U ovom gradu u Srbiji sprema se zabrana kretanja maloletnika: Da li će to zaista sprečiti nasilje?

Aleksandra Bubera Članci i tekstovi 16/01/201906/05/2025alkohol, maloletnici, nasilje, psihoaktivne supstance, zabrana kretanja 0 Comment

Ako predlog prođe, roditelji će morati a plaćaju kazne, ako se ne pridržavaju odluke.

Ideja je tek na početku, jer je koordinaciono telo za borbu protiv nasilja u osnovnim i srednjim školama u Novom Sadu predložilo nove mere za suzbijanje vršnjačkog nasilja, među kojima se izdvaja zabrana kretanja maloletnika bez pratnje u kasnim večernjim satima.

Predlog podrazumeva da deca do 16 godina ne mogu bez pratnje odraslih da se kreću napolju od 22 časa u zimskom periodu, odnosno nakon ponoći u letnjem periodu.

Vladimir Jelić, član Gradskog veća za obrazovanje i predsednik Koordinacionog tela, rekao je da je povod za takvu inicijativu pre svega narkomanija među mladima, zbog čega je grad Novi Sad uveo niz mera, poput testova na narkotike, besplatne sportove i školske policajce.

– Ipak, smatramo da to nije dovoljno. Zahvaljujući nizu mera, među kojima je i ova, Island je procenat mladih koji aktivno koriste alkohol i psihoaktivne supstance za 20 godina sveo sa 44 na svega pet odsto. Ideja je da mlađi od 16 godina ne smeju da borave van kuće bez pratnje punoletne osobe koja za njih odgovara nakon 22 sata zimi, odnosno iza ponoći leti. Takođe, Koordinaciono telo je predložilo Skupštini Grada Novog Sada da se maloletnim licima zabrani boravak u lokalima koji služe alkohol posle 22 časa i da se, u slučaju nepoštovanja te odluke, kažnjavaju roditelji maloletnika i ugostitelji – ističe Jelić.

Jelić je optimista kada je reč o usvajanju nove mere uvođenja zabrane kretanja za mlađe od 16 godina bez pratnje odraslih u kasnim večernjim satima, ali, kako kaže, najpre sledi razgovor sa gradonačelnikom Novog Sada.

– Narednih dana ću imati sastanak sa gradonačelnikom Novog Sada, gospodinom Milošem Vučevićem, posle kog ćemo imati jasniji stav grada po ovim pitanjima. Ukoliko budu prihvaćene, očekujem da će ove mere doneti višestruke rezultate i da će biti početak sistemske borbe protiv narkomanije ne samo u Novom Sadu, nego i u celoj Srbiji – zaključuje Jelić.

Specijalista psihijatrije i psihoterapeut Aleksandra Bubera kaže da ovakav predlog može imati i dobre i loše posledice i da ga treba ozbiljno razmotriti.

– Dobro je što će dostupnost nekih stvari biti manja, mada će oni koji su se snalazili da dođu do alkohola i psihoaktivnih supstanci snalaziti i dalje, jer su takve stvari dostupne i ranije preko dana, a ne samo u večernjim satima. Takođe, neke dosadašnje mere, kao što je ona da maloletna lica ne mogu da kupe alkohol i cigarete, trebalo bi da su dovoljne, ali nisu jer se očigledno ne sprovode kako treba. Ne znam na koji način bi se predložene mere sprovodile, ali ako se bude dobro razmislilo i kvalitetno razgovaralo o njihovom sprovođenju, moglo bi da bude pozitivnih rezultata. Ovaj deo o zabrani boravka u ugostiteljskim objektima posle 22 časa sa decu ispod 16 godina apsolutno podržavam, međutim smatram da je u 22 časa još uvek rano ograničiti deci slobodu kretanja na ulici, jer mnogi se u to vreme vraćaju sa treninga i nekih drugih vannastavnih aktivnosti, a dovoljno su odrasli da to mogu sami. Sve ove mere nisu dovoljne ako škole ne rade konstruktivno na rešavanju problema nasilja i narkomanije ili roditelji o tom problemu nisu dovoljno edukovani – kaže psihoterapeut.

Izvor: Blic Žena

Kako se izboriti sa tinejdžerom? O čemu ćute ili lažu? Da li da se ljutimo?

Aleksandra Bubera Članci i tekstovi 16/01/201906/05/2025pubertet, roditelji, tinejdžeri, vaspitanje, vaspitanje tinejdžera 0 Comment

Integralni intervju dr Aleksandre Bubere sa novinarkom Lidijom Janković, čiji je deo objavljen na portalu B92.net 03.10.2018.

Šta i kada tinejdžeri prećutkuju svojim roditeljima? Koliko je opasno kad sami pokušavaju da reše problem kom nisu dorasli? Niz je pitanja u ovom osetljivom uzrastu i neretko roditelji nisu sigurni kako da reguju. Stručnjaci kažu da treba da ih razumeju i mnogo da razgovaraju, a ukoliko ih uhvate u laži, da zajedno odrede konsekvence za konkretan postupak.

Tokom odrastanja naša deca se sreću sa prvim životnim izazovima, razočaranjima, ljubavima, uspesima i neuspesima. Do koje mere roditelji treba da se “mešaju” odnosno treba li da insistira da im dete sve govori i kako treba da reaguju kad shvate da im ipak neke stvari deca prećutkuju?

Da li će nam se dete poveravati ili ne, obično se određuje mnogo ranije nego što dete postane tinejdžer i zavisi od toga kakva je situacija u porodici, kakav je model funkcionisanja ikakavi su uzročno posledični mehanizmi. Deca će prećutati ili ako smatraju da su učinila takav prestup da će dobiti veoma neprijatnu grznu ili kaznu, ako se boje da će ih roditelji poniziti, vređati, istući, ako se boje da će im samo još otežati rešavanje nečega što im je već problem, ako je to nešto čega se toliko stide da veruju da će roditelji zbog toga da ih odbace, al ii u slučaju ako su već naučili da mogu lako da izmanipulišu roditelje i da je to najlakši način da se provuku sa svojim ponašanjem, za koje i sami negde znaju d aje neadekvatno. Zbog toga je bitno mnogo ranije napraviti atmosferu gde dete može da kaže sve roditelju i da ništa niej toliko strašno kao da dete bude samo u nekom problemu koje prevazilazi njegove moći rešavanja istog. Ukoliko ovo nije postignuto ranije, bitno je da roditelji počnu da popravljaju odnos sa decom na način da ih slušaju, razumeju, da mogu da savladaju svoje reakcije, ali isto tako da umeju da budu glas razuma i konstruktivne kritike kada je to potrebno, na način koji će detetu pomoći da iz svoje greške nauči, a ne da s eoseća postiđeno, poniženo itd.

Neretko se iznenadimo kako su brzo deca porasla i kad u tom kontekstu od njih čujemo da se već desilo nešto što možda mi još nismo očekivali (na primer prvi poljubac), kako treba da reagujemo? Treba li da krijemo iznenađenje, da pokažemo zabrinutos zbog brzog odvijanja događaja i slično?

Ukoliko blisko pratimo svoju decu, ovakvi događaji neće biti uznenađenja, je rćemo biti upućeni u to šta s eu njihovim životima dešava, s kim se druže, kako provode vreme, koje se teme “vrte” u društvu, šta rade druga deca itd. pa ćemo imati predstavu i o tome šta kada može da se desi. Ukoliko ipak budemo iznenađenji, ne vredi da to krijemo, jer će deca svakako primetiti, čak i ako smo jakovešti, ona će znati da smo se iznenadili. Isto tako je bitno da ne odemo u drugu suprotnost i od toga pravimo dramu. Već da kažemo da nas je to iznenadilo i zbog čega, da uzmemo sebi vreme da razmislimo, udahnemo, izbrojimo do…koliko god nam treba i onda racionalno i staloženo razgovaramo o okolnostima događaja i probamo da razumemo šta se desilo i kako je došlo do toga da je to za nas “prerano” a za dete “na vreme”. I da onda zajedno vidimo šta ćemo s tim. Nekoj deci je potrebna edukacija i informacija, jer roditelji svesno ili nesvesno izbegavaju određene teme. Drugoj deci je potrebno razumevanje i podrška da razumeju sami sebe i svoje postupke; trećoj jasne granice. Sve zavisi od slučaja do slučaja.

Na primer, ukoliko tinejdžer puši i roditelj to otkrije, dete kaže da neće više i ipak nastavi… Šta roditelj treba da uradi? Kako da se izbori sa tom situacijom? Da li više treba da ga brine što puši ili što laže?

Pa ne znam odgovor da li treba da roditelje više brine ovo ili one, ali, prvo, ono što je hitnije, jeste da dete laže. Pušenje je svakako štetno, ali trenutno će veće posledice izazvati laganje. Zato se prvo treba pozabaviti tom temom. Da li dete laže iz straha od posledica, ili laže zato što je već naviklo da tako najlakše izbegne posledice? U prvom slučaju , jako je bitno da roditelj popravi odnos sa detetom i da dete shvati d aje ono roditelju najvažnije i da će roditelj učiniti sve što je u njegovoj moći da shvati šta se dešava i zašto i da situaciju vrate na pravi kolosek, uključujući i to da dete shvati d aje važniji njegov život i zdravlje, nego da se uklopi u vršnjačku grupu. U drugom slučaju, važno je da dete shvati da je posledica laganja obično teža nego posledica istine i da „muvanjem i muljanjem“ zapravo čini sebi „magareću uslugu“ i da će na kraju ono od čega se „izvuče“ sada, da ga mnogo više „košta“ kasnije – kako u vezi s apušenjem, tako i u vezi s asvim ostalim temama.

Do koje mere treba da smo prijatelji, a do koje autoritet sa tinejdžerima?

Prijateljstvo između roditelja i dece nije funkcionalno dok su deca tinejdžeri. Ovakav vid osnosa je funkcionalan kada su deca odrasla, osamostalila se i imaju integritet, a roditelji još dovoljno dobrog stanja da ne zavise od te iste dece. Dokle god dete zavisi od roditelja, roditelj treba da je autoritet detetu. Što je različito od autoritarnosti, despotizma i tome slično. Roditeljski autoritet treba da je pravedan, empatičan i sa dobro postavljenim granicama.

Dete nam dođe sa žurke i primetimo da je konzumiralo alkohol, da li je rešenje zabraniti odlaske na žurke?

Rešenje je ispitati ceo incident i zajedno sa detetom raspraviti sistuaciju: kakva su porodična pravila, kakav je dogovor, kakve su neposredne posledice, a kakve su odložene posledice takvog ponašanja. Zajedno treba odrediti i konsekvencu za takvo ponašanje. Nekada će to biti privremena zabrana odlaska, a nekada nešto drugo, što zavisi od veličine učinjenog prestupa i štete po dete i po odnos poverenja sa roditeljima. Konsekvenca treba da bude primerena tome. I opet, dužnost roditelja je d abude pravičan, empatičan i sa dobro postavljenim granicama i u ovom slučaju.

Koji bi bili najvažniji saveti u postupanju sa tinejdžerima, kako treba, a šta nikako da se radi?

Tinejdžeri su osobe koje više nisu deca, ali još nisu ni odrasli. Oni neke stvari znaju mnogo bolje od nas – na primer kada se radi o novim tehnologijama sa kojima su oni odrastali. Ali zato ne znaju mnoge stvari koje se uče i stiču životnim iskustvom. Potrebno je da ove činjenice imamo na umu i da ne nastupšamo iz pozicije da mi kao roditelji ipak sve znamo najbolje. Neke stvari zaista znamo, ali to kako se dete u današnjem svetu oseća i kako stvari i odnsoi funkcionišu, za mnoge roditelje je zbunjujuće i zastrašujuće. I nefunkcionalno je decu još dodatno zastrašivati. Bitno je izbeći da dođemo u stiuaciju da se dete inati, pa će uraditi suprotno od onoga što mu kažemo, čak i ako to ne želi i zna d anije dobro za njega, samo da bi nam se suprotstavilo, jer je procenilo d anismo fer. Zato je bitno da roditelj bude u poziciji autoriteta, ali onog ko štiti, informiše, vodi, razume saoseća i postavlja granice i sa te pozicije sarađuje sa detetom.
Mogli bismo to da donekle uporedimo sa vođenjem neke kompanije – ukoliko rukovodstvo hoće da kompanija radi funkcionalno, mora sarađivati sa radnicima, mora ih čuti, slušati i pregovarati do određene granice i znati kada treba da donese odluku po „svome“ a kada treba da posluša savet iz „baze“. Jedno bez drugoga ne može da funkcioniše.

U izdanju „Psihopolisa“ postoji dobra knjiga na ovu temu i zove se „Kako tinejdžerima postaviti granice“( i pritom sačuvati živce).

Objavljeni deo intervjua je dostupan na sajtu B92.net.

Aleksandra Bubera o uticaju informisanja preko interneta na mlade, za Blic Ženu, 03.09.2018.

Aleksandra Bubera Članci i tekstovi 16/01/201906/05/2025deca, društvene mreže, informisanje, internet, mladi, uticaj interneta 0 Comment

Vaše dete ŽIVI ONLAJN? Ako ste mislili da je to LOŠE, odgovor psihologa će vas iznenaditi.

Mladi u Srbiji se najviše informišu sa Fejsbuka i Instagrama. Televiziju ne gledaju, politička dešavanja ih ne zanimaju. Većinom su nezaposleni i žive s roditeljima, najveći broj njih želi da se odseli iz Srbije, a jedino što će svaki dan učiniti jeste da će biti onlajn.

Ovo se može zaključiti na osnovu rezultata tri velika istraživanja o navikama mladih u Srbiji o kojima je “Blic” danas pisao.

Nas je zanimao ovaj poslednji deo – o životu onlajn i zapitali smo se da li sve ovo znači da mladi nisu informisani, kao i kako takav način života utiče na njihove emocije i komunikaciju.

Aleksandra Bubera, specijalista psihijatrije i sertifikovani transakcioni analitičar, ističe da nikako ne znači da nisu informisani.

– Možda deluje da mladi sve manje žele da se informišu, ali ja bih i ovo njihovo negledanje televizije okarakterisala kao stav. Nije tačno da mladi nisu informisani, oni se informišu uglavnom preko portala na kojima mogu da biraju šta će čitati, a ne žele da gledaju ono što im se servira. S obzirom na to da nemamo sigurnost da je bilo koja informacija danas tačna, mladi iz više izvora informacija formiraju svoj stav – objašnjava Bubera.

Ono što je, međutim, život onlajn doneo mladima jeste manjak zdravih kontakata, jer se deo komunikacije gubi, zbog čega se sve više gube i socijalne veštine kod mladih.

– Prisutnost mladih na društvenim mrežama doprinosi da se deo komunikacije gubi. Fali joj neverbalni deo, koji je jako bitan. Sem emotikona, vi ne možete ispratiti kako se osoba s kojom komunicirate oseća. Za takvu izmenjenu komunikaciju potrebno je manje socijalnih veština nego za održavanje kontakta uživo, u njoj nema prave bliske komunikacije. Zapravo u njoj imate utisak da ste u emotivnom kontaktu mnogo više nego što jeste. Zbog svega toga novim generacijama sve više nedostaju socijalne veštine koje su veoma bitne za uspostavljenje dublje veze, partnerske i kasnije porodične – ističe psihijatar.

Psiholog Radmila Grujičić smatra da sve ima svoju pozitivnu stranu, pa tako i društvene mreže, ali da u suštini ljudi ostaju onakvi kakvi jesu bez obzira na njihov uticaj.

– Oni koji su socijalno aktivni koriste internet za nove kontakte i brže pronalaženje i uspostavljanje veza s prijateljima sa kojima se i dalje aktivno viđaju, dok onima koji su introvertni kontakti preko društvenih mreža prijaju, ali oni ne izlaze mnogo. Sve se može upotrebiti i zloupotrebiti, ali sve zavisi od ličnosti. Razvoj društvenih mreža je logičan i ne može se zaustaviti. Prijatelji nikada nisu bili dostupniji, a za to što se ljudi sve manje druže nije kriv internet, već finansijska situacija i sve veći nedostatak vremena – smatra Grujičićeva.

“Većina mladih ne smatra sebe samostalnim, a u tom stavu prednjače učenici i studenti. Pojedinci koji paralelno studiraju i bave se honorarnim poslovima smatraju da su delimično osamostaljeni jer im u slučaju značajnih izdataka pomažu roditelji. U manjini su mladi koji za sebe mogu da kažu da su potpuno samostalni, žive odvojeno i imaju dovoljno primanja za svoje potrebe”, navode iz Ministarstva omladine i sporta.

Izvor: Zena.blic.rs

Da li je u redu “odloženo” očinstvo?

Aleksandra Bubera Članci i tekstovi 16/01/201906/05/2025odloženo očinstvo, roditeljstvo, stariji otac 0 Comment

Stari očevi po prirodi stvari ne mogu da dožive odrastanje svoje dece. Nije određena granica roditeljstva, ali zakon usvojiteljima propisuje najviše 40 godina razlike u odnosu na dete, kaže psihijatar Aleksandra Bubera. Svet je obišla vest da će poznati glumac Ričard Gir postati ponovo otac u 70. godini. Takve porodice treba da izađu na kraj i sa iščuđavanjem okoline.

Intervju sa Lidijom Janković za Super ženu, petak, 10.08.2018.

Svedoci smo stalnog pomeranja granica roditeljstva kod oba pola, ipak vest da Ričard Gir očekuje bebu sa dvaput mlađom suprugom Alehandrom Silvom brzo je odjeknula. Nisu retki primeri ni u Srbiji da se muškarci u kasnim godinama odlučuju za naslednike, a koliko je to dobro ili loše po dete pitali smo stručnjaka.

“Stariji očevi gledaju na život relativnije i mirnije jer su svašta proživeli, pa to iskustvo može biti dobro. Svakako je fokus, kad je reč o njihovim godinama, što su po prirodi stvari veće šanse da im se nešto desi zdravstveno, nažalost i da umru, pa dete i majka ostaju da se snalaze”, kaže Aleksandra Bubera za Super ženu.

Nije zanemarljivo ni to što su fizičke sposobnosti starijih očeva ograničenije i manje, pa logično u najvećoj meri ne mogu da prate potrebe deteta.

“Bebu treba previti, okupati, hraniti, treba se kasnije igrati, paziti, pomoći da hoda, vozi bicikl i slično”, ističe ona.

Tačno je, kako je dodala, da su ranije studije pokazale da u statistički značajnom procentu deca starijih očeva imaju neki od mentalnih poremećaja, ali je to manje bitan podatak u odnosu na realnost da su manje šanse da njihovi očevi dožive odrastanje svojih naslednika.

Doktorka je rekla da nije određena optimalna starosna granica za roditeljstvo, ali je ukazala da usvojiteljima dece stari zakon dozvoljava najviše 40 godina razlike u odnosu na dete.

“Dakle, ako dete ima deset godina, usvojitelj može imati najviše 50. Mislim da to nije slučajno propisano, bez obzira na činjenicu da se kvalitet života popravio”, ističe Bubera.

Porodica u kojoj je roditelj malog deteta u poznim godinama treba, prema mišljenju Bubere, “da izađe na kraj” i sa okolinom koja ih posmatra sa čuđenjem.

“Ima tu sigurno momenata koji utiču na dete. Ono može da trpi hronične prozivke tipa gde ti je onaj tvoj deda, koje druga deca čuju od svojih roditelja”, zaključuje ona.

Izvor: Superzena.b92.net

Postajemo li sve gluplji? Ovo pitanje muči ceo svet

Aleksandra Bubera Članci i tekstovi 16/01/201906/05/2025inteligencija, IQ, testovi, uspeh 0 Comment

Dva velika testiranja inteligencije u svetu i poražavajući rezultati nameću jednostavno pitanje, da li postajemo gluplji? Razgovarali smo sa dr Aleksandrom Buberom, psihijatrom i zamolili je da nam objasni zašto se na testiranjima koja bi na kojima se očekivao sjajan rezultat pojavio ovaj?

Centar za ekonomska istraživanja u Oslu istraživanjem na 730.000 Norvežana dokazao je da prvi put otkad se rade testovi inteligencije ne vidimo rast, već znatan pad koeficijenta inteligencije.

Istraživanje je privuklo veliku pažnju jer dokazuje dramatičnu promenu Flinovog efekta koji pretpostavlja da će zbog boljih uslova života IQ rasti.

Ovi rezultati, ali i slični mereni nešto ranije u Engleskoj, suprotstavljeni su generalnom stavu da su mladi napredniji, a generacije sve inteligentnije. Tako, na primer, rođeni 90-ih godina imaju pet bodova niži koeficijent inteligencije nego rođeni 20-ak godina ranije. Zbog čega je to tako? Da li zbog boljih uslova života, razvoja tehnologije i sve većeg oslanjanja na uređaje mlađe generacije intelektualno manje napreduju i postaju pasivnije, pa dolazi do obrnutog Flinovog efekta?

Prema rečima dr Aleksandre Bubera, specijaliste psihijatrije, ovi rezultati su konzistentni sa rezultatima ranijih istraživanja koja su se bavila uticajem spoljašnjih okolnosti na uspešnost.

– Ovo znači da ukoliko su uslovi u kojima osoba odrasta jako loši, za najveću većinu osoba to će dovesti do neuspeha. Ako su uslovi zadovoljavajući u smislu osnovnih potreba, kao i obezbeđeni optimalni uslovi školovanja, koji obezbeđuju izazove iz takozvane “naredne zone razvoja” za najveću većinu dece to će značiti da će biti barem prosečno uspešna. Ukoliko su uslovi izrazito dobri, bez postavljanja izazova, za najveću većinu dece to će biti dobra podloga za ispodprosečan uspeh. Naravno, u sva tri slučaja, uvek postoje izuzeci od ovog opšteg trenda – napominje dr Bubera.

Sa druge strane postavlja se pitanje da li su testovi koji su nuđeni na testiranju sasvim zastareli. Oni su rađeni za one koji su rođeni devedesetih, a generacije koje su rođene kasnije su nešto sasvim drugo. Generacije koje su odrasle uz pametne telefone i drugi vid zabave.

Svetski psiholozi smatraju da je došlo vreme za nove testove inteligencije, jer jednostavno ovi stari više nisu merodavni. Samim tim doveli su u pitanje istraživanja čiji je cilj bio da se odredi da li smo kao čovečanstvo inteligentniji li ne. Jer, ne, sigurno nismo manje inteligentni. Osim toga ljudi su danas u većem procentu uspešniji, nego što je to bio slučaj pre nekoliko decenija.

Ipak, naš psihijatar smatra da, inteligencija i uspeh se ne mogu izjednačiti, a svoju hipotezu da će najinteligentnija, prema IQ mereno, deca biti i najuspešnija još sam Luis Terman je opovrgnuo.

– Ono što je međutim zajedničko za sva istraživanja jeste da su i inteligencija i uspeh uslovljeni genetskim i okolinskim faktorima (inteligencija više genetskim, a uspeh više okolinskim) i da je na ono što je genetski dato moguće donekle uticati, što smo videli i iz originalnog Flinovog istraživanja. Naime, Džejms Flin je ustanovio da sa razvojem boljih uslova i školskog sistema na svakih 10 godina u populaciji dobijamo porast IQ za nekoliko bodova. I u sadašnje vreme za neke populacije je to tačno, recimo u Južnoj Koreji, a za druge populacije je došlo do obrtanja Flinovog efekta, na primer u nekoliko razvijenih Zapadnih zemalja. Rađena su različita istraživanja, hipotezirani su različiti uzroci kao što su: neurotoksični faktori, genetika, migracije, tehnologizacija i slično i za sada nema konzistentnih zaključaka, sem da se ponavlja da su u zemljama gde je najviše emigranata primećeni ovakvi trendovi. Ovo je očekivano, jer je populacija emigranata pod najvećim stresom, najčešće loših životnih uslova sa prisutnom jezičkom barijerom – objašnjava dr Bubera.

Ovo znači da su izmišljene teorije, kao što su na primer ona da postajemo gluplji zato što sve mesto nas rade mašine, koristimo za ih za učenje i dosta se na njih oslanjamo padaju u vodu, jer nikada nisu dovoljno istražene. Za sada ostaju samo teorije.R.N.Izvor: Žena.blic.rs

Kocka – demon najuzvišenijeg reda – dr Aleksandar Vujošević za Ekspres.net

Admin Članci i tekstovi 16/01/201901/06/2025bolesti zavisnosti, zavisnost, zavisnost od kockanja 0 Comment

Tekst je objavljen 28.05.2018. na Ekspres.net

Opsednutost kockanjem dugo je vođena pod dijagnozom poremećaja impulsa. Odnedavno se klasifikuje kao poremećaj bolesti zavisnosti

Zavisnost od kockanja ima utaban put, ne događa se odjednom, niti posle jednog ili nekoliko kockarskih iskustava. Trenutak kada se postaje zavisnik istovetan je kao i kod svake druge zavisnosti – kada kockanje počinje da remeti život na bilo koji način. Biohemija u mozgu kockara postaje vrlo slična kao kod zavisnika od opijata. Za tu vrstu poremećaja ne postoje lekovi. Oni koji se koriste su tek blaga ispomoć.

Psihijatar dr Aleksandar Vujošević ima ogromno iskustvo u lečenju zavisnika od kocke. Osim što dolazi do određenih neurobioloških procesa, kao možda i bitniji element on navodi razvijanje zavisničkog obrasca ponašanja, koji je veoma teško raštimovati i vratiti u rutinu koja bi se podvela pod normalnu.

– Ko jednom postane zavisnik od kockanja, kao i kod svake druge zavisnosti, ne može više da se kocka umereno. Ne može više da se kontroliše. Ko je postao zavisnik, mora s tim da živi do kraja svog veka. Kocka je sigurno najteža bihevioralna zavisnost, najteža nehemijska zavisnost. Po svojim posledicama je razorna. Možda se jedino zavisnost od heroina može meriti s kockom jer su kod obe vrste zavisnika uključene teške socijalne posledice: dugovanje, zelenaši, raspad porodice, prodaja stanova, rasprodaja svega – navodi Vujošević.

– Nikada nisam igrao karte, ni rulet, nije me to privlačilo, ali poker-aparati i kladionica su mi uništili život i porodicu. Ja sam iz ugledne porodice, otac je profesor u penziji, majka medicinska sestra, babica. Bilo me je sramota da idem na terapije odvikavanja od kocke u neku državnu bolnicu, pa su mi roditelji plaćali tretmane kod privatnog psihijatra. Imao sam veliku želju da se odviknem od tog poroka, želeo sam da vratim suprugu, koja me je s trogodišnjim detetom napustila. Slušao sam lekara, ali mi je u glavi stalno odzvanjalo „veća-manja, veća-manja“… Nije uspelo, nisam izdržao – počinje svoju ispovest za „Ekspres“ P. B. (48) iz Beograda (ime poznato redakciji, prim. aut.), koji je na klađenju i pokeraparatima izgubio brak, stan, posao, zdravlje…

NEZAOBILAZNA PODRŠKA

Dr Vujošević objašnjava da je lečenje od kocke veliki poduhvat i za terapeute i za pacijente. Na lečenje od zavisnosti ne dolazi niko ko je zaradio pare u kockarnici, već urušeni ljudi koji su došli do dna i koji su pod velikim pritiskom.

– Najčešće dolaze pod pritiskom porodice. Sam dolazak i početak lečenja su od ogromnog značaja. Tu uloga terapeuta dobija na značaju jer kockar najčešće nije silno motivisan za lečenje, pa intenzivnim radom treba prvo stvoriti uvid, da kockar shvati veličinu svog problema, da ga jure zelenaši, da porodica hoće da ga se odrekne, da je svog oca i majku, ženu ili brata doveo do toga da im prete zbog dugova… Hiljadu je teških primera. U sklopu terapijskog procesa potrebno je obezbediti podršku ljudi koji će pomagati u lečenju. Najbolji i najpreporučljiviji vid lečenja, kao i za mnoge druge zavisnosti, jeste grupna terapija. Za pacijente koji nisu spremni da svoju intimu dele s grupom sličan je princip lečenja. To ne znači lečenje jedan na jedan, tu nema uspeha, već mora da bude uključena i porodica.

Za najteže slučajeve se preporučuje hospitalizacija kako bi se kockar odvojio od sveta kocke, razgradio zavisnički obrazac ponašanja, bez odlazaka u kladionice, kockarnice, među društvo koje se kladi… Teško je danas suziti sve mogućnosti jer kockanje postoji i na internetu, na društvenim mrežama. Zato se saradnici pacijenta ponekad pretvaraju u njegove policajce, što oni ne prihvataju lako. Kasnije, kada ipak prihvate da imaju problem, polako menjaju ponašanje i svesno se trude da ne dođu u situaciju da se kockaju.

Prvi put sam seo za pokeraparat sa 25 godina, kada sam završio fakultet i počeo da radim u jednom osiguravajućem društvu. Vlasnik kafića u mom kraju u kojem sam skoro svaki dan svraćao na kafu ubacio je tri poker-aparata. Seo sam iz radoznalosti. Uložio sam pet maraka, za to dobio 1.000 poena i počeo da udaram po tastaturi veća-manja, veća-manja… Pojma nisam imao šta radim. A onda mi je konobar kazao da bi najbolje bilo da izaberem jednu kombinaciju od 10-15 karata i samo nju da jurim. I tako je počelo. Odlučio sam se za tri veće – dve manje – dve veće – tri manje. Deset karata. Uložio sam još pet maraka i posle 15 minuta otvorila se moja kombinacija. Dobitak je bio 120 maraka, u to vreme ogromna suma. Proradio je adrenalin, uživao sam u igri… Tog prvog dana izašao sam iz kafića sa 80 maraka dobitka. Bio sam presrećan što sam otkrio igru za koju sam pomislio da je kao stvorena za mene. Sutradan, jedva sam čekao da se završi radno vreme i da sednem za aparat – nastavlja priču P.B.

U Srbiji trenutno postoji oko 50.000 patoloških kockara. U oko 2.000 kladionica, u kojima se pored kladioničarskih lista nalaze i elektronski ruleti, grčki kino i pokeraparati, dolaze i oni od 18 i oni s više od 80 godina, oni koji jedva sastavljaju kraj s krajem, ali i imućni i ugledni. Dr Vujošević kaže da iz prakse zna da se za lečenje ne obrati ni deseti deo onih kojima je pomoć neophodna.

Izvor: Ekspres.net

O fenomenu „već viđenog“ (ili deja vu)

Aleksandra Bubera Članci i tekstovi 16/01/201906/05/2025deja vu, već viđeno 0 Comment

Integralni intervju sa novinarkom Marinom Jungić, čiji je deo objavljen u dodatku Večernjih Novosti Život plus, 22. aprila 2018. godine

Mnogi tvrde da su bar jednom u životu doživeli neobičan osećaj da su nešto već videli ili doživeli. Koji su uzroci fenomena “već viđenog” i zbog čega se javlja? O fenomenu deja vu postoje brojne teorije, od toga da se radi o davno potisnutom sećanja, genetskoj memoriji, pa sve do reinkarnacije ili nekog poremećaja… Šta je tačno, a šta ne?

Jedan od istraživača koji se bavi ovom tematikom, Alan S. Braun, autor knjige „The deja Vu Experience“, nudi 30 različitih objašnjenja ovog fenomena (i nijedno ne uključuje reinkarnaciju ili genetsku memoriju).

Fenomen „već viđenog“ (deja vu) se javlja i kod ljudi koji nema nikakav neuropsihijatrijski poremećaj ili psihološki problem, dakle i kod potpuno zdravih pojedinaca i uobičajen je u ljudskom iskustvu. U neurologiji je poznato da se u nekim oblicima epilepsije (tzv. parcijalni temporalni napadi) često javljaju ovakva iskustva.

Poznati su opisi slučajeva u medicini koji su povezani sa postojanjem nekog od anksioznih poremećaja kao što su specifične fobije ili opsesivno – kompulsivni poremećaj, sindrom depersonalizacije ili neki slični disocijativni anksiozni, ali i psihotični poremećaji. (Disocijativni poremećaji podrazumevaju nekakvo razdvajanje, disocijaciju – sebe od doživljaja sebe, motorike od svesti ili bilo koje drugo „razdvajanje“ pojava koje inače idu zajedno).

Teorije koje objašnjavaju zašto se ovaj fenomen javlja zasnovane su na raznolikim istraživanjima – od kojih se neka bave posmatranjem i opisom doživljaja osoba koje imaju češće ove fenomene, a neka ih proučavaju tako što ovaj fenomen, ili najbliže tome što se može postići izazivaju – u laboratoriji.

Ovim detaljnim istraživanjima prvo je postavjena teorija „razdvojene pažnje“ – kao kada radimo dve stvari istovremeno, pa ne možemo da obratimo dobro pažnju na obe; recimo zazvoni nam telefon, a krenuli smo u drugu prostoriju po nešto. Dok stignemo do druge prostorije, ne možemo da se setimo po šta smo krenuli, jer nam je pažnja bila „odvučena“ na drugu stranu, pa nam se telefonski razgovor čini prvi, a ne drugi u redosledu događaja – kao da “pobrkamo“ redosled događaja. Ova teorija objašnjava da se slično dešava i u deja vu, tj. mozak „pobrka“ da je video nešto ranije što je zapravo bilo kasnije.

Slično govori i teorija koja kaže da je deja vu prekid u prepoznavanju sećanja, gde se osećaj pobuđivanja sećanja „odvaja“ od samog pobuđivanja sećanja, i ovo se naziva hipoteza „rasparene familijarnosti (poznatosti) sećanja“.

Deo mozga koji je najaktivniji u upamćivanju novih činjenica zove se hipokampus. Hipokampus je od centralnog značaja za deklarativnu (eksplicitnu) memoriju i sposobnost prisećanja. On je takođe zadužen za povezivanje vremenskog redosleda upamćenog, kao i za procenu sličnosti. Pretpostavka istraživača je bila da će zbog ovoga, kao i zbog toga što je pretpostavka, koja je i potvrđena u laboratorijskim istraživanjima da se deja vu fenomen može najlakše izazvati „po sličnosti“ – tj. ako prikažemo ispitanicima neke scene koje imaju iste elemente koji se ponavljaju, ali tako da nisu baš očigledno prepoznatljivi.

Takođe, pošto su u blizini hipokampusa i usko povezane s njim strukture koje su zadužene za osećanje i reakciju anksioznosti (septo-hipokampalni sistem ), to bi moglo da objasni zašto se kod osoba sa nekim anskioznim poremećajima češće i intenzivnije javljaju ovi fenomeni.

Međutim, ispostavilo se da kada su istraživači pratili moždanu aktivnost, deo mozga koji je bio najaktivniji tokom deja vu fenomena je bio frontalni kotrteks (čeoni deo kore velikog mozga). Ovaj deo kore mozga je najaktivniji kada se donose odluke, što upućuje da se tokom fenomena dešava nekakvo donošenje odluka; izbor između nekih opcija – što je istraživače uputilo da se tokom fenomena deja vuzapravo mozak bavi rešavanjem nekog konflikta. Pretpostavka je da je konflikt koji je ovde u pitanju, konflikt između tačnosti i grešaka memorisanih podataka. Odnosno, da je ovaj fenomen zapravo pokušaj mozga da uporedi podatke i ispravi greške u upamćivanju.

I na kraju, kao zaključak, kao što patofizološke disfunkcije mozga, odnosno neurobiološki uzroci kao epilepsija mogu izazvati ovaj fenomen; isto tako psihološki poremećaji, stres, umor, ili iscrpljenost zbog bilo kog razloga mogu biti pokretači ovog fenomena.

Kako objašnjavate pojavne oblike ovog fenomena: „već doživljeno“, „već posećeno“, „već osećano“, „ono što smo već čuli“?

Različite pojavne oblike objašnjavamo time što čulne doživljaje percipiramo (opažamo) pomoću raznih čula koja su nam na raspolaganju, a sećanja su najčešće kombinacija raznih čulnih utisaka, pomešana sa kognitivnom i emotivnom obradom istih, pripisivanjem značenja i značaja nekog iskustva u skladu sa kompletnim setom uverenja informacija i ranijih iskustava koje osoba već ima. Prema tome sećanje je vrlo kompleksno.

Uz to, kada govorimo samo o jednoj specifičnoj uspomeni, istraživanja su pokazala, da svaki put kada „posegnemo“ u sećanje za njom, samim tim procesom mi to sećanje svaki put po malo izmenimo. Tako da kada govorimo na primer o priči koju smo pročitali juče, i ako o njoj govorimo za nekoliko dana, meseci, godina i na kraju za nekoliko decenija, to sećanje će sasvim drugačije zvučati od onog najsvežijeg.

Ako uzmemo samo ova dva podatka u obzir, onda je jasno da i ovaj fenomen može imati jako puno varijacija na temu zbog višestruke čulne, kognitivno – emotivne, iskustvene obrade i izmene sećanja možemo imati gotovo neograničen broj kombinacija kada govorimo o mogućim fenomenima ove vrste.

Da li se ovaj fenomen češće javlja kod mlađih ili starijih osoba koje imaju više uspomena i iskustva ili su više putovale?

Prema istraživanjima, deja vu se češće javlja kod mlađih, nego kod starijih ljudi, mada je opisan i kod veoma starih ljudi. To se povezuje sa teorijom o deja vu kao „proveravaču“ sećanja – moguće je da sa starenjem naš sistem proveravanja sve manje radi, ili da smo sve manje u stanju da primetimo greške u memoriji, iako ih dokazano sa starenjem, imamo mnogo više nego kada smo mladi. Sem toga, mlađi ljudi su otvoreniji za neuobičajene doživljaje od starijih. Fenomen se jednako javlja kod muškaraca i žena.

Uobičajeniji je kod ljudi koji su puno putovali koji imaju veća primanja i čiji su politički i socijalni pogledi liberalniji. Ovo se objašnjava time da ljudi koji više putuju imaju veće šanse da se susretnu sa novim prizorima koji ih mogu podsetiti na nešto ranije viđeno. Ljudi liberalnijih pogleda će biti otvoreniji ka neobičnim doživljajima, kao i da ih istraže.

Šta se to događa u našoj podsvesti kada nam se učini da prepoznajemo mesta i situacije u kojima nikada ranije nismo bili ili da smo nekoga već upoznali, a zapravo je pred nama stranac?

U psihološkom smislu je mnogo lakše objasniti fenomen „prepoznavanja“ neke osobe nego mesta i situacije, mada mogu imati neke zajedničke imenitelje. Fenomen „simpatije“ i „antipatije“ funkcionišu po sličnim principima, samo što kada nam je neko simpatičan na prvi pogled, ili kada govorimo o fenomenu „zaljubljivanja na prvi pogled“ radi se zapravo o veoma brzom i nesvesnom prepoznavanju.

Ono što prepoznajemo jeste sličnost koju u roku od nekoliko sekundi ili minuta „očitavamo“ na osnovu neverbalnih signala. To jest, na osnovu stava tela, pokreta, tona glasa, mimike lica – mi prepoznajemo sličan set i dijapazon osećanja koja idu sa sličnim setom i dijapazonom razmišljanja i ponašanja, kao u obrascima koji su nama poznati iz naše porodice. Ili iz naše zamišljene idealne predstave o osobi koja je za nas dobar partner ili prijatelj, saradnik itd. I to je objašnjenje za „hemiju“ koja se događa na prvi pogled. Ali kada se to događa, mi uopšte nismo svesni da prepoznajemo sličnost.

Kod fenomena deja vu mi imamo svest o sličnosti, ali ne znamo gde smo i kada to ranije videli. Kada govorimo o sličnim situacijama, to zapravo često može biti slučaj ako ispitamo situaciju u kojoj smo se zatekli i imamo ideju da nikada nismo bili u sličnoj, često će se desiti da kada situaciju kontekstualizujemo tj. kada osoba shvati kakvo značenje pripisuje datoj situaciji, da će po značenju prepoznati da je već bila ranije u situaciji kojoj je pripisala isto ili slično značenje, iako je sama situacija možda bila jako različita od ove sadašnje.

U psihologiji je poznat fenomen „projekcije“ i „katapultiranja u prošlost“ kada neke ljude i situacije koje smo već upoznali i doživeli „prelepimo“ preko ljudi i situacija u sadašnjosti i doživljavamo ih veoma slično kao ljude i situacije iz svoje prošlosti. Opet, u ovom slučaju mi nemamo doživljaj da smo kroz ovo već ranije prošli ili bili u takvoj situaciji dok je ne proanaliziramo.

Neki istraživači navode da se deja vu češće javlja kod osoba koje su u stanju da bolje zapamte i opišu svoje snove od ostalih ljudi, a povremeno klijenti sa kojima radimo i opisuju da im se čini da su imali prediktivne snove u kojima su „videli“ neki predeo u kojem su se kasnije u stvarnosti našli i koji je za njih bio značajan. U ovakvim slučajevima, osobe redovno ne uzimaju u obzir činjenice da su predeo mogli videti na filmu, televiziji, razglednici i sl. te mu zbog toga pripisuju veći značaj, nego što to on inače ima.

Istraživači su se bavili i prediktivnim aspektima deja vu fenomena i zaključili da prediktivna moć deja vu fenomena – ne postoji.

Može li „deja vu“ da ima veze sa našom željom da se pozitivno iskustvo ili događaj iz prošlosti ponovi?

U psihološkom smislu, s obzirom na sve prethodno rečeno, ova ideja bi imala logike, ali fenomeni „već viđenog“ nisu po pravilu uvek prijatni ili neprijatni, već ih ima i prijatnih i neprijatnih i neutralnih, što bi odmah statistički gledano moglo da isključi ovu hipotezu.

Aleksandra Bubera o motivima za samoubistvo, intervju za Pink.rs

Aleksandra Bubera Članci i tekstovi 16/01/201910/10/2026samomržnja, samoprezir, samoubistvo, suicid 0 Comment

Doktorka Aleksandra Bubera za PINK.RS: Osoba izvrši SAMOUBISTVO kada oceni da ona ili život nisu dovoljno vredni da se živi

-Samoubistvo je u krajnoj liniji samoprezir ili samomržnja sprovedena u delo. Najčešći motivi su da osoba spase sebe ili svoje najbliže od patnje koju više ne može da podnese – rekla je u intervjuu za PINK.RS, doktorka Aleksandra Bubera, spec. psihijatrije.

Ona je objasnila šta su to okidači za ovaj potez, koji su najčešći motivi, ali i kako možemo pomoći sebi i drugima u ovoj nemiloj situaciji.

1. Da li osoba koja je na putu da izvrši samoubistvo planira priča o tome ili odjednom naprosto samo odluči?

– Da li osoba planira samoubistvo ili odjednom odluči zavisi od vrste psihodinamike koja se kod osobe postoji. Najčešće osobe razmišljaju duže vreme da li njihov život ima smisla i da li uopšte postoji smisao. Tako da jednim delom sebe veruju da nema više smisla živeti iz različitih razloga, a drugim delom sebe ipak želi da živi i pokušava da nađe razloge da nastavi život. Što znači da postoji tzv. “unutrašnji konflikt” unutar same osobe između delova njene ličnosti. U nekom trenutku, jedan od ovih delova “nadvlada”, pa u zavisnosti od toga osoba nastavlja ka planiranju i eventualnom izvršenju samoubistva, ili se odluči da potraži pomoć i da nastavi da živi – rekla je doktorka Aleksandra Bubera.

Kako kaže, osobe koje razmišljaju o samoubistvu, nekada to podele sa svojom okolinom, a nekada ne.

– Postoje i slučajevi kada osoba odjednom odluči da pokuša ili izvrši samoubistvo. Tada se najčešće radi o osobama koje su pod uticajem naredbodavnih halucinacija – osoba ima utisak da čuje glas koji joj naređuje da bespogovorno i odmah izvrši takav čin. Ovo se ponekada dešava kod nekih teških psihičkih poremećaja – psihoza – rekla je Bubera, i dodala:

– Povremeno se javi i impulsivno odlučivanje po ovom pitanju, mada i tada najčešće postoji neki period u kojem osoba razmišlja o ovakvom činu, ali mnogo impulsivnije odlučuje, nego što je to prethodno opisano. Ovo se najčešće dešava kod osoba koje i inače imaju impulsivan obrazac odlučivanja, kao što su to npr. osobe sa određenim poremećajima ili organizacijom ličnosti.

2. Šta su najčešći razlozi, da li se može prepoznati okidač kod osobe koja je blizu odluke da izvrši samoubistvo?

– Razlozi i okidači su obično dve različite stvari. Okidač je nešto što je “poslednja kap u čaši”, neki događaj koji se desio stvarno u spoljašnjosti, ali i neko sećanje ili predviđanje u budućnosti o kome osoba misli i to bude onaj “teg” koji pretegne ka samoubistvu. Razlozi su različiti i individualni za svaku osobu. Ono što je zajedničko jeste da iz različitih razloga, različitom logikom zaključivanja koju prate različiti životni događaji i emocije osoba dođe do krajnjeg zaključka da za nju takvu kakva jeste, u svetu takvom kakav je, nema smisla više da živi, da probleme ne može da reši, da nije u stanju da više trpi patnju, ponekada i da ne opterećuje svoju okolinu (ili ponekad čak i da okolina konačno shvati koliko im je teško) i da je stoga najbolje rešenje da se ubije – rekla je Bubera.

Kako kaže, samoubistvo je u krajnoj liniji samoprezir ili samomržnja sprovedena u delo.

– Samoprezir je kada procenimo da nismo dovoljno vredni ili da smo čak potpuno bezvredni, a samomržnja kada procenimo da smo zli i da zavređujemo da umremo. Zašto neka osoba dođe do ovakvih vrednosnih zaključaka o sebi, veoma je individualno. Često samoprezir i samomržnja predstavljaju retroflektovanu agresiju koju osoba nije u stanju da asertivno, socijalno prihvatljivo i efikasno iskaže – rekla je ona.

3. Najaviljuje li osoba na neki način čin svoj plan? Možemo li to da prepoznamo u nekom gestu ili u određenom ponašanju?

– Nekada će osoba najaviti svoje razmišljanje, pa ponekada i plan, jasno, verbalno, ili pismeno kao pokušaj, vapaj da je neko čuje i pomogne, pošto ima doživljaj da sama sebi ne može pomoći. Dosta česte su i indirektne “natuknice” kada osoba neko vreme govori o tome kako joj je teško, kako više ne može da izdrži i podnese, kako je sve crno i nema smisla, kako ne vredi živeti, saopštava da je očajna i slično – iako ne spominje samoubistvo direktno. Ovakva saopštavanja treba shvatiti izuzetno ozbiljno, jer zapravo time delimično prikrivaju svoju nameru i time su teža za sprečavanje nego kada neko direktno izjavi nameru da se ubije – objasnila je Bubera.

4. Imate li uvid u to da li osoba koja preživi pokušaj samoubistva, ostaje pri svojoj nameri ili ipak opada želja za tim da naudi sebi?

– Dokle god se ne razreši unutrašnji konflikt zbog kojeg osoba i razmišlja da sebi naudi i dok osoba ne odluči da ni pod kojim okolnostima, koliko god one bile loše neće nauditi sebi, ne možemo biti sigurni da osoba neće pokušati ponovo. Nekada osoba posle neuspelog pokušaja samoubistva odluči da će živeti, šta god da se desi, a nekada je potreban dugotrajan rad da bi osoba donela ovakvu odluku – rekla je Bubera.

Prema njenim rečima, najčešće je da se ovakvim osobama ozbiljno pristupi posle pokušaja i uz adekvatno lečenje uspe da im se pomogne. S druge strane, dodaje Bubera, neke osobe nastave da pokušavaju dok konačno ne uspeju u svojoj nameri, a postoje i osobe koje imaju nekoliko pokušaja dok konačno ne odluče da žive.

5. Postoje li uobičajeni motivi i ukoliko postoje, koji su najčešći?

– Najčešći motivi su da osoba spase sebe ili svoje najbliže od patnje koju više ne može da podnese. U ređim slučajevima to jeste zapravo način da se okolini pokaže koliko je osobi teško, te da na taj način konačno dobije vrednovanje koje ni na koji drugi način nije mogla od te iste okoline da dobije. Ovaj motiv je često nesvestan, ili “prisvestan” tj. osoba ga nije svesna ili ne u dovoljnoj meri – rekla je ona.

6. Kako pomoći osobi koja pokuša da se ubije u našem prisustvu? I kako pomoći ukoliko nam se neko požali da će da se ubije, postoji li pravi savet, možemo li pomoći, šta uraditi u tom trenutku?

– Najčešće osoba koja pokušava da se ubije, ukoliko je odlučna u toj nameri, to pokušava na način koji će joj obezbediti uspeh u izvršenju namere, a to znači, da se osami i napravi uslove koji će onemogućiti da joj se pomogne – rekla je Bubera.

Kako kaže, ukoliko osoba pokušava da se ubije a prisutni su drugi ljudi, to najčešće govori o tome da je još uvek prisutna psihička energija u delu ličnosti koji želi da živi, te se uslovi tome prilagođavaju, tj. da ipak postoji mogućnost da neko priskoči u pomoć.

– Ukoliko osoba priča o tome, najbolje je da je uverite, ukoliko ne možete sami, uz pomoć porodice i prijatelja, da pomoć postoji i da osobu odvedete u najbližu ustanovu gde joj se može pomoći : dom zdravlja, dispanzer za mentalno zdravlje, hitnu pomoć, psihijatrijsko odeljenje, kliniku i slično. Ukoliko je pokušaj u toku, naujbolje je da ukoliko je ikako moguće pozovete policiju i hitnu pomoć. Ukoliko vam je osoba bliska i u mogućnosti je da razborito rasuđuje možete biti negujući, topli i empatični. Čak i ako je to neko koga ne poznajete – objasnila je ona.

Bubera objašnjava da nikada ne treba da budete sarkastični, da se podsmevate i provocirate, to će osobi u takvom trenutku samo opravdati zaključak da ni ona, ni drugi ljudi, ni svet nisu u redu i da je najbolje da se ubije. A takođe može povrediti i vas.

– Ukoliko osoba nije u stanju da zdravorazumski rasuđuje, onda je najbolje pozvati hitne službe, jer je to posao za profesionalce, pa čak ni oni neće uvek uspeti da pomognu osobi u takvom stanju – dodala je Bubera.

A. A.

Izvor: Pink.rs

Alkohol i kokain

Admin Članci i tekstovi 16/01/201901/06/2025alkohol, alkoholizam, bolesti zavisnosti, droga, zavisnost od alkohola, zavisnost od narkotika 0 Comment

Alkohol vodi u zavisnost od kokaina – dr Aleksandar Vujošević za Politiku

Tekst objavljen 8.01.2018. na Politika.rs

Istraživanja pokazuju da je opasno mešati pića sa drogom, jer tada u jetri nastaje supstanca zvana kokaetilen koja doprinosi opasnosti od srčanog udara i prestanka disanja.

Zavisnost od alkohola vodi u drugu vrstu zavisnosti – i to od kokaina, pokazuje novo istraživanje koje je obavljeno u Njujorku. Naučnici su testirali uticaj alkohola na organizam i kako se menja „odgovor” tela na zavisnost od teških droga. Ispitivanje je najpre rađeno na pacovima kojima su naučnici davali alkohol, a deset dana kasnije i kokain. Analize su pokazale da su dosta lakše i brže postali zavisni od kokaina upravo ti pacovi nego oni kojima nisu davali alkohol. Oni smatraju da se to dešava zbog toga što ispijanje alkoholnih pića menja aktivnost mozga tako da se javlja prijemčivost za konzumiranje drugih štetnih supstanci.

Kako prenosi „Dejli mejl”, ispitivanje je pokazalo da samo oko 21 odsto konzumenata kokaina postaje sklono ponavljanju zloupotrebe droge, što su istraživači iz studije pokazali da su faktori okoline i genetski faktori rizika.

Pacovi koji su bili izloženi alkoholu pre uzimanja kokaina pritisnuli su određenu polugu 58 puta kako bi signalizirali da žele još droge. A oni kojima nije davan alkohol pre kokaina pritisnuli su polugu samo 18 puta. Ovo saznanje može da pomogne u lečenju zavisnika od kokaina.

Kako naglašava dr Aleksandar Vujošević, psihijatar iz Specijalne bolnice za bolesti zavisnosti u Beogradu, korišćenje alkohola i kokaina se najčešće dešava na dva načina. Nakon uzimanja kokaina i njegovog stimulativnog dejstva dolazi do uznemirenosti, straha, nadraživanja celog organizma, pa se takvo stanje pokušava ublažiti dejstvom alkohola. Drugi način je da pod dejstvom alkohola „popuštaju kočnice”, pa često u praksi postoje slučajevi da se tokom pijanstva proba i neka psihoaktivna supstanca.

– Alkohol veoma često zloupotrebljavaju i zavisnici od kockanja. To rade jer piće „ublažava” brigu, smanjuje napetost i čini da se lakše „zaboravi” na gubitak prilikom kockanja. Veoma je važno napomenuti da je mehanizam stvaranja svih vrsta zavisnosti gotovo identičan i da kod ljudi koji imaju formiranu jednu vrstu zavisnosti znatno lakše dolazi i do uspostavljanja drugih zavisnosti – naglašava dr Vujošević.

Naš sagovornik napominje da je alkoholizam bolest, a ne navika, porok. On je treći uzrok obolevanja i smrtnosti, odmah iza kardiovaskularnih i malignih oboljenja. Sa druge strane, kokain je stimulans, alkohol depresor, a iz njihove kombinacije u jetri nastaje supstanca zvana kokaetilen koja pojačava delovanje kokaina, ali i doprinosi opasnosti od infarkta i prestanka disanja.

– Istraživanjima se došlo do saznanja da je opasno mešati kokain i alkohol. Kada se kombinuju ove dve droge telo ih pretvara u kokaetilen. Njegovi efekti traju duže i toksičniji su nego svaka od ovih droga posebno. Bitno je naglasiti da je mešavina kokaina i alkohola najčešća kombinacija koja rezultira smrću. Takođe, obe droge mogu da maskiraju delovanje druge, pa je mogućnost predoziranja povećana i zbog toga često dovodi do trovanja – dodaje dr Vujošević.

Postoji nekoliko faza u nastajanju alkoholizma. Najpre se pojavljuje faza umerenog pijenja, koja predstavlja „društveno prihvatljivo pijenje”, ali ona još ne predstavlja bolest. „Trening faza” takođe ne predstavlja zavisnost nego prelaz iz društveno dozvoljenog pijenja ka uspostavljanju zavisnosti. Tada osoba ne prepoznaje da ima problem, jer pije „kada piju i drugi ljudi” (umereno, ali se povremeno napija u tim „situacijama”). Ujedno čovek ima potrebu za znatnim povećanjem količine alkohola da bi se postigao željeni efekat. Nakon ove javlja se predtoksikomanska faza, koja predstavlja početnu fazu alkoholizma. Javlja se potreba za znatnim povećanjem količine alkohola da bi se postigao željeni efekat i uz to postoji psihička zavisnost. Tada se beleži jaka emocionalna i mentalna potreba, žudnja i želja, da se alkohol popije kako bi se postiglo zadovoljstvo ili izbegla nelagodnost. Znak psihičke zavisnosti je i ritualno uključivanje alkohola u razne aktivnosti, pri čemu se osoba oseća nekompletnom ako u tom trenutku ne pije alkohol. Da je osoba postala zavisna govori toksikomanska faza, u kojoj čovek gubi kontrolu, ne može da prestane da pije, pa čak i nakon lečenja i apstinencije (nepijenja), s obzirom na trajnost ove promene. Ukoliko popije prvu čašu pića – neće moći na njoj da se zaustavi.

Naš sagovornik upozorava da se ovde javlja i alkoholna amnezija ili prekid filma što je znak postojanja oštećenja mozga usled konzumiranja alkohola i predstavlja gubitak sećanja za događaje u pijanom stanju. Ukoliko se dogodi da osoba ne popije alkohol, javljaju se znaci apstinencijalne krize koji ukazuju na fizičku zavisnost osobe od alkohola. To znači da se organizam privikao na alkohol i bez njega ne može da funkcioniše normalno. Kada osoba popije alkohol, simptomi apstinencijalne krize se povlače. U kasnijim fazama bolesti javlja se pad tolerancije, to jest osoba više ne može da popije veće količine alkohola kao ranije i napije se od jedne čaše pića. Prosečno vreme potrebno za razvijanje alkoholizma iznosi oko sedam godina.

Izvor: Politika.rs

Photo by DESIGNECOLOGIST on Unsplash

Da li u Srbiji postoje uslovi za plaćeni odmor za žene tokom “onih dana”?

Aleksandra Bubera Članci i tekstovi 16/01/201906/05/2025menstruacija, plaćeni odmor 0 Comment

Neki smatraju da može doći do diskriminacije, pri čemu bi se muškarci zapošljavali pre nego žene, kao i da bi moglo da dođe do zloupotrebe ove “povlastice”.

U italijanskom parlamentu se razmatra predlog zakona prema kojem bi kompanije zaposlenim ženama morale da odobre tri dana plaćenog odmora svakog meseca tokom trajanja menstruacije. I u samoj Italiji mišljenja su podeljena kada su u pitanju efekti ovakvog zakona, dok u Srbiji stručnjaci mahom smatraju da kod nas on nikad ne bi ni prošao ili bi pak imao negativne posledice po žene.

Ukoliko Italija prihvati ovaj zakon, biće prva zapadna zemlja sa aktivnom politikom “menstrualnog odmora” za zaposlene žene. Rasprava je već započeta u Donjem domu italijanskog parlamenta, a ako se zakon uvede, kompanije će ženama morati da odobre tri dana plaćenog odmora svakog meseca.

Pojedini italijanski mediji pozdravili su ovaj zakon koji bi pomogao zaposlenim ženama koje pate od grčeva za vreme menstruacije, ali je bilo i kritika da bi zakon mogao da ima kontraefekt i da bi ovaj zakon podstakao poslodavce da zapošljavaju muškarce, a ne žene.

Da bi ovakav zakon teško mogao biti usvojen u Srbiji, te da bi, i ukoliko se usvoji, imao negativne posledice, smatra dr Aleksandra Bubera, psihijatar i psihoterapeut.

– Može se to gledati u smislu ravnopravnosti. Međutim, mislim da tu ravnopravnost malo shvatamo pogrešno. Ravnopravnost znači da imamo ista prava, što bi trebalo da znači da imamo i iste obaveze. A ako se pogleda srpsko društvo, žena ima više obaveza, pošto sada može i da radi, ali ona ima i sve ostale obaveze, pre svega u kući. Takođe, ako se gleda po strukturama u radnim organizacijama i političkim partijama i strukturama, možda čak negde i ima više žena, ali su opet na nekim upravljačkim mestima muškarci. Ne deluje mi zato realno da u Srbiji ovako nešto prođe, a i ako prođe, verujem da će poslodavci u tom slučaju više zapošljavati muškarce nego žene, pogotovo ako ne bude postojala obaveza da se ravnopravno zapošljavaju – napominje Bubera za beogradske medije.

S druge strane, ekonomista Miroslav Zdravković, urednik portala Makroekonomija kaže da bi idealno bilo da su sve žene u Srbiji stalno zaposlene, da primaju redovnu platu i da ne trpe nikakvu vrstu pritisaka na poslu.

– Možda bi u našem slučaju bilo dovoljno da se ne dobije otkaz ukoliko su problemi veliki i očigledni. Ili da se donese zakon po kome žene imaju prava na godišnji odmor od 40 dana, u kojima im država finansira puni iznos jedne plate, a one su slobodne da tih 20 dana više koriste po potrebi (za kućne obaveze, obaveze oko dece, u školi…). Osim što su žene osvojile gotovo sve poslove koji su nekada važili za muške, sumnjam da bi bile manje zapošljavane ukoliko bi dobile bilo kakve benefite, odnosno razumevanje. Postoji mnogo oblasti gde muškarci ženama ne mogu da konkurišu – napominje Zdravković.

Predsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije (SSSS) Ljubisav Orbović, smatra da bi bilo krajnje korektno uvesti takav zakon, te da žene imaju pravo da biraju žele li u toku meseca da iskoriste te slobodne dane.

Izvor: Pink.rs

Alkohol vodi u zavisnost od kokaina – dr Aleksandar Vujošević za Politiku

Ostale kategorije: