu da nije svaka osoba sa psihičkim problemima potencijalni ubica. Da li će neko da počini zločin, više zavisi od strukture ličnosti, nego od bolesti. Naime, podaci pojedinih istraživanja pokazali su da osobe obolele od duševnih bolesti ne predstavljaju dominantnu društvenu populaciju u ovim tipovima agresivnog ponašanja. Od svih analiziranih ubistava 11 odsto počinilaca bolovalo je od šizofrenije, dok je depresiju imalo svega osam odsto.

– Smatra se da ovi poremećaji uvećavaju rizik od pojave agresivnosti tri do devet puta u odnosu na opštu populaciju, dok je rizik značajnije veći ako su oni u kombinaciji sa narkomanijom ili alkoholizmom. Kod obolelih postoji veći rizik za pojavu agresivnosti zbog poremećaja mehanizama koji kontrolišu njeno ispoljavanje, što je uslovljeno bolešću. No, s obzirom da agresivnost, praktično, postoji kod svih ljudi, samo je pitanje koliko to dobro kontrolišemo – kaže Milić.

Posledice agresivnog ponašanja nije lako predvideti, pogotovo što procena verovatnoće agresivnih ispada varira između 10 i 70 odsto. Neki od faktora koji mogu da utiču na pojavu agresivnosti jesu niži obrazovni nivo, agresivno ponašanje i duševne bolesti u porodici, prethodni agresivni nastupi, korišćenje droge ili alkohola, sumanute ideje proganjanja, doživljaji ugroženosti ili sopstvene ogromne vrednosti i moći, kao i odbijanje ili izbegavanje lečenja.

Ipak, rođaci i prijatelji obolele osobe mogu na osnovu određenih simptoma da primete ukoliko nešto nije u redu sa njihovim bližnjima i da na taj način na vreme pomognu da se problem reši.

– Osim uobičajenih simptoma, poput halucinacija, sumanutih ideja, manije proganjanja ili bezvoljnosti, povlačenja u sebe, stava da je svet loše mesto i da nije vredno živeti, treba obratiti pažnju i na to kako osoba gleda na druge u svojoj okolini. Ako obolela osoba smatra da je neko bezvredan ili ukoliko postoje znaci izrazitog prezira i mržnje, kada se za opisivanje nekih osoba upotrebljavaju pogrdni izraze i o njima se razmišlja kao o životinjama ili stvarima, onda lako može da dođe do ubistva jer osobi koja ima takvu percepciju žrtva nije vredna života – objašnjava Aleksandra Bubera.

Kriminolog Dobrivoje Radovanović mišljenja je da duševno obolele osobe sklone agresivnom ponašanju ne mogu da se izleče, već da je sve što može da se uradi njihova kontrola.

Šizofrenija

– Slušne halucinacije (oboleli čuju glasove koji im nešto govore ili zapovedaju, pričaju sami sa sobom), sumanute ideje da ih neko proganja, prati, prisluškuje, da imaju kontakt sa bogom, da mogu da šalju misli na daljinu, deluju kao da nemaju emocije, pokazuju bezvoljnost, povlače se od ljudi, imaju isprekidane misli, nelogične rečenice, strahove…

Bipolarni afektivni poremećaj

– Javlja se u maničnom ili depresivnom obliku koji mogu da se smenjuju. Tipični simptomi manične faze jesu povišena energija, odnosno oboleli su stalno u pokretu, malo spavaju, ponašaju se euforično ili razdražljivo, puni su nerealnih ideja i planova, upadljivo se oblače i šminkaju, pričaju bez prestanka, hipererotizovani su, često su ubeđeni da imaju posebne moći, da su svetski poznate ličnosti…

– Oni mogu da se drže pod kontrolom uz redovno uzimanje lekova pošto je to uslov da budu dnevno prilagođeni životu. Čim prestanu da uzimaju lekove, dolaze u situaciju da zapadnu u maničnu depresiju ili u neki drugi oblik psihoze koji nosi pojavu veće agresivnosti. Oni, zapravo, ubijaju u toj fazi nemira. Slučajevi poput onog u Nišu najčešće se i dešavaju kada osoba prestane da uzima terapiju ili ako nikada nije ni bila pod terapijom – govori Radovanović.

On naglašava i da nijedna duševno obolela osoba ne smatra da je bolesna i zato odbijaju uzimanje lekova. Takvim ljudima najveću pomoć treba da pruže bliske osobe.

– Ukoliko se osoba razgovorom privoli da ode kod psihijatra, onda može da joj se pomogne terapijom. Lekar će da proceni da li je neophodna hospitalizacija ili je dovoljno da se samo daju lekovi – kaže Aleksandra Bubera.

Ona dodaje da niko ne može da bude nateran da se leči, osim u slučajevima kada to naloži sud.

– Postoje zakonska rešenja o “nedobrovoljnoj hospitalizaciji”. To se sprovodi ukoliko postoji osnovana sumnja da osoba ne može sama da upravlja svojim postupcima ili da podleže uticaju glasova i sumanutosti. Posebno ako preti da će da povredi sebe ili drugoga. Tada hitna pomoć odvodi obolelu osobu na procenu u psihijatrijsku ustanovu, gde može da bude zadržana 48 sati. Tamo ga obavezno pregleda konzilijum od pet lekara specijalista, posle čega sud odlučuje da li će ta osoba i protiv svoje volje ostati hospitalizovana – objašnjava Bubera.

Izvor: Blic

Optimisti idu napred, pesimisti ne idu nigde

Aleksandra Bubera Članci i tekstovi , , , , 0 Comment

Press Online, 16.10.2011.

Najpoznatiji srpski psihijatri tvrde da je svakome potrebna doza pozitivnih misli da bi se preživeo dan, ali da uvek treba biti realističan i ne zaletati se grlom u jagode ni glavom u budućnost.

Da ekipa Pressmagazina koja je radila na temi „Optimizam” nije potplaćena grupica ludaka i budala koji su, eto, rešili da se prave pametni i ostatku Srbije teoretišu kako ne treba da odustaju od života ni onda kada skoro i da nema razloga da urade suprotno, potvrđuju i stručnjaci.

Naši poznati psihoterapeuti i psihijatri objašnjavaju zašto treba biti optimista i u situaciji kad smo okruženi lošim vestima i kada nam se ne živi, a ponajmanje u Srbiji.

Naši sagovornici objašnjavaju da li je pametno i zašto je dobro biti optimista i koja je prava doza pozitivnih misli neophodna da se preživi dan a da se istovremeno ne bude nerealan.

Dr Zoran Milivojević, naš istaknuti psihoterapeut, kaže da niko nije vidovit i zato je dobro da ljudi imaju dvojak odnos prema budućnosti: da na nju gledaju pozitivno i negativno. Kada gledaju pozitivno, vide pozitivne ciljeve, to im daje snage da se ka njima usmere, osećaju entuzijazam, snagu, imaju životnu energiju. Kada gledaju negativno, vide probleme. To je važno jer im zabrinutost donosi dve dobiti – da urade nešto u sadašnjosti da bi sprečili neke negativne scenarije i da se, ako ne mogu da ih spreče, sada pripreme za njih.

– Dakle, najzdravije je pet minuta biti optimista, a zatim pet minuta pesimista. Tako čovek ime volju da ide napred, ali je na tom putu oprezan. Pesimisti ne idu nigde jer stalno dokazuju da je put opasan, da ne vredi išta učiniti.

Optimisti stalno idu napred, ali veoma često loše prolaze – objašnjava Milivojević.

Istina je da je u našoj situaciji, koja je u mnogim stvarima negativna, normalno da ljudi budu realistični i da budu više pesimisti u vezi sa onim stvarima na koje ne mogu da utiču. Ali svako od nas ima onu zonu oko sebe u kojoj može da menja stvari, može da se razvija i da utiče na događaje. To je, kaže Milivojević, lična zona optimizma koju svako treba da čuva.

On objašnjava i kako svaki čovek može da izgradi i na čemu da temelji svoju mikrooazu optimizma i u kojim sitnim zadovoljstvima može da pronađe zadovoljstvo, čak i kada mu se dešava puno loših stvari.

– Kako je to odnos prema budućnosti, na očekivanju, na proceni, tu svi ljudi imaju problem jer procene ne moraju da se ostvare. Optimizam je dobar kada ga ljudi temelje na procenama za koje je verovatno da će se dogoditi, a loš kada su procene nerealne i neverovatne. U nekim situacijama i nerealni optimizam može ljudima da pomogne da sačuvaju duhovnu snagu i da prežive. Ljudi osećaju zadovoljstvo kada ostvare svoje želje. Dakle, ključ je u željama, u tome šta ko želi, koliko su te želje ostvarljive kratkoročno i dugoročno. Kada se ostvari velika želja, ljudi su srećni. I zato je važno želeti one stvari koje mi sami možemo da ostvarimo, koje ne zavise toliko do politike, Kosova i EU. To su možda male stvari za druge, ali za pojedinca to mogu biti stvari najveće životne vrednosti – priča Zoran Milivojević.

On daje razloge zbog kojih ne treba padati u depresiju zbog objektivno loših uslova života prouzrokovanih teškom ekonomskom situacijom, besparicom i lošom perspektivom.

– Kada ljudi izgube nadu, postaju apatični. A nada je pasivna želja. Mi se možemo nadati da će nas političari uvesti u Evropu, da će se dogovoriti oko Kosova na način koji nam odgovara i slično, ali to su stvari koje ne zavise od nas. I zato treba raditi na željama, na onim ciljevima na koje možemo uticati, gde možemo biti uspešni. Mnogim ljudima je loša ekonomska situacija opravdanje da žive pasivno i da kukaju. Uvek ima mesta za one koji hoće da se pokrenu, da urade nešto. Ali prvi korak je mentalni jer su mnogi od nas uvereni da je nemoguće bilo šta uraditi. To je nešto što se u psihologiji zove „naučena bespomoćnost”. Kod nas je visok procenat „preduzetnih” ljudi, a to znači da treba preduzeti akciju i u svom svetu promeniti stvari – tvrdi on.

Međutim, Aleksandra Bubera, psihijatar, smatra da je pametnije biti realističan jer su optimizam, kao i pesimizam kategorije nerealnosti.

– Glasam za realnost. Kao što ne treba biti optimističan onda kada realno nema razloga za to, tako ne treba biti ni uvek pesimista jer nije uvek ni sve tako crno. I pored svih objektivnih okolnosti koje su zaista loše, čovek uvek može da se „uhvati” za sebe. Međutim mi još nismo naučili kako da se uhvatimo za svoje sopstvene potencijale i nismo se programirali na to da se upitamo šta sami možemo da uradimo da nam bude bolje – kaže ona.

Teška ekonomska situacija, tranzicija, mnoge su zatekle nespremne, a ljudi koji su živeli u vreme kada je bilo dovoljno da završiš fakultet pa ubrzo od države dobiješ posao i stan nisu se prešaltali. Ljudima je sada teško da prihvate da država neće ama baš ništa da pomogne i da je objektivno mnogo teško.

– Zato bi ljudi i trebalo da budu realni. Kada je već sve tako, trebalo bi da investiraju na vreme u svoje sposobnosti i da računaju da će doći loše vreme. Zato treba imati plan B. Savetujem planiranje i investiranje u svoje znanje i sposobnosti. Mnogi ljudi još ne znaju kakve im sve mogućnosti stoje na raspolaganju. Pa kad već neće da pomogne država, mama i tata, „loto” i koliko god da je sve ograničeno, ajde onda da svako od nas učini nešto da mu bude bolje. Uvek može nešto da se učini, osim ako nije u pitanju neko ko ima psihofizička ograničenja i u potpunosti zavisi od drugih – kaže Bubera.

I Dragana Nalić, neuropsihijatar, tvrdi iz iskustva velikog broja ljudi koji su prošli kroz njenu ordinaciju da je korisno i poželjno biti optimista jer to čini život lepšim i kvalitetnijim.

– Svako ko ima neki problem može da nađe neku svetlu tačku da mu to bude polazište i osnov iz kojeg će krenuti i pronaći sledeću svetlu tačku. Svako ko prizna sebi da ima problem ili dođe kod neuropsihijatra, priznaje sebi da želi da ide dalje u životu i da nije izgubio nadu i istrajnost. Misliti stalno crno nije dobar način da se izađe iz neke situacije koja je neprijatna i teška. Ljudi kojima je stalo se trude, istrajni su u svojoj nameri, a takvi ljudi su i optimistični, imaju pozitivan stav i pozitivna očekivanja. Ne vidim nijedan razlog zbog kog ne treba da budemo optimisti – kaže ona.

Postali smo nacija vikend roditelja

Aleksandra Bubera Članci i tekstovi , , , , 0 Comment

Ana Mitić, Press Online, 27.11.2011.

Porodične veze: Prosečna porodica u Srbiji na okupu je svega nešto više od tri i po sata u radnoj nedelji, a stručnjaci se slažu da je to glavni uzrok sve češćeg vršnjačkog nasilja i maloletničke delinkvencije.

U jednoj radnoj nedelji, od ponedeljka do petka, prosečan bračni par u Srbiji provede sa decom 4,7 sati, dok se čitava porodica nađe na okupu još kraće – ni četiri sata. Stručnjaci se slažu da je to premalo vremena, što kao posledicu ima poremećene porodične odnose, razvode brakova, probleme u odrastanju kod dece, kao što je pojava nasilja. Ipak, malo ko ima odgovor kako uspostaviti ravnotežu između posla i privatnog života.

Psihoterapeut Zoran Milivojević objašnjava da je jedan od načina da deca i odrasli ljudi razumeju ljubav da im posvetimo svoje vreme jer ljudi posvećuju vreme onome što im je važno. Ako nam najveći deo vremena prolazi u društvenoj ulozi zaposlenog, to dovodi do otuđenja i negativnih pojava. Nesvesno zanemarujemo dete i neke faze u njegovom razvoju i vaspitanju, kao i ulogu partnera.

Važan je i kvantitet

– Za vreme provedeno sa detetom važniji je kvalitet od kvantiteta, ali ako je vremena premalo, ne možete ni da mu pružite kvalitet. Roditelji deci ne upućuju dovoljno poruka kojima se dete vaspitava i socijalizuje i ne učestvuju u njegovom životu.

Roditeljska funkcija se delegira pa decu vaspitavaju baba i deda, vrtić ili ulica, što može biti loše – objašnjava Milivojević.

Biljana Lajović, razvojni psiholog, kaže da je 4,7 sati nedeljno premalo vremena za dete, pa čak i ako smo mu potpuno posvećeni, jer je fizički nemoguće da se detetu za to vreme prenese dobar sistem vrednosti. Zbog malo vremena koje i sama porodica provodi na okupu, porodične veze su slabe, a dete ne vidi oslonac u porodici.

– Sve se svodi na to šta kome treba i šta bi trebalo da se uradi i porodica onda nije izvor zadovoljstva nego više neka poluoposlovna sredina i interesna zajednica. Deca onda nemaju bazičnu sigurnost, a to se kompenzuje kupovinom skupih stvari, što je sve jedan veliki začarani krug – zaključuje ona.

Vreme koje dajemo kapitalisti je većina našeg vremena, i dok je pre 15 godina nezamislivo bilo da se posao nosi kući, sada je i to postalo normalno. Aleksandra Bubera, psiholog, kaže da bi bilo dobro da provodimo više vremena zajedno, ali da savremeni način života to onemogućava, pogotovo za one koji žive u gradu i rade više poslova.

Promenjeno je radno vreme, većina ljudi radi od 9 do 17 sati, gotovo od jutra do mraka, pa kad dođu kući preostaje im samo da jedu i odu na za spavanje. Ljudi danas provode i više vremena pred televizorom nego ranije. Sve to ima posledice u porodičnim odnosima i u ponašanju kod dece.

Prepoznati opasnost na vreme

– Ako roditelji nemaju vremena za dete, onda će ono postati zanemareno i radiće onako kao ono misli da treba, bez uputstva i usmeravanja odraslih. Sa druge strane, imate roditelje koji to malo vremena koje provode sa detetom žele da provedu lepo, pa su popustljivi i nedosledni, što opet može da dovede do agresije kod deteta. I sama porodica se promenila. Ranije su porodicu činile dve generacije. Mlad čovek nije bio gazda u svojoj kući, ali je tu uvek bio neko ko može da pripomogne i pričuva decu. Sada je mnogo porodica prepušteno sebi, pa ako imate dva roditelja koji pokušavaju da spoje kraj sa krajem i trče iz jednog dela u drugi deo grada, i pored toga još dvoje male dece, sve je mnogo komplikovano – priča ona.

Roditelji bi trebalo što više da pričaju sa decom o tome šta im se dešava, o čemu razmišljaju, da intervenišu kada je to neophodno.

Po mišljenju ispitanika u ovom istraživanju, poslodavci bi mogli da olakšaju usklađenost privatnog i poslovnog života svojim zaposlenima tako da korišćenje godišnjeg odmora bude u terminu po sopstevnom izboru, da se koriste slobodni dani i da radno vreme bude fleksibilno.

Zoran Milivojević napominje da na vreme treba prepoznati opasnost i doneti neke odluke, kao što je da se posle 18 h potpuno posvetite detetu, porodici i sebi i da vas tada posao ne zanima.

– Ljudi moraju da upravljaju svojim vremenom. Nije lako, ali je moguće, pogotovo kada shvatite da imate problem – zaključuje Milivojević.

Fakti

– Prema rezultatima istraživanja portala Moj posao, čak 70 posto ispitanika potvrdilo je da poslovne obaveze jako utiču na privatan život, a samo četiri posto njih smatra da nemaju uticaja.
– Među onima koji zbog posla u drugi plan stavljaju potrebe svoje porodice više je muškaraca, njih 74 odsto, nego žena, 67 odsto.
– Privatan život takođe više pati kod ispitanika s višim mesečnim neto primanjima.
– Zaposleni u velikim kompanijama ili institucijama s više od 200 zaposlenih teže se nose sa poslovnim obavezama, a privatni život onih u stranim firmama i onih koji rade u privatnim preduzećima pod većim je pritiskom nego život zaposlenih u državnim firmama.

Izvor: Press Online

Zašto baš on, zašto baš ona?

Aleksandra Bubera Članci i tekstovi , , , , , , , , 0 Comment

S. Bijelić, Večernje novosti, 15.3.2010.

„Moždana hemija“ određuje ko je za nas idealni partner: Dr Helen Fišer otkrila je da našu ličnost određuje to kako i koga volimo.

Posle tri decenije proučavanja romantičnih veza, američki psiholog i antropolog dr Helen Fišer otkrila je da našu ličnost određuje zapravo to kako i koga volimo. Napisala je pet knjiga o evoluciji i budućnosti seksa, ljubavi, braka, razlikama u mozgu, a provokativna “Zašto baš on? Zašto baš ona?” donosi novi način razumevanja veze – otkriva svojevrsnu formulu koja se bazira na “moždanoj hemiji”, kakva nam osoba najviše odgovara i kako da sa njom uspostavimo intiman odnos.

Više od osam miliona ljudi u 40 zemalja koristi tehnike Helen Fišer da bi ostvarilo uzbudljive i dugotrajne veze – ne samo sa ljubavnicima, nego i sa kolegama, prijateljima, porodicom. U želji da sazna kako se slažu različiti karakteri, sprovela je istraživanje na 500 parova. Pratila je kakve osobe su se vezale i zašto su ostale zajedno. Ali, šta je sa onima koji još nisu pronašli pravu ljubav, zapitala se Fišerova i napravila podelu na četiri vrste ličnosti – pregovarače, direktore, istraživače i graditelje.Njena podela, slična onoj koju su drugi napravili imajući u vidu temperament (melanholici, sangvinici, kolerici i flegmatici) zasnovana je na činjenici da je svaka vrsta pod uticajem različite hemijske supstance u mozgu. Istraživanje Helen Fišer otkrilo je da među pregovaračima i direktorima ima najviše čvrstih veza i brakova (tu spada i onaj između Hilari i Bila Klintona, koji je opstao uprkos svim iskušenjima).]

PREGOVARAČI su maštoviti, empatični, intuitivni i pokazuju emocije. Imaju izražene verbalne i društvene veštine. Uvek vide celu sliku i sve moguće opcije.Uticaj: Na oblikovanje ovog karaktera najviše utiče ženski hormon estrogen.
Najbolje se slaže… sa direktorima.Ako ste pregovarač: Imate potrebu da budete diplomate, ali to drugima može delovati kao da im se ulizujete. Izbegavajte razgovore u kojima ćete partnera verbalno uništiti. Ako upoznate zanimljivu osobu, ne preispitujte prednosti i mane tog odnosa. Važno vam je da nađete partnera sa kojim ćete ostvariti dubok i kvalitetan odnos.
Ako ste u vezi sa pregovaračem: Kako pregovarači nisu uvek direktni, morate da naučite da čitate između redova. Izbegavajte takmičenje s njima i rado govorite o sebi jer pregovarači vole da slušaju kako ljudi razmišljaju i šta osećaju. Osvojićete ih ako im zagolicate maštu.Poznati pregovarači su: Bil Klinton, Gandi, Karla Bruni-Sarkozi, Keri Bredšou.

DIREKTORI su analitične i odlučne osobe, koje se služe logikom. Umeju da se usredsrede, dobri su u svemu što je utemeljeno na pravilima, ambiciozni su i vole da se takmiče. Mogu biti sjajni matematičari, ali i muzičari, mehaničari… Iako su često ravnodušni, to su ujedno ljudi koji će prvi utrčati u zgradu u plamenu da bi spasli potpunog neznanca.Uticaj: Za njihovo ponašanje zaslužan je muški polni hormon testosteron.Najbolje se slaže… sa pregovaračem.Ako ste direktor: Volite da kontrolišete stvari i često unapred znate koliko će vaša veza trajati. Prepustite se romansi. Jedino tako ćete se osloboditi straha od vezivanja. Pokazivanje osećanja smatrate slabošću, zbog čega u očima partnera možete izgledati hladno i nezainteresovano. Razmenjujte osećanja!Ako ste u vezi sa direktorom: Najbolje od njega dobićete ako budete logični, pedantni i jasni. Ne kritikujte sebe jer to direktori smatraju patetičnim. Želite li da ga zainteresujete, razgovarajte o važnim temama a ne o nekakvim tričarijama.Poznati direktori: Albert Ajnštajn, Donald Tramp, Hilari Klinton, Margaret Tačer.

ISTRAŽIVAČI čeznu za avanturama i vole da rizikuju. Radoznali su, kreativni, energični, spontani i mnogo toga ih interesuje, od planinarenja, preko pozorišta do ljubavi prema književnosti.Uticaj: Ponašanje istraživača oblikovano je delovanjem neurotransmitera dopamina, supstance u mozgu koja je povezana sa pažnjom, koncentracijom…Najbolje se slaže… sa drugim istraživačima.Ako ste istraživač: Najbolje je da u vezi krenete polako. Budući da ste vrlo impulsivni, brzo se zaljubljujete i prepuštate. No, kako ne volite svađu i izbegavate da rešavate nejasnoće s partnerom, skloni ste da vezu prekinete gotovo pre nego što ona i počne. Pronađete li nekoga sa kim delite interesovanja, pokušajte da se oduprete potrebi da i dalje tragate za još boljim, te svoju energiju usredsredite na trenutnog partnera.Ako ste u vezi s istraživačem: Nemojte praviti planove za budućnost, nego ovu romansu živite dan po dan. Budite fleksibilni i uvek imajte na umu da je za vašeg partnera jednoličnost ravna samoubistvu.Poznati istraživači: Anđelina Džoli, princeza Dajana, Džon F. Kenedi.

GRADITELJI su konvencionalni, cenjeni, odani, oprezni, smireni, pouzdani, društveni i popularni. Dobri su u upravljanju ljudima, povezivanju s drugima, te zasnivanju porodice ili udruženja. Poštuju rasporede i pravila, a veliku pažnju posvećuju detaljima.Uticaj: Definiše ih serotonin, takozvani hormon sreće.Najbolje se slaže… sa drugim graditeljima.Ako ste graditelj: Ne dopustite da vaše robovanje planovima i rasporedima poremeti potrebu za isprobavanjem noviteta na sastanku. Ovo ne važi jedino ako izlazite s graditeljem. Uprkos želji da budete u većem društvu, ponekad provedite romantično vreme nasamo sa partnerom. Postavljate se zaštitnički, što partneri cene, ali pazite da ne ostavite utisak osobe koja voli sve i svakoga da kontroliše.Ako ste u vezi sa graditeljem: Zapamtite da su graditelji konkretni i da mnogo pažnje posvećuju detaljima. Privlače ih metodični i smireni ljudi, pa ako zajedno nešto planirate, nastojte da ispoštujete dogovor. Prema istraživanju dr Fišer, graditelji su ti koji najčešće traže partnera za ceo život.

Poznati graditelji: Džordž Vašington, Dženifer Aniston, kraljica Elizabeta.

TIPOLOGIJE I IDEALNI LJUBAVNICI

O tome da li ovakve i slične tipologije mogu da nam pomognu prilikom pronalaženja idealnog partnera, psihijatar i psihoterapeut Aleksandra Bubera, kaže:

– Verovatno mogu, kao što mogu i svi ostali načini traženja idealnih partnera, od fizičkohemijskih do psiholoških. Između ljudi koji se bave psihološkim i onih koji se bave biofiziološkim istraživanjima postoji večita rasprava. Prvi uvek tvrde da to ima veze sa psihološkim crtama, a drugi – sa genima, hormonima, neurotransmiterima. U principu, svi govore o istoj stvari i istina je negde na pola puta. Kroz istoriju psihologije ljudi su na razne načine pokušavali da procene koji tipovi odgovaraju određenim tipovima ličnosti. Gledajući klasičan, najbolja kombinacija su histrionična žena i antisocijalni muškarac, a to je prototip koji vidimo u filmovima – on je dasa, surov, ako treba gazi preko mrtvih, vrlo je uspešan, na osećanjima težak, a ona se sva topi, trepće, u centru je pažnje… Postoji gomila knjiga na temu kako pronaći pravu osobu, na osnovu kojih sebe i potencijalnog partnera možete testirati. Recimo, po tome koje uslove dominantno u životu ispunjavate, da li ugađate drugima ili vama ugađaju… O tome govori knjiga Mevis Klajn “Kako odabrati supružnika”.

Zašto graditelji manje “švrljaju”?

– Serotonin, koji određuje karakter graditelja, osim što poboljšava raspoloženje, smanjuje napetost, strahove, anksioznost, ujedno obavlja supresiju seksualne aktivnosti. On to radi inditektno, inhibiše oslobađanje hormona koji posle utiču na oslobađanje estrogena i testosterona, što bi moglo da govori u prilog tome da su takve osobe manje sklone “švrljanju” i objasni zašto Helen Fišer tvrdi da su upravo graditelji osobe koje traže vezu za ceo život. Serotonin omogućava i bolje spavanje, ima dejstvo protiv bola, reguliše telesnu temperaturu, redukuje agresivno ponašanje, pa ima logike što su graditelji opisani kao oprezni i smireni, pojašnjava psihijatar Aleksandra Bubera.Izvor: Večernje novosti

Ljubomora

Aleksandra Bubera Članci i tekstovi , , , , , , , 0 Comment

Aleksandra Bubera

Intervju sa novinarkom Natalijom Živanović Popović objavljen u Blicu 21.2.2011.

Zašto se ljubomora javlja?

– Ljubomora je emocija (osećanje). Ne osećamo stalno osećanja. Ono što stalno osećamo su oseti, senzacije. Osećanja osećamo samo kada procenimo da se dešava nešto važno. Ljubav je jedna od  veoma važnih vrednosti u životu, bez koje odrasla osoba može, ali ukoliko je nema, to značajno snižava kvalitet života. Onog momenta kada uđemo u odnos ljubavi, logično je da postoji i strah da bez ljubavi možemo ostati.

Ljubomora je specifičan strah da ljubav može biti izgubljena jer osoba oseća/ misli da postoji opasnost da voljena osoba voli nekog trećeg. To znači da je za ljubomoru potreban neko treći u odnosu – bilo da treća osoba zaista postoji, ili se radi samo o netačnoj sumnji ili fantaziji.

Ljubomora ne postoji bez ljubavi i bez strepnje da bismo je mogli izgubiti zbog nekog trećeg. Osećanje ljubomore je prirodan pratilac odnosa ljubavi, jer uvek postoji rizik da voljena osoba zavoli nekog trećeg, ili da bi drugog mogla da voli više nego samu osobu (na primer kada smo ljubomorni na braću ili sestre).

Ljubomora nas pokreće na akciju kojom ćemo sačuvati ljubav voljene osobe, i to je njena dobra strana i funkcija. Međutim, što je neko manje siguran da je ljubavni odnos stabilan, to je veća sklonost ljubomori, i obrnuto, što je osoba više sigurna da je neko voli, imaće manju sklonost ka ljubomori, do te mere da ne primeti situacije u kojima je ljubomora potrebna.

Dakle, adekvatna ljubomora je ona koja nastaje u situacijama kada osoba realno procenjuje da postoji realna mogućnost da neko treći „osvoji“ ljubav voljene osobe. Da bi bila adekvatna, mora se izražavati na socijalno prihvatljiv način, i pokretati nas na akciju koja će kao rezultat imati očuvanje ljubavnog odnosa.

Ljubomora se zasniva na proceni realnosti mogućnosti da se ljubav „da“ nekom trećem – što znači da procena može biti tačna i pogrešna. Pogrešna u smislu da ili ne postoji situacija zbog koje bi ljubomora uopšte trebalo da postoji, ili nije toliko značajna koliko je osoba procenjuje.

Adekvatnost socijalnog izražavanja podrazumeva kulturološke obrasce, pa se tako na primer u nekim zajednicama smatra kao sasvim adekvatno da kada je osoba ljubomorna primeni fizičko nasilje ili prema partneru ili prema „trećoj“ osobi, dok je u nekim drugim zajednicama ovo potpuno neprihvatljivo.

Sa stanovišta ljudskih prava, ljubav se može slobododno davati kome poželimo i niko nema prava da nas u tome spreči – ima prava da mu se ne sviđa, da teško prihvata tu činjenicu, da se ljuti i buni, ali ne i da nas zlostavlja – fizički ili psihički. Kod nas se na to još uvek manje-više blagonaklono gleda, pogotovo ako je muškarac taj koji pokušava da zaštiti odnos ljubavi tako što će biti nasilan prema partnerki ili prema „trećoj osobi“.

Ukoliko smo, motivisani ljubomorom, preuzeli neke socijalno prihvatljive akcije koje su zaista dovele do očuvanja odnosa ljubavi, o čemu se slažu oba partnera, onda je takva ljubomora adekvatna – konstruktivna (čak i ako nije postojao objektivni razlog za ljubomoru). A ako su akcije doprinele uništavanju odnosa ili njegovom pogoršanju, onda je takva ljubomora neadekvatna, odnosno destruktivna – i takva ljubomora je česta tema novinarskih priloga, jer se može završiti ne samo uništenjem odnosa ljubavi, već i ubistvom i/ili samoubistvom.

Postoji više načina kako osobe reaguju na ljubomoru.

Prvi način je da se ljubomora pokazuje kao ljutnja kroz napad. Napad na treću osobu, da bi se ona oterala, zastrašila, ili ponizila što se ispoljava kao direktna i otvorena agresija, ili, u sofisticiranijim oblicima kao nadmetanje sa trećom osobom kako bi se dokazala superiornost. Ili se napada partner, smatrajući da je on kriv, jer daje povoda trećoj osobi. Ako ovakvo ponašanje eskalira, ljutnja se pretvara u bes, a bes u fizičko nasilje.

Zastrašivanjem osoba pokušava da više veže partnera za sebe, tako da nijedan partner više u odnosu nije slobodan: prvi da slobodno bira kome daje ljubav, a drugi da voli na zadovoljavajući način. Često ovakva ljubomora postaje razlog da se odnos prekine, a ne da se osoba u odnosu zadrži. Za osobe koje na ovakav način „zaoštre“ osnos ljubavi, korisna bi bila poruka „da bi nekoga zadržao, moraš ga pustiti“.

Drugi način je ispoljavanje mržnje koje vodi ka uništenju rivala ili voljene osobe. Mržnja je kada procenjujemo da je druga osoba zla, da  „ničim izazvana“ , svesno i namerno pokušava da uništi nešto što nam je izuzetno vredno, u ovom slučaju naš ljubavni odnos i da je ona uništitelj koga je potrebno da uništimo. Zbog toga se ubija ili partner koji je „izdao i prevario“ i tako uništio odnos (što je češće) ili rival koji je uništio odnos. Ljubav i mržnja u ovom slučaju idu zajedno. Oko  trećine svih ubistava je motivisano ljubomorom.

Posmatraču sa strane je često čudno zašto osobe ostaju u ovako poremećenim odnosima. Ali, ukoliko osoba smatra da „što je veća ljubomora, to znači da je veća i ljubav“, bez obzira koliko joj je u ovakvom odnosu teško, ona na taj način dobija potvrdu – dokaz ljubavi, jer  partner „mora da me mnogo voli kada je toliko ljubomoran“. Takve osobe će nesvesno često tražiti slušaoce i tešitelje, u svrhu ventilacije tj. da nekom ispričaju svoju priču, da ih drugi razumeju, a bez stvarne želje za promenom, smatrajući (nekad svesno, a nekada nesvesno) da u takvom odnosu dobijaju iskrenu i intenzivnu ljubav, „što je vredno svake muke“, i pravdaće time partnerovo psihičko ili fizičko nasilje. Ova predstava o ljubomori kao dokazu ljubavi je još jedan razlog zašto se u društvu na ljubomoru gleda blagonaklono.

Treći način reagovanja je da ljubomorna osoba postaje tužna i time, kao i svojim povlačenjem, pokušava da izazove kod partnera osećaj krivice, da bi partner video kako osoba pati i promenio ponašanje, kao dokaz ljubavi. Ovo može ići do pokušaja ili izvršenja samoubistva ljubomornog partnera u nadi da će ga voljena osoba zaustaviti ili sprečiti.

Četvrti način je da osoba koja je ljubomorna pokušava da zadrži partnera tako što mu ugađa u svemu, da bi partner shvatio koliko je ta osoba dobra i vredna i šta će on sve izgubiti u koliko se odluči za treću osobu.

Prvi i drugi način češće ispoljavaju muškarci, a treći i četvrti žene. Koren je u tome da od rođenja drugačije vaspitavamo mušku i žensku decu, tako da su kod muške dece poželjnija „jaka, muška, agresivna“  osećanja, kao i prateća ponašanja – ljutnja, bes, gnev, kompeticija, fizičko i verbalno „pesničenje“, a „slaba“ su im zabranjena. Sa druge strane su ženskoj deci branjena „agresivna“, a potkrepljivana „ženska, slaba“ osećanja i ponašanja – tuga, pasivnost, trpljenje, strah. To je toliko ubikvitarno da u psihijatriji i psihoterapiji postoji izreka da u stresnim situacijama „Men tend to become mad, and women tend to become – sad“, što se klinički ispoljava kao hostilnost u prvom i depresivnost u drugom slučaju.

Vrste ljubomore

Kada je osoba ljubomorna često, u neopravdanim situacijama, tokom čitavog života i sa različitim partnerima, uzrok mogu biti različite logike i svaka od njih može biti uzrok nasilja. Zato je nasilje zbog ljubomore veoma čest uzrok porodičnog nasilja.

Postoji nekoliko vrsta ljubomore, u zavisnosti od logike koja je pokreće:

  1. Ljubomora iz inferiornosti: Ako osoba veruje da je manje vredna, po bilo kojem kriterijumu (fizički izgled, pamet, uspeh, potencija…) boji se da će neko ko je vredniji preoteti voljenu osobu. Osoba takođe veruje da će se ovo desiti pre ili kasnije, da je sasvim izvesno i ljubomorom pokušava da odloži trenutak kada će to da se desi.
  2. Ako osoba pripisuje drugome svoje svesne i nesvesne želje ili fantazije tj. osoba ono što radi ili želi da radi projektuje na partnera. Ili, ukoliko osoba toliko idealizuje partnera da misli da se on ili ona svakome moraju dopasti – radi se o projektivnoj ljubomori.
  3. Ako je osoba uopšteno nepoverljiva i sumnjičava prema ljudima, jasno je da u okviru toga neće verovati ni svom partneru i tada se radi o paranoidnoj ljubomori.
  • Paranoidna ljubomora koja ne dostiže nivo sumanutosti, može imati kvalitet precenjene ideje, koja se uz terapijski proces može olabaviti i ponekad sasvim rešiti – što je retko, jer osoba veruje da je u pravu i nema problem s tim. Zbog toga će se retko obratiti za pomoć, smatrajući da joj pomoć i ne treba. Ovakvi ljudi obično dolaze na terapiju (bilo psiho ili farmakoterapiju) pod pritiskom okoline koja ima problem sa njihovim ponašanjem.
  • Kada ljubomora prelazi u domen sumanutosti, dolazi do delimičnog ili potpunog gubitka veze sa realnošću, a osoba je potpuno, bolesno i nepokolebljivo uverena u partnerovo neverstvo. Kada je priča o ljubomori u granicama mogućeg, sa dobro organizovanim sistemom ideja, radi se o paranoičnoj sumanutoj ljubomori i u praksi se često pitamo „ko je ovde lud?“, jer priča deluje moguće, konzistentno i uverljivo, i tek dužim ili višekratnim razgovorom počinjemo da dolazimo do sve nerealnijih uverenja dok se ne pokaže da su ove ideje samo u početku „lanca“ izgledale relativno realno i moguće, a kasnije sve nerealnije do nivoa sumanutosti.
  • Kada su sumanutosti bizarne (jako upadljivo čudne i već na prvi pogled nemoguće ili gotovo potpuno nemoguće), lako je ustanoviti da se radi o sumanutoj paranoidnoj ljubomori – na primer, partner čini preljube sa predsednikom SAD, predsednik ga/je zasipa dijamantima pomoću kojih posle putuje po svetu i vara osobu sa svim državnicima na organizovanim orgijama i slično, ili ih vara sa rođenom decom i unucima itd.

U bilo kojoj vrsti ljubomore, osoba može smatrati da ima puno pravo da učini sve da zadrži voljenu osobu, da je „popravi“ da bude bolja tj. da se okrene partneru umesto rivalu, ili da kazni nju ili rivala, pod devizom „cilj opravdava sredstvo“. Jasno je da ovo često može rezultirati psihičkim i fizičkim maltretiranjem, patološkim afektom, nasiljem, teškim povredama, ubistvima, ponekad praćenih samoubistvom (jer se partner istovremeno i mrzi i voli).

Skraćenu verziju teksta možete pročitati na portalu Blica.

Poverenje

Aleksandra Bubera Članci i tekstovi , , , , 0 Comment

Aleksandra Bubera

Integralni intervju sa novinarkom Vesnom Marić, čiji je deo objavljen u Blicu, 10.04.2011.

Koliko je važno poverenje među ljudima, da li je moguće graditi odnose bez poverenja?

– Bez odnosa poverenja, ljudsko društvo ne bi moglo uopšte da funkcioniše, jer u tom slučaju bismo stalno bili zaokupljeni da li nam i ko smera nešto zlo i kako da se od toga zaštitimo. Reč poverenje ima koren u glagolu „verovati“, odnosno, poverenje govori o tome da mi iako ne znamo kako će se drugi ljudi ponašati, a priori verujemo da će se oni ponašati dobronamerno. Odnosi među ljudima koji funkcionišu zasnivaju se na delimičnom ili potpunom odnosu poverenja tj. mi iako ne možemo to sa sigurnošću da znamo i predvidimo, verujemo da će se ljudi prema nama ponašati dobronamerno i konzistentno u svim ili nekim aspektima zajedničkih aktivnosti.

Šta je presudno da bismo stekli poverenje u nekoga?

– Presudno je to da je osoba u koju imamo poverenja proverena tj.  koliko nekoga poznajemo – otuda i izreka da  „ne poznaješ nekoga zaista dok s njim ne pojedeš džak soli“. To govori o dužini poznanstva, ali i o njegovom kvalitetu, jer obedovati s nekim jeste u neku ruku intiman čin (sem ukoliko se ne radi o poslovnim ručkovima), tj. obično obedujemo u društvu ljudi koji su nam bliski. Dakle, potrebno je nekoga poznavati dovoljno dugo i dovoljno dobro da bismo na osnovu tog prethodnog iskustva mogli da procenimo  njegovo buduće ponašanje, jer se poverenje odnosi na budućnost.

Šta kad nas neko izneveri, kako reagujemo i kako se to odnosi na građenje poverenja sa drugim ljudima, da li smo oprezniji?

– Kada nas neko izneveri, možemo različito reagovati i to najviše zavisi od toga kakve smo ličnosti, ali isto tako i od okolnosti. Odnosno, ako je osoba naivna, ona će verovatno reagovati iznenađenjem i zapitati se kako je moguće da joj se to opet dešava. Ako je osoba inače sumnjičava, potvrdiće svoje stavove da ljudima ne treba verovati. A osobe koje imaju optimalan odnos poverenje – sumnja će proanalizirati situaciju i osobu i, ukoliko shvate da je njihova procena bila pogrešna, naučiće to iz svoje greške. Ukoliko nije bilo nikakvih nagoveštaja da bi do izneveravanja moglo doći onda će biti iznenađene, tužne, ljute, a moguće i uplašene, ali će to prevazići i objasniti sebi da se i takve stvari dešavaju i krenuti dalje. Takođe će uzeti u obzir i okolnisti pod kojima se incident desio i u odnosu na iste proceniti koliki je deo do okolnosti, a koliki do osobe koja ju je izneverila. Sem u slučaju naivnih, posle ovakvih događaja postajemo oprezniji i sumnjičaviji, što je adaptivna reakcija, ukoliko sa njom ne preteramo i odemo u drugi ekstrem, tj. da zbog jedne osobe koja nas je izneverila prestanemo da verujemo i svima ostalima, ili svim ostalima iz „iste kategorije ljudi“, što se u psihologiji naziva generalizacija.

Svetska istraživanja pokazuju da ljudi najviše veruju policajcima, vatrogascima, lekarima, a najmanje  savetnicima, fudbalerima, prodavcima automobila i političarima. Zašto?

– Prve tri profesije koje se navode jesu takozvane pomagačke profesije, pa ljudi pretpostavljaju da, kada se već neko bavi takvom profesijom, onda on mora biti osoba od poverenja. Jer ukoliko smo imali adekvatno detinjstvo, naučili smo da su roditelji tu kada nam je loše, kada smo bolesni, uplašeni i povređeni, ili kada se nađemo u opasnosti i da nam pomognu. Kada je čovek kasnije u nekoj opasnosti ili bolestan i u kontaktu sa policijom, vatrogascima i lekarima, odnos je sličan – bespomoćan ili manje moćan u odnosu na spasioca koji je sposoban da mu pomogne, što je slično odnosu  dete – roditelj u detinjstvu. Zatim, osobe koji se bave ovom profesijom, ljudi često doživljavaju kao omnipotentne, tj. svemoćne, a ne samo moćne, a tu su i uniforme, diplome, zakletve, kontrolni mehanizmi koji ulivaju poverenje da je osoba proverena i dobronamerna, sposobna i da će uraditi svoj posao do kraja – što i jesu četiri važne komponente poverenja.

Što se tiče ostalih profesija, ljudi često doživljavaju da su osobe koje se njima bave sklone da preuveličavaju i iskrivljuju činjenice i istinu u svrhu manipulacije zbog lične, ili koristi onih za koje rade, te je to postao stereotip. Kada nešto postane stereotip, više se ne zadržavamo mnogo da o tome razmišljamo u pojedinačnom slučaju, već sve „stavljamo u isti koš“ pa tako to postaje „opštepoznata i prihvaćena činjenica“. A ako se u stvarnosti često događaju potvrde takvih stereotipa, onda on postaje duboko ukorenjen, i deluje i na ljude koji se za te profesije odlučuju i njima se bave, a ne samo na one koji ih posmatraju, što se onda vidi i u rezultatima istraživanja.

Koliko se oslanjamo na sud drugih i u kojoj meri je to dobro? (na primer, kada čitamo preporuke i kritike drugih ljudi na netu da bismo doneli  sud o nekom prodavcu nekretnina, na primer?

– Klasičnim psihološkim eksperimentima je odavno potvrđeno da je uticaj drugih ljudi na pojedince iznenađujuće i veoma veliki, čak toliki da u Ash-ovom eksperimentu većina ispitanika iako vidi svojim očima da svi ostali tvrde nešto što je pogrešno, npr. da je jasno uočljivo najduža linija B, a ne linija C, počinju da tvrde isto što i ostali, ukoliko su ostali u većini, a da je veoma mali broj ispitanika koji se držao svojih očiju i svojih tvrdnji iako su ostalih desetoro tvrdili nešto drugo.

I o ovome imamo narodnu poslovicu koja kaže „više očiju bolje vidi“. Odnosno trenirani smo da proveravamo s drugim ljudima pogotovo kada u nešto nismo sigurni, i to je najčešće veoma korisno, jer svi smo mi subjektivni, pogrešivi i ne možemo imati sve informacije o svemu. Ali isto tako treba zadržati i kritičku distancu i samostalno proceniti šta je od onog što je napisano i rečeno primenljivo, a šta deluje kao „lovačka priča“. Pogotovo kada se radi o raznim forumima na internetu, na kojima se može pročitati i mnoštvo korisnih informacija, često se može uočiti da ljudi komuniciraju tako da se praktično nadmeću kome se deilo nešto strašnije, što u je u psihologiji poznato kao psihološka igra ili razonoda „Strašno, strašno“.

Često radim sa ljudima koji pročitaju razne strahote o dijagnozama koje su i njima postavljene ili o užasnim nuzefektima lekova ili ostale potpuno netačne podatke na raznim forumima na internetu, pa se onda prvo nekoliko susreta bavimo davanjem tačnih i naučno zasnovanih i proverenih informacija i preporukom pouzdanih izvora gde mogu pronaći i dobiti tačne informacije – pogotovo što kada ljudi traže podatke o obolestima, lekovima ili drugim važnim stvarima zbog kojih su uplašeni, osećaju se manje moćni i skloni su da poveruju svašta, opet kao kad smo bili mali… ili što bi rekao narod „u straha su velike oči“.

Zato kada sledeći put pročitate neku informaciju iz neproverenog izvora, proverite je s nekim stručnjakom ili nađite pouzdan izvor.

Fenomen Nole

Aleksandra Bubera Članci i tekstovi , , , , , , , , , , 0 Comment

Aleksandra Bubera

Intervju sa novinarom Rajkom Pivljaninom objavljen u Blicu u junu 2011.

Koliko njegove pobede doživljavamo kao kompenzaciju sopstvenih neuspeha?

– Ne bih mogla da tako generalizujem. Sigurno da postoje ljudi kojima imponuje da njegov uspeh doživljavaju kao svoj zato što se inače ne osećaju uspešnim u životu, ali većina ljudi to ipak ne radi, već je ponosna na Novaka Đokovića i njegove uspehe. Ponos je inače infantilno osećanje, tj. ponosni smo kada uradimo nešto što očekujemo da će odobriti ili pohvaliti neki autoritet, ili neka roditeljska figura, kao i kada neko, koga smatramo „našim“ uradi tako nešto. Infantilna osećanja su ona koja su tipična za dečiji uzrast, a i kod nas u Srbiji su ona prilično česta. Na primer „srpski brend“ – srpski inat je nešto na šta smo često ponosni, a to je isto infantilno osećanje. Ali, da se vratimo na ponos. Kada smo ponosni, to sugeriše da nam je potrebna potvrda nekog autoriteta, nekoga izvan nas da smo dobro uradili nešto, a zatim se dobar postupak ili uspeh izjednačava sa ličnom vrednošću.

Odrasle osobe su, za razliku od dece, u stanju da razdvoje ovo dvoje tj. sebe kao biće od svog ponašanja, a što je neophodno da ne bismo svaki put kada nešto pogrešimo proglašavali sebe za pogrešne ili loše ljude, a svaki put kada uradimo nešto dobro i samo pod tim uslovom shvatali sebe kao dobre osobe, ili u slučaju ponosa kao superiorne, odnosno mnogo vrednije od drugih. U strukturi ponosa je važno takođe da osobu i njen uspeh vidi neki autoritet: „Mama, vidi me kako sam dobar“, pa tako i ovaj ponos na Novaka Đokovića ima sličnu strukturu, samo prema svetu: „Aha, eto, nek vide oni sada kakvi smo mi Srbi“ – iako se radi o jednom Srbinu, a ne o celoj naciji… Onaj manji broj osoba koji zaista kompenzuje svoj neuspeh tuđim uspesima zaista ima veliki problem, jer pogrešno procenjuje sebe, druge i svet.

Sklonost da se individualni uspeh projektuje na kolektivitet – stanje i posledice?

– Normalno je da se pripadnici neke grupe, u ovom slučaju Srbi ili stanovnici Srbije identifikuju sa jednim od najuspešnijih pripadnika svoje grupe, jer tada je „njegov uspeh i njihov uspeh“. To ima svoje dobre i loše strane. Dobre strane su to da pogotovo mlađi vide u ovakvim pojedincima svoje uzore, a Novak Đoković je dobar uzor zbog mnogih svojih osobina kojima je sebe izgradio i omogućio sebi da bude to što jeste – on je veliki radnik, borac, vredan je, uporan je, ne predaje se pred neuspehom, nego nastavlja dalje i kada je teško, ne obeshrabruje se pred preprekama itd.  A kada vam je takva osoba uzor, onda ćete težiti da kod sebe razvijete osobine koje kod njega cenite.

Loše strane su to da se ovakvi pojedinci idealizuju, kao da nemaju i neke druge, manje privlačne osobine, a zatim se često takva idealizovana slika nekritično pripisuje i sebi, kao pripadniku iste grupe, čak i kada objektivno pojedinac nema te osobine. I što se i pojedinac, i član grupe koji se s njim identifikovao oseća superiornim u odnosu na druge grupe i pojedince koji im pripadaju.

Ovde je bitno naglasiti da sva ljudska bića imaju jednaku bazičnu vrednost tj. jednako su vredni i da zbog toga zaslužuju jednak tretman „pred Bogom i pred ljudima“ bez obzira na verska, nacionalna i ostala obeležja, ali da po nekim karakteristikama nisu jednaki.

Dakle, naravno da je Novak Đoković trenutno superioran na terenu, ali to ne znači da je on kao ljudsko biće „nad-rasa“, superioran, „nebeski“ ili slično, kao ni pripadnici  grupe kojoj pripada.

Svi se sećamo implikacija koje su nacionalna ili lična „superiornost“ jedne grupe u odnosu na drugu imale kroz istoriju.

Kad god se pojedinac ili grupa osete kao biće ili nacija „vredniji“ od drugih, onda mogu sebi uzeti za pravo da „one druge“ proglase za manje vredne, a samim tim i s manjim pravima.

Iz toga mogu prozići nepoštovanje, pa čak i nasilje.

Šta prosečan građanin Srbije sve vidi u Novakovim pobedama i trijumfima?

–Naši građani u njegovim pobedama vide i svoju, baš zbog ponosa i identifikacije sa Novakom Đokovićem. Pretpostavljam da je ovo pogotovo izraženo nakon decenija lošeg života, ratova, suočavanja sa svim lošim stvarima koje su činjene u periodima ratova, sankcija, bombardovanja zbog čega Srbi i Srbija nisu baš prikazivani u dobrom svetlu prema svetu. Sada je prilika da se kroz Novaka Đokovića i ostale uspešne pojedince ili timove i mi svi pokažemo u drugom, blještavom svetlu. I zato nam je Novak Đoković još i više važan, nego što bi bio da su okolnosti bile drugačije.

Mislim da je većina građana već dugo želela da može da se identifikuje sa dobrim i uspešnim pojedincima i stvarima, a ne da sebe identifikuje sa propalom državom, ekonomijom, političarima i lošom slikom o Srbiji i Srbima kakva je bila poslednjih decenija u očima sveta. Opravdano ili ne, to je sada već druga tema. U svakom slučaju, svi želimo i sebe i svoju grupu da posmatramo kao dobre i vredne, a ne kao lose, i zato je mnogo lakše videti sebe u trijumfima Novaka Đokovića, nego u raznim drugim stvarima iz naše prošlosti.

Šta Srbi najviše vole i cene kod Novaka?

– Mislim da vole sve one dobre osobine koje sam već navela, a koje svakako jesu za poštovanje. Takođe mislim da nam se sviđaju i njegova energičnost, borbenost, snaga pa i „prgavost“ na terenu, reakcije i kada dobije i kada izgubi poen, to što je temperamentan, što je duhovit i ume da zabavlja, ugosti i poklanja. Mislim da su to osobine koje dosta ljudi smatra za simpatične i „nacionalno tipične“.

Kako da ne upropastimo ovaj nacionalni brend?

– Imam utisak da ispod ovog pitanja leži uverenje da mi građani Srbije „čega god se dohvatimo i upropastimo“? Ispravite me ako grešim, ali dosta često u razgovoru među ljudima čujete izjave koje su u skladu sa tim. Doduše, nije da nemamo dokaze iz naše prošlosti da je bilo dosta neuspešnih poteza na raznim poljima života, pa verovatno i zbog toga ovakvo uverenje je, na žalost, zajedno sa naučenom bespomoćnošću počelo da biva delom naše kolektivne slike o sebi.

Međutim, teško da ćemo mi kao država ili narod upropastiti ovaj „brend“, jer Novak Đoković je brend sam za sebe. On nije ni nastao tako što su ga ova država ili narod podržavali, već, usudila bih se čak i da kažem, uprkos tome, odnosno, velikim ličnim zalaganjem njegove porodice i njega, a tek kasnije kada je postao poznatiji je dobio širu podršku. Za razliku od nekih drugih mesta na zemaljskoj kugli gde je briga o mladima i talentovanima organizovanija i obuhvata mnogu decu. Stoga smatram da je Novak Đoković iako naš, nezavisan od nas i stoga teško da možemo „upropastiti“ ovaj „brend“.

Koliki je pritisak na samom Đokoviću, da li postoje modeli po kojima se može amortizovati toliki pritisak slave, pobeda, očekivanja.

– Pritisak na njega jeste velik, ali, to kako se on s time nosi zavisi od njega, a ne od pritiska. Ja Novaka Đokovića lično ne poznajem, ali, koliko znam o njemu on je što se tiče svog posla odavno sebi zacrtao šta hoće – još od malena. Jako se razlikuju ljudi koje su roditelji od malena podržavali, učili ih da poznaju sebe i svoje želje i u skladu sa njima realno odrede ciljeve, realno hvalili njihove dobre osobine i postupke, pomagali im da se razvijaju, pružali im neophodnu logističku i emotivnu podršku od onih koji to nisu imali. Novak Đoković spada u tu prvu grupu. O tome nam govori i način na koji on podnosi svoje poraze i neuspehe. On se na sebe ljuti kada pogreši i ne uspe, a ljutnja jeste zahtev za promenu ponašanja, ali sebe ne prezire i ne mrzi, već sebe motiviše da sledeći put uradi bolje, znajući pri tome da je vredan pojedinac i pored trenutnog gubitka ili neuspeha. Ovakve ljude u žargonu nazivamo „životnim pobednicima” – to su ljudi koji znaju realno da procene odnos talenta, rada koji je potrebno uložiti i visine ciljeva koje sebi postavljaju i da pri tome uživaju i budu zadovoljni, odvajajući svoju vrednost kao bića od svojih postupaka.

Ljudi koji postižu uspehe da bi njima zaslužili pravo da budu voljeni, ili čak da postoje, spadaju u drugu grupu, koja se mnogo teže nosi i sa neuspehom i sa uspehom. Sa neuspehom zato što kada nešto ne uspeju, onda smatraju sebe za loše i neuspešne. A sa uspehom, zato što smatraju da moraju uvek i pod svim uslovima biti uspešni, što je nemoguća misija i kad tad će se desiti da „omanu”. Kada su uspešni često grandiozno precenjuju sebe i smatraju se superiornim, a pri prvom neuspehu ovakvo grandiozno viđenje sebe zamenjuje – nihilističko, tj. da ne vrede uopšte, a ni jedno ni drugo nije realno. A onda će se aktivirati njihova osećanja samoprezira, samomržnje i slično, što se završava depresijom, agresijom, samopovređivanjem, „anesteziranjem” neprijatnih emocija drogama i alkoholom sve do suicida i homicida. Primeri mnogih zvezda kao što su, na primer, Natali Vud, Džudi Garland, Elvis Prisli čije su biografije dobro poznate se uklapaju u ovakav scenario gde i pored vrtoglavog uspeha pojedinac na kraju završi tragično. Ovakve ljude u žargonu nazivamo „životni gubitnici” jer su i pored velikog uspeha koji su postigli, veliki deo svog života bili nezadovoljni, nesrećni i završili ga pre vremena, tragično.

Naravno da i pojedinci koji krenu da ostvaruju uspehe da bi tako zaslužili „pravo” na ličnu vrednost i postojanje, iako je ono svima nama dato samim činom rođenja, mogu naučiti da odvoje svoju ličnu vrednost od svojih uspeha i neuspeha. Na sreću, možemo se menjati uz pomoć prijatelja, uzora, mentora, psihoterapije, sporta, čitanjem knjiga i na razne druge načine, tako da postoje brojni modeli kako se s uspehom i neuspehom može izaći na kraj. Za početak, postoje mnogobrojne knjige na tu temu koje su napisali uspešni ljudi koji su sami prolazili kroz razne krize, uspehe i neuspehe u životu ili pomagali drugima da kroz njih prođu i opisali kako su istima izlazili na kraj. Na primer, „Kako sam dospela ovde” Barbare de Anđelis, gde autorka opisuje uspone, padove i borbu u autobiografsko-biografskoj knjizi i „Životne strategije” Filipa Mekgroa, koji navodi brojne primere ljudi s kojima je radio, a među prvima i Opru Vinfri, u situacijama kada je trebalo suočiti se sa velikim uspesima i neuspesima.

Dakle, uputstvo i model je da osoba bude svesna svoje bazične vrednosti bez obzira na životne okolnosti i da zna da su uspesi i neuspesi privremeni i da nas ne čine oni onakvima kakvi jesmo već naša suština ljudskih bića i kapacitet za ljubav i promenu – to je ono što čini našu ličnu moć.

Može li doći do detronizacije, koliko smo tome skloni? Trenutni odnos blagog prećutkivanja prema Jeleni Janković i Ani Ivanović koje više nisu „na visini nacionalnog zadatka“?

– Moje mišljenje je da su upravo mediji više skloni detronizaciji nego građani, jer mediji žive od ekskluzivnih informacija i jednom kada neka osoba prestane biti predmet istih, više nije toliko zanimljiva medijima koji su poslednjih godina u Srbiji jako tržišno orjentisani, što nije dobro. Građani malo teže zaboravljaju svoje heroje i sa simpatijama i saosećanjem gledaju na neuspehe s kojima se suočavaju. Oni mogu biti ljuti na svoje idole, a kao što sam rekla, ljutnja je usmerena na ponašanje, a ne na osobu, odnosno, građani imaju očekivanja od njih da se ponovo vrate na vrh, da pobeđuju, ali ih ne preziru i ne otpisuju kao osobe već većinom saosećaju sa njima u fazama kroz koje prolaze.

Na sreću kod nas nije običaj da se građani identifikuju u tolikoj meri sa svojim herojima, njihovim uspesima i neuspesima i ne smatraju grehom kada oni više nisu toliko uspešni, kao što je to bio slučaj sa  kolumbijskim fudbalerom koji je ubijen od strane navijača nakon što je dao autogol na važnoj utakmici. To je tipičan primer glorifikacije za kojom sledi satanizacija, a s tim i pravo da se bivši heroj proglasi za zlog i da sa sebi da za pravo da mu se oduzme život, jer je procenjeno da je to manje vredno od „nacionalnog neuspeha“.


Ostale kategorije: