Zašto se najčešće zaljubljujemo u proleće?

Aleksandra Bubera Članci i tekstovi 16/01/201906/05/2025cirkadijalni ritam, melanholija, zaljubljivanje 0 Comment

Aleksandra Bubera

Intervju sa novinarkom Katrinom Đorđević objavljen u Politici 28.05.2017.

Zašto postoji mit o tome da se zaljubljujemo u proleće i kakav je uticaj lepog vremena na naše raspoloženje?

– Pitanje je da li je u pitanju zaista mit, ili stvarnost. Neki stručnjaci koji se bave istraživanjem ovih tema tvrde da je zaista lakše zaljubiti se u proleće i da postoje biološko-fiziološke, psihološke i socijalno-kulturološke osnove za ovakve trvdnje.

Biološki je ljudska vrsta, kao i sve ostale vrste na planeti Zemlji vezana za cikluse izlaska i zalaska Sunca, kao i za cikluse godišnjih doba. To praktično znači da je cirkadijalni ritam (ritam dnevno – noćnih ciklusa) vezan za dnevni ciklus Sunca. Rano ujutro počinju da se luče hormoni koji telo pripremaju za aktivnost, a uveče, već oko 21 časova počinje da se luči melatonin, koji nas priprema za spavanje. Slično se dešava u proleće – luče se supstance koje nas pripremaju za veću aktivnost, a smanjuje se lučenje onih koje nas pripremaju za mirovanje – i ne radi se samo o hormonima, već i o neurotransmiterima. Spomenimo samo povećano lučenje dopamina, obično i serotonina u manjoj meri, smanjenje lučenja melatonina i povečane količine vitamina D3 koji se stvara zbog većeg UV zračenja.

Dopamin je neurotransmiter koji se vezuje za osećanje prijatnosti i zadovoljstva, i u zavisnosti od količine dopamina, može ići čak i do euforije. Serotonin je neurotransmiter čije se smanjene količine vezuju za anksioznost i depresiju. Smanjena količina melatonina izaziva nesanicu, a povećana – uspavanost, nedostatak vitamina D3 se povezuje sa umorom, iscrpljenošću, smanjenom aktivnošću i raspoloženjem, a dokazano je da je prisutan u delovima mozga koji se vezuju za emocije, hormonsku regulaciju i učenje (hipotalamus, hipokampus, cingulatni korteks npr.)

Takođe, jasno je da su povoljniji uslovi za odgoj potomstva u periodu kada je izobilje – s obzirom na dužinu trudnoće kod ljudske vrste, pričamo o proleću sledeće godine.

Sve ove promene doprinose većoj aktivnosti i većem osećanju zadovoljstva i boljem raspoloženju. Sama količina aktivnosti, kretanja i veća vidljivost ljudskog tela pod manje slojeva odeće nego zimi doprinose u proseku nešto većem broju susreta u povoljnijim uslovima nego zimi.

Zbog svega ovoga smo i u mogućnosti da osetimo miris drugih ljudi. Poznata su istraživanja koja iznova dokazuju da je miris povezan sa izborom partnera i reprodukciju, u smislu, da ako nam neko dobro miriše to povećava šanse da s tom osobom imamo potomstvo koje je genetski otpornije na veći broj bolesti – jer je naš telesni miris direktno povezan sa HLA sistemom koji je povezan sa genetskim nasleđem u vezi imunoloških karakteristika. To praktično znači da osoba koja nam “dobro miriše” ima u odnosu na nas kompatibilniju genetsku kombinaciju od osoba čiji nas miris odbija. Zbog toga industrija parfema, pretpostavljam, nikada neće propasti.

Ovo je sve potkrepljeno i kroz razne vidove umetnosti i medije, tako da su uslovi mnogo povoljniji, uopšte uzevši, nego zimi.

Zašto jesen vezujemo za melanholiju?

– Zapravo za smanjenu aktvinost biološko – fiziološko – psihološki vezujemo kasnu jesen, zimu i rano proleće. Moguće je da ovo fiziološko stanje neki tumače kao melanholiju, “zimski bluz” itd. Decenijama se već vode rasprave među stručnjacima koji se bave mentalnim zdravljem, da li sezonska depresija zaista postoji, pa tako i poslednja studija iz 2017-te godine tvrdi da ne postoji sezonska depresija, već da su istraživači do sada postavljali pitanja o smanjenoj aktivnosti ljudi u ovom periodu i dobivši potvrdne odgovore, to tumačili kao znake depresije. Kada se u istom periodu postavljaju pitanja koja su specifična za depresiju, a ne za smanjenu aktivnost, ne dobija se povećan broj slučajeva depresije.

Ali ono što je definitivno tačno je da i ljudska vrsta, kao i mnoge druge vrste na planeti, ima zaista smanjen nivo aktivnosti u ovom periodu. I fizičke, fiziološke, psihološke i socijalne. A poznato je da što imamo viši nivo (u okviru granica zdravlja) ovih aktivnosti, to se bolje osećamo. Takođe je poznato da se ljudi, koji su i tokom zimskih meseci aktivni u fizičkom i socijalnom smislu, trude se da provode vreme napolju, sa drugim ljudima i da unose hranu koja je bogata vitaminima i mineralima (kojih ima više u hrani tipičnoj za proletnju i letnju sezonu), bolje osećaju od onih koji to ne čine.

Zašto najveći broj ljudi na pitanje – kada ste i gde (bili) najsrećniji odgovara: leti i na moru?

– Odgovor na ovo pitanje je povezan sa odgovorima na prethodna pitanja – pored povoljnijih sezonskih uslova za psiho-fizičku dobrobit, najčešće letnje odmore provodimo s ljudima koji su nam dragi, zatim odmor najčešće doživljavamo kao nešto zasluženo i vreme i mesto gde možemo da se konačno opustimo i zaboravimo svakodnevne pritiske i obaveze (mada nam to često ne uspeva ukoliko odmor traje manje od tri nedelje u kontinuitetu).

Takođe, veliki broj ljudi navodi, mada ne znam da li je u pitanju većina, da im prija dodir sa vodom, miris mora, gledanje u vodu itd. Ipak, postoje i ljudi koji mnogo više vole planinu, reku, šumu, selo, ili zimske odmore.

Takođe, poznato je da mnogi ljudi doživljavaju odmor i kao vrlo stresnu okolnost, jer umesto da se opuste, odmore, ponovo uspostave dobre ili poboljšaju narušene odnose sa bliskim ljudima dožive upravo suprotno.

Takođe leto, sunčanje i kupanje su takođe fiziološki (oksidativni, dehidratacioni, UV i IC itd.) stres za organizam i poznato je da tokom leta češće imamo problema sa herpesom, virusnim bradavicama i ostalim problemima koji zapravo imaju veze sa padom imunih odbrambenih snaga organizma, a da se neke autoimune bolesti (koje nastaju, pojednostavljeno zbog ‘povišenog’ imuniteta, te organizam napada sam sebe) leti najčešće poboljšavaju. To važi ukoliko se ne izlažemo baš direktno i mnogo suncu, jer se u suprotnom mogu i pogoršati.

Marketing

Aleksandra Bubera Članci i tekstovi 16/01/201906/05/2025brend, emocije, emotivni marketing, marketing, potreba, potrošači, sistem vrednosti, valentno zaključivanje, želja, zona komfora 0 Comment

Aleksandra Bubera

Neobjavljeni intervju sa novinarkom Sanjom Kostić, decembar 2010.

Šta je u savremenom društvu najviše uticalo na razvoj i veliki uticaj marketinga i reklama?

– Profit. Odnosno to, da ako se dobro izreklamira proizvod ili usluga može mnogo bolje da se proda, što donosi zaradu. U savremenom društvu sve što donosi zaradu, a da pri tome nije protivzakonito se maskimalno eksploatiše.

Stvara li marketing u društvu diktate i ultimativnosti (na primer, u reklamiranju se često susrećemo sa izrazima “ovo morate imati” ili “must have”…)?

– U krajnjoj liniji sve reklame i sve kampanje “ciljaju” da uvere potencijalne kupce da je baš taj proizvod ili usluga ono bez čega ne mogu. Dakle, praktično se cilja na to da nešto što želimo (ili čak i nismo želeli dok nismo videli reklamu) počnemo da doživljavamo kao potrebu.

Žele se stvari koje nam život čine lepšim i kvalitetnijim, ali bez kojih se može, a potrebne su nam stvari bez kojih ne bismo preživeli. Mali je broj neophodnosti u životu, a to su hrana, voda, da nam bude dovoljno toplo, kiseonik i sl. Međutim, mi smo naučili i u svakodnevnom životu i govoru da ono što želimo često pretvorimo u nešto što moramo, pa ova vrsta manipulacije prolazi sasvim neprimetno.

Dakle, reklama nam govori da ćemo bez tog proizvoda biti manje uspešni, srećni itd. ili čak da je on neophodan za naše bitisanje, jer smo već naučili da, npr. uspeh, lepotu, zadovoljstvo smatramo kao nešto što je potreba, a ne želja, tj. da nam je neophodno da bismo opstali.

Pojedini psiholozi trvde da se ljudi danas rađaju “marketinški obrađeni”, šta to zapravo znači?

– To znači da već odmalena u svojoj porodici vide i usvajaju navike da kupuju određenu, a ne onu drugu vrstu proizvoda, a da nikada nisu seli i svesno razmislili zašto baš ovaj, a ne onaj proizvod. Jednostavno u njihovoj porodici se oduvek koristi, npr. taj deterdžent i o tome se više ne razmišlja i ne raspravlja, i to je nešto što bez preispitivanja može da se prenese generacijama.

Takođe, marketinška obrada može početi od ranog detinjstva, tako što se deca od malena privlače na razne načine nekom proizvodu. Na primer, uz određeni proizvod ili marku uvek dobiju igračku, slatkiš i sl. tako da će ovaj brend uvek povezivati sa prijatnošću. Kasnije kada odraste osoba neće razmišljati zašto bira uvek baš tu marku, već će ići za osećanjem zadovoljstva koji joj ona pruža – ne za konkretnim osećajem zadovoljstva od proizvoda, jer to često i nije najvažnije, već u stvari za osećajem zadovoljstva koji je još u vreme detinjstva asocirala sa datim prozvodom.

Zašto su emocije postale glavni motiv pri odlučivanju da li ćemo nešto kupiti ili ne, i zašto kupci pri izboru proizvoda sve češće zanemaruju razum i racinalnost?

– Zato što su prijatne ili neprijatne emocije često razlog koji određuje da li ćemo kupiti proizvod ili ne, a ne racionalna procena da li nam je potreban i kakvog je kvaliteta dati proizvod. To je povezano i sa tranzicijom iz životne zone preživljavanja u zonu komfora, a (kako reče jedan od čitalaca u komentaru jednog članka), i zonu luksuza.

Kada živimo u zoni preživljavanja, moramo biti vrlo racionalni sa resursima, snagom i vremenom i gledati šta je najefikasnije i najracionalnije rešenje i najbolja investicija, kakav je cost-benefit odnos.

Kada živimo u zoni komfora, preživljavanje je obezbeđeno i tada postaje važan kvalitet života. Više nije toliko važna racionalnost i štednja, već je važno da se osećamo prijatno, da nam je lepo. I zato ćemo kupiti nešto što možda i ne opravdava kvalitetom svoju visoku cenu, ili nam nije potrebno, ali ga mi tumačimo kao simbol kvaliteta života ili našeg prefinjenog ukusa.

O zoni luksuza i da ne govorimo. Tu zaista u pitanju više nije ni preživljavanje, ni racionalna investicija, a kvalitet se sam po sebi uglavnom podrazumeva, tako da jedino važno što preostaje je prijatnost, što zbog mogućnosti zadovoljenja želje za proizvodom, što zbog prestiža.

Šta je to emotivni marketing (nastao iz psihološkog istraživanja o tome šta nas tera da nešto kupimo) i u čemu je suština ovakovog reklamiranja?

– Emotivni marketing se odnosi upravo na reklamiranje proizvoda na način koji pobuđuje emocije potencijalnih korisnika, što snažnije, to bolje. Obično su to prijatne emocije, često emocije tipa ponos, pripadanje, osećanje moći ili čak nadmoći.

Cilj je “odgajiti” takvog potrošača koji će se poistovetiti sa slikom brenda, uvek izabrati njega kada ima izbor, i koji neće kupiti gotovo identičan proizvod drugog brenda, ukoliko nema njegovog. Potrošača koji će biti u stanju da u svom socijalnom krugu “brani” taj brend, iako ni sam ne zna zašto, jer, kada bi razmislio racionalno kakva je razlika između patika marke A i patika marke B, ne bi pronašao neku “statistički značajnu” razliku.

Dakle, u krajnjoj liniji, cilj je donekle isključiti proces racionalnog odraslog razmišljanja i zaključivanja u korist “valentnog”, dečijeg. “Valentno” zaključivanje je takvo zaključivanje gde se zaključci i odluke ne mogu uvek odbraniti argumentima, a često se argumenata i odričemo, već zaključujemo da je dobro ono što je prijatno, a loše ono što je neprijatno, kao što to rade mala deca. To je tačno kada se radi, na primer, o cipelama, ali je jako netačno kada se radi o alkoholu, slatkišima (prijatno a štetno) i konfliktima (neprijatno, a korisno ukoliko se radi o konstruktivnim konfliktima).

Jedan od glavnih markentiških trikova kojim se kreatori reklama vode je da “proizvodi nastaju u fabrikama, a da se brendovi stvaraju u glavama”, šta to zapravo znači? Brend može da bude čovek (na primer lik Če Gevare sve češće viđamo na šoljama, majicama, kupaćim kostimima…), kafa, parfem, plaža, bend… Šta je to u brendu što ga učini omiljenim na tržištu bez obzira na kvalitet i zbog čega pojedinac uopšte ima potrebu da se veže za brendove?

– Brend je, u stvari, identitet proizvoda i karakteristike proizvoda su na neki način oslikane u brendu. Korisnik vezuje svoj identitet, svoj doživljaj sebe i svoje vrednosti za brend i zato smo toliko individualni i različiti kada je reč o izboru različitih brendova. Ali isto tako, i određeni proizvodi se brendiraju za određene ciljne grupe prema onome što ljudi koji ih reklamiraju procenjuju koja bi to ciljna grupa bila najpogodnija da svoj identitet i svoj sistem vrednosti veže za identitet brenda. Ako je ovaj posao dobro odrađen, većina pripadnika ciljne grupe će zaista to i učiniti i onda će brend koji koriste ili nose indirektno, ali vrlo jasno govoriti i o njima – kakvi su oni i kakav im je sistem vrednosti.

A vrednosni sistem je u najtešnjoj vezi s emocijama. Jer, ne osećamo emocije stalno, već samo kada procenimo da je nešto vredno, važno. Prema stvarima, ljudima i događajima koje procenimo kao nevažne ili bezvredne ne osećamo emocije. I zato, ako je brend uspešno povezan sa vrednosnim sistemom ciljne grupe, onda će on pobuđivati snažne emocije, jer je podražen naš sistem vrednosti. Zbog toga ćemo biti u stanju da se vežemo za neki brend, jer imamo osećaj da on potvrđuje naša vrednosna uverenja i sudove, i da mu budemo dosledni čak i kada većina argumenata govori suprotno.

U pojedinim reklamama može se videti preterana demonstracija lagodnog života, savršene porodice, visokog životnog standrada, skupocene jahte sa kojih se smeškaju foto modeli savršenih proporcija i piju šampanjac… Kakvu zapravo poruku ovakve slike šalju u svest potrošača?

– Poruka je povezana sa sistemom vrednosti, dakle, ljudi koji žive tako i tako, koriste ovaj proizvod. I ako ga ti budeš koristio, bićeš bliže takvom načinu života.

Ovo je delimično povezano opet sa jednim dečijim načinom razmišljanja koje se naziva konkretno ili magijsko. Znate ono kada dete preskače pukotinu na trotoaru i u sebi “vrača” : “Ako stanem na liniju dobiću jedinicu, a ako izbegnem dobiću peticu”. Objektivno, pukotina na trotoaru nema nikakve veze s ocenama, ali dete veruje da na taj način ima kontrolu nad ocenama, iako je povezalo nepovezivo. Jedan deo uticaja reklama ide preko ovog načina mišljenja. Iako smo odrasli, većina nas donekle i ponekad koristi i ovakav način razmišljanja, iako ga često i nismo svesni.

Dakle, iako to što ja kupim šampanjac nema veze niti uticaja na to da li ću ja imati jahtu i savršenu liniju, nekim malim delom sebe ja to povezujem, i, iako baš i ne volim šampanjac, dok ga pijem to me u mojoj glavi povezuje i približava takvom načinu života.

Drugi deo je opet jedno uverenje koje je i samo dobro marketinški potkovano, a to je, da ako nešto jako želiš, to će ti se i ostvariti, bitno je samo da možeš jako dobro da zamisliš to što želiš, u čemu će ti naravno pomoći neki simbol te tvoje želje. Npr. dok pijem šampanjac, ja mogu jako živo da zamislim i jahtu i sve ostale pojedinosti svoje želje.

Treći deo je nešto što se zove “imprinting” ili utiskivanje – po toj teoriji, ako se neke slike, ideje, mirisi zvuci i sl. počnu dovoljno često ponavljati, ili se pojave u ranim stadijumima razvoja, posle će one biti sasvim normalne i nedostajaće ako ih ne bude bilo. Pretpostavljam da je i ovo jedan od razloga zašto nas bukvalno “bombarduju” reklamama za određeni proizvod, dok se ne utisnu toliko da samo kada vidimo deo ambalaže ili čujemo početni zvuk reklame mi možemo da ga reprodukujemo u potpunosti.

Kada je nešto novo i nepoznato u početku smo najčešće oprezni i zato je potrebno da to nešto postane što pre poznato, jer sviđaju nam se i želimo uglavnom poznate stvari.

Uticaj marketinga je sve veći. Može li se uopšte više, na čemu je kulminacija njegovog uticaja na čoveka?

– Eat, work, buy, procreate and die. To u prevodu znači: “Jedi, radi, kupuj, razmnožavaj se i umri”. U ovu rečenicu bi moglo da se smesti, doduše veoma simplifikovano, ono što većina nas tokom života radi.

Moje strogo lično mišljenje je da je došlo do zamene teza i da su za jako bitne stvari u životu proglašene mnoge koje to objektivno baš i nisu. Odnosno, da se u savremenom svetu mnogo toga pretvorilo u takmičenje i da jurimo za mnogim stvarima koje u stvari baš i nisu tako neophodne kako smo to sebi predstavili.

Takmičimo se sami sa sobom i međusobno, ko će bolje, više, brže, što je pokretač napretka, ali isto tako se takmičimo i u oblastima koje su civilizacijski ćorsokak i ne stvaraju nove vrednosti, već služe preteranom hedonizmu, koji je sam sebi dovoljan i ne vodi napretku, već vodi povećanju zahteva za prijatnošću, koji su svaki put sve veći i veći. Dok je umeti u živati u životu, sebi, drugim ljudima veoma poželjno i potrebno za kvalitetan život. Naravno da uvek može još više što se tiče svega, pa je tako i u marketingu.

Šta je Vaše predviđanje o dometima marketinga? Da li se može reći da je pojedinac, odnosno čovek ili potrošač, žrtva marketinga?

– Što se tiče dometa marketinga, upotrebiću izraz “nebo je granica”, jer se svaki dan uveravamo da uvek može još više i još bolje. Dokle god je pojedinac u stanju da odvoji ove stvari tj. da razlikuje da li neki proizvod kupuje zato što mu je stvarno potreban, zato što je kvalitetan i zato što ga, da tako kažemo, autentično želi, a ne da je propustio da vidi kako je želja za proizvodom postepeno i sistematski građena povezivanjem dela njegovog vrednosnog sistema sa proizvodom, neće biti “žrtva” marketinga.

Uostalom, gotovo uvek imamo izbor da li da nešto kupimo ili ne, ili da se odlučimo za neki drugi sličan proizvod. A dokle god imamo izbor, odluka da li ćemo biti “žrtva” ili ne je samo naša, iako je često i nismo svesni. Čim se odreknemo racionalnog razmišljanja i odmeravanja za i protiv, realnih argumenata, postajemo podložni manipulaciji. Manipulacija nije uvek neophodno loša, ali je dobro da je budemo svesni.

Takođe je dobro obratiti pažnju na proizvode koje kupujemo “oduvek” i prisetiti se kako smo počeli da kupujemo baš taj, da li smo isprobavali pa se odlučili za taj proizvod kao onaj koji se pokazao da nama najviše odgovara po performansama u masi drugih vrlo sličnih, ili smo ga uzeli iz nekih drugih razloga: preporuka, reklama, lepo pakovanje, poznata marka i sl.

Dvogodišnjaci sa poremećajem ličnosti

Aleksandra Bubera Članci i tekstovi 16/01/201906/05/2025antisocijalni poremećaj ličnosti, poremećaji ličnosti, roditelji, stilovi vaspitanja, vaspitanje 0 Comment

Autor: Katarina Đorđević, Politika, 25.12.2016.

Kada roditelji primećuju devijaciju u ponašanju dece i kako mogu da reaguju

Koliko rano možemo da dijagnostikujemo antisocijalni poremećaj ličnosti, glasi intrigantan naziv studije koja je nedavno objavljena u uglednom naučnom časopisu „Psihologija danas“, iza koga stoje rezultati sedmogodišnje studije kojom je ustanovljeno da se rani znaci poremećaja ličnosti mogu videti već na uzrastu od dve godine. Prateći odrastanje i razvoj 731. deteta od druge do devete godine života, profesorka psihologije sa Univerziteta u Mičigenu dr Rebeka Valer došla je do zaključka da deca koja ne osećaju krivicu zbog svog lošeg ponašanja – ne menjaju ponašanje nakon roditeljske kazne, često ulaze u sukobe sa drugom decom, uništavaju igračke i stvari po kući i imaju napade besa – često razvijaju poremećaj ličnosti. To važi i za one dvogodišnjake koji su sebični, ne žele da dele svoje stvari ni po koju cenu, lažu i maltretiraju životinje.

„Što je raniji uzrast na kome deca pokazuju ova ponašanja, veća je verovatnoća da će dete imati ozbiljne probleme u ponašanju i razviti antisocijalni poremećaj ličnosti. Dobra vest je da roditelji mogu da spreče razvoj ovog poremećaja ličnosti tako što će uticati na promenu detetovog ponašanja”, zaključuje dr Rebeka Valer.

Dr Aleksandra Bubera, psihijatar i psihoterapeut, ocenjuje da ključni nalaz ovog istraživanja glasi da od roditelja, to jest od njihovog vaspitnog stila, zavisi kakvo će dete biti.

„Ako roditelj vidi da dvogodišnje dete maltretira drugu decu ili životinje, on se tome može nasmejati, može sprečiti dete da to radi, a može ga i kazniti. Dete će učvrstiti ono ponašanje koje roditelj potkrepljuje. Zato je važno da dete dobije sankcije za loše ponašanje. Kao što je važno da ga roditelji pohvale i poljube kada uradi nešto dobro“, objašnjava naša sagovornica.

Dr Aleksandra Bubera ističe da stručnjaci nisu saglasni kada je u pitanju uzrok poremećaja ličnosti – neki smatraju da se oni nasleđuju, a drugi da je njihov nastanak u zavisi sa vaspitnim stilom.

„Ja smatram da je istina na sredini, a iz svog velikog psihoterapijskog iskustva mogu da zaključim da je očevima i majkama jedan od najprihvatljivijih alibija za loše roditeljstvo – nasleđe. Jer ako smatraju da je dete „povuklo” karakter na „problematičnu” tetku onda se oni ne osećaju odgovornim za to što je dete „nemoguće“. Zato je važno da roditelji razumeju da tri vaspitna stila pospešuju nastanak poremećaja ličnosti – jedan je popustljivo vaspitanje, drugi preterano, surovo i nepravedno kažnjavanje deteta, a treći zanemarivanje“, kaže dr Bubera.

Kada treba početi sa postavljanjem vaspitnih pravila?

„Prosečno dete je do druge godine već naučilo šta se sme, šta se ne sme. Ili nije naučilo. Verovatnoća da će dete koje nije naučilo šta se sme, kome se ne postavljaju granice i kome je sve dozvoljeno razviti poremećaj ličnosti veoma visoka je i iznosi oko 70 odsto, pod uslovom da se ništa ne promeni u daljem vaspitanju”, smatra naša sagovornica.

Dr Aleksandra Bubera ističe da je nekim roditeljima, nažalost, lakše da razmaze svoje dete i daju mu sve što poželi, nego da ga vaspitaju.

„Mi od roditelja često čujemo tu rečenicu: „Sve sam mu dao, sve sam mu kupio, svugde sam ga vodio, obišao je pola sveta… a tako mi vraća.“ Jer je mnogo lakše kupiti detetu šta hoće, dati mu da jede šta hoće i dozvoliti mu da se ponaša kako hoće, nego provesti sate, dane, nedelje i meseci objašnjavajući mu šta je ispravno, a šta ne. Ali posledice tog nevaspitanja trpe svi. Ako dete dobije sve što poželi, ono će i od drugih ljudi u odraslom dobu očekivati da udovoljavaju svim njegovim željama. Ako se granice ne postave na vreme, dete u pubertetu često razvija verbalno i fizičko nasilje. Ono nastavlja da laže, krade i ponaša se manipulativno, samo što su posledice ovakvog ponašanja u pubertetu i kod adolescenata mnogo ozbiljnije nego kod predškolskog deteta. Zbog tog ponašanja trpe svi – i roditelji, i braća i sestre, i bračni partner. Ako se granice ne postave do puberteta, ta bitka je u većini slučajeva izgubljena“, zaključuje naša sagovornica.

Dr Goran Knežević, profesor psihologije individualnih razlika na Katedri za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, kaže da ovo istraživanje potvrđuje da postoji kontinuitet u strukturi ličnosti od detinjstva do odraslog doba.

– Brojna istraživanja ličnosti koja su rađena u poslednje dve decenije potvrđuju da postoje veoma jasne veze između ponašanja deteta u veoma ranom detinjstvu i njegove strukture ličnosti u odraslom dobu. Studije o prokriminalnom ponašanju pokazuju da postoji velika verovatnoća da bezosećajna, neemotivna i „tvrdokorna“ trogodišnja deca sa problemima u ponašanju odrastaju u osobe sa antisocijalnim poremećajem ličnosti – kaže naš sagovornik.

Goran Knežević objašnjava da je veliki deo naše strukture ličnosti – čak 30 do 40 odsto, oblikovan genima. Novije psihološke studije pokazale su da su čak i oni faktori za koje se smatralo da predstavljaju uticaj sredine zapravo genskog porekla. Međutim, istraživanja su takođe pokazala da se ono što nam je dato u genskom paketu može promeniti uz pomoć puno ljubavi i pozitivnih tehnika disciplinovanja.

– Pozitivni roditeljski stil može da neutrališe negativni uticaj gena. To znači da ponašanje roditelja prema bezosećajnom i „nemogućem“ dvogodišnjaku mora biti dosledno, principijelno i sa puno pozitivnih potkrepljenja. Dete se mora nagraditi, poljubiti i zagrliti svaki put kada učini nešto dobro, a ako ono maltretira drugo dete ili ima napad besa, mora se zaustaviti u toj „akciji“, ali ga ne treba kazniti. Takvom detetu stalno treba pokazivati pozitivne primere i pružati mu ljubav u neograničenim količinama. Ljubav je po svemu sudeći najmoćnija „gumica“ koja briše negativno genetsko nasleđe – zaključuje Goran Knežević.

Originalan tekst je dostupan na sajtu Politike.

Dragi, hajdemo na odmor da se malo svađamo

Aleksandra Bubera Članci i tekstovi 16/01/201905/05/2025komunikacija, letovanje, ljubav, odmor, odnos, partnerski odnosi, porodični odnosi, svađa, veza 0 Comment

Ana Mitić, Press Online, 14. 08. 2011.

Cele godine maštamo kako ćemo na godišnjem odmoru da uživamo, oslobodimo se stresa i najzad nađemo vreme za partnera i porodicu, a onda se odmor pretvori u pakao – svađamo se oko svega i svačega, rešavamo zaostale probleme i prebacujemo jedni drugima krivicu za sve i svašta.

Da odmor može da se pretvori u katastrofu velikom broju ljudi, potvrđuju i rezultati istraživanja javnog mnjenja američke agencije TNS, koja je anketirala 1.000 ljudi, i zaključila da na godišnjem odmoru oko 26 odsto parova uđe u konflikt. Ljudi se najviše svađaju zbog para, razgledanja i hrane. Epilog često bude raskid ili teška bračna kriza sa razvodom u najavi. Malo je onih koji odmor iskoriste da učvrste veze i probude strasti.

I horor i komedija

Psiholog Aleksandra Janković objašnjava da je zbog nagomilanih obaveza danas komunikacija u porodici i među partnerima postala neka vrsta „tehničke priče” u kojoj se rešavaju tekuće stvari, pa kada dođe vreme godišnjeg odmora, i kada ljudi imaju vremena da budu zajedno u hladu palmi od jutra do mraka, uprkos očekivanjima da će to voditi zbližavanju, mnoge stvari koje su u prethodnom periodu ostale neraščišćene izbiju na površinu.

– Onda kreću priče i eloborati tipa: „E, šta si ti meni ono onda rekao…”, i sve ono što nije „odrađeno” izbija na površinu kao i neki problemi koji su nastali zbog udaljavanja partnera, a koji mogu da postanu predmet konflikta. Letnji period je i period suočavanja sa sobom, a žene su po pravilu nezadovoljne svojim izgledom, pa prebacuju partneru sledeće: „Eto, zapustio si me…”, „Zbog tebe ne mogu da radim ni ovo ni ono…”, dok muškarci imaju neko svoje dostojanstvo pa krenu da se brane po principu napad je najbolja odbrana. A postoji i „faktor” lepih i mladih žena na plažama pa se događaju i ljubomorne scene. Ima sijaset razloga za svađu. I to je čitavo naše prokletstvo jer stalno iščekujemo neki trenutak kada ćemo biti u nekom romantičnom raspoloženju, a onda kada to dođe, pretvara se u horor film umesto u jednu romantičnu komediju – objašnjava Aleksandra Janković, dodajući da su retki ljudi koji uspevaju da odmor iskoriste za ponovno zbližavanje i to su one čuvene srećne porodice koje bi trebalo proučavati.

Psihoterapeut Aleksandra Bubera pak objašnjava da i pored onih koji se na godišnjem odmoru posvađaju ima i onih koji poboljšaju i učvrste svoje odnose. U oba slučaja razlog je nedostatak vremena, zbog čega se nisu bavili svojim vezama, kao i iznenadna velika količina vremena, koje sada provode zajedno.

– Na odmoru parovi imaju retku priliku da 24 časa budu sami, i onda razlike i nerazumevanje isplivavaju na površinu. To se dešava i kod onih koji su tek ušli u vezu, jer se ne poznaju dovoljno pa dobijaju priliku da razgovaraju i bolje se upoznaju, ali i kod onih koji su u braku ili su dugo zajedno, a imaju nagomilane probleme koje nisu rešavali već gurali pod tepih. Tu je i treća grupa ljudi, „radoholičari”, koji su navikli samo da rade i koji se zbog toga na odmoru osećaju neprijatno i napeto jer smatraju da je loše ne raditi ništa. Sve to mogu biti razlozi za svađu – objašnjava sagovornica Pressa.

Poradite na vezi

Ipak, odmor za neke može da znači i učvršćivanje veza i jačanje porodičnih odnosa. Naime, samo osam odsto učesnika ankete reklo je da na odmoru želi da vrati svoju vezu u normalu. To je slučaj kod ljudi koji žele da rade na svojoj vezi, ali za to objektivno nisu imali vremena ili su bili preterano napeti da o nekim stvarima razgovaraju, pa je odmor idealan za to.

– Suština je u tome koliko su ljudi otvoreni i spremni da rade na vezi. Svi mi podrazumevamo da je veza nešto što će samo po sebi da postoji i da je ljubav dovoljna, a da će sve ostalo da se reši. A u stvari je veza kao biljka koju morate da zalivate, čuvate od parazita i hranite, inače će prosto da uvene. Zato je godišnji odmor retka prilika da se na vezi poradi – objašnjava Bubera.

Brojke

20 odsto parova ne može da se složi oko toga šta treba videti i kuda treba otići
10 odsto ne može da se dogovori oko toga gde na odmoru treba jesti
75 odsto smatra da je godišnji odmor od vitalnog značaja za mentalno zdravlje
37 odsto anketiranih nada se boljem raspoloženju

Izvor: Press Online

Tripanofobija

Aleksandra Bubera Članci i tekstovi 16/01/201906/05/2025fobija, strah, strah od igala, strah od krvi, strah od povreda, tripanofobija 0 Comment

Aleksandra Bubera

Intervju sa Miljanom Kerču objavljen u skraćenoj verziji na portalu B92 16.11.2010.

Šta je tripanofobija i kako se manifestuje?

– Tripanofobija ili jednostavnije strah od igle i medicinskih procedura u kojima se koriste igle (injekcije najčešće, ali i sve druge procedure u kojima se koriste igle) pripada grupi fobija od krvi-injekcija-povreda.

Po statistikama smatra se da 10% populacije pati od ove fobije, ali se smatra da je broj znatno veći zbog tendencija ove vrste fobičara da izbegavaju lekare. Većina onih koji pate od ovog poremećaja je zapravo iznenađeno koliko je ovo česta fobija, iako se o njoj ne govori mnogo.

Simptomi mogu biti gubljenje daha, prekomerno znojenje, mučnina, suve usne, osećaj da ste bolesni, drhtavica, osećaj lupanja srca, nesposobnost jasnog rasuđivanja, strah od smrti, ludila i gubljenja kontrole, osećaj otuđenja od stvarnosti, tj. jak paroksizam („napad“) anksioznosti.

Naučnici još uvek nisu sigurni šta izaziva strah od igala. Postoji pretpostavka da je nasledan, jer 80% onih koji imaju ovaj problem imaju bliske rođake koji pate od istog straha. Međutim, verovatnije je da je strah stečen, pre nego što je genetski nasleđen. Neki evolucionarni psiholozi veruju da strah može da ima korene u drevnoj „tehnici“, a zapravo reakciji preživljavanja po tipu „zaleđivanja“: kada životinja zbog velikog straha padne kao mrtva da bi se spasla od grabljivice koja neće ili primetiti životinju koja se ne kreće ili će proceniti da je mrtva i nerće dirati mrtav plen.

Rane od uboda su mogle da budu smrtonosne, naročito u danima pre antibiotika. Pa je moguće da se strah od igala razvio tokom evolucije. Ipak, verovatnije je da je ovaj strah povezan sa vađenjem i „gubitkom“ krvi, koje direktno, na iracionalnom nivou, nezavisno od količine izgubljene krvi povbezujemo sa smrću.

Tripanofobija je ozbiljan poremećaj koji mora da se leči, jer bi moglo da izazove potpuno izbegavanje medicinske pomoći. Ako sumnjate da bolujete od ovog poremećaja trebalo bi odmah da konsultujete psihijatra, psihologa, ili psihoterapeuta.

Šta razlikuje obično gađenje od igala od poremećaja?

– Niko od nas ne voli da ga bodu niti da vidi krv, ali ono što bi karakterisalo fobičan strah jeste preteran strah da će osoba, čak i kada je jasno da je neophodno da se uradi neka medicinska intervencija, kada je u pitanju njen život i zdravlje, odbijati da prihvati medicinsku intervenciju. Ovo je strah koji podrazumeva ne samo fobiju od igle već i od bilo koje intervencije.

Osoba će, i kada se ne radi stvarno neka intervencija, imati strah – recimo kada neko priča o tome ili vidi scenu na filmu, a isto tako, ako ugleda sliku igle ili neke intervencije može imati potpuno iste simptome. To su dve glavne karakteristike, i treća je da će izbegavati aktivno da dođe u kontakt sa medicinskom intervencijom ili medicinskim priborom i instrumentima. Čak će gledati da bude savršeno zdrava da bi ih izbegla.

Svi se mi trudimo da budemo zdravi, ali ovo je preterivanje.

Primer iz prakse: na hitnoj hirurškoj službi, prijavila se osoba čiji je prst bio praktično istrulio, i kada smo je pitali kako je dovela sebe u tu situaciju, ona nam je rekla da se nabola na trn ruže pre izvesnog vremena, ali se bojala da primi injekciju i zato se nije obratila lekaru.

Ona je to trpela, rana se upalila, zagnojila i praktično došla do krajneg stadijuma, a ona se tek tada obratila lekaru.

Čovek će sebe dovesti do takvih posledica koje mogu biti čak i opasne po život zato što se boji mnogo manjeg zla kao što je injekcija ili vađenje krvi.

Kada se javlja strah?

– Može se javiti odjednom, a iskrivljeno uverenje se najčešće javlja kod male dece jer ona imaju proces mišljenja koji nije potpuno razvijen, ona razmišljaju iracionalno, konkretno, spajaju uzroke i posledice koji nemaju nikakve veze, jer nemaju dovoljno informacija.

Zbog toga, i zbog preplavljenosti emocijama, zavisnosti od roditelja, pridavanja prevelike važnosti svemu, deca su jako sklona da donose pogrešne zaključke.

Zato je to najčešće u detinjstvu, ali pogrešan zaključak može se doneti bilo kada tokom života pod uticajem najčešće nekog veoma stresnog, ili traumatičnog događaja.

Na primer, ako je neko doživeo silovanje od strane muškarca, može da zaključi da su svi muškarci zlostavljači i kasnije prema tome živi, iako to definitivno nije tačno.

Isto tako, ako je neka osoba imala traumatično iskustvo ili iskustvo koje je ona doživela kao traumatično, neprijatno, neprihvatljivo, bolno, itd, bilo fizički bilo psihički u vezi neke medicinske intervencije, može da zaključi da su sve (ili određene) medicinske intervencije opasne, pa čak i po život, ili izuzetno bolne, ili oba, u bilo kom trenutku svog života.

Da li je ovo iracionalan strah?

– Na neki način je ovo iracionalan strah, ali sve strahove možemo da povežemo sa nečim racionalnim, tako da svi u nekoj meri imamo strah od medicinskih intervencija ili boli. Iracionalan je doživljaj i tumačenje te situacije kod ljudi koji se boje igala i vađenja krvi, jer postoje razne katastrofične fantazije u vezi sa tim ( da će biti povređeni, da će iskrvariti na smrt, da će im izvaditi toliko krvi da će umreti i slično). Kada kažemo „katastrofična fantazija“, to znači dve stvari: da se radi o nekoj katastrofi, tj. da će neko umreti ili biti uništen i da je to nešto što je potpuno nerealno tj. da ne postoji realna šansa da se tako nešto zaista i desi.

Zašto se javlja ova fobija?

– Često je kod ljudi koji se boje vađenja krvi prisutna misao da će im isteći sva krv. Ili se boje da će prilikom uboda u venu uneti nekakve materije ili organizme koji su štetni, koji će ih otrovati, razboleti ili ubiti.

Dosta osoba koje imaju strah od igala i vađenja krvi nakon što su prvi put bile u situaciji da daju krv i količina im se učinila prevelikom, pomisle da to može dovesti do smrti, jer im se u svesti javlja takva slika – iako čoveku ne može da bude ništa ozbiljno od davanja tolike količine krvi koja se uzima prilikom dobrovoljnog davanja.

S druge strane, kada čovek dođe prvi put u situaciju da vadi krv, a to najčešće bude dok smo još deca, najčešće nam ne objašnjavaju šta se u stvari dešava.

Deca koja često pri sistematskim pregledima vide kada se drugoj deci to radi, krv povezuju sa strašnim stvarima.

Kada je dete malo, ono razmišlja vrlo konkretno.

Kada vidi krv, dete to povezuje sa smrću, što izaziva osećanje straha toliko intenzivno, da se pretvara u osećanje užasa.

To onda nije običan simpatički strah kod koga preovladava lučenje adrenalina, kada dolazi do ubrzanja rada srca, povećanja pritiska, promena načina disanja – a to je ono što sprema reakciju organizma za „bori se“ ili „beži“, već dolazi do tzv. parasimpatičkog straha gde preovladava vazovagalna reakcija.

Supstanca koja tada utiče na organizam nije adrenalin već acetilholin.

On dovodi do sasvim različitih reakcija – pada pritiska, usporenja rada srca, opuštanja sfinktera (zato postoji izraz „upiškio se od straha“, „ukakio se od straha“- što se stvarno desi kada ljudi imaju ne samo osećanje straha, već osećanje užasa).

Kada ljudi pri prvoj medicinskoj intervenciji dožive ovakvu reakciju, svaki sledeći put se boje i imaju ne samo strah od intervencije, već i strah od straha i padanja u nesvest, što strah samo pojačava.

Tu su takođe reakcije koje potpomažu gađenje i povraćanje. Ovo predstavlja drugi važan mehanizam preko koga dolazi do ovih reakcija kod medicinskih intervencija jer ljudi se često gade mirisa bolnice, pomisli na bolest, gnoj, ranu, a to se povezuje, asocira pomoću oseta čulima ili na osnovu mentalnih predstava.

Kod nekog je to čulo mirisa, kod nekog je to ono što se vidi, kod nekog zvuk, kod nekog su to mentalne predstave koje mogu biti realne ili nerealne, ali najčešće je sve pogrešno spojeno i jako preuveličano tako da na kraju dovede do takve reakcije koja se ispoljava osećanjem gađenja ili užasa.

U takvim situacijama je važno da osoba tokom psihoterapije napravi sasvim drugačije asocijacije sa mirisima koji se osećaju u bolnici – a to je da su to mirisi dezinfekcionih sredstava, da to znači da je tamo čisto, da to služi da budemo zdravi, da nas štiti, a ne ugrožava i tome slično.

I kod jedne i druge vrste straha može doći do gubitka svesti – kod vazovagalne reakcije zbog pada pritiska, a kod simpatičke zbog intenzivne hiperventilacije. (Hiperventilacija je kada iz nekog razloga dišemo ili ubrzano, ili produbljeno, ili oba, i to može biti jasno vidljivo, ali nekada i neprimetno).

Kada čovek jednom doživi ovakvu reakciju, sledeći put, ne samo da će imati strah od medicinske intervencije nego će imati i strah od straha i padanja u nesvest.

Procenat ove pojave je isti kao i u drugim zemljama.

„U mojoj praksi nisu bili česti ovakvi slučajevi, a ljudi se uglavnom obraćaju psihologu i psihijatru kada već nemaju drugog izbora zbog potrebe da se uradi neka medicinska intervencija, ili, kada žele da se bave zanimanjem koje ima veze sa takvim stvarima, a ne mogu da savladaju gađenje ili strah, tada će potražiti pomoć.

Uglavnom izbegavaju kad god to mogu, pogotovo što sam i ja lekar, pa se boje da se obrate i meni.

Vrste tripanofobije

Po uzrocima se može podeliti na više vrsta:

Asocijativna – to bi značilo da osoba asocira medicinsku intervenciju sa nekim događajem koji je doživela traumatično i katastrofično, bez obzira da li se to desilo njoj ili nekome drugom, ali najčešče njoj samoj. Ili asocira sa nekom katastrofičnom fantazijom, kao što je, npr: „Izgubiću krv“, „Preneće mi virus“ itd.
Hipersenzitivna postoji kod ljudi čiji je prag bola mnogo niži nego kod ostalih i koje ta injekcija toliko boli da se oni čude kako neko može uopšte to da izdrži bilo kakvu medicinsku intervenciju, ali takvi ljudi su zaista retki.
Vazovagalna – kada ljudi pri prvoj medicinskoj intervenciji dožive reakciju sa padom pritiska, usporenjem rada srca i gubitkom svesti, pa se svaki sledeći put boje i imaju strah od intervencije i strah od straha.
Vikarna (vikar bi značilo zastupnik) gde je osoba doživela da se nekom njenom jako važnom ili dragom desilo tako nešto pa posle toga ona počne da ima fobiju.
Opiruća – osobe koje se opiru pri medicinskim intervencijama, najčešće one koje su imale situacije u svom iskustvu gde su bile fizički sputavane. Bez obzira da li je u pitanju bila neka bolest, pa su bile, na primer, u gipsanom koritu ili su bile silovane, zarobljene u logoru, zastrašene, mučene, zlostavljane. Kada vam vade krv onda vam ruku pritisnu za stalak, vežu vas i onda takve osobe reaguju refleksno, imaju uslovni refleks da pokušaju da se oslobode, počinju da se brane.

Koje su efikasne terapije?

– Najbitnija je psihoterapija, mada se, ako su slučajevi jako teški, može primeniti i farmakoterapija, odnosno lekovi.

To su najčešće lekovi iz grupe antidepresiva i anksiolitici koji se primenjuju i kod ostalih vrsta fobija, ali ono što je, budući da se radi o iskrivljenim uverenjima i mentalnim predstavama, najbitnije jeste psihoterapija jer se ona bavi ispravljanjem iskrivljenih, pogrešnih, katastrofičnih, iracionalnih uverenja.

Svaka vrsta psihoterapije to radi na svoj specifičan način. Nije bitno koja vrsta se primenjuje već je bitno da se osoba desenzitizuje (pojam iz bihevioralne terapije koja se najviše bavi ponašanjem), što bi podrazumevalo da se može kombinovati ispravljanje pogrešnih predstava kognitivnom terapijom i bihevioralnom terapijom – u smislu sistematske desentizacije, gde osoba prvo nauči da istoleriše najmanji strah, a zatim prelazi na nešto veći i tako postepeno dok ne nauči da istoleriše i strah najvećeg intenziteta. Međutim, razne vrste terapija koriste ova dva pristupa.

EFT (emotional freedom tehnique) je tehnika oslobađanja emocija koja spada u energetske psihoterapije (akupunktura bez bodenja). Radi se o stimulaciji ključnih tačaka tapkanjem i uz to se ponavljaju afirmativne rečenice, što zaista deluje.

Može da se koristi i EMDR (Eye Movement Desensitization and Reprocessing), gde se ritmičkim pokretima koje izvodi terapeut prstima, a pacijent prati očima, postiže “otvaranje mreže sećanja” i onda se iskustva drugačije integrišu (pretpostavlja se da je to slično onome što se dešava u snu u REM fazi spavanja). Ovo je vrlo efikasna terapija iako se ne zna tačno na koji način funkcioniše.

Ja se bavim Transakcionom analizom, koja je humanistička, psihodinamska, jer se bavi analizom dubljih sadržaja, ali koristi i kognitivno-bihevioralne pristupe i načine u humanističkom kontekstu rada.

Kada pristupimo Ego stanju Odraslog (svi mi imamo tri ego stanja – Roditelj, Odrasli i Dete), a on bi trebalo da bude racionalan deo, koji može da bude kontaminiran nekim sadržajima koji nisu tačni – radimo dekontaminaciju.

Kada to raščistimo, onda idemo na sadržaje iz prošlosti kao što su Roditelj i Dete.

Često se postavlja pitanje koja je psihoterapija najefikasnija?

Odgovor je u metafori koju koriste umetnici-fotografi: „Nije toliko bitno koji fotoaparat imate, nego da li znate s njim da radite, odnosno šta sa njim možete, a šta ne, i tada dobijate savršenu sliku”.

Tako je i sa psihoterapijom. Nije bitno kojom se psihoterapijom bavite, nego da li znate s njom da uradite to što treba, a sve od pomenutih psihoterapija, kao i hipnoza i biofeedback, i još mnoge druge (Geštalt, Psihodrama, Psihoanaliza, Telesna psihoterapija, Porodična sistemska psihoterapija itd.) se rade kod nas.

Objavljena verzija teksta dostupna na portalu B92.

Paranoja

Aleksandra Bubera Članci i tekstovi 16/01/201905/05/2025paranoična psihoza, paranoidna adaptacija ličnosti, paranoidne crte ličnosti, paranoidni poremećaj ličnosti, paranoja, revandikacione sumanutosti, shizofrenija, strasne sumanutosti, sumanuto uverenje, sumanutosti 0 Comment

Aleksandra Bubera

Intervju sa novinarkom Dajanom Debić objavljen u skraćenoj verziji na portalu B92 29.11. 2010.

Šta je paranoja?

– Paranoja je reč koja potiče od dve reči „para“ i „nous“ što znači pored razuma. I zato u ove poremećaje spadaju poremećaji kod kojih postoji neko sumanuto uverenje ili ceo sistem ovakvih uverenja. Sumanuto uverenje podrazumeva takvo uverenje koje je nerealno, iskrivljeno i nepodložno korekciji. Odnosno, osoba koja ima ovakvo uverenje ne prihvata nikakvu mogućnost da postoje alternativna objašnjenja situacije, koja bi svima drugima bila prihvatljiva i logična, koliko i sumanuto uverenje, ili i još logičnija.

Na primer, ukoliko osoba ide ulicom i naiđe na grupu ljudi koja se glasno smeje, može im prići i početi da viče na njih, tvrdeći da joj se podsmevaju. Svima bi logičnije i prihvatljivije bilo objašnjenje da se ta grupa dobro zabavlja nekim svojim zgodama ili vicem i da to nema nikakve veze sa slučajnim prolaznikom, ali osoba koja ima sumanutu ideju će odbiti bilo koje drugo objašnjenje od onoga u koje sama veruje, a to je – da joj se podsmevaju.

Emocije koje idu uz ovakva uverenja nekada mogu biti toliko intenzivne i čvrsto vezane za uverenje da to nazivamo „ideo-afektivni blok“, a nekada to nije slučaj.

Paranoična psihoza

– Ono što nazivamo paranoičnom psihozom, paranojom u užem smislu, podrazumeva da postoji sumanuti sistem koji se bavi samo jednom temom, bilo da je to ljubomora, pronalazaštvo, proganjanje itd.

Ovde obično postoji jedna logička greška, npr. da je osoba genijalni pronalazač, a sva ostala razrada je vrlo logična i povezana. Ove osobe najčešće u svim ostalim životnim poljima razmišljaju potpuno logično, jasno i povezano, ali na datu temu su nekorektibilne. Tako da, kada razgovarate sa osobom koja ima paranoičnu psihozu, u početku nemate utisak da ima neki problem, sve dok se ne dotaknete diferentne teme. A onda čujete ceo lanac sumanutosti, koji se logično nastavlja na prvu iskrivljenu, sumanutu ideju.

Takođe, u početku, ove sumanutosti ne moraju izgledati sumanuto, tj. mogu imati nekih realnih elemenata, iako su jasno apsurdne. Na primer, da je partner vara i to u tolikoj meri da to radi i sa njihovom zajedničkom decom, kao i da se prostituiše, zbog čega zarađuje velike količine novca, zbog čega je kažnjen odsecanjem polnih organa. Dokazi za ove tvrdnje su tragovi „semene tečnosti“ koje nalazi na donjem vešu partnera, kašnjenje kući s posla, „čudno” gledanje prilikom kucanja SMS poruka na mobilnom telefonu, novi sat koji je kupio i sl. Pomoć u nabavljanju dokaza često traže i od privatnih detektivskih agencija, nose veš na uzorkovanje u laboratorije itd. Realnost u ovom slučaju je da je partner ovakve osobe imao ozbiljnu operaciju zbog tumora i da mnogo radi, a sve ostalo je potpuno nerealno.

Ove ideje nikada nisu toliko bizarne kao kod shizofrenije, gde su ideje jako “pomerene” i nemaju ama baš nikakvog dodira sa realnoću, „van zdrave pameti“ su – na primer, da je pacijent uključen u svemirsku mrežu preko koje čita misli i u stanju je da ih odašilje pomoću aparata koji mu je ugrađen u zub i kojima šalje elektromagnetne talase kojim utiče na erupciju vulkana na Marsu i sl.

Ipak, kasnije, kako poremećaj duže traje, a osoba sve teže funkcioniše zbog čestih sukoba sa okolinom i neprijatnih osećanja koja prate poremećaj, a koje osoba ne ume da razreši, cela ličnost počinje da trpi i da se menja. Često su osobe veoma ostrašćene i uzbuđene u vezi sa sadržajem koji iznose, barem u početku bolesti. Kasnije, kada o tome pričaju, često se i ne primećuje tolika uzbuđenost, ali je ona jasno vidljiva iz postupaka koje osobe koje pate od ovog poremećaja čine kao što su ubistva, samoubistva, česte prijave sudu, policiji itd.

Paranoidna psihoza

Kod paranoidnih psihoza, opet, celokupna ličnost je zahvaćena poremećajem od početka, lako se da videti da osoba ima ozbiljan poremećaj, jer čudno razmišlja u vezi sa mnogim životnim temama, sistem sumanutih ideja nije tako logično i čvrsto povezan – tu je obično više grupa sumanutosti na razne teme, a emocije često nisu baš toliko intenzivne.

Postoje različite vrste paranoičnih psihoza tj. paranoje u zavisnosti od tematike za koju su sumanutosti vezane:

Revandikacione sumanutosti – revandicatio znači povraćaj, nadoknada, izvršenje pravde tako što se vraća izgubljeno pravo i u ova grupa sadrži četiri podgrupe:

Procesni kverulanti – osobe koje su stalno na sudovima, stalno se zbog nečega sude i tuže. Tuže svoju firmu, rođake, prijatelje, zbog raznih nepravdi u vezi nasledstva, posla, imovine, etike, morala itd.
Procesni kverulanti – osobe koje su stalno na sudovima, stalno se zbog nečega sude i tuže. Tuže svoju firmu, rođake, prijatelje, zbog raznih nepravdi u vezi nasledstva, posla, imovine, etike, morala itd.
Sumanuti pronalazači – veruju i svima tvrde da su genijalni pronalazači i da im pravo na njihov pronalazak nije priznato, ili im ga je neko „ukrao“, zbog čega se stalno tuže i sude i zahtevaju priznavanje svog ekskluzivnog pronalaska.

Fanatični idealisti – kada osobe sebe doživljavaju kao vođe novog svetskog poretka, vere, socijalne reforme itd, zbog čega se bore da to i ostvare i to na vrlo fanatičan način.
Sumanuti megalomani – osnovno kod njih su ideje veličine, jer imaju natprirodne moći, pamet, spsosobnosti i da su u krvnim ili poslovnim vezama sa poznatim ličnostima i porodicama ili da pripadraju velikim i važnim organizacijama kao što su CIA, vlada, kraljevske porodice i sl.

2. Strasne sumanutosti:

Sumanuta, patološka ljubomora – osoba veruje da je partner neveran i traži dokaze ljubavi i neverstva (kasnije samo ovog drugog) kako u sadašnjosti, tako i u prošlosti i u budućnosti, što vezu pretvara u pakao koji se ne može izdržati. Pošto često počinje postepeno, sa postupcima koji se tumače kao normalna ljubomora, pa se polako razvijaju ka sumanutoj, partneri ovakvih osoba često dugo trpe razna maltretiranja pre nego što shvate da je osoba bolesna.

Erotomanija – osoba veruje da je u nju zaljubljena ili da je voli neka osoba, i to uglavnom neka veoma poznata, istaknuta ili bogata ličnost. U prvoj fazi osoba pokušava da dođe do ličnosti za koju smatra da je voli, da joj priđe, pokaže svoja osećanja, nada se, jer postupke te ličnosti, npr. izjave na TV-u, tumači kao tajne znake ljubavi prema sebi. Zatim, kada joj postane jasno da od toga nema ništa, počinje da se ljuti i optužuje a u sledećoj fazi počinje da je proganja i mrzi.
Senzitivna sumanutost odnosa – osoba oseća da je u centru zbivanja koja stežu obruč oko nje, koja su preteća i ugrožavaju je. Oseća se priteranom uza zid i sve koji su oko nje doživljava pretećim i ugrožavajućim, zbog čega se osoba povlači u sebe, depresivna je i sve više oseća da je slaba i bespomoćna.
Interpretativna sumanutost – ovakve osobe veoma čudno interpretiraju spoljašnju stvarnost ili telesne senzacije, misli, osećanja, snove. Na primer, ono što čuju na televiziji, kako se neko nasmejao ili na koji način je nešto rekao, šta je obukao ili slično, za njih ima posebno značenje. Npr. ako je poznanica danas stavila ljubičasti ruž, to znači da će doći do rasta akcija na berzi, ili ako mu krče creva, to znači da je sasvim sigurno oboleo od side, isl.

U ovu grupu poremećaja spadaju i ljudi koji boluju od sumanute hipohondrije, koja se po kvalitetu razlikuje od obične hipohondrije, tj. straha od određenih bolesti. Npr. osoba veruje da joj paraziti gamižu pod kožom, zatim „hvata“ parazita i odnosi ga lekaru kao dokaz i na analizu.

Kako nastaje paranoja i kada?

– Paranoja može nastati bilo kada tokom života, ali najčešće počinje u srednjim i kasnijim godinama života. Današnja nauka nema tačan odgovor zašto nastaje paranoja, već samo govori o raznim mogućim uzrocima, među kojima se spominju povrede glave, zloupotreba psihoaktivnih supstanci, struktrura ličnosti, loše roditeljevanje, genetika, stresna i traumatska iskustva u životu, poremećaj neurotransmitera mozga…

Ono što je zajedničko, ako jako generalizovano posmatramo parnoične poremećaje, jeste da je sumanuta ideja ili sistem sumanutosti jako važan u životu obolelele osobe i ona na taj način, koji je zdravom čoveku teško shvatljiv, kompenzuje nedostatke u doživljaju sebe.

Ako se vratimo na trenutak na podelu paranoičnih psihoza, videćemo da u svim vrstama poremećaja pacijent u stvari, zbog poremećaja koji ima, sebe doživljava kao važnu osobu oko koje se dešavaju veoma važne, ili neuobičajene, ekskluzivne stvari, koje ih veoma izdvajaju od ostalih ljudi.

Kako se leči?

– Kod ove vrste poremećaja neophodna je primena lekova, koji će pomoći pacijentu da se distancira od ideje koja mu je toliko važna da oko nje organizuje ceo svoj život.

Kada to postignemo u nekoj meri, potrebno je sa pacijentom raditi, najčešće u uslovima lečenja u bolnici, na tome da ideju „pomeri” iz centra svoga bivstvovanja, pomoći mu da nauči da drugačije funkcioniše i da, koliko god je moguće, svoje viđenje o sebi koriguje na zdrav način, a ne pomoću sumanute ideje.

Ovaj proces je dug, iscrpljujući za okolinu i samu osobu, a potrebno je da sa osobom radi tim stručnjaka da ne bi došlo do iscrpljenja terapeuta.

Koliko je opasna?

– Paranoja može biti veoma opasna, kako za osobu koja je ima, tako i za osobe koje su objekat paranoične ideje – partnera, porodicu, šefa, ličnost za koju veruje da je voli i sl. Kada je osoba zbog sumanutosti gnevna ili očajna i ne vidi izlaz, može pokušati ili počiniti ubistvo ili samoubistvo.

Kako prepoznajete paranoju ili neki njen oblik kod osoba sa kojima se srećemo svakodnevno, koji nisu svesni da su oboleli ili nije uzela previše maha?

– Sem paranoičnih i paranoidnih psihoza, postoje i ljudi koji imaju tzv. paranoidni poremečaj ličnosti, paranoidne crte ličnosti i paranoidnu adaptaciju ličnosti.

Osoba sa paranoidnim poremećajem ličnosti je osoba koja je rigidna, perfekcionista, obično veoma pametna, ali sumnja u sve i svakoga i sa takvom osobom je jako teško živeti, jer će zameriti svima i svakome na svaki postupak koji proceni kao najmanju grešku, nepoštovanje ili nepravdu. Teško će funkcionisati u društvu, često biti sama, jer ne veruje nikome i često će biti u sukobu sa svima, jer će verovati da je ona jedino ispravna i pravedna, a svi ostali pokvareni. Ovakva osoba će često imati izlive besa, koji se mogu završiti i fizičkim nasiljem zbog svih nepravdi koje su joj nanete. Ali, ova uverenja nikada neće ići do nivoa sumanutosti.

Osoba sa paranoidnim crtama ličnosti će biti sve ovo, ali u mnogo manjoj meri i sa njom će već biti lakše živeti.

A osoba sa paranoidnom adaptacijom ličnosti je zdrava osoba, koja jeste perfekcionista, sumnjičava i veoma pametna, ali je to ne remeti u svakodnevnom funkcionisanju i dobro je uklopljena u svoju porodicu i društvo.

Inače, svi mi imamo neku adaptaciju ličnosti bilo da je to histrionična, šizoidna, opsesivna itd, što ne znači da imamo neki poremećaj, već da je to način na koji smo naučili da funkcionišemo u svetu. Adaptacija u stvari opisuje na koji način najčešće reagujemo.

Skraćenu verziju članka možete pročitati na portalu B92.

Nasilje među mladima u Srbiji

Aleksandra Bubera Članci i tekstovi 16/01/201905/05/2025agresivnost, asertivnost, emocionalna pismenost, fenomen grupe, fenomen vođe, kazna, mladi, nasilje, prevencija nasilja, psihologija mase, razmažena deca, roditelji, socijalna pismenost, vaspitanje, zanemarena deca, zlostavljana deca 0 Comment

Aleksandra Bubera

Dilema, 15.10.2009.

Nasilje među mladima najčešće, na žalost, svoje najdublje korene ima u primarnoj porodici, vaspitanju i stepenu emocionalne i socijalne pismenosti (ili nepismenosti) koja iz toga proističe.

Naime, svako dete kad se rodi ima neko svoje genetsko nasleđe i temperament. Gotovo sve ostalo se da „ukalupiti“. Tako da, pod uslovom da imamo jedno barem prosečno inteligentno dete, koje je fizički zdravo, od njega možete da vaspitanjem oblikujete gotovo bilo kakvu osobu.

Dakle, kakvo će dete sutra biti zavisi u mnogome od vaspitanja.

Vaspitanje nije samo ono što se detetu govori, već i ono što vidi od roditelja, kako se oni ponašaju, i kako se oni osećaju. Ukoliko je vaspitanje uravnoteženo, odnosno ukoliko je dete željeno, voljeno, ako mu se priznaje osnovno ljudsko pravo da postoji i da bude voljeno i važno roditeljima, i ima uravnoteženu količinu uslovne i bezuslovne ljubavi – ono će sutra biti jedna zdrava odrasla osoba koja će biti sposobna da se snalazi samostalno u svetu.

Pored ljubavi, jedna od osnovnih uloga roditelja je da dete stimulišu. Istraživanja su pokazala da deca koja nemaju osobu za koju će se vezati i koja će se o njima starati, neće se snalaziti dobro u životu. Takva deca zaostaju za drugom, postaju tužna i depresivna, češće se razboljevaju, pa čak i umiru. Dakle, deci je neophodna stimulacija, odnosno, neko ko će o njima brinuti, ko će im pričati i za koga će se vezati.

Zanemarena deca kasnije u životu imaju problema, jer ne mogu da se socijalizuju, i nisu naučila kao da se uklope u društvo. Tada se uklapaju onako kako ona misle da treba, i tu može da dođe do raznih devijacija od toga da je dete povučeno, neuspešno, pa do toga da se ono ponaša nesocijalizovano, „divlje“…

Zlostavljana deca, sa druge strane, imaju i previše stimulacije, i to one negativne.

Takva deca su najčešće teško fizički i psihički kažnjavana, povređivana i ponižavana.

Takva deca su naučila da je ovaj svet jedno opasno mesto, džungla, gde važi zakon jačeg. Posmatrajući svet tako, i ono će ili da gazi ili će biti zgaženo, i ponašaće se tako dalje tokom svog života. Dakle, prema onome ko je od njih jači oni će se potčiniti, a slabije će gaziti.

jedan deo zlostavljane dece za razliku od prethodne grupe postaju hronične žrtve i kasnije tokom života često nesvesno ulaze u takve situacije i odnose, bilo lično, bilo profesionalno koje će imati sličnosti sa situacijom u primarnoj porodici. I kao odrasle osobe, često nastavljaju da trpe verbalno i fizičko nasilje, i slično kao kada su bili mali, ne umeju da se iz te situacije “izvuku”.

Jedan deo zlostavljane dece, pak, izraste u uravnotežene osobe, koje, niti vrše, niti trpe nasilje. Ipak, čak i takva deca, najčešće imaju posledice u psihološkom smislu, sa kojima je potrebno da se izbore.

Međutim, problematična deca mogu da budu i ona razmažena, koje ima sve više u poslednje vreme. To su deca kojoj nisu postavljene granice, od kojih nije mnogo traženo i nisu kažnjavana kad nešto pogreše. Jer, još jedna od osnovnih potreba dece je i potreba za strukturom i granicama. Takva deca imaju osećaj da im je sve dozvoljeno, šta god da požele, da ništa nije kažnjivo.

Psihologija mase

Psihologija mase je vrlo interesantna stvar. Kada se ljudi nađu u grupi, cela grupa će biti na nivou pojedinca koji je na najnižem razvojnom nivou.

Drugi fenomen grupe je fenomen vođe. Članovi grupe u vođu projektuju svoje grandiozne nerealne fantazije, očekivanja i predstave moći i vlasti. Vođa, sa druge strane, obično nesvesno, „pristane” da to sve „pokupi“ od članova grupe i, budući da je nedovoljno svestan šta se u stvari događa i šta je „njegov“ a šta sadržaj članova grupe, umesto njih ispoljava agresivnost, predstavu moći i vlasti, strahove i „ludilo”.

I onda imamo s jedne strane grupu koja funkcioniše na najnižem mogućem nivou, a s druge strane vođu sa nerealnim „potencijalima“, pa je tako moguće da grupa radi sve ono što pojedinac van grupe ne bi mogao, ili ne bi hteo da uradi. Tako vrlo lako dolazi do masovnih incidenata, proganjanaja drugih grupacija – „njih“ na osnovu različitosti među grupama.
Važan faktor je i to što se na osnovu različitosti druga grupa dehumanizuje. To se manifestuje tako što smatramo da smo „mi“ „dobri“, a oni „loši“ samo zato što su druge vere, boje, nacije ili navijaju za drugi klub, dakle, da manje vrede kao bića od nas, pa su tako „oni“: stoke, majmuni, „crnje“, „žabari“ ili šta god što sa sobom povlači predstavu da je u redu da budu ponižavani, prebijeni, ili ubijeni. Gubi se slika pojedinca koji je vredno ljudsko biće kao i mi, te nastaje slika neke manje vredne osobe ili grupe koja je toliko loša da zavređuje da bude istrebljena. Ovo je uvek uslov, uz potčinjavanje vođi ili autoritetu, da bi se desile stvari poput nasilja među grupama, rata, genocida i sl.

Mladi koji su agresivni u grupama su sugestibilni, još su u fazi razvoja pa je njima lakše manipulisati. Nisu sasvim razvijene ličnosti, podložniji su sugestiji od zrele ličnosti, i uradiće pre ono što se od njih traži, da bi se dokazali i pripadali vršnjačkoj grupi. „Drugačije izgleda kad smo svi zajedno… Svi to rade pa ću i ja”.

Efekat grupe na razmišljanje pojedinog člana grupe je i eksperimentalno dokazan u psihologiji putem više eksperimenata kada je, na primer, od ispitanika traženo da daju tačne odgovore. Ako svi ostali članovi grupe trvde da je pogrešan odgovor tačan, u oko 80% slučajeva i odrasli ispitanici, nakon nekoliko ovakvih ponavljanja, počinju da tvrde da je pogrešan odgovor tačan, jer više veruju socijalnoj stvarnosti (ostalima kojih je 10, na prema njemu jednom). I tako crno može postati – belo!

Tu je i podeljena odgovornost, jer kada se osobe nalaze u grupi onda se ne zna tačno ko je nešto skrivio, nego je to uradila „grupa“, pa time odgovornost subjektivno izgleda manja, nego kada pojedinac nešto sam uradi pa posle odgovara za svoje delo… ili nedelo.

Istorijsko-socijalni kontekst

Zatim, veliki je problem što se ne bavimo prvo samim sobom, pa tako ni svojom decom i mladima uopšte. Godinama su ljudi bili ušuškani i uljuljkani. Bili su takođe delom i lišeni lične odgovornosti. Bilo je dovoljno završiti školu i svi ostali problemi su bivali ubrzo rešeni: posao, kredit, kuća, kola… Međutim, došle su devedesete, rat, nemaština, zatim i tranzicija, a na kraju i kriza i mnogi se nisu snašli. Neki ljudi još ne mogu da shvate da, ukoliko oni sami sebi nešto ne obezbede, neće niko drugi to za njih da učini – ni pojedinci, ni institucije društva.

Takođe, došlo je do jednog kvalitativnog pomaka unazad u smislu rasplamsavanja nacionalnih opredeljenja. Bilo je mnogo gneva i mržnje, ljudi su bili razočarani, besni, osećaju se prevarenim i nemaju smernice kako da srede život. A mnogi su još uvek egzistencijalno ugroženi. Tako da smo iz nekog relativnog komfornog života prešli u surovo preživljavanje.

Roditelji tako nisu imali vremena da se bave decom, jer su gledali kako da prežive. Ljudi su postali suroviji. Deca su sve to gledala i slušala. Videli su da se ne isplati završiti fakultet jer su takvi ljudi preživljavali, živeli kod svojih roditelja i nisu mogli pošteno da zarade. Dok su se oni, koji su se odali kriminalu, i te kako dobro snalazili i zarađivali. Pa tako, kako je društvo postalo brutalnije, tako je to postajala i omladina.

Sistem vrednosti se izmenio, ili nestao, pa je takvo postalo i ispoljavanje agresivnosti – destruktivno, umesto kreativno, s mržnjom, umesto uz zdravu kompeticiju, sirovo umesto socijalizovano…

Celoj klimi doprinosi i društvena situacija: u poslednjih 20-ak godina, država je menjala nekoliko puta ime i uređenje, ništa više ne deluje stalno i sigurno, sve je na „klimavim nogama” i ne deluje da će ono što je važilo juče, važiti i sutra. Ove društvene promene pratile su i promene na nivou manjih društvenih jedinica: porodice, škole, firme, komšiluka.

Prestalo je da važi bazično poverenje među ljudima i u ljude, a nasilje je na velika vrata ulazilo sa svih strana, sa TV-a , radija, iz novina. A onda se odomaćilo svuda oko nas. Oružje ste mogli da kupite gotovo svugde, nasilni likovi su postali uzori, kao i njihovo ponašanje. Sem toga, ne kaže se zabadava da „nužda zakon menja”- pa su tako mnogi ljudi bili prinuđeni na razne, inače i njima samima neprihvatljive, oblike ponašanja da bi preživeli. U takvim situacijama neke „više” vrednosti, koje dolaze do izražaja kada živimo u zoni komfora, otpadaju sa liste prioriteta i koncentrišemo se na „golo” preživljavanje. Što svakako ne treba da bude opravdanje za ovakvo ponašanje.

Mlad čovek, u periodu formiranja svoga identiteta, prolazi kroz proces i razne faze traženja. Ako nije imao stabilnog i dostupnog roditelja ili staratelja, zdravo socijalno okruženje, ako mu nisu čvrsto postavljane granice i zahtevi, ako nije kažnjavan za ono što je skrivio, ako nije hvaljen zbog svojih dobrih osobina i postupaka, teško da će sam postati stabilan, da će poštovati svoje i tuđe granice, da će osećati krivicu kada nešto skrivi i da će sebe na zdrav način poštovati i voleti.

Smatraće da je za njegovu frustraciju odgovoran neko drugi: roditelji, društvo, ili „oni drugi”. Pri tome neće zastati da se zapita kako može konstruktivno da reši problem. Tražiće sebe i svoj identitet pokušavajući da se identifikuje sa svojim uzorima, koji će biti iz „priče” slične njegovoj – naduvane veličine, bez granica, bez kriterijuma i poštovanja a koje se nameću zbog svoje neartikulisane agresivnosti, koja potiče iz straha ili razmaženosti.

Agresivnost, ukoliko je odbrambena ili kreativna, je neophodna i poželjna. Znači, nije cilj da iskorenimo agresivnost, već da je upotrebimo kreativno i socijalno prihvatljivo, a to se onda zove asertivnost – zauzimaj se za sebe, ali znaj da i drugi imaju to isto pravo, poštuj njih kao što poštuješ sebe. Iz toga je jasno da prvo moramo znati da sebe zdravo volimo i poštujemo.

Suzbijanje i prevencija nasilja

Preventivno bi bilo neophodno uvesti u škole emocionalno opismenjavanje od strane obučenih eukatora koji imaju psihoterapijsko iskustvo, da drže radionice koje bi uključivale razne sub-grupe, što bi posledično dovelo do toga da deca počnu da primećuju više međusobnih sličnosti, nego razlika, kao i da shvate da svi imamo jednaka prava i da pripadamo istom plemenu – ljudskom.

Ovo je već rađeno u SAD i stručnjaci koji su pratili ovakve projekte zabeležili su veoma izražen pad nasilja među vršnjacima, u školama, pa i u zajednici.

Takođe, važno je i strukturisanje vremena, posebno u populacijama dece kojom se niko ne bavi, kroz pružanje raznih sadržaja koji će biti edukativni, zabavni, a gde će se ona osećati prihvaćenom i njihov doprinos biti prepoznat.

Poznat mi je i „domaći“ primer pokojnog profesora Silvestera Hajnala, koji je mnogo voleo horsku muziku. Osnovao je hor mladih i primao sve koji su želeli da pevaju, jedini uslov je bio da imaju sluha. Pred njim nije bilo važno da li ste bili dobar ili loš učenik, iz kakve ste bili porodice. Jedino je beskompromisno tražio disciplinu u dolaženju na probe i nastupe, hvalio članove za svaki uspeh, govorio im koliko su dobri i posebni, jasno postavljao granice ako je neko kršio pravila… Mnoga deca, koja su bila „problematična“, našla su sebe u tom horu, uz svoje vršnjake, uz uživanje u muzici, druženje, putovanja i osećala su se voljena. I izrasla su kroz to korektivno iskustvo u samostalne, sposobne osobe, koje su bile u stanju da vole i poštuju sebe i druge.

Kazna je takođe sekundarno – preventivna mera i zbog toga krivica uvek treba da bude individualna, a takve treba a budu i konsekvence. Represija nikada nije iskorenila nasilje, ali je potrebno da postoje represivne mere, koje bi, poželjno, trebalo da budu i korektivne, što je teško ostvarivo, ali nije nemoguće. Takvi primeri su zabeleženi u istoriji psihoterapije.

Moguće je da postojeće grupe nasilnika, koje su se provlačile kao legalna udruženja, odu u „ilegalu”, ali da li će i dalje opstajati, zavisi od opšte društvene postavke, ali i od „vakcinisanja” mladih prema uticajima ovakvih grupa. Ako se mladima ovakve grupe predstave kao grupe osoba koje se tako ponašaju zato što su njihovi članovi „nezreli”, „nesposobni da se drugačije iskažu” i da je „in” upravo odupreti se pozivu na takve aktivnosti, jer to pokazuje karakter, čvrstinu, sposobnost da se razmišlja svojom glavom. Onda je verovatnije da većina mladih neće biti zainteresovana da im se pridruže niti da ih podržavaju, i takve grupe će moći da opstanu samo u neizbežnom statističkom procentu koji postoji kao očekivan u svakom društvu.

Odgovornost za ovu „vakcinaciju” je prvenstveno na porodici, a zatim na svim medijima i svim strukturama društva, koje treba da nasilje kategorišu kao nedopustivo, neprihvatljivo i da predlažu druge, konstruktivne modele (i kroz lični primer) rešavanja problema – jer kao što nasilje rađa nasilje, tako se i ljubav, poštovanje i razumevanje multiplicira.

Naša omladina, a i omladina svih zemalja, je sada mnogo povezanija nego pre, zahvaljujući medijima, internetu i mogućnosti da se stigne brzo s kraja na kraj sveta. Tako se “nova moda” na primer, virtuelno nasilje, brzo širi i kod nas. Nije čudno da povremeno potpuno neselektivno „presađuju“ u naše uslove sve što je „in“.

Ali isto tako, ove nove trendove možemo da iskoristimo i u preventivne svrhe.

Izbor je na nama.

Stanja maničnih depresija od bolesnika za tren prave ubicu

Aleksandra Bubera Članci i tekstovi 16/01/201905/05/2025agresija, bipolarni afektivni poremećaj, depresija, duševni bolesnici, manična depresija, psihički poremećaji, psihijatrijski bolesnici, shizofrenija, šizofrenija 0 Comment

Marko Petković, Blic, 03.07.2011.

BEOGRAD – Građani Srbije zbog stida i straha od diskriminacije nerado rešavaju svoje psihičke probleme odlaskom kod stručnjaka. Uvreženo je mišljenje da će zauvek biti obeleženi kada jednom otvore karton, pa zato veoma teško odlaze čak i u dispanzere domova zdravlja, objašnjava za “Blic nedelje” psihijatar Aleksandra Bubera.

Bubera se, pritom, posebno osvrnula i na prošlonedeljnu tragediju u Nišu, kada je majka sa dvoje dece skočila u smrt sa terase. Članovi porodice pretpostavljaju da su njeni psihički problemi verovatno izazvani bolešću sina.

Psihijatar Milan Milić smatra da na agresivno i autoagresivno ponašanje, kad je reč o uzrocima koji leže u duševnim bolestima, najviše utiču šizofrenija paranoidnog tipa i bipolarni afektivni poremećaj, odnosno manično depresivna psihoza.

Nisu svi oboleli – ubice

Stručnjaci posebno ističu da nije svaka osoba sa psihičkim problemima potencijalni ubica. Da li će neko da počini zločin, više zavisi od strukture ličnosti, nego od bolesti. Naime, podaci pojedinih istraživanja pokazali su da osobe obolele od duševnih bolesti ne predstavljaju dominantnu društvenu populaciju u ovim tipovima agresivnog ponašanja. Od svih analiziranih ubistava 11 odsto počinilaca bolovalo je od šizofrenije, dok je depresiju imalo svega osam odsto.

– Smatra se da ovi poremećaji uvećavaju rizik od pojave agresivnosti tri do devet puta u odnosu na opštu populaciju, dok je rizik značajnije veći ako su oni u kombinaciji sa narkomanijom ili alkoholizmom. Kod obolelih postoji veći rizik za pojavu agresivnosti zbog poremećaja mehanizama koji kontrolišu njeno ispoljavanje, što je uslovljeno bolešću. No, s obzirom da agresivnost, praktično, postoji kod svih ljudi, samo je pitanje koliko to dobro kontrolišemo – kaže Milić.

Posledice agresivnog ponašanja nije lako predvideti, pogotovo što procena verovatnoće agresivnih ispada varira između 10 i 70 odsto. Neki od faktora koji mogu da utiču na pojavu agresivnosti jesu niži obrazovni nivo, agresivno ponašanje i duševne bolesti u porodici, prethodni agresivni nastupi, korišćenje droge ili alkohola, sumanute ideje proganjanja, doživljaji ugroženosti ili sopstvene ogromne vrednosti i moći, kao i odbijanje ili izbegavanje lečenja.

Ipak, rođaci i prijatelji obolele osobe mogu na osnovu određenih simptoma da primete ukoliko nešto nije u redu sa njihovim bližnjima i da na taj način na vreme pomognu da se problem reši.

– Osim uobičajenih simptoma, poput halucinacija, sumanutih ideja, manije proganjanja ili bezvoljnosti, povlačenja u sebe, stava da je svet loše mesto i da nije vredno živeti, treba obratiti pažnju i na to kako osoba gleda na druge u svojoj okolini. Ako obolela osoba smatra da je neko bezvredan ili ukoliko postoje znaci izrazitog prezira i mržnje, kada se za opisivanje nekih osoba upotrebljavaju pogrdni izraze i o njima se razmišlja kao o životinjama ili stvarima, onda lako može da dođe do ubistva jer osobi koja ima takvu percepciju žrtva nije vredna života – objašnjava Aleksandra Bubera.

Kriminolog Dobrivoje Radovanović mišljenja je da duševno obolele osobe sklone agresivnom ponašanju ne mogu da se izleče, već da je sve što može da se uradi njihova kontrola.

Šizofrenija

– Slušne halucinacije (oboleli čuju glasove koji im nešto govore ili zapovedaju, pričaju sami sa sobom), sumanute ideje da ih neko proganja, prati, prisluškuje, da imaju kontakt sa bogom, da mogu da šalju misli na daljinu, deluju kao da nemaju emocije, pokazuju bezvoljnost, povlače se od ljudi, imaju isprekidane misli, nelogične rečenice, strahove…

Bipolarni afektivni poremećaj

– Javlja se u maničnom ili depresivnom obliku koji mogu da se smenjuju. Tipični simptomi manične faze jesu povišena energija, odnosno oboleli su stalno u pokretu, malo spavaju, ponašaju se euforično ili razdražljivo, puni su nerealnih ideja i planova, upadljivo se oblače i šminkaju, pričaju bez prestanka, hipererotizovani su, često su ubeđeni da imaju posebne moći, da su svetski poznate ličnosti…

– Oni mogu da se drže pod kontrolom uz redovno uzimanje lekova pošto je to uslov da budu dnevno prilagođeni životu. Čim prestanu da uzimaju lekove, dolaze u situaciju da zapadnu u maničnu depresiju ili u neki drugi oblik psihoze koji nosi pojavu veće agresivnosti. Oni, zapravo, ubijaju u toj fazi nemira. Slučajevi poput onog u Nišu najčešće se i dešavaju kada osoba prestane da uzima terapiju ili ako nikada nije ni bila pod terapijom – govori Radovanović.

On naglašava i da nijedna duševno obolela osoba ne smatra da je bolesna i zato odbijaju uzimanje lekova. Takvim ljudima najveću pomoć treba da pruže bliske osobe.

– Ukoliko se osoba razgovorom privoli da ode kod psihijatra, onda može da joj se pomogne terapijom. Lekar će da proceni da li je neophodna hospitalizacija ili je dovoljno da se samo daju lekovi – kaže Aleksandra Bubera.

Ona dodaje da niko ne može da bude nateran da se leči, osim u slučajevima kada to naloži sud.

– Postoje zakonska rešenja o “nedobrovoljnoj hospitalizaciji”. To se sprovodi ukoliko postoji osnovana sumnja da osoba ne može sama da upravlja svojim postupcima ili da podleže uticaju glasova i sumanutosti. Posebno ako preti da će da povredi sebe ili drugoga. Tada hitna pomoć odvodi obolelu osobu na procenu u psihijatrijsku ustanovu, gde može da bude zadržana 48 sati. Tamo ga obavezno pregleda konzilijum od pet lekara specijalista, posle čega sud odlučuje da li će ta osoba i protiv svoje volje ostati hospitalizovana – objašnjava Bubera.

Izvor: Blic

Optimisti idu napred, pesimisti ne idu nigde

Aleksandra Bubera Članci i tekstovi 16/01/201905/05/2025optimisti, optimizam, pesimisti, pesimizam, pozitivne misli 0 Comment

Press Online, 16.10.2011.

Najpoznatiji srpski psihijatri tvrde da je svakome potrebna doza pozitivnih misli da bi se preživeo dan, ali da uvek treba biti realističan i ne zaletati se grlom u jagode ni glavom u budućnost.

Da ekipa Pressmagazina koja je radila na temi „Optimizam” nije potplaćena grupica ludaka i budala koji su, eto, rešili da se prave pametni i ostatku Srbije teoretišu kako ne treba da odustaju od života ni onda kada skoro i da nema razloga da urade suprotno, potvrđuju i stručnjaci.

Naši poznati psihoterapeuti i psihijatri objašnjavaju zašto treba biti optimista i u situaciji kad smo okruženi lošim vestima i kada nam se ne živi, a ponajmanje u Srbiji.

Naši sagovornici objašnjavaju da li je pametno i zašto je dobro biti optimista i koja je prava doza pozitivnih misli neophodna da se preživi dan a da se istovremeno ne bude nerealan.

Dr Zoran Milivojević, naš istaknuti psihoterapeut, kaže da niko nije vidovit i zato je dobro da ljudi imaju dvojak odnos prema budućnosti: da na nju gledaju pozitivno i negativno. Kada gledaju pozitivno, vide pozitivne ciljeve, to im daje snage da se ka njima usmere, osećaju entuzijazam, snagu, imaju životnu energiju. Kada gledaju negativno, vide probleme. To je važno jer im zabrinutost donosi dve dobiti – da urade nešto u sadašnjosti da bi sprečili neke negativne scenarije i da se, ako ne mogu da ih spreče, sada pripreme za njih.

– Dakle, najzdravije je pet minuta biti optimista, a zatim pet minuta pesimista. Tako čovek ime volju da ide napred, ali je na tom putu oprezan. Pesimisti ne idu nigde jer stalno dokazuju da je put opasan, da ne vredi išta učiniti.

Optimisti stalno idu napred, ali veoma često loše prolaze – objašnjava Milivojević.

Istina je da je u našoj situaciji, koja je u mnogim stvarima negativna, normalno da ljudi budu realistični i da budu više pesimisti u vezi sa onim stvarima na koje ne mogu da utiču. Ali svako od nas ima onu zonu oko sebe u kojoj može da menja stvari, može da se razvija i da utiče na događaje. To je, kaže Milivojević, lična zona optimizma koju svako treba da čuva.

On objašnjava i kako svaki čovek može da izgradi i na čemu da temelji svoju mikrooazu optimizma i u kojim sitnim zadovoljstvima može da pronađe zadovoljstvo, čak i kada mu se dešava puno loših stvari.

– Kako je to odnos prema budućnosti, na očekivanju, na proceni, tu svi ljudi imaju problem jer procene ne moraju da se ostvare. Optimizam je dobar kada ga ljudi temelje na procenama za koje je verovatno da će se dogoditi, a loš kada su procene nerealne i neverovatne. U nekim situacijama i nerealni optimizam može ljudima da pomogne da sačuvaju duhovnu snagu i da prežive. Ljudi osećaju zadovoljstvo kada ostvare svoje želje. Dakle, ključ je u željama, u tome šta ko želi, koliko su te želje ostvarljive kratkoročno i dugoročno. Kada se ostvari velika želja, ljudi su srećni. I zato je važno želeti one stvari koje mi sami možemo da ostvarimo, koje ne zavise toliko do politike, Kosova i EU. To su možda male stvari za druge, ali za pojedinca to mogu biti stvari najveće životne vrednosti – priča Zoran Milivojević.

On daje razloge zbog kojih ne treba padati u depresiju zbog objektivno loših uslova života prouzrokovanih teškom ekonomskom situacijom, besparicom i lošom perspektivom.

– Kada ljudi izgube nadu, postaju apatični. A nada je pasivna želja. Mi se možemo nadati da će nas političari uvesti u Evropu, da će se dogovoriti oko Kosova na način koji nam odgovara i slično, ali to su stvari koje ne zavise od nas. I zato treba raditi na željama, na onim ciljevima na koje možemo uticati, gde možemo biti uspešni. Mnogim ljudima je loša ekonomska situacija opravdanje da žive pasivno i da kukaju. Uvek ima mesta za one koji hoće da se pokrenu, da urade nešto. Ali prvi korak je mentalni jer su mnogi od nas uvereni da je nemoguće bilo šta uraditi. To je nešto što se u psihologiji zove „naučena bespomoćnost”. Kod nas je visok procenat „preduzetnih” ljudi, a to znači da treba preduzeti akciju i u svom svetu promeniti stvari – tvrdi on.

Međutim, Aleksandra Bubera, psihijatar, smatra da je pametnije biti realističan jer su optimizam, kao i pesimizam kategorije nerealnosti.

– Glasam za realnost. Kao što ne treba biti optimističan onda kada realno nema razloga za to, tako ne treba biti ni uvek pesimista jer nije uvek ni sve tako crno. I pored svih objektivnih okolnosti koje su zaista loše, čovek uvek može da se „uhvati” za sebe. Međutim mi još nismo naučili kako da se uhvatimo za svoje sopstvene potencijale i nismo se programirali na to da se upitamo šta sami možemo da uradimo da nam bude bolje – kaže ona.

Teška ekonomska situacija, tranzicija, mnoge su zatekle nespremne, a ljudi koji su živeli u vreme kada je bilo dovoljno da završiš fakultet pa ubrzo od države dobiješ posao i stan nisu se prešaltali. Ljudima je sada teško da prihvate da država neće ama baš ništa da pomogne i da je objektivno mnogo teško.

– Zato bi ljudi i trebalo da budu realni. Kada je već sve tako, trebalo bi da investiraju na vreme u svoje sposobnosti i da računaju da će doći loše vreme. Zato treba imati plan B. Savetujem planiranje i investiranje u svoje znanje i sposobnosti. Mnogi ljudi još ne znaju kakve im sve mogućnosti stoje na raspolaganju. Pa kad već neće da pomogne država, mama i tata, „loto” i koliko god da je sve ograničeno, ajde onda da svako od nas učini nešto da mu bude bolje. Uvek može nešto da se učini, osim ako nije u pitanju neko ko ima psihofizička ograničenja i u potpunosti zavisi od drugih – kaže Bubera.

I Dragana Nalić, neuropsihijatar, tvrdi iz iskustva velikog broja ljudi koji su prošli kroz njenu ordinaciju da je korisno i poželjno biti optimista jer to čini život lepšim i kvalitetnijim.

– Svako ko ima neki problem može da nađe neku svetlu tačku da mu to bude polazište i osnov iz kojeg će krenuti i pronaći sledeću svetlu tačku. Svako ko prizna sebi da ima problem ili dođe kod neuropsihijatra, priznaje sebi da želi da ide dalje u životu i da nije izgubio nadu i istrajnost. Misliti stalno crno nije dobar način da se izađe iz neke situacije koja je neprijatna i teška. Ljudi kojima je stalo se trude, istrajni su u svojoj nameri, a takvi ljudi su i optimistični, imaju pozitivan stav i pozitivna očekivanja. Ne vidim nijedan razlog zbog kog ne treba da budemo optimisti – kaže ona.

Postali smo nacija vikend roditelja

Aleksandra Bubera Članci i tekstovi 16/01/201905/05/2025delinkvencija, kapitalizam, porodica, roditelji, vršnjačko nasilje 0 Comment

Ana Mitić, Press Online, 27.11.2011.

Porodične veze: Prosečna porodica u Srbiji na okupu je svega nešto više od tri i po sata u radnoj nedelji, a stručnjaci se slažu da je to glavni uzrok sve češćeg vršnjačkog nasilja i maloletničke delinkvencije.

U jednoj radnoj nedelji, od ponedeljka do petka, prosečan bračni par u Srbiji provede sa decom 4,7 sati, dok se čitava porodica nađe na okupu još kraće – ni četiri sata. Stručnjaci se slažu da je to premalo vremena, što kao posledicu ima poremećene porodične odnose, razvode brakova, probleme u odrastanju kod dece, kao što je pojava nasilja. Ipak, malo ko ima odgovor kako uspostaviti ravnotežu između posla i privatnog života.

Psihoterapeut Zoran Milivojević objašnjava da je jedan od načina da deca i odrasli ljudi razumeju ljubav da im posvetimo svoje vreme jer ljudi posvećuju vreme onome što im je važno. Ako nam najveći deo vremena prolazi u društvenoj ulozi zaposlenog, to dovodi do otuđenja i negativnih pojava. Nesvesno zanemarujemo dete i neke faze u njegovom razvoju i vaspitanju, kao i ulogu partnera.

Važan je i kvantitet

– Za vreme provedeno sa detetom važniji je kvalitet od kvantiteta, ali ako je vremena premalo, ne možete ni da mu pružite kvalitet. Roditelji deci ne upućuju dovoljno poruka kojima se dete vaspitava i socijalizuje i ne učestvuju u njegovom životu.

Roditeljska funkcija se delegira pa decu vaspitavaju baba i deda, vrtić ili ulica, što može biti loše – objašnjava Milivojević.

Biljana Lajović, razvojni psiholog, kaže da je 4,7 sati nedeljno premalo vremena za dete, pa čak i ako smo mu potpuno posvećeni, jer je fizički nemoguće da se detetu za to vreme prenese dobar sistem vrednosti. Zbog malo vremena koje i sama porodica provodi na okupu, porodične veze su slabe, a dete ne vidi oslonac u porodici.

– Sve se svodi na to šta kome treba i šta bi trebalo da se uradi i porodica onda nije izvor zadovoljstva nego više neka poluoposlovna sredina i interesna zajednica. Deca onda nemaju bazičnu sigurnost, a to se kompenzuje kupovinom skupih stvari, što je sve jedan veliki začarani krug – zaključuje ona.

Vreme koje dajemo kapitalisti je većina našeg vremena, i dok je pre 15 godina nezamislivo bilo da se posao nosi kući, sada je i to postalo normalno. Aleksandra Bubera, psiholog, kaže da bi bilo dobro da provodimo više vremena zajedno, ali da savremeni način života to onemogućava, pogotovo za one koji žive u gradu i rade više poslova.

Promenjeno je radno vreme, većina ljudi radi od 9 do 17 sati, gotovo od jutra do mraka, pa kad dođu kući preostaje im samo da jedu i odu na za spavanje. Ljudi danas provode i više vremena pred televizorom nego ranije. Sve to ima posledice u porodičnim odnosima i u ponašanju kod dece.

Prepoznati opasnost na vreme

– Ako roditelji nemaju vremena za dete, onda će ono postati zanemareno i radiće onako kao ono misli da treba, bez uputstva i usmeravanja odraslih. Sa druge strane, imate roditelje koji to malo vremena koje provode sa detetom žele da provedu lepo, pa su popustljivi i nedosledni, što opet može da dovede do agresije kod deteta. I sama porodica se promenila. Ranije su porodicu činile dve generacije. Mlad čovek nije bio gazda u svojoj kući, ali je tu uvek bio neko ko može da pripomogne i pričuva decu. Sada je mnogo porodica prepušteno sebi, pa ako imate dva roditelja koji pokušavaju da spoje kraj sa krajem i trče iz jednog dela u drugi deo grada, i pored toga još dvoje male dece, sve je mnogo komplikovano – priča ona.

Roditelji bi trebalo što više da pričaju sa decom o tome šta im se dešava, o čemu razmišljaju, da intervenišu kada je to neophodno.

Po mišljenju ispitanika u ovom istraživanju, poslodavci bi mogli da olakšaju usklađenost privatnog i poslovnog života svojim zaposlenima tako da korišćenje godišnjeg odmora bude u terminu po sopstevnom izboru, da se koriste slobodni dani i da radno vreme bude fleksibilno.

Zoran Milivojević napominje da na vreme treba prepoznati opasnost i doneti neke odluke, kao što je da se posle 18 h potpuno posvetite detetu, porodici i sebi i da vas tada posao ne zanima.

– Ljudi moraju da upravljaju svojim vremenom. Nije lako, ali je moguće, pogotovo kada shvatite da imate problem – zaključuje Milivojević.

Fakti

– Prema rezultatima istraživanja portala Moj posao, čak 70 posto ispitanika potvrdilo je da poslovne obaveze jako utiču na privatan život, a samo četiri posto njih smatra da nemaju uticaja.
– Među onima koji zbog posla u drugi plan stavljaju potrebe svoje porodice više je muškaraca, njih 74 odsto, nego žena, 67 odsto.
– Privatan život takođe više pati kod ispitanika s višim mesečnim neto primanjima.
– Zaposleni u velikim kompanijama ili institucijama s više od 200 zaposlenih teže se nose sa poslovnim obavezama, a privatni život onih u stranim firmama i onih koji rade u privatnim preduzećima pod većim je pritiskom nego život zaposlenih u državnim firmama.

Izvor: Press Online

Ostale kategorije: