Članci i tekstovi

Profil prosečnog antikovidaša – dr Bubera za Blic

Admin Članci i tekstovi , , , , , , , 0 Comment
Profil prosečnog antikovidaša – dr Bubera za Blic

Dr Aleksandra Bubera za dnevni list Blic iznela je svoje stanovište o psihološkom profilu ljudi koji negiraju postojanje pandemije COVID-19 ili ne daju na značaju opasnosti koja ova pandemija ima po javno zdravlje stanovništva, o tzv. antikovidašima, kao i o antimaskerima i antivakserima.

Na ovu temu je pored dr Bubera govorio i sociolog Ratko Božović

Odgovore dr Bubera prenosimo u celosti, a tekst koji je priredio novinar Marko Tašković i koji je objavljen na portalu dnevnog lista Blic 13. 12.2020. godine možete pogledati ovde.

Skoro devet meseci od početka pandemije COVID-19 u Srbiji, a i dalje imamo mnogo antikovidaša. Kako to objašnjavate? Ko su ti ljudi, kakav je njihov psihološki profil?

Objašnjavam to tako što epidemija nije toliko masovna i takve prirode da bolesni ljudi leže po ulicama i da nema ko da sahrani mrtve – kada bi se to desilo, verovatno bi svima bilo jasno da se dešava nešto opasno, mada bi i tada neki verovali da nije u pitanju zarazna bolest već na primer trovanje od strane neke velike sile ili antipopulističkog pokreta, fatalan uticaj 5G mreža itd.

Ne postoji jedinstveni profil antikovidaša, ali postoje neke zajedničke karakteristike u stilu ponašanja i onoga što iznose bilo usmeno, bilo preko društvenih mreža. Ima ih različitih karakteristika po polu, obrazovanju, uzrastu, religijskoj i političkoj opredeljenosti.

Ono što se pokazuje kao zajednička karakteristila jeste uporno zanemarivanje činjenica do kojih se dolazi naučnim putem preko studija koje su izvedene po strogim naučnim principima i praksi. Umesto toga koristi se pseudonauka ili studije koje nisu kvalitetno urađene niti dovoljno proverene.

Kada zanemarite takve činjenice i izaberete podatke do kojih se došlo anegdotalnim istraživanjima, istraživanjima na malim uzorcima ili metodologijom koja je pogrešna i stoga se rezultati takvih studija ne mogu replicirati, ili koristite „argumente” koji su izjave nekih autoriteta ili „autoriteta” onda je lako poverovati da se zapravo borbom za nepridžavanje protivepidemijskih mera vi zapravo borite „za slobodu i osnovna ljudska prava”.

U stvari, borite se za svoju slobodu da živite komforno i da zanemarujete pravo drugih da budu zaštićeni da ih ne zarazite.

Takvo ponašanje se naziva antisocijalno, odn. anti-društveno ponašanje, jer zanemaruje prava drugih i samo se bavi pravima pojedinca i to na način kako njemu/njoj odgovarju.

Nažalost i u Srbiji imamo nekolicinu lekara koji su javni zastupnici ideje da COVID ne postoji, ili postoji ali da nema potrebe da se uvode protivepidemijske mere, jer je to samo obična viroza.

Samo „za zapisnik” da dodam, COVID-19 NIJE običan grip, to je sistemska bolest koja može ostaviti ozbiljne posledice na plućima, srcu, kardiovaskularnom sistemu i centralnom nervnom sistemu. Takođe oštećuje i jetru i bubrege, ali se nadamo da ta oštećenja nisu trajna.

Koji su najčešći razlozi zbog kojih ljudi u Srbiji ne veruju da postoji COVID-19?

Jedan od najvažnijih razloga je, po meni, nekonzistentno obraćanje javnosti Kriznog štaba, tela, čiji je rad ozakonjen tek nekoliko meseci nakon njegovog formiranja. Ta dva razloga – nekonzistentno izveštavanje i nepostojanje takvog tela donedavno u propisima RS (u propisima RS postoji naučno stručna komisija za zarazne bolesti) su vodeća zašto ljudi ne veruju informacijama koje čuju.

Od početka epidemije, građanima se šalju nekonzistentne informacije – od toga da ne treba da se boje do toga da je situacija katastrofalna, do broja zaraženih i umrlih koji je bio daleko manji nego sada, a uvedeno je vanredno stanje, do sumnje koje su postavile određena istraživačka udruženja i novinari da se ne iznose tačni brojevi itd.

Kada imate niz informacija koje dolaze sa mesta koje bi trebalo da upravlja epidemijom, a koje su nekonzistentne, onda je prirodno da se javi sumnja.

Ako uz to uzmemo da je ako ne verujemo da COVID postoji, komfornije živeti (i dalje se viđamo sa svima sa kojima želimo, idemo na druženja, skupove, ne nosimo maske itd.), onda sve postaje još jasnije – dakle ako ne verujem da COVID postoji, onda mogu da se ponašam protivno preporukama o antiepidemisjkim merama, a i ne bojim se i sve je kao pre.

Takođe postoji određen broj lekara, ali i psihologa i pripadnika drugih profesija, poneki od njih sa doktoratima i raznim naučnim i akademskim titulama, koji su više ili manje medijski eksponirani ili su angažovani po društvenim mrežama ili čak imaju svoje političke stranke, koji tvrde, citirajući određene „naučne i stručne radove”, kako je cela priča sa COVID-om prenaduvana, kako je smrtnost mala, kako ne treba da se bojimo i treba slobodno da živimo, jer je strah štetniji od korone, kako nam nošenje maski i vakcinacija oduzimaju naša Ustavom zagarantovana prava, kako ne postoje naučni dokazi da je COVID-19 toliko opasan itd. itd.

I nažalost, postoji određen broj ljudi koji dok ne iskusi na svojoj koži ili na koži svojih bližnjih da ova bolest zaista postoji i koliko može biti opaka kod pojedinaca, neće poverovati.

Svako malo u medijima izađe poneka priča o nekome ko nije verovao da COVID postoji ili barem nije verovao da je toliko opasan, a onda se razboleo ili ostao bez nekoliko članova porodice.

Da li i na koji način se mogu promeniti stavovi antikovidaša i u kom slučaju? Ima li, recimo, antikovidaša koji ne veruju da korona postoji čak i kada se razbole od tog virusa?

Pitanje izmene stavova je uvek isto, bez obzira na to o kojoj temi se radi.

Poznato je odavno da je naš skup stavova i uverenja  formiran na osnovu genetske podloge pod uticajem svega što nam se od rođenja dešavalo, naravno prvenstveno pod uticajem roditelja, ali i važnih drugih i vršnjačke grupe kao i potencijalne traumatizacije.

Takav skup stavova i uverenja koji predstavlja našu „unutrašnju mapu sveta” nazivamo referentnim okvirom.

Leon Festindžer je razliku između informacija koje imamo u našem referetnom okviru i onoga što se dešava u stvarnosti nazvao „kognitivna disonanca”.

Kognitivna disonanca označava situaciju kada mi verujemo jedno, a onda se u stvarnosti dogodi nešto drugo što opovrgava naše uverenje.

Sva istraživanja u vezi sa kognitivnom disonancom nažalost govore u prilog tome da ćemo češće izokrenuti stvarnost nego što ćemo promeniti uverenje koje imamo u našem referentnom okviru.

Ljudi koji imaju sklonost da preispituju svoj referentni okvir kada se desi kognitivna disonanca su ljudi koji su naučeni da kritički razmišljaju i upoređuju podatke i da razlikuju pouzdane od nepouzdanih izvora informacija i da ih odvajaju od manipulisanja, spinovanja i „gaslighting”-a.

Naravno, postavlja se pitanje – a šta su uopšte pouzdani izvori informacija u doba interneta.

U slučaju razboljevanja od COVID-a nekoga ko ne veruje da COVID postoji to bi moglo da zvuči ovako: „Da, razboleo sam se, ali to je običan grip” Ili: „Otkud znate da je COVID, a ne bakterijska pneumonija?” Ili: „Ionako bih dobio infarkt, bilo je pitanje dana, šta sad lupetate da to ima veze sa COVID-om” Ili: „To je sve od onoga što nas truju putem onih aerosola iz aviona, kakva korona!”.

Tako da zapravo mislim da je rešenje u preventivnoj i obrazovnoj aktivnosti. Kada bi sve države sistematski radile na zdravstvenom prosvećivanju i obrazovanju i kada bi svi mediji bili obavezni i poštovali obavezu da proizvode i emituju obrazovne i naučne programe, kada bi se znanje i diplome više poštovale i mladi stremili da to znanje stiču na sistematičan način, a ne „instant” preko neproverenih informacija na internetu, kroz nekoliko decenija bismo imali mnogo veći procenat ljudi koji bi imao racionalna umesto iracionalnih uverenja i u skladu s tim se i ponašao po pitanju epidemije.

Ko su u Srbiji antimaskeri i antivakseri? Imaju li oni zajedničkih osobina sa antikovidašima i koji su najčešći razlozi za njihove stavove?

Antimaskeri su ljudi koji tvrde da je besmisleno nositi maske, jer nas one ionako ne štite od zaraze. Uz to, smatraju da niko nema pravo da im naredi da nose maske ili da ih kazni ukoliko tu meru ne poštuju, pošto to ugrožava njihova Ustavom zagarantovana ljudska i građanska prava. Propagiraju da ljudi treba „da žive slobodno i bez straha”, da ne nose maske, da je sve ovo jedna velika zavera protiv slobode, pa čak i pravoslavlja itd.

Antimaskeri uporno izbegavaju da napomenu činjenicu da obične hirurške ili druge maske zaista jako malo štite one koje ih nose, ali zato mnogo više štite druge ljude. To zapravo znači da kada bismo svi pravilno nosili maske, stepen zaražavanja bi značajno opao.

To znači da kada god smo u zatvorenom prostoru, potrebno je da nosimo maske ukoliko smo u prisustvu ljudi van svoje porodice, da često provetravamo prostor, da izbegavamo zatvorene prostore u kojima je mnogo ljudi i što kraće u njima boravimo itd.  

Maske na otvorenom je potrebno nositi ukoliko ne možete da očuvate distancu manju od dva metra, jer toliko putuju kapljice prilikom govora, a kod kijanja i kašljanja, razdaljina je još veća.  

Postoje i maske koje u većem procentu štite i one koje ih nose kao što su N95 i N99 maske, ali one jesu skuplje.

Međutim kada bismo svi nosili pravilno maske (pokrivši i usta i nos, menjali ih na 2-3 sata, ne koristili ponovo, stavljali i skidali pravilno pre toga dezinfikujući ruke itd.), u slučajevima u kojima sada dolazi do zaražavanja, taj procenat bi pao do 75% prema istraživanjima.

To je jedan od razloga zašto je u Aziji epidemija suzbijena tako brzo (pored zdravstvenih dodatnih resursa sistema koji je razvijen u ranijim kriznim situacijama poput ptičjeg gripa, SARS-a i MERS-a).

Međutim ukoliko preskočite sve ove podatke i samo kažete da maska nije efikasna zaštita za onoga ko je nosi, onda stvari sasvim drugačije izgledaju, a i lakše je ne nositi masku i misliti da se time borite za građanske slobode.

A zapravo, to nije borba za građanske slobode već antisocijalno ponašanje – onoga ko se ponaša na način da ga nije briga za dobrobit drugih i društva ponaša se antisocijalno.

Antivakserska priča datira od ranije i počiva na postavci da su vakcine štetne po ljudsko zdravlje i da izazivaju više štete nego koristi. Iznose se tvrdnje da se u vakcinama nalaze određeni teški metali koji doprinose razvoju autizma kod dece i da je vakcinisanje dece usporava njihov kognitivni razvoj.

Ukoliko pogledate istraživanja koja su merila na primer IQ, ali i opše obrazovanje dece, vidite da to nikako ne može biti tačno ako posmatramo vreme u kome su sva deca redovno vakcinisana i nisu postojali antivakseri.

Većina današnjih antivaksera nije rasla u vreme kada su divljale zarazne bolesti koje su odnosile mnoge živote, a kod preživelih ostavljale tešku invalidnost.

Sledeći „argument” je da ne treba vakcinisati stanovništvo protiv „bezazlenih” bolesti kao što su morbili, jer je to blaga respiratorna infekcija sa osipom. Taj deo je tačan, za većinu obolelih.

Ono što se zanemaruje jeste da su morbili visoko zarazna bolest i da ukoliko imate mnogo zaraženih sa procentom komplikacija koji je mali, imaćete zapravo veliki broj zaraženih sa komplikacijama – jer je jako puno ukupno zaraženih.

Antivakseri i antimaskeri imaju veliku popularnost i puno pratilaca na društvenim mrežama i raznim platformama, a znamo da puno pratilaca može biti kriterijum za saradnju.

Imaju puno sličnosti sa antikovidašima i mislim da je razlog u tome što neki broj antimaskera, antivaksera i antikovidaša stvarno veruje u to što priča, dok neki broj njih to čini radi ostvarivanja svojih ličnih ciljeva. Mislim da ih takođe spaja to što veruju da rade nešto dobro za sebe, svoju porodicu i društvo – oslobađajući ih „nepravedno i neustavno nametnutih” društvenih stega. A slobodu svi volimo.

Image by Mohamed Hassan from Pixabay

Želim da me nema: Ovo o sebi misle osobe koje pate od depresije. Ima li leka?

Admin Članci i tekstovi , , , , , , 0 Comment
Želim da me nema: Ovo o sebi misle osobe koje pate od depresije. Ima li leka?

Aleksandra Bubera, predsednica NATAS-a, u razgovoru sa novinarkom Vesnom Marić Brajković za portal eKlinika, objašnjava kako se prepoznaje i leči depresija .

Ako ste tužni, to ne znači automatski da ste u depresiji. Tuga dođe i prođe, ona ima rok trajanja. Kod depresije to nije slučaj. Kada ste depresivni, okupiraju vas crne misli, a budućnost ne donosi ništa dobro. Dr Aleksandra Bubera, spec. psihijatrije, sertifikovani transakcioni analitičar, za portal eKlinika objašnjava kako možemo kod sebe, ali i drugih, prepoznati simptome depresije.

Koja je razlika između tuge i depresije?

Postoji razlika između tuge i depresije. Tuga traje mnogo kraće od depresivnog raspoloženja i za to osećanje postoji neki objektivan razlog. Za depresiju je karakteristično depresivno raspoloženje, koje je dugotrajno i može biti blaže ili teže, u skladu sa čim se procenjuje i težina depresije, odnosno depresivnog poremećaja.

Kako se manifestuje depresivno raspoloženje, a kako depresija?

Oba se manifestuju kognitivnim, ali često neosvešćenim doživljajem osobe da ona takva kakva jeste u svetu ovakvom kakav jeste neće uspeti da ostvari neke svoje važne želje. Depresivno osećanje i raspoloženje često, ali ne uvek, uključuju i kognitivne konstrukte koji vode osećanju samoprezira i samomržnje.

Ova osećanja nalikuju osećanju tuge po tome što se teško podnose, jer su mučna. Osoba oseća da je bez snage, volje, inicijative, dekoncentrisana je i često onemogućena u osnovnom biološkom i psihološkom funkcionisanju. Razlika između osećanja tuge i depresivnosti jeste u tome što kod tugovanja obavezno postoji nešto što je osoba izgubila, za čime tuguje. Ukoliko je osoba tužna a ne depresivna, to najčešće ne uključuje samoosećanja (infantilne) krivice i samoprezira.

Sigurni znaci depresije

Depresija se relativno lako prepoznaje po poremećenom funkcionisanju osobe. Dolazi do poremećaja spavanja, ishrane i libida. Tako se javlja hipersomnija ili nesanica, gubitak ili dobijanje na telesnoj težini, nedostatak snage i volje za odnose sa drugim ljudima, nedostatak koncentracije. Nedostatak koncentracije ponekada može ići do takozvane depresivne pseudodemencije. Tada je potrebno uraditi dodatna specifična testiranja da bi se razjasnilo da li je osoba „samo“ depresivna ili ima neke organske promene mozga uz koje se javlja demencija.

Takođe, karakterističan je gubitak ili smanjenje volje, osoba je neraspoložena, često plače, bavi se pitanjima smisla (najčešće besmisla). Nekada to ide do nemogućnosti da ustane iz kreveta i obavi osnovnu higijenu, a da ne pričamo o nekim radnim aktivnostima, za koje osoba nema ni volje, ni snage, ni koncentracije. Dosta često je prisutno kod depresivnih osoba bavljenje  „crnim mislima“. To su razmišljanja kako bi bilo bolje da ih nema, da se završi ovo mučenje, da ne žele da žive, da žele da umru, a povremeno osobe mogu imati i razrađene planove i pripremljena sredstva kako da sebi naude, ili čak sebi oduzmu život.

U skladu sa ovim, nije retko ni osećanje očaja. Kod nekih osoba, umesto jasnog lošeg raspoloženja i plakanja, primećujemo disforiju – takozvano „džangrizanje“, spremnost za svađu i slično. Prisutna je i anhedonija – nemoguće je ili jako teško osobi koja je depresivna da uživa u bilo čemu ili da se nečemu obraduje.

Simptomi depresije kod muškaraca i žena se razlikuju

Češće kod žena dijagnostikujemo depresiju, mada se ona kod muškaraca i ređe i teže prepoznaje. Kod njih je češća slika sa disforijom – konstantnim zanovetanjem i spremnošću na manje konflikte zbog nevažnih stvari, nezadovoljstvo svim i svačim. Ako se ne udubimo, možemo prevideti ove znake i pomisliti da su karakterne crte, a ne depresija. Zato je uvek bitno pitati osobu da li je oduvek bila ovakva ili se nešto promenilo i od kada, kao i da li ih okolina doživljava drugačijim nego ranije.

Žene su češće plačljive i sa smanjenom energijom, a muškarci češće, mada ne uvek, imaju disforičnu formu depresije, kao što je prethodno opisano.

Samopomoć ili stručna pomoć

Obično je potrebna pomoć drugih ljudi. Kod blagih oblika je dovoljan razgovor sa stručnim licem, kod umereno teških oblika nekada je dovoljna psihoterapija, a nekada su potrebni i antidepresivi. Kod teških oblika lekovi su obavezni i bez njih nije moguće započeti lečenje. Naravno, kako se stanje poboljšava, lekar postepeno smanjuje doze lekova do potpunog isključivanja.

Da li moguće pobediti depresiju?

Depresija je, na sreću, poremećaj s kojim je moguće izboriti se. Međutim, veoma je važno pravilno i temeljno lečenje. Ukoliko se lečenje dobro sprovede, rezultat je izlečenje. Nažalost, često se dešava da osoba, kada počne da se oseća bolje, prekine sa lečenjem bez obzira na to da li se radi o psihoterapiji ili lečenju lekovima. Preuranjeno prekidanje terapije najčešći je razlog zašto se depresivne epizode ponavljaju.

Zato je važno da pacijent zna da ne treba da prekida lečenje samoinicijativno, već kada i on i njegov terapeut procene da je došao trenutak da se lečenjem završi. Lečenje možemo prekinuti kada je postignuta promena u kognitivno-emocionalno-bihejvioralnom sklopu koja često uključuje i promene u načinu života i brige o sebi, odnosu prema drugim ljudima, pa i životu uopšte.

Ukratko, kada pacijent napravi takve promene u svim ovim segmentima prema sebi, drugima i svetu u dovoljnoj meri da sebe neće dovesti u situaciju, bez obzira na spoljašnje okolnosti, da ponovo počne da oseća samoprezir i/ili samomržnju, besmisao i očajanje.

Izvor: portal eKlinika

Photo: Freestocks.org

Uticaj pandemije na mentalno zdravlje – dr Aleksandra Bubera za portal 24sedam

Admin Članci i tekstovi , , , 0 Comment
Uticaj pandemije na mentalno zdravlje – dr Aleksandra Bubera za portal 24sedam

Dr Aleksandra Bubera razgovarala je sa novinarkom Isidorom Kranjčević o uticaju pandemije koronavirusa na mentalno zdravlje. U nastavku prenosimo odgovore dr Bubera u celosti, a tekst koji je novinarka pripremila za portal 24sedam možete pročitati ovde.

Da li su se tokom pandemije koronavirusa izdvojili i u većoj meri razvili neki strahovi koji ranije nisu bili toliko prisutni i koji su to?

U većoj meri su se pojavili, a kod osoba od ranije postojeći intenzivirali strahovi od zaraze i bolesti, kao i invaliditeta i umiranja. U skladu sa tim i strah od kontaminacije i prljavoga. U nekoj meri je bilo racionalno da se ovakvi strahovi pojave /intenziviraju, jer su motivisali stanovništvo na zaštitna ponašanja. Barem deo stanovništva. Jedan manji deo je reagovao pak buntom i negiranjem ili minimiziranjem i ponašao se suprotno preporukama. U kasnijim mesecima trajanja epidemije, pojavili su se strahovi od usamljenosti, nemogućnosti da se dobije pomoć, bilo u slučaju bolesti, bilo u drugim neophodnim slučajevima. A zatim su se pojavili i strahovi, sasvim opravdani od ekonomskih posledica pandemije.

Da li će strahovi razvijeni tokom pandemije da nestanu dolaskom vakcine recimo ili će ostati nezavisno od toga da li je bolest iskorenjena?

Oni neposredno vezani za bolest će nestati tek onda kada se vakcina bude pokazala efikasnom i bezbednom u nekom dužem vremenskom periodu, recimo oko dve godine. Strahovi od ekonomskih posledica će nestati tek nekoliko godina nakon što se ekonomska situacija temeljno stabilizuje.

Da li nas je i u kojoj meri promenila pandemija, s obzirom na činjenicu da su socijalni kontakti drastično proređeni, da je udaljenost ljudi preporučen oblik ponašanja, nema bliskosti u smislu grljenja, ljubljenja prilikom pozdravljanja, ljudi više ne razgovaraju u bliskom kontaktu već namerno drže distancu?

Pandemija jeste promenila ponašanje i to tek nakon upornog insistiranja da je to jedini način da usporimo prenošenje virusa i da koliko toliko sačuvamo zdravstvene resurse, a samim tim i sve ostale resurse neophodne za funkcionisanje svakodnevnih životnih aktivnosti. Ljudska priroda je malo teže promenljiva i potrebne su generacije i generacije da se ponešto u ljudskoj prirodi izmeni. Čim budemo iole sigurni da je epidemija stavljena pod kontrolu, sve će se vratiti na staro, iako bismo možda mogli da naučimo da budemo obazriviji i odgovorniji i prema sebi i prema drugima, pogotovo kada znamo da smo bolesni. To smo uostalom i imali prilike da vidimo čim su mere opuštene nakon prvih, veoma strogih.

Da li će i kako novi oblici socijalnog i društvenog života uticati na mlade i da li će oni možda to prihvatiti i usvojiti kao prihvatljive te ćemo dobiti neke nove generacije koje više neće biti bliske kao pre?

Na promenu socijalnog ponašanja mladih mnogo više utiče vezanost za moderne tehnologije, nego pandemija COVID-19. Pandemija je privremeno stanje, a tehnološki razvoj konstantan.

Da li je i kako koronavirus uticao na porodice, s obzirom na to da su mnogi bili prinuđeni da budu u zatvorenom, kako su se ljudi snašli u tim novonastalim okolnostima, da li su se zbližili ili je to prouzrokovalo možda neke nove probleme?

Situacija sa pandemijom je intenzivirala sve do tada postojeće odnose, odnosno, ukoliko su oni i pre bili funkcionalni, boravak zajedno je prijao porodicama, a ako su odnosi i pre toga bili disfunkcionalni, pod „moranjem“ da se provodi sve ili gotovo sve vreme zajedno, pritisak se pojačao do mere da je porastao broj  porodica u kojima je na primer nasilje, ali ne samo ono, dovelo do tačke pucanja.

Da li su problemi tipa depresije, anksioznosti sada pojačani? Koji su najveći problemi na koje ste nailazili u razgovoru sa ljudima koji su se tokom pandemije obraćali za psihološku pomoć?

Anksiozne i depresivne, kao i sve ostale od ranije postojeće tegobe kod osoba sa mentalnim poremećajima se jesu pogoršale tokom ove krize – u početku zbog panike i nepostojanja informacija, vrlo brzo zatim, jer su neki pacijenti silom prilika ostali bez mogućnosti kontakta sa svojim lekarima i terapeutima, a zatim što je u daljem toku porasla tenzija u opštoj populaciji što zbog objektivno povećanog broja obolelih bliskih i poznatih osoba, što zbog ekonomskih problema u smislu smanjenog obima posla, prihoda, pa sve do ostajanja bez posla i egzistencijalne ugroženosti, što onda smanjuje mogućnost manevarskog prostora i broj ranije dostupnih opcija što dodatno povećava neizvesnost.

Kako će preporučena socijalna distanca uticati na odnose unutar porodica u odnosu dece i roditelja, unuka i baka i deka?

Socijalna distanca je nesrećno i bukvalno preveden termin i zapravo u engleskom govornom području znači drugo nego u srpskom jeziku. Radi se zapravo o tome da ljudi treba što manje da se okupljaju van svoje porodične/radne/socijalne grupe, a kada su neophodna okupljanja da te grupe drže među sobom fizičku distancu. Distanca unutar porodica koje zajedno žive nikada nije ni preporučivana, sem ukoliko je neki član porodice oboleo. Što se tiče unuka i baka i deka, ukoliko ne žive zajedno sve mere prevencije moraju da se poštuju, kao i ukoliko žive zajedno, a deca se (što je normalno i poželjno kreću). Međutim, preporuke su jedno, a život je drugo. I u vreme kuge u Irigu primećena je „neobična nežnost među supružnicima“, pa ne vidim što bi bilo drugaćije i u doba korone.

Kakva su iskustva i zapažanja iz nekih ranijih globalnih pandemija, da li su uticale i koliko na ponašanje ljudi, koliko su trajale  posledice i da li su na neki način, na psihološkom planu, menjale ljude?

Zapažanja govore o tome da čim opasnost prođe, ljudi se vraćaju svojim uobičajenim načinima života. To je donekle dobro, a odnekle baš i nije. Dobro je da se vrate svi korisni i dobri aspekti života i navike koje su morale biti ograničene tokom epidemije. A loše je da neke navike, koje je dobro da budu trajne uvek, brzo iščile nakon epidemije. Mislim na primer na obavezno pranje ruku, nošenje maski kada smo bolesni, izostajanje sa posla ili iz škole da ne bismo zarazili druge, izbegavanje rukovanja, grljenja i ljubljenja u vreme sezonskih respiratornih infekcija, povećana (ne i preterana) higijena, pogotovo na javnim mestima, ali i na poslu i kod kuće. Ljudi koji dožive teže psihičke posledice, a ponekada i promene jesu uglavnom oni koji su imali neposredna teška iskustva ili lično sa bolešću, ili im je nastradao neko (ili više) bliskih i dragih, pogotovo ako nisu mogli da dobiju pomoć ili olakšanje muka, kao i zdravstveni radnici, svo medicinsko osoblje, ali najviše medicnske sestre i tehničari, a zatim lekari, pa za njima i svi ostali koji su bili direktno, svakodnevno, u iscrpljujućim smenama u teškim uslovima  uključeni u lečenje teško obolelih, koji su im često i pored svega preduzetog umirali „na rukama“ takoda su pored umora, stresa, iscrpljenosti i jako teških uslova osećali i potpunu bespomoćnost i neizvesnost u borbi za svaki život. I tako mesecima, iz dana u dan, u nekim slučajevima bez mogućnosti zamene. Takvi događaji i okolnosti su često uzrok u najmanju ruku sindroma izgaranja, a ukoliko se ne pomogne prvo logistički da se osoblje od ovoga zaštiti, odmori i podrži na sve potrebne načine, pa i psihološki, može dovesti i do postraumatskog stresnog poremećaja, a kod pojedinih osoba sa ovim poremećajima, ukoliko se on na vreme ne prepozna i ne leči i do trajnih promena ličnosti, što se može desiti i građanima koji su kao oboleli, ili njihovi najmiliji, prolazili kroz teške oblike bolesti.

Image by Binay Sahoo from Pixabay

Da li možemo da budemo neopredeljeni u podeljenom društvu? – dr Aleksandra Bubera za Blic

Admin Članci i tekstovi , , , , , 0 Comment
Da li možemo da budemo neopredeljeni u podeljenom društvu? – dr Aleksandra Bubera za Blic

Marko Tašković, novinar dnevnog lista Blic, priredio je članak na temu: DA LI SI „NAŠ” ILI „NJIHOV”? Zašto nas je PODELIO ČAK I KOVID, a koji je objavljen 19. septembra 2020. Pored dr Bubera, na ovu temu su za Blic govorili i izvršni direktor Fonda za otvoreno društvo Milan Antonijević i sociolog Vladimir Vuletić.

Odgovore dr Bubera prenosimo u celosti, a tekst koji je objavljen na portalu dnevnog lista Blic možete pročitati ovde.

Koliko je teško biti neopredeljen u duboko podeljenom društvu?

Ukoliko želite da budete uključeni u društvena dešavanja – dosta teško. Ukoliko želite i u mogućnosti ste da napravite svoj „mikro eko sistem”, onda se zapravo izolujete od aktuelnih društvenih tokova koliko god to možete i većinu vremena možete da se držite izvan podela.

Kako se uopšte izboriti za tu neopredeljenost, odnosno kako u javnom životu dokazati da ne pripadaš ni jednom ni drugom delu društva?

U javnom životu je takođe većini njegovih učesnika lakše da vas „klasifikuju” i stave „u određenu fioku”, odnosno u određeni stereotip, nego da nas stave u „neopredeljenje” jer smo onda i „nedefinisani”.

Stereotipi inače, između ostalog, služe tome da štede vreme u procesiranju podataka, ali se na uštrb toga gubi na kvalitetu procesiranja.

Zbog čega mi imamo potrebu da stalno svrstavamo ljude na „naše” i „njihove”? Da li je ta potreba za kolektivnim identitetom toliko izražena kod nas?

To nije neka potreba svojstvena našem narodu niti regionu, to je, kao što sam malopre spomenula način obrade podataka koji štedi vreme, doduše, nauštrb kvaliteta obrade podataka.

Potreba za pripadanjem zajednici je takođe jedna potreba svih ljudi (zapravo u savremeno vreme donekle potreba, a „odnekle” želja, jer su u savremenim društvima pojedinci zapravo u stanju da budu samoodrživi, dok to u prošlosti nije bio slučaj).

Međutim, želja za pripadanjem – a pripadanje se često iskazuje ujednačavanjem obeležja, ponašanja, običaja, kulture, jezika itd. – što su sve obeležja kolektivnog identiteta, je nešto što je zapravo povezano sa neuroanatomijom i nešto što je od potrebe preraslo u želju, onda kada je ta potreba prestala da postoji za određen broj pripadnika ljudske vrste.

Svi sisari imaju jedan deo mozga koji služi za vezivanje – a kod ljudi taj način vezivanja nazivamo „afektivno vezivanje” – jer je vezivanje kod sisara bilo direktno povezano sa preživljavanjem prvenstveno mladunaca, koji mnogo duže odrastaju nego kod nekih, u evolutivnom smislu, „nižih” vrsta, a zatim i vrste, jer su zajednice, krda, a kod ljudi porodice, plemena, a kasnije i šire zajednice bile mnogo uspešnije u opstajanju nego individua.

Koliko su nam te podele nametnute spolja, a koliko smo i sami odgovorni za njih?

Iako imamo želju/potrebu da pripadamo svojoj zajednici, isto tako, kao i drugi sisari imamo potrebu da odredimo svoje granice prema pripadnicima drugih zajednica, jer ni naše savremeno društvo, kao ni društva pre njega, nisu u dovoljnoj meri uspeli da socijalizuju ove nagonske mehanizme za ograničavanjem i zauzimanjem teritorije i ostavljanjem svog potomstva.

To u prevodu znači, da po mom mišljenju, iako napredna u toliko stvari, ljudska vrsta još uvek nije uspela da prevaziđe svoje nagone i shvati da bi svi ljudi, kada bi se udružili i pristali da sarađuju, mogli da žive jako dobro na planeti Zemlji, da čuvaju njene resurse, da razvijaju i unapređuju bez uništavanja gotovo svih ostalih vrsta na planeti, kao i bez međusobnih ratova, genocida, iskorištavanja i svega ostalog što se dešavalo i još uvek nažalost, nastavlja da se dešava.

Smatram da su podele „nametnute spolja” zapravo samo jako dobro „dizajnirane” da se „nakače” na ove naše nagonske mehanizme i lako ih je usmeriti u pravcu čuvene poslovice „zavadi pa vladaj”.

I to se dešava od mikro nivoa – kao što su porodice do globalnog nivoa, u zavisnosti od ciljeva onih koji takve podele kreiraju da bi ostvarili svoje ciljeve.

Image by Gerd Altmann from Pixabay

Kako ćemo živeti sa koronom? – Ugao psihoterapeuta

Admin Članci i tekstovi , , , 0 Comment
Kako ćemo živeti sa koronom? – Ugao psihoterapeuta

Novinar Marko Tašković je pripremio članak za Blic nedelje na temu: „Kako ćemo živeti sa koronom” u kome je obuhvatio viđenja epidemiologa, ekonomiste i psihoterapeuta. Iz ugla psihoterapeuta na ovu temu govorila je dr Aleksandra Bubera, a njenu izjavu prenosimo u celosti.

Štampano izdanje dnevnog lista Blic nedelja u kome je objavljen navedeni tekst je izašlo 19. jula 2020.

Da li je sada situacija psihički teža nego u martu i aprilu kada smo manje više bili zatvoreni u kućama? U martu i aprilu smo se nadali da će virus korona proći do juna i da ćemo tokom leta živeti normalno, a sada se ispostavlja da ćemo morati da živimo sa koronom sigurno do kraja godine, a možda i do kraja 2021. godine. Koliko je ta neizvesnot opasna i kako je prebroditi?

U martu je situacija bila teža s aspekta da je bila nova i bilo joj je potrebno prilagoditi se. Nismo znali šta da očekujemo i šta nas čeka, ljudi su bili uplašeni za svoje zdravlje i život, mere koje su se sprovodile i uopšte i individualno su bile veoma striktne. Bilo je potrebno prilagoditi se i uslovima ograničenog kretanja, što je dovelo do povećanog pritiska unutar zatvorenih sistema. S druge strane situacija koju imamo u julu je situacija da smo shvatili da nije u pitanju sprint, već maraton i ona je teška sa te strane. Prognoze stručnjaka je da će ova situacija da traje i da se nastavlja narednih godinu pa čak i dve, dokle god se ne pronađe pouzdana vakcina koja nas može zaštititi od virusa. Neka istraživanja govore da osobe sa teškom kliničkom slikom mogu imati posledice na određenim organskim sistemima i nakon izlečenja, kao i da se svugde u svetu beleže slučjevi da su ljudi oboleli, preboleli, pa posle nekoliko meseci ponovo zaraženi istim virusom i opet sa jednako teškom kliničkom slikom. Sve ovo postavlja pred čovečanstvo, društvo, nauku i struku veoma veliki zadatak, sa kakvim se još nismo sreli u ovom obliku. U istoriji je bilo raznih epidemija i pandemija, ali sa istorijske distance o njima sada znamo sve, a o novom virusu, njegovom ponašanju i uticaju na ljudski organizam, iako imamo visokorazvijenu nauku i thenologiju, još ne znamo dovoljno. Isto tako ne znamo dovoljno o posledicama oboljevanja kao ni sticanju (ili nesticanju otpornosti) i kako ćemo se s njim izboriti. Sve ovo sasvim normalno budi osećanje neizvesnosti i neugodan osećaj da nemamo kontrolu nad situacijom. To je suprotno svemu onome što mi ljudi težimo – a to su sigurnost, izvesnost, kontrola nad našim životima i sudbinom. Trenutno je situacija obrnuta – naše ponašanje, živote, zdravlje ekonomiju itd. kontroliše jedan sićušan virus na granici živog i neživog i traži od nas kompletnu izmenu načina života, navika, ponašanja, pa čak i sa svim tim, nismo sigurni kakav će ishod na kraju biti.

Kako naći meru između potrebe da se zaštitimo od Covid-19 i potrebe da radimo i normalno živimo? Kako psihički to sve izdržati?

Potrebno je pridržavati se propisanih mera, jer to je jedino što možemo da uradimo i što može u priličnoj meri da nas zaštiti. Potrebno je raditi na svesti ljudi, a kako se to ne može dovoljno brzo postići, nije loše da se uvedu i konsekvence za one koji ih ne poštuju – pričam naravno o osnovnim merama zaštite – beskompromisno nošenje zaštitinih maski u zatvorenim prostorima, pa i na otvorenim ukoliko ne postoji dovoljna distanca, izbegavanje okupljanja, ljubljenja, grljenja i svih bliskih kontakata sem u okviru svoje najuže socijalne grupe u zatvorenim prostorima, a na otvorenom uz distancu, često pranje ruku, dezinfekcija obuće. Treba naći načina kako da se i dalje radi i živi uz navedene mere. Kao što smo već videli u najvećem broju industrija to je moguće. U najvećem problemu su industrije koje podrazumevaju proizvodne procese sa puno radnika na jednom mestu u zatvorenom prostoru, pogotovo ukoliko imaju centralnu klimatizaciju. Sve ostalo je lakše organizovati, ali čak i u tim uslovima moraju se iznalaziti rešenja kako da život funkcioniše u novim uslovima.

Ljudi su „pravljeni“ da se prilagođavaju, pa ćemo se prilagoditi i ovoj „novoj realnosti“. U tome nam mogu pomoći porodica i prijatelji (kafa može da se „popije“ i preko platforme Skype, a svakako smo videli koliko znači takva „čašica razgovora“ i kontakta pomoću novih tehnologija. A ako to nije dovoljno, tu su psihoterapeuti koji nude besplatnu podršku građanima.

Da li i dalje pružate besplatnu psihološku pomoć našim građanima? Na šta se sada najviše žale? Ima li razlike u odnosu na mart, april ili maj?

Projekat „Podrška psihoterapeuta“ je počeo 26. marta i još uvek traje i trajaće. Jedino smo imali prekid u radu besplatne telefonske linije 19833 koju nam je ustupilo Ministarstvo trgovine, turizma i telekomunikacija. I ona će nadamo se već od sledeće nedelje biti ponovo u funkciji i kolege iz Asocijacije edukativnih praksi koja je partner na projektu vredno rade na tome da linija ponovo proradi. Web aplikacija koju je razvio Igor Graić sa Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu, kao projekt menadžer sa grupom programera i dizajnera volontera i  koja je podržana od strane Kabineta ministra za inovacije i tehnološki razvoj u okviru inicijative “Budi i ti heroj” na adresi https://podrskapsihoterapeuta.com/home nije ni prestajala da radi, kao što i dalje postoji spisak dostupnih psihoterapeuta i psihoterapeuta pod supervizijom na stranici Saveza društava psihoterapeuta Srbije.

Ukupno smo imali uključeno preko 400 kolega volontera i imali smo preko 2 000 intervencija do sada.

U početku su se građani najviše žalili na strah i zabrinutost u vezi sa zarazom, zatim na strahove u vezi sa dostupnošću zdravstvenih usluga i sistema, zatim su počeli problemi sa povećanim pritiskom u odranije disfunkcionalnim porodičnim odnosima zbog zabrane kretanja i odranije postojećih psihičkih i emocionalnih problema, a zatim zabrinutost za ekonomske okolnosti. Trenutno se građani obraćaju sa najrazličitijim životnim problemima i dilemama, nekima koje su nastale zbog situacije sa koronavirusom, a a nekima koje su nezavisne od te situacije, ali dodatno facilitirane ili „okinute“ istom.

Kad bi trebalo da se obratimo psihologu za pomoć? O čemu najviše treba da vodimo računa?

Kada vidimo da otežano funkcionišemo – pogotovo ako primetimo ili nam naši prijatelji ili porodica skrenu pažnju da smo izmenili ponašanje i navike, da smo stalno zabrinuti, uplašeni, preokupirani ili  da imamo „kratak fitilj“, odnosno da preterano reagujemo na sitnice. Takođe, ukoliko imamo problema sa spavanjem, voljom i snagom za svakodnevne obaveze, ukoliko primetimo višednevne, a pogotovo višenedeljne promene raspoloženja. Ukoliko imamo crne misli, pomoć stručnjaka je neophodna, a dobrodošla u svim ranije navedenim slučajevima.

Treba najviše da vodimo računa da se dovoljno odmaramo, pravilno hranimo i imamo dovoljno fizičke aktivnosti, da unosimo dovoljno vitamina, da održavamo socijalne, a izbegavamo fizičke kontakte. Da negujemo sebe i dobro postavljamo granice, a da veze sa važnim osobama održavamo na visokom nivou.

Koji će nam najveći izazovi biti u narednom periodu i kako da se izborima sa njima?

Mislim da će nam najveći izazov biti kako da prihvatimo i prilagodimo se na potpuno nov način života i funkcionisanja, jer se neke osnovne postavke tome ko ima kontrolu nad našim životom i kolika je naša moć kao ljudskog društva ovom situacijom temeljno preispituju i moraće biti prilagođene novoj realnosti. Moraćemo da izađemo na kraj sa svojim starim navikama koje se ne uklapaju u novu situaciju, kao i sa svojim otporima da ih menjamo. Da prihvatimo da život nije dužan da ispunjava naša očekivanja i da se prilagođava nama i da samo bića koja su u stanju da se brzo i dobro prilagođavaju u evolutivnom smislu i mogu da opstanu. Da ne zamenjujemo strah i tugu za bes i frustraciju i da ostanemo konstruktivni umesto da se prepustimo destruktivnim ponašanjima i gubitku smisla. Ovo su jako zahtevni zadaci u svim teškim vremenim, pa i u ovima sada.

Photo by engin akyurt on Unsplash

Život nije dužan da ispunjava naša očekivanja – dr Bubera za Nedeljnik

Admin Članci i tekstovi , , 0 Comment
Život nije dužan da ispunjava naša očekivanja – dr Bubera za Nedeljnik

Novinarka Zorica Marković je za list Nedeljnik pripremila tekst pod naslovom: „Život nije dužan da ispunjava naša očekivanja”, u kome se bavila odgovorom na dva važna pitanja: gde je „tačka prekida” u kojoj čovek odustaje od sebe na bilo koji način i zašto treba da živi i bori se. Izjavu dr Bubere, koju je ovim povodom dala, objavljujemo u celosti. Tekst je objavljen u štampanom izdanju lista Nedeljnik, 25. juna 2020.

Kažu da svi imamo tačku prekida, ali od čega zavisi to da li će se i kada čovek slomiti?

Zavisi kako definišemo tačku prekida.  Ukoliko mislimo na samoubistvo kao jedan od mogućih ishoda, onda nije tačno da svi imamo tačku prekida, jer većina ljudi zapravo ima odluku da živi šta god da se desi, dokle god „im ne dođe kraj” i kakve god okolnosti bile. Neki manji broj ljudi zapravo je nekada u životu doneo odluku da: „u slučaju da se desi/ne desi  X, ja ću se ubiti”. Ova odluka ne mora biti,  i najčešće i nije,  svesno zapamćena, može biti doneta i rano u detinjstvu, te je posle zaboravimo. Ili je donosimo kasnije u životu pod uticajem nekih važnih događaja.

Ako tačku prekida definišemo kao neki mentalni poremećaj, onako kako ih definišemo u međunarodnoj klaifikaciji bolesti i poremećaja, onda za svakoga postoji „tačka prekida”, odnosno određene okolnosti u kojima mogu imati neki mentalni poremećaj. To opet ne znači da svi možemo pod izuzetno stresnim okolnostima „poludeti”, već da pod izuzetno stresnim i/ili dugotrajno nepovoljnim okolnostima svako od nas može razviti neku vrstu mentalnog poremećaja – na primer poremećaj prilagođavanja, kratkotrajnu depresivnu ili anksioznu epizodu i sl. Za svakoga od nas postoji određeni način dekompenzacije, tj. „sloma” u slučaju izuzetnih i intenzivnih okolnosti. Neko će biti skloniji anksioznosti, neko depresiji, neko sumnjičavosti itd.

Da li se to dogodi kada se izgubi smisao? Kada čovek odustane od sebe?

Razmišljanje o samoubistvu obično ima veze sa zaključkom da život takav kakav jeste, u okolnostima onakvima kakve jesu više nema smisla, jer osoba takva kakva jeste, više nema šanse da ispuni neke od svojih najvažnijih želja.

Kako se to dogodi?

Obično se dešava da neki neželjeni  događaj ili izostanak nekog željenog događajabude okidač za od ranije postojećuodluku da se život okonča, baziranu na zaključku da kada nastanu određene okolnosti – teška bolest, neuzvraćena ljubav, profesionalni ili socijalni neuspeh ili bilo šta drugo – jesu važniji od samog života, te ako osoba, život ili drugi ljudi ne ispunjavaju taj neki (pogrešno zaključeni) uslov koji je važniji od života samoga, život više nije vredan da se živi i osoba počinje da razmišlja kako da život okonča.

Možemo li da objasnimo da nije nečija odgovornost ako oseća neizdrživu  patnju i bol, usamljenost, nerazumevanje?

Svakako u trenutku kada se osoba tako oseća ne treba pledirati na njenu odgovornost. Isto tako, treba razlučiti koji deo odgovornosti snose životne okolnosti. Međutim, kasnije tokom psihoterapijskog procesa, neophodno je da osoba uvidi kakve su objektivne okolnosti, a šta je njen subjektivni doživljaj. Na primer, ukoliko je osoba pretrpela nedavni traumatičan događaj, naravno da je potrebno da joj se da podrška da se oporavi od pretrpljenog užasa i straha, da se  osnaži, pa polako preko procesa žalovanja doći do opravdane ljutnje i besa na vinovnike traumatičnog događaja, a zatim na integraciju celokupnog iskustva i ozdravljenje. Isto tako, ukoliko je osoba izgubila smisao života, a u nedostatku traumatičnog ili veoma stresnog događaja u skorijoj prošlosti, tragamo za zaključcima koje je ta osoba donela o tome da život treba da se završi i pod kojim okolnostima. Bez obzira na to šta je dovelo do takvog procesa zaključivanja, i pored toga, što i u tom procesu osoba obično treba da prođe kroz strah, bol, žalovanje i ljutnju i bes, na kraju treba da uzme u obzir da jeste njena odgovornost da pogrešne zaključke ispravi. Naravno uz stručnu pomoć i da nastavi da živi svoj život na drugim osnovama i uz zaključak da život jeste vredan življenja i uz odluku da ga živi dokle god mu prirodno ne dođe kraj.

Šta to pogoršava?

U situaciji kada  osoba oseća akutno osećanje očaja i besmisla definitvno je kontraproduktivno je „prozivati”, „popovati” i kritikovati. Naravno, ukoliko se okolnosti koje su bile okidač pogoršavaju, to će pogoršati i situaciju. Takvoj osobi je potrebna odmerena  podrška, vođenje i osnaživanje

Jesmo li mi zainteresovani za osobu koja kaže „ne osećam se dobro”?

To je pitanje na koje ne postoji generalni odgovor i zavisi od mnogo čega. Zavisi u kakvom odnosu smo s osobom, kakvo prethodno mišljenje imamo o njoj i o okolnostima u kojima se ona našla. Poznato je da u što smo bliskijem odnosu sa osobom kako ličnom tako i u okviru neke zajednice da ćemo biti zainteresovaniji. Takođe u uslovima neke zajedničke nevolje, na primer rat, zemljotres, poplava, Covid imamo tendenciju da „zbijemo redove”, da budemo bliži i bolja podrška jedni drugima.

 Da  li joj zaista pružamo podršku i da li je dobra?

Kao što sam već navela, da li ćemo nekome pružiti podršku ili ne zavisi od mnogo faktora. Što se tiče kvaliteta podrške, to najviše zavisi od toga koliko poznajemo osobu i koliko i sami funkcionišemo na zdravim osnovama. To znači da ukoliko ne umemo da odvojimo pomoć i podršku od onoga što je u psihološkom rečniku poznato pod terminom „spašavanje” osobe koje je u „ulozi Žrtve”, najverovatnije podrška koju pružamo neće biti dobra ni za osobu koja se ne oseća dobro, a ni za nas. Jako je važno da dok pružamo podršku umemo da sačuvamo sebe, da održimo zdravu granicu i da pomognemo osobi da se seti svojih postojećih snaga i resursa. Ukoliko to ne umemo da uradimo, najbolja podrška će se sastojati u tome da pomognemo osobi da potraži stručnu pomoć. Svaki dom zdravlja ima psihologa i psihijatra, a u Beogradu, kao i u nekim drugim mestima, sada postoji i Centar za mentalno zdravlje. Psiholozi, specijalni pedagozi i socijalni radnici  su često zaposleni i u drugim zdravstvenim ustanovama, kao i centrima za socijalni rad, a često i mnoge nevladine organizacije, udruženja građanja imaju usluge besplatnog pružanja psihološke i psihoterapijske podrške, pogotovo u situacijama krize.

Zašto čovek ne treba da odustane od sebe? Zašto treba živeti (kako to objasniti nekome ko klizi ka dubokoj depresiji)?

Zato što nam je urođen nagon za životom i opstankom i to je osnovna biološka odrednica, kao i duhovna – najveća većina aktivnih religija kao i drugih duhovnih usmerenja ističe život kao najveću vrednost i jednim od najvećih grehova smatra samoubistvo. Kada kažemo da treba živeti, mi podvlačimo biološku datost, na kojoj se zapravo temelji psihološka zdrava želja za životom. Svako živo biće teži da preživi, pa tako i čovek. Međutim, čovek za razliku od većine ostalih živih bića ima veoma komplikovnu psihu i brojne psihičke funkcije kao što su svest, volja, raspoloženje, mišljenje i tako dalje. Ovo je ono što je  ljudska vrsta razvila kao svoju evolutivnu prednost. S druge strane, to nekada komplikuje osnovne biološke postavke na takav način da se ljudi pitaju šta je smisao života, ima li svrhe živeti i slično. I period ovakvog preispitivanja je čak i normalna razvojna faza tokom adolescencije. Nijedno drugo živo biće na planeti, ne preispituje smisao i svrhu života, već – živi. Ljudi, s druge strane imaju određena očekivanja (i ponekada čak uslovljavanja svog postojanja) od sebe, drugih, sveta i života i mogu nekada zaključiti da ukoliko ona nisu ispunjena, život ne vredi da se živi. Smisao života je da se živi. Život nije dužan da ispunjava naša očekivanja. Život je težak, život je borba, ali je isto tako pun raznih iznenađenja i uživanja. Dobili smo ga na poklon, veoma jedinstven i samo jedan. Na nama je da izaberemo kako ćemo ga živeti, naravno u okviru onih okolnosti u kojima živimo. Neko istraživanje je pokazalo da možemo da utičemo samo na oko 30% okolnosti u svom životu. (Ne znam kako su tačno došli do tog rezultata). Koliki god da je postotak onoga što možemo u svom životu birati, to i dalje ostavlja izbor, mogućnost za rad, kreativnost i ljubav. Ljubav prema sebi i drugima. Kao i za uživanje. Jer jednom kada se izborimo da iz zone preživljavanja pređemo u zonu komfora, postajemo zainteresovani za uživanja koja nam život može pružiti.  Ako odlučimo da svoj život završimo, uglavnom jer procenjujemo da ćemo tako prekinuti sve probleme i patnju, mi više nemamo mogućnost da nijedan problem rešimo, da stvari poslažemo na način da budu bolje, pravednije ili da vidimo, čemu se nekada nadamo, da će neko patiti ili biti kažnjen jer nas više nema. Kada završimo svoj život sve mogućnosti prestaju. Veliki filozof Epikur je, na primer, verovao u smrtnost duše i on je rekao: „Tamo gde sam ja nema smrti; tamo gde je smrt, nema mene”. Pa i većina svetskih religija ne obećava „večni” ili „zagrobni” život ukoliko ga završimo samoubistvom, tako da ako posmatramo i sa tog aspekta, činom samoubistva, sve mogućnosti prestaju.

Kako da ne odustane, posebno  ako je to što oseća toliko strašno i jako?

Uvek možemo podsetiti i sebe i osobe koje pate da situacija iako jeste ili izgleda strašna jeste najčešće privremena. Poznato je, na primer i da većina ljudi zatočenih u užasnim uslovima koncentarcionih logora ne počini samoubistvo, jer ima zdravu želju za životom i čini sve da preživi i nastavi život nakon oslobađanja. I da, dokle god smo živi imamo neku mogućnost izbora, promene da volimo i da budemo voljeni. Ljudi su bića zajednice i tako su biološki programirani kao i svi sisari. Kada se ubijemo, prestaje i mogućnost bivanja u zajednici sa drugima, što predstvlja često izvor najvećeg uživanja za većinu ljudi, bez obzira da li je ta zajednica porodica, pleme, komuna ili neki drugi vid zajednice. Iako su često interpersonalni problemi i izvor patnje, ako se ubijemo, mi više nemamo mogućnost da ih rešavamo i postignemo mir i zrelost sa sobom i drugima. Takođe, ukoliko osoba uspe da izađe na kraj sa jednom takvom životnom krizom i iz nje nauči kako da živi na zdravim osnovama, a što najčešće uspeva kada nauči da upravlja svojim emocijama i koristi ih na način da mu u životu pomažu, a ne odmažu. Najkorisnija u ovom procesu je obično pomoć obučenog psihoterapeuta.

Photo by Gadiel Lazcano on Unsplash

Jesmo li na ivici živaca?– dr Bubera za Blic Ženu

Admin Članci i tekstovi , , , , 0 Comment

Novinarka Jelena Pantović je pripremila tekst pod naslovom: „Jesmo li na ivici živaca?” u kome se bavila pitanjima kako će se ljudi nakon pandemije koronavirusa suočavati sa strahovima i dolazi li nakon pandemije razdoblje psihičkih i mentalnih bolesti. Tekst je objavljen u štampanom izdanju Blic Žene (23-29. maj 2020), a izjavu dr Bubere, koju je ovim povodom dala, prenosimo u celosti.

Na inicijativu dr Aleksandre Bubere, Savez psihoterapeuta Srbije je odlučio da građanima ponudi volontersku pomoć u smislu kriznih intervencija kroz telefonsku ili online komunikaciju, stoga je u ovoj izjavi iznela i podatke o broju ljudi koji se javlja i razlozima zbog kojih se najčešće obraćaju.

Zbog čega vam se ljudi u doba pandemije najčešće javljaju, koji su to problemi?

Problemi zbog kojih se javljaju su šaroliki.

Neki su vezani direktno za  situaciju izazvanu pandemijom Covid-19, na primer plaše se da će biti zaraženi oni, ili neko od članova njihove porodice, da će morati u bolnicu, ili umreti. 

Takođe se javljaju i zdravstveni radnici koji su u neposrednom ili posrednom kontaktu sa obolelima, i najčešće se plaše da će zaraziti nekoga od ukućana. 

Javljaju se i građani koji imaju nekoga od porodice i prijatelja ko je teško oboleo od Covid-19 ili su izgubili neku voljenu osobu, koja je preminula od Covid-19.

Zatim se javljaju osobe koje su od ranije imale određene psihičke smetnje zbog kojih su bile u pshoterapijskom tretmanu ili pod redovnom psihofarmakoterapijom, pa su im se smetnje pogoršale zbog aktuelne situacije – prvenstveno zbog straha da neće moći da dobiju pomoć ako im je potrebna, da neće moći da nabave lekove i slično. 

Nisu retke ni situacije gde sada, zbog povećene količine zajedničkog vremena, postaju veoma intenzivni, od ranije disfunkcionalni porodični odnosi, zbog kojih supružnici ili deca traže podršku ili pomoć.

A javljaju se i građani koji su i ranije bili usamljeni, ali se sada osećanje usamljenosti intenziviralo zbog nemogućnosti obavljanja uobičajenih aktivnosti i još više smanjenih socijalnih kontakata.

U poslednjih nekoliko nedelja, slika problema zbog kojih se korisnici javljaju polako se menja – smanjuje se broj poziva koji su vezani za strah od zaraze, a povećava se broj poziva jer se ljudi plaše kako će se snaći u novonastalim okolnostima. Neki su ostali bez posla ili im je zarada smanjena, jer poslodavci nisu bili u mogućnosti da rade ili da rade u punom obimu. Građani se javljau i zbog problema u vezi sa odnosima koji su se završili raskidom ili razvodom. Češće se javljaju i građani čiji su se problem akutizovali privođenjem izolacije kraju – kao što su bolesti zavisnosti, starateljstvo nad decom i slično.

Da li biste mogli da ih rangirate po značaju, odnosno, recimo težini?

Svakome je njegov problem najteži. Ipak po ozbiljnosti izdvajamo situacije kada je neko preživeo akutnu traumu zbog gubitka voljene osobe ili sopstvenog razboljevanja od teškog oblika bolesti izazvane Covid-19, zatim osobe koje se suočavaju sa suicidalnim mislima, kao i situacije intenziviranog porodičnog nasilja.

Jeste li primetili da egzistencijalni strahovi preuzimaju primat? Strah od budućnosti, finasijske propasti…?

Kao što smo na osnovu ranijih iskustava i istraživanja i predvideli, sa jenjavanjem pandemije i popuštanjem mera, strahovi direktno vezani za zaražavanje virusom se sklanjaju u drugi plan, a u prvi izbijaju egzistencijalni problemi, problemi sa međuljudskim odnosima (ličnim, porodičnim, profesionalnim itd.), kao problemi koje je izolacija akutizovala – kao na primer bolesti zavisnosti, starateljstvo nad decom, razvod itd.

Zato što su u prvoj fazi ljudi u stanju šoka i neverice, pa kada shvate šta se realno dešava i kada stanje potraje neko vreme, tek će onda početi da se bave ekonomsko-egzistencijalnim posledicama krize.

Zbog toga nameravamo da nastavimo sa ovakvim vidom pružanja podrške i nekoliko meseci nakon što se akutna faza krize završi.

Znamo i iz ranijih iskustava sa kriznim situacijama, kao i iz rezultata naučnih istraživanja, da će ovakav vid podrške biti potreban još mesecima nakon završetka akutne faze krize, upravo zbog suočavanja sa posledicama iste i prilagođavanja na život u novonastalim okolnostima, a sa već delimično iscrpljenim resursima za suočavanje sa stresom.

Da li je i usamljenost razlog što vas ljudi zovu, i da li su samoćom pogođeni najviše penzioneri?

Takođe je i usamljenost razlog zašto nas ljudi zovu. Do sada su nas češće zvali mlađi ljudi, ali smatramo da je razlog to, što je besplatna telefonska linija počela sa radom pre nekoliko dana – od 16. aprila,  i građani nisu imali informaciju.

Tako da očekujemo veći broj poziva starijih građana, nakon što saznaju da postoji besplatna telefonska linija.

Svesni smo da neki broj građana nema pristup internetu, ili ima teškoće, ili nemogućnost korišćenja kompjutera i „pametnih” telefona.

Zbog toga je Savez društava psihoterapeuta Srbije i uputio molbu Ministarstvu telekomunikacija i turizma da nam obezbedi telefonski broj, kojim bismo mogli pokriti i ovaj deo građanstva. Ministarstvo TT je ustupilo svoj besplatni telefonski broj 19833 sa opcijom 2 svaki dan od 15-21h za građane koji prvu psihoterapijsku pomoć žele da potraže ovim putem, od 16. aprila, dok su veb sajt i aplikacija aktivni od 24. marta, odnosno 12. aprila.

Na kraju, kad se skupe strah od bolesti, smrti, egzistencije… hoće li nam živci popucati?

Kao i u svakoj krizi, određeni broj građana će imati teže i teške posledice suočavanja sa stresom – mislim prvenstveno na one koji su imali traumatska iskustva tokom krize – kao što su razboljevanje i umiranje od teških vidova infekcije Covid-19 kod bliskih osoba, samim tim i realnom mogućnošću da sami obole i umru, kao i kod osoba koje su prebolele teške vidove infekcije. Zatim osobe kojima je ova kriza donela drastično pogoršanje fizičkog ili mentalnog zdravlja ili teške porodične ili ekonomske posledice. Zbog toga smo u Savezu društava psihoterapeuta i pokrenuli akciju „Podrška psihoterapeuta”, jer znamo da se neki deo ovih težih posledica može preventivno sprečiti ranim i kratkim intervencijama u krizi. Isto tako, nadamo se da ćemo time smanjiti pritisak na zdravstveni sistem u Srbiji i neposredno sada, kao i nakon završetka akutne faze krize.

Ima li neke pomoći ili bar utehe?

Na sreću pomoći ima. Savez društava psihoterapeuta je okupio preko 400 volontera – psihoterapeuta i psihoterapeuta pod supervizijom koji od 24. marta pružaju psihoterapijsku prvu pomoć. Prva grana akcije je bila da na sajtu Saveza  objavimo spisak naših volontera sa načinom stupanja u kontakt (telefon, Viber, What’sApp, Messnger, Skype, Zoom itd.) i vremenom u kome je psihoterapeut dostupan. Taj spisak se i dalje nalazi i možete ga pronaći na adresi:

Korona virus

Ubrzo posle toga nas je kontaktirao Igor Graić, asistent sa Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu, koji je okupio tim programera i dizajnera koji su potpuno volonterski i u rekordnom roku osmislili aplikaciju preko koje korisnik i psihoterapeut mogu stupiti u kontakt. Aplikacija je aktivna od 12.og aprila  i ona se nalazi na adresi: https://podrskapsihoterapeuta.com/home

U nekoliko „klikova” korisniku se otvaraju slobodni termini i može zakazati razgovor sa psihoterapeutom. Aplikacija se i dalje razvija i imaće još novih opcija. Ovaj deo projekta je i deo projekta „Budi i ti heroj” koji podržava kabinet ministra zaduženog za inovacije.

Zatim smo uputili molbu Ministarstvu telekomunikacija i turizma da nam je potreban i besplatan broj telefona za građane koji nemaju drugačiji način stupanja u kontakt sa psihoterapeutom. U ovom delu akcije nam je logistiku u organizaciji ovog zahtevnog dela projekta pružilo i udruženje „Asocijacija edukativnih praksi” iz Beograda.

Zahvalni smo ministarstvu što je u roku od samo nekoliko dana okupilo tim i potpuno tehnički i finansijski omogućilo da građani mogu pozivom na broj telefona 19833, opcija 2 svakim danom od 15-21h dobiti podršku psihoterapeuta. Od naših 400 volontera, 89 je uključeno u projekat pomoći putem besplatnog telefona.

Od 26. marta, od kada vodimo evidenciju, imali smo više od 800 poziva građana sa gorenavedenom problematikom. Što se tiče broja telefona, broj poziva je prosečno oko 11 dnevno, a dužina trajanja poziva oko 22 minuta. Nadamo se povećanom broju poziva nakon objavljivanja u medijima ovih informacija.

Pomoći, nade i utehe dakle ima, pozivamo građane da nas slobodno kontaktiraju, na bilo koji od ova tri načina, naši psihoterapeuti volonteri čekaju vaš poziv i pružiće vam podršku.

Šta su najčešće posledice anksioznosti i strahova, psihosomatski poremećaji, nesanica, panični napadi…?

Građani su se javljali i sa pravim napadima panike, anksioznošću, zabrinutošću i svim uobičajenim pratećim posledicama istih – kao što su nesanica, smanjenje apetita, loša koncentracija i slično. U najvećem broju slučajeva razgovor sa našim volonterima je pomogao da se ove tegobe smanje, a nekada i potpuno nestanu.

U određenom broju slučajeva zakazuje se ponovni razgovor sa istim psihoterapeutom-volonterom, i moguće je zakazati nekoliko dodatnih razgovora.

Ukoliko je nekome potrebna dugotrajnija podrška, psihoterašpeuti-volonteri upućuju građane na dodatne resurse koji stoje na raspolaganju.

Ponekada razgovor sa našim volonterima nije dovoljan, jer prelazi okvire psihoterapijske prve pomoći i kompetencije psihoterapeuta, pogotovo kada se radi o osobama koje zahtevaju psihijatrijsku podršku i u takvim slučajevima se pomaže korisnicima tako što se upućuju na brojeve telefona koje su obezbedile psihijatrijske klinike ili vlada – kao što su nacionalni telefon za psihosocijalnu podršku, nacionalni SOS telefon za prevenciju samoubistva Klinike za psihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević”, brojevi telefona Instituta za mentalno zdravlje i slično.

Paradoks moći, ili: Zašto su „poznati” tako nasilni?– dr Bubera za Nedeljnik

Admin Članci i tekstovi , , , , , 0 Comment
Paradoks moći, ili: Zašto su „poznati” tako nasilni?– dr Bubera za Nedeljnik

Dr Aleksandra Bubera je govorila za list Nedeljnik na temu povezanosti pozicije moći i nasiljnog ponašanja. Izjavu koju je dr Bubera dala novinarki Zorici Marković, objavljujemo u celosti.

Kada govorimo o ljudima koje promeni pozicija moći ili pozicija vlasti, ili slave, ili novca…i postaju nasilni, agresivni, posebno prema slabijima od sebe? Kod kakvih tipova ličnosti se to javlja, da li je u pitanju takva struktura ličnosti?

Po mom mišljenju pozicija moći, slave i slično obično ne može tako drastično da promeni ljude. Obično se radi o tome da su već i od ranije postojale crte ličnosti ili karakterne osobine koje predisponiraju osobu za ovakav način ponašanja. Ono što pokazuju istraživanja, na primer jedno koje je rađeno na uzorku najuspešnijih ljudi sa Wall Street-a, jeste da često osobe koje su najuspešnije imaju narcisoidne i/ili antisocijalne crte, adaptaciju ili organizaciju ličnosti, što su različite gradacije izraženosti ovih karakteristika. To zapravo znači da su za ekstremnu slavu, uspeh i moć često predisponirane iste one osobe koje kao karakteristiku imaju smanjenu ili čak potpuni nedostatak empatije, što im omogućava da se beskompromisno, pa i surovo bore i obračunavaju sa svima za koje procene da su im se našli kao prepreka na putu za ostvarivanje njihovih ciljeva. Bilo da je ova procena tačna ili ne.

Zašto onda postoji ono da „moć kvari ljude”, mišljenje da su „poznati  
ljudi obesni”? Pa i zbog one rečenice „znaš li ti ko sam ja?“

Delimično smo pojasnili ovo u odgovoru na prethodno pitanje. Zapravo pozicija moći i slave samo pogoršava od ranije postojeće karakterne osobine. Takođe postoje i poznati i slavni i moćni ljudi koji se trude i uspevaju da ostanu skromni, altruistični, da budu korisni članovi društva i da pomažu drugima koji su u lošijoj poziciji od njih. Samo se o njima manje piše, jer se ne ponašaju incidentno i upadljivo i trude se da ne dolaze u žižu javnosti, za razliku od ljudi koje možemo svrstati u neku od dve gore pomenute kategorije.

Da li može da se kaže da novac, vlast ili moć ili slava utiču kao dodatni faktori koji podstiču bahatost kod ljudi, pa i kod onih koji inače nisu skloni? Ne kao da su to loše stvari, nego kao nešto zbog čega se osete kao da im je sve dozvoljeno? Da li može da bude problem što se previše puta izvuku?

Po mom mišljenju, novac, vlast moć i slava i te kako utiču kao dodatni faktori koji ako ne podstiču, a ono omogućavaju da se osoba oseti da neće imati ozbiljne posledice svojih postupaka, da ima više prava nego ostali ljudi. Što je zapravo i osnova bahatog ponašanja, obezvređivanja i destruktivne agresije prema drugim ljudima, jer druge ljude stavljaju u nižu poziciju, smatrajući da su manje vredni, a samim tim i da imaju manje prava od njih samih. Jedini izuzeci su osobe za koje procene da su moćnije od njih, ili da na neki način od njih zavise. Prema njima se mogu ponašati sa poštovanjem, strahopoštovanjem, ili čak snishodljivo. Na žalost svedoci smo da su slava, moć i bogatstvo faktori koji u većini zemalja u svetu omogućavaju da se osoba izvuče od posledica, ili da one budu toliko blage da je ne sprečavaju da ponovi prestup. Čime se još i potvrđuje njihovo osećanje nadmoći, „imanja većeg prava“ u odnosu na druge ljude i omogućava dalja, a ponekada i još surovija i bezprizornija agresija prema drugima. Zato je neophodno da se beskompomisno i to ne samo formalno, već i suštinski u svakodnevnom životu i praksi, kako institucionalnoj, tako i na individualnom nivou sprovodi jednak tretman za sve.

Tekst pod naslovom: „Paradoks moći, ili: Zašto su „poznati” tako nasilni?” priredila je novinarka Zorica Marković za štampano izdanje lista Nedeljnik, a objavljen je 19. decembra 2019. godine.

Image by OpenClipart-Vectors from Pixabay

Ovo je epoha narcizma i predatora – dr Aleksandra Bubera za magazin Karakter

Admin Članci i tekstovi , , , , 0 Comment
Ovo je epoha narcizma i predatora – dr Aleksandra Bubera za magazin Karakter

Dr Aleksandra Bubera je o pojmu karakter napisala članak za izdanje magazina Karakter koji je izašao u decembru 2019. Tekst koji je napisala prenosimo u celosti.

Strukturalno, ličnost se sastoji od temperamenta, karaktera i inteligencije. Temperament oslikava biološki doprinos,  karakter oslikava socijalni i kulturni doprinos, dok inteligencija impregnira konstitucionalne i socijalne faktore i modifikuje ukupne funkcije ličnosti. Bazične funkcije ličnosti su da oseća,  misli,  i shvata i da to ugradi u svrsishodno ponašanje.

Temperament  je stilska komponenta ponašanja (kako) , različita od motivacije  (zašto)  i sadržaja  (šta)  ponašanja.  Četiri glavne crte temperamenta su: izbegavanje opasnosti  (melanholični), potraga za novim  (kolerični),  zavisnost  od nagrada  (sangvinični)  i upornost  (flegmatični) . Kada su jako izražene,  imaju svoje dobre i loše strane.  Mogu se povezati sa ranijim fazama razvoja. Temperament je emocionalno jezgro ličnosti.  Četiri osnovne crte temperamenta mogu se povezati i sa osećanjima:  straha  (izbegavanje opasnosti ),  ljutnje (potraga za novim),  pripadanje (zavisnost od nagrađivanja)  i  moć/ovladavanje (upornost).

Karakter odgovara procesima simbolizacije i apstraktnog mišljenja,  zasnovanog na konceptualnom učenju.  Za razliku od temperamenta,  na njegov razvoj mnogo više utiču faktori okoline,  ličnog iskustva,  učenja i slično. Tri glavne crte karaktera su samodirektivni,  kooperativni i samoprevazilazeći.  Kada su potpuno razvijene,  odraz su zrele ličnosti.  One su adaptivne, ali ako su slabo izražene, nemaju prednosti,  jer je mnogo veći broj situacija kada je potrebno da su izražene. U smislu tipologije ličnosti u kliničkom miljeu razlikujemo – opsesivne, paranoidne, histrionične, šizoidne, pasivno agresivne, narcistične i antisocijalne crte ličnosti.

Motivacija: Pod normalnim okolnostima,  nakon što su zadovoljene potrebe,  ciljevi osobe koja se normalno razvija uključuje ne samo fizički,  već i mentalni integritet. Tu se javljaju sekundarni motivi rasta i emocije:  samovrednovanje, stid, ponos, empatija i blisko su povezani sa razvojem karaktera. Osećanja se transformišu u kompleksnija, preovlađujuće pozitivna osećanja kao ljubav, empatija, saosećanje. Ova transformacija se odigrava kroz interakciju internalizovanih koncepata udruženih sa karakterom i emocija udruženih sa temperamentom. Bazične karakterne komponente kao poverenje, samopouzdanje i sigurnost se razvijaju rano,  ali za kompletiranje diferenciranog karaktera potrebno je i razvijanje sekundarnih emocija i karakternih crta što se razvija već do 3 godine života.

Šta sve otkriva naš karakter o nama?

Ako karakter posmatramo kao kompleksnu komponentu ličnosti, onda će on ocrtavati naše osnovne karakteristike u smislu obrazaca koji čine skup emocija, kognitivnog sklopa i ponašanja. I zbog toga govorimo o karakternim crtama, koje su osnove za ono što zovemo tipovi ličnosti. Kada znamo kakav tip ličnosti neka osoba ima, a ako uz to znamo i na kom nivou organizacije ličnosti ona funkcioniše (nivo funkcionisanja može biti zreliji ili nezreliji, i što je nivo funkcionisanja zreliji, to je ličnost integrisanija i funkcionalnija), onda možemo sa velikom verovatnoćom proceniti kakav obrazac mišljenja, osećanja i ponašanja ta osoba ima, kao i način reagovanja u određenim situacijama.

Kakvi karakteri danas dominiraju u našem društvu?

U velikoj većini civilizovanih društava, pa i našem, uglavnom dominiraju osobe sa narcističnim i antisocijalnim karakteristikama, jer su ta dva sklopa orjentisana na zadovoljavanje svojih potreba, a sa manjkom, pa čak ponekada i potpunim nedostatkom empatije za druge. Stepen neempatičnosti će zavisiti od nivoa zrelosti ličnosti. Razlika između njih je u tome, što u prvom slučaju ne postoji namera da se drugi ošteti (sem u slučaju malignog narcizma, koji zapravo ima vrlo malo razlike sa antisocijalnim crtama), već šteta nastaje kolateralno. Dok kod drugog slučaja šteta se nanosi „po principu zakona jačega“, odnosno, ako se neko proceni kao slabiji, on će biti pregažen i posmatran kao prepreka ostvarivanju cilja za koji se sredstva ne biraju. Pored nedostatka empatije, u oba slučaja je prisutna, nekada svesno, a nekada nesvesno izražena sposobnost manipulacije drugih. Mada najčešće u korenu svega ovoga stoji duboki osećaj nesigurnosti, praznine, pa i ugroženosti, od kojih se ovakve osobe brane svim napred navedenim načinima. Nažalost, ovakve, u osnovi predatorske crte ličnosti se sve više neguju i uzdižu kao vrline, pogotovo u poslovnom i političkom okruženju. Na sreću, još uvek postoje društva koja gaje i neguju drugačiji sistem vrednosti i od njih je moguće učiti.

Svi ostali karakteri su takođe prisutni i manje-više statistički pravilno raspoređeni, ali osobe sa gore navedenim karakternim crtama često zauzimaju dominantne pozicije moći u društvu.

Može li se govoriti o ženskom i muškom karakteru i ako može, na koji način?

Karakter po svojoj definiciji nije rodna i polna kategorija, tako da ne možemo govoriti o razlikama između muškog i ženskog karaktera. Ali možemo govoriti o tome da se muška i ženska deca od početka vaspitavaju drugačije i često im se pripisuju različita prava, emocije i osobine. Temeljna naučna istraživanja su jasno pokazala da su razlike između muškaraca i žena  gotovo zanemarljive statistički gledano, ako poredimo prosečne muškarce i prosečne žene. Najveće razlike se dobijaju u motoričkim veštinama, a najmanje u domenima ličnosti, inteligencije i slično. Ovo je i logično, jer je fizička konstitucija žena i muškaraca pod uticajem genetske predispozicije – da krenemo samo od razlike u DNK materijalu uslovljene razlikom u polnom hromozomu, koja dalje uslovljava različit razvoj i karakteristike muškog i ženskog organizma. Ali kada dođemo do mozga, razlike su zanemarljive, što je postalo i laicima jasno nakon što decenijama unazad žene imaju mnogo ravnopravniji položaj u svetu školovanja, nauke, zaposlenja itd. Mozak je bitan kao sedište psihičkih funkcija i organ koji se najviše preoblikuje u prvim, ranim godinama razvoja, koje su i najbitnije za formiranje osnove ličnosti, pa i karaktera. Dakle razlika između muškog i ženskog karaktera ne postoji, ali postoji razlika u načinu kako vaspitavamo mušku i žensku decu, zbog čega su u proseku kod žena češće razvijeni određeni setovi mišljenja, ponašanja i osećanja, a kod muškaraca drugi. Ne možemo, naravno, isključiti evolutivni smisao ovih razlika, kao ni uticaj transgeneracijskog prenošenja tradicije, i u proseku se žene u određenim aspektima češće ponašaju na jedan, a muškarci na drugi način, ali to nema veze sa „muškim“ i „ženskim“ karakterom, jer takvo šta, jednostavno – ne postoji.

Koliko je karakter bitan za realizaciju životnih i profesionalnih ciljeva?

Karakter je  jedan od najbitnijih „sastojaka“ kada govorimo i o ostvarivanju ciljeva, kao i uopšte o načinu funkcionisanja ličnosti. Zato što od toga kakve su nam karakterne crte, zavisi u kojim oblastima ćemo biti dobri, a šta će nam biti „slabosti“. Na primer ako ste sumnjičavi, imaćete odlične predispozicije za zanimanja gde je ovo dobrodošla crta – kao na primer tužilac, sudija, advokat, detektiv itd. Ukoliko ste prefekcionista, bićete dobri za poslove kontrolisanja, iako za samu izvedbu, verovatno ćete trošiti previše vremena i bićete neefikasni. Ukoliko imate teatralne crte ličnosti, bićete odlični za sva zanimanja koja podrazumevaju nastupanje. Sa pasivno agresivnim crtama, verovatno ćete imati veoma specifičan smisao za humor i biti sjajni u poslovima gde je to neophodno itd. Druga najvažnija stvar je, ponavljam, nivo zrelosti na kome funkcioniše ličnost. Veoma nezrela ličnost koja je sumnjičava će biti sumnjičava do sumanutosti i stoga nesposobna za funkcionisanje i saradnju sa drugim ljudima, za razliku od zrele ličnosti koja je sumnjičava i koja tu sumnjičavost može da usmeri tamo gde je ona zaista neophodna i da dobro sarađuje sa drugima.

Kakav karakter ima uspešan čovek ili to ne zavisi od toga?

U idealnom slučaju, uspešna osoba je zrela, integrisana ličnost, a to znači da je „pokupila“ sve pozitivne osobine svih tipova ličnosti u meri koje joj omogućavaju balansirano funkcionisanje, a da je negativne sublimirala u korisnu formu. Idealan slučaj u praksi ne postoji.

U praksi ljudi različitih karaktera mogu biti uspešni i to zavisi prvenstveno od toga šta je u nekom trenutku u nekom društvu ono što se preferira i nagrađuje.

Generalno gledano kroz istoriju zapadnih civilizacija, uspešnost se nažalost merila većinom u odnosu na moć i materijalno bogatstvo, a manje u odnosu na kreativni i inovativni doprinos društvu. U savremenim zapadnim društvima u većini je i dalje tako. A takvim merilima mereno, najuspešniji će biti oni koji se bespoštedno bore za moć, novac, materijalno i slavu, dakle, antisocijalni i narcistični.

Kako na „prvu loptu“ možemo da kod nekoga prepoznamo vrstu karaktera?

Na „prvu loptu“ možete da prepoznate vrstu karaktera jedino ako imate bogato iskustvo u praktičnom, „uživo“ upoznavanju i proučavanju raznih tipova ličnosti. Ovakvu vrstu treninga imaju klinički psiholozi i psihijatri, kao i neke druge humanističke struke koje u okviru svog treninga prolaze i obuku ovakve vrste, kao na primer, psihoterapeuti. Mogućnost brzog prepoznavanja tipova ličnosti najviše zavisi od broja ljudi koji ste imali prilike da proučite razgovarajući s njima,  slušajući njihove životne priče, probleme, obrasce ponašanja, mišljenja i osećanja uz iskusnog mentora i standardizovane alate koji vam pomažu da razlikujete pojedine crte. Naravno, ako serijski imate problem u svom ličnom životu sa određenim tipom ličnosti, na primer birate serijski za partnere, prijatelje ili saradnike osobe sa istim tipom ličnosti, vremenom naučite da ih prepoznajete vrlo brzo.

Kako se ponaša  čovek strastvenog karaktera, a kako apatični ili sentimentalni ljudi? Šta ih odaje?

Ovde je reč o temperamentu, a ne o karakteru i već smo ranije napomenuli da su vrste temperamenta kolerični, sangvinični, flegmatični i melanholični. Strastvene od apatičnih ljudi razlikujemo jednostavno, već po neverbalnoj komunikaciji – apatični će biti usporeniji, a strastveni brži, življi i intenzivniji generalno gledano, mada za pojedine teme, apatična osoba može biti vrlo strastvena i obrnuto.

Image by Gerd Altmann from Pixabay

Pandemija nas je podsetila na značaj smartfona – Kako su nas telefoni ponovo zbližili

Admin Članci i tekstovi , , , 0 Comment
Pandemija nas je podsetila na značaj smartfona – Kako su nas telefoni ponovo zbližili

Dr Aleksandra Bubera je u razgovoru sa novinarom Markom Taškovićem govorila o značaju i uticaju pametnih telefona kada je u pitanju održavanje socijalnih odnosa. Odgovore dr Bubera prenosimo u celosti, a tekst koji je novinar priredio objavljen je 16. avgusta 2020. u štampanom izdanju dnevnog lista „Blic”.

Često smo slušali da smo se u eri mobilnih telefona i drustvenih mreža otuđili… Da li je sad tokom korone obrnut slučaj odnosno da li su nam „pametni telefoni” sa sve društvenim mrežama pomogli da se zbližimo pošto zbog korone moramo da budemo razdvojeni?

Kratak odgovor glasi – da. Duža verzija odgovora se bavi zapravo pojmovima upotrebe, zloupotrebe i pogrešne ili štetne upotrebe. U slučaju epidemije korona virusa smo zapravo pametne telefone upotrebljavali da čujemo (i vidimo) kako su ljudi koji su nam dragi, kako im je, šta rade i kako se snalaze u novonastaloj situaciji. Dok u uobičajenim okolnostima pametne telefone često koristimo ne da komuniciramo sa drugim osobama koristeći sve prednosti novih tehnologija – dakle i da ih vidimo, a ne samo čujemo, kao i da razmenimo važne informacije i sadržaje – na primer lekarske nalaze, podsetnike i slično; već ih koristimo tako što  pregledamo sadržaje po internetu, koji nam zapravo nisu ni toliko važni, pa čak ni interesantni, za igranje igrica ili čak online klađenje ili druge vidove štetnog ponašanja, koji nas otuđuju, a ne zbližavaju sa važnim drugima.

Kako objašnjavate podatak da smo tokom prvih meseci korone svakodnevno slali poruke kao za Novu godinu? Otkud nam tolika potreba da telefoniramo i šaljemo sms i viber poruke?

Mislim da je to bilo sasvim u skladu sa situacijom. Prvo zbog potrebe da znamo kako su nama važne osobe, a zatim, zbog situacije izolacije, to je bio dobar način za održavanje socijalnih kontakata, kada je već bila (i još uvek jeste) neophodna fizička distanca.

Kako da nađemo pravu meru u korišćenju telefona i društvenih mreža, a da to ne utiče negativno na naš život, psihu, ukućane…?

Pravoj meri, a možda je bolje reći, adekvatnoj nameni korišćenja društvenih mreža nas uče situacije poput ovih sa epidemijom korone. Dakle, adekvatna namena i korišćenje društvenih mreža i pametnih telefona su situacije kada želimo da saznamo kako su osobe koje su nam važne a koje nisu tu, kada želimo da čujemo i vidimo nekoga ko nije fizički prisutan i onemogućeni smo da budemo u fizičkom kontaktu; kada su nam potrebne informacije koje nemamo u svom okruženju ili ne možemo da dođemo lako do njih putem knjiga i slično, a na internetu se relativno brzo i mnogo lakše nađu. Kada bismo imali na umu šta je adekvatna namena, lako bismo uspostavili balans u korišćenju. Da podvučem još jednom, svi izumi mogu da se korisno upotrebe, ali i zloupotrebe, pa tako i sva moderna tehnologija koju danas posedujemo. Ako se setimo adekvatne namene i imamo je na umu prilikom korišćenja, teško da ćemo je pogrešno koristiti.

Sa koliko godina bi deci trebalo dozvoliti korišćenje mobilnih telefona? Mnogi roditelji imaju tu dilemu pa vremenski ograničavaju naslednicima korišćenje mobilnih telefona. Šta mislite o tome?

Ono što bi bilo dobro, zvuči prilično radikalno, a često je i gotovo neizvodljivo. To znači da bi bilo preporučljivo da deca počnu da koriste pametne (ne i mobilne telefone) sa navršenih 12 godina. Međutim, pretpostavljam da bi se većina roditelja našla u vrlo nezahvalnoj situaciji da objašnjava što svojoj deci, a što svojoj okolini zašto njihovo dete nema i ne koristi pametni (ne mobilni telefon, postoji značajna razlika) telefon, iako ga većina ostale dece ima. Velika razlika između osnovne verzije mobilnog telefona i pametnih telefona je što običan mobilni telefon nema pristup internetu i nema mogućnost vizuelne, već samo audio komunikacije. Ovo pametne telefone čini zapravo veoma naprednom, ali i rizičnom napravom u smislu količine i brzine stimulusa koje mogu isporučiti mozgu, kao i vrste sadržaja kojima dete može pristupiti. I zato bi bilo dobro, a možda možemo da razmislimo i kako bi bilo izvodljivo, da deca imaju pristup pametnim telefonima tek kada uđu u poslednju, četvrtu fazu kognitivnog razvoja po Pijažeu, fazu razvoja apstraktnog mišljenja i kada imaju dobro razvijene leksičke i motoričke veštine i sposobnosti, što bi trebalo da se dešava oko dvanaeste godine. Međutim, s druge strane, ukoliko bi roditelji odlučili da tako postupe u okruženju gde sva ostala deca imaju pristup pametnim telefonima, njihovo dete bi opet zaostajalo u veštinama snalaženja i rukovanja sa istim tim pametnim telefonom. Iako informatička pismenost nikako nije proporcionalna vremenu provedenom na internetu kome se pristupa preko pametnog telefona.

U nemogućnosti sprovođenja ovako radikalnih mera, mnogi roditelji s pravom pribegavaju ograničavanju korišćenja pametnih telefona. Vreme provedeno u korišćenju telefona treba da bude kraće što je dete manjeg uzrasta. U uzrastu od 12 godina, sasvim je dovoljan jedan sat dnevno. Ali je takođe potrebna i kontrola sadržaja kojima dete pristupa, kao i da dete ima sve druge raznovrsne fizičke i socijalne aktivnosti, dužnosti , angažmane i zabavu sa živim ljudima, jer jedino tako može steći ineophodne socijalne veštine.

Kako se izboriti sa zavisnošću od mobilnih telefona i društvenih mreža?

Bolje sprečiti nego lečiti je poslovica koja važi i u ovom slučaju. Dakle, sve ono o čemu je bilo reči prethodno. Jednom kada dođe do razvoja zavisnosti, ona može imati veoma ozbiljne oblike kao i bilo koja druga zavisnost i može zahtevati jednako kompleksno, timsko i multidisciplinarno, dugotrajno i neretko skupo lečenje, najčešće sa obaveznim uključivanjem cele porodice i sa neizvesnim ishodom. Iako u zvaničnim klasifikacijama još nemamo zavisnost od interneta i pametnih telefona, u praksi je jasno vidljiv porast broja slučajeva.

Image by Gerd Altmann from Pixabay

Ostale kategorije: