Članci i tekstovi

Nasilje na internetu: kako zaštititi dete od „predatora“ koji vrebaju u sajber prostoru?

Aleksandra Bubera Članci i tekstovi , 0 Comment
Nasilje na internetu: kako zaštititi dete od „predatora“ koji vrebaju u sajber prostoru?

UNICEF-ovo istraživanje je pokazalo da oko 85 odsto dece uzrasta od osam do 17 godina aktivno koristi internet.

Interent u savremenom dobu predstavlja „prozor u svet“ za mnogu decu, ali i „prozor“ koji ih izlaže opasnostima od virtuelne stvarnosti. Vršnjačko nasilje, pre svega ono na društvenim mrežama, poslednjih godina uzelo je velikog maha čak i među mlađim osnovcima.

Istraživanje o digitanom nasilju kod dece sproveo je UNICEF i ono je pokazalo poražavajuće rezultate – preko 85 odsto dece starosti između osam i 17 godina koja na raspolaganju imaju internet, provode dva i više sati dnevno na kompijuteru. Ovo vreme se produžava sa uzrastom deteta. Istraživanje je takođe pokazalo da komunikacija na društvenim mrežama više zaokuplja starije uzrasne grupe, nakon 12. godine.

– Internet je sada dostupan gotovo svima, i većina ga ne koristi u edukativne svrhe. Vrlo često je na ovaj način moguće doživeti bilo kakav vid nasilja. Ja sam lično doživeo da preko društvenih mreža dobijam uvrede samo zato što slušam drugačiju muziku – rekao je učenik S.J. za portal Pink.rs.

Dr Aleksandra Bubera psihijatar i psihoterapeut kaže da danas deca do 12. godine nikako ne bi smela da koriste bilo koji vid novih tehničkih sredstava, gde postoji rizik da nekontrolisano koriste internet.

– Stiv Džobs nije dao svojoj deci pristup kompijuterima do 12. godine, i mislim da svi treba da se povdemo ovim primerom. Međutim, to je prosto nemoguće izvesti u svaremenom dobu. Danas u školi sva deca imaju pametne telefone, i ukoliko detetu ne date to, onda će mu se svi smejati u školi – objašnjava ona za naš portal.

Prema njenim rečima, rodtelji su ti koji treba da vode računa i kontrolišu dete, jer je za „predatore“ ono „laka meta“.

– Možda je rešenje da detetu kupite „cigla model“, jer tu ne postoji rizik od surfovanja. Bilo bi dobro da im se ograniči korišćenje pametnog telefona, na sat ili dva, to je pored bezbednosti takođe dobro i zbog zavisnosti od novih gedžeta – objašnjava ona.

„Rupa u zakonu“ u sajber prostoru

Činjenica je da društvenu mrežu Fejsbuk ne mogu da koriste osobe mlađe od 18 godina, međutim ovde postoji određena „rupa u zakonu“, a to je lažno predstavljanje.

– Roditelj treba da kontroliše aktivnosti deteta na društvenim mrežama. Nikada se ne zna ko im je sve poslao zahtev za prijateljstvo, ili im piše – objašnjava Bubera, i naglašava da je pre svega važno poverenje roditelja i deteta, jer nikada se ne zna ko „vreba“ u sajber prostoru.

Ovim povodom u Osnovnoj školi „Vlada Aksentijević” iz Beograda orgnaizovana je tribina za roditelje i decu, gde su oni mogli da se informišu i saznaju razne informacije o digitalnom nasliju.

– Ono što sam saznao je činjenica da je veliki broj povratnika ovih teških krivičnih dela, i ne moramo da čitamo novine i gledamo TV da shvatimo šta sve može da se desi – kaže zabrinuto roditelj Z.C. čije dete je učenik ove škole. On je dodao da bi najbolje bilo napraviti bazu u kojoj bi se nalazili višestruki pedofili i na taj načni bi roditelji bili upozoreni na potencijalnu opasnost.

Fondacija „Tijana Juric“ se zalaže za jače kazne za pedofile, između ostalog i za registar povratinka. Igor Jurić je za portal Pink.rs  rekao da je to važna karika u borbi protiv ovog velikog problema.

– Svedoci smo mnogih slučajeva takozvanih povratnika, odnosno onih koji posle izdžavanja kazne ponove krivična dela. Jedino svrsishodno je da se oni sklone sa ulice. Zbog toga se fondacija zalaže i za javni registar osudivanih pedofila bi informisao roditelje o tome ko živi u blizini njihove dece. Mnogi primeri ovog registra postoje u Evropi – rekao je Igor Jurić za protal Pink.rs.

– Dete je laka žrtva, ona svuda pristupaju sa poverenjem i sa jako malo informacija. Deca su osetljiva, jer ne mogu da naprave razliku zbog čega je neko dobar prema njima – ističe Bubera i dodaje da su zajednički rad, poverenje i kontrola najvažniji u pervenciji od ovakvih slučajeva.

Problema i opasnosti ima mnogo i na svakom koraku. Nije baš jednostvano da se sa detetom ostvari odnos poverenja i razumevanja. Činjenica je da će se vaše dete, ukoliko je žrtva ovakvih „predatora“, pre ili kasnije obratiti nekome za pomoć. Trudite se da ta osoba budete upravo vi.

J. Stanković

Izvor: Pink.rs

Image by Barbara Jackson from Pixabay

Danas ste bili depresivni i neraspoloženi? Psiholog objašnjava zašto smo loše volje kada je i vreme loše

Aleksandra Bubera Članci i tekstovi , , 0 Comment
Danas ste bili depresivni i neraspoloženi? Psiholog objašnjava zašto smo loše volje kada je i vreme loše

Loše vreme, kiša i tmurni oblaci najčešće izazivaju takvo i raspoloženje – depresivno i tmurno. Većina ljudi za svoje melanholično ponašanje, uzrok prepisuje upravo lošem vremenu, pa većina očekuje da će sledeći sunčan dan sigurno „oporaviti njihovo raspoloženje“.

– Postoje razne teorije da vreme dosta utiče na raspoloženje, i to jeste tako, ali samo u određenim okolnostima – kaže za protal Pink.rs psihijatar i psihoterapeut Aleksandra Bubera.

Ona tvrdi da vremenske prilike mogu da utiču na nečije raspoloženje uglavnom kada je u pitanju selidba iz jednog kraja zemlje u drugi.

– Činjenica da neko ko je, na primer, živeo u nekom meditarnskom kraju odluči da se preseli u zemlju gde je vreme uglavnom tmurno,potpuno promeni svoje raspoloženje, jer nije navikao na takvo vreme – objašnjava ona.

Bubera takođe kaže da kod nas postoji taj trend „ da vreme utiče na raspoloženje“ i da je ono uglavnom alibi za ljutnju, depresiju ili aksioznost.

– Mi međutim ne možemo da kažemo da postoji neki poremećaj koji se zove „sezonska depresije“. Činjenica je da se nečije ponašanje naglo menja kada se promeni i vreme, ali to još uvek nije u potpunosti i naučno objašnjeno – objašnjava ona, i dodaje da postoje pretpostavake da to ima veze sa određenom količinom svetlosti koja svakako može da utiče i na ovaj problem.

Neki naučnici tvrde da postoje dva hormona koja su zapravo odgovor na ovo pitanje – serotonin i melatonin.

Kako kažu, metaltonin uzrokuje pospanost, a njegov nivo raste čim ima manje svetlosti. Tada oči šalju signal mozgu koji otpušta više ovog hormona, pa zbog toga smo lakše zaspino, pišu strani portal.

Serotonin radi upravo suprutno, daje nam energiju i raspoloženje, ali njegov nivo opada čim bude manje sunca, pa u kombinaciji sa metaltoninom povećava osećaj umora i melanholije.

J. Stanković

Izvor: Pink.rs

Image by PublicDomainPictures from Pixabay

O Y generaciji

Aleksandra Bubera Članci i tekstovi , , , , , , , 0 Comment

Aleksandra Bubera

Milenijumska i Y generacija su te koje žive “najbolje godine” u vreme jake ekonomske krize. Kako da njihove veze potraju uprkos činjenici da mnogi od njih nemaju posao, pre svega mislim na muškarce? Kako se to što se muškarac ne ostvari u tom smislu odražava na njegov odnos sa suprotnim polom, pre svega sa partnerom?

– Hajde da prvo razumemo šta podrazumevaju termini Milenijumska, Y, Bumerang, Petar Pan generacija…To se odnosi na mlade ljude koji su rođeni posle 1980-e godine. Nazivi potiču iz zapadnih kultura, prvenstveno Američke, gde je primećeno da se mladi ljudi ponašaju drugačije nego prethodne generacije. Kada govorimo o psihologiji i ličnosti, primećeno je da je u porastu narcizam i osećanje da osoba ima pravo na razne privilegije, tehnološki i drugi komfor, koji ranije generacije nisu smatrale za „Bogom-dano“ pravo. Ne znaju se još tačni i kompletni uzroci, ali često se spominje takozvano „helikopter roditeljstvo“ kada dete odrasta okruženo stalnim „nadletanjem“ i osmatranjem roditelja koji dete tretiraju kao specijalno, ispunjavajući mu želje, dajući mu pravo, ali i dužnost da odlučuje u stvarima u kojima bi trebalo da odlučuje roditelj, jer bolje zna šta detetu treba (na primer šta će da jede, a dete uvek radije izabere slatkiš ili neku „brzu hranu“ nego neko povrće, kao i što će radije da izabere da igra video igricu nego da pospremi sobu, na primer, vodeći se principom prijatnosti).

Pod uticajem ovakvog vaspitanja, dete će odrasti u osobu koja  očekuje „da joj sve padne s neba“, da sa što manje neprijatnosti sve bude završeno (ako može bez njenog truda i zalaganja), izborima u životu će takođe upravljati princip prijatnosti…

Tako ćemo dobiti mladu sobu koja se odlično snalazi u moru tehnoloških novotarija, radi više stvari istovremeno, dobro je informisana i snalažljiva u virtuelnom svetu, voli da se druži i komunicira na taj način, ali je često slabije osposobljena za stvari koje od uvek, za nju rade drugi ljudi – završavanje kućnih poslova, nabavka, administracija (pod uslovom da se to ne može obaviti preko interneta, u tom slučaju su superiorni).

Ovakve osobe češće odlažu odrastanje, odlazak iz roditeljske kuće, traženje posla i ulazak u posvećene veze, jer čekaju da nađu „pravi posao“ i „pravu osobu“ koji će se uklopiti u njihovo viđenje šta im pripada, budući da su tako “specijalni“. Na zapadu, ovakve studente nazivaju „šoljicama za čaj“, jer se „raspadnu“ na najmanji stres ili kritiku, jer ih roditelji nisu naučili u dovoljnoj meri da frustriraju svoje želje, da se bore za svoje ciljeve i da izađu na kraj sa stresom.

Osobe kod kojih je narcisoidnost izražena inače imaju problem ako se u realnosti ne uklapaju u svoju idealnu sliku sebe, pa će takve osobe imati zaista veliki problem ako nemaju posao i ne žive život onako kako oni misle da to zaslužuju. To je često praćeno besom, frustracijom, optuživanjem, prebacivanjem odgovornosti na druge ljude ili društvo. Takav partner, bilo muškarac ili žena, nije baš neko s kim je lako živeti.

Ako sada deo ovoga primenimo na našu kulturu, koja se razlikuje od američke, a dodamo da je naša sredina ipak malo više patrijarhalna, kod mladih ljudi često možemo sresti nekakav „miks“ – mlade ljude koji veruju da su posebni, pa još ako su muškarci i samim tim već posebni, a veruju da treba da budu glava porodice i preuzmu odgovornosti za koje zapravo nisu spremani, možemo dobiti svašta.

Razumemo da je okej da muškarac bude taj koji ne radi ili je izdržavan neko vreme, ali kad to potraje, kako tu žena reaguje? Ili je došlo vreme, kao što kažu da jeste, da su žene apsolutno jake i da su one te koje nose, vode, bivaju dominantne? Jer, ako se uporedimo sa zapadom i nekim novim savremenim ženama kod nas, sve je više onih koje rade, i koje su neka vrsta mame u tim vezama/braku?

– Model muškarca „provajdera“ i žene domaćice odavno je prestao da postoji u realnosti.

Koncept ravnopravnosti se često preobraćao u koncept istovetnosti na štetu žene tj. da žena treba i može sve kao muškarac, a da i dalje radi sve kućne poslove i glavna je odgovorna za sve oko dece. To nije tako svugde – u Skandinaviji recimo, muškarci i žene dele odgovornost i oko zarađivanja novca, ali i oko kućnih poslova i brige o deci. Kod nas je ovo prethodno, ipak, češći slučaj.

To što žena radi, ne znači da je ona neophodno mama u braku, ali može biti, ako su partneri zapravo u simbiotskoj, a ne u partnerskoj vezi tj. kada neko od njih preuzme ulogu odraslog i roditelja a drugi ulogu deteta. To mogu biti i muškarci i žene, a najčešće to zavisi od toga kakva je postavka odnosa bila u njihovoj primarnoj porodici i kako su oni shvatili da stvari treba da budu u partnerskoj vezi.

Realno je da je jedan partner dominantan u nekim aspektima života, a drugi u nekim drugim i ako se oboje oko toga slažu i uklapaju, ako imaju sličan sistem vrednosti i funkcionalan i obostran dogovor oko toga ko šta radi, onda će veza funkcionisati kao partnerski odnos dve odrasle, samostalne osobe koje imaju zajedničke ciljeve.

Kažu da je sve više brakova u kojima je muškarac iz interesa. Ali, zar to ne postoji već u našoj svesti od ranije, kada su naše bake i prabake morale da daju dobar miraz da bi se dobro udale, i da se tražila devojka iz dobre porodice?

– Ne postoje statistički podaci o tome, ali, mislim da se o tome sada samo više priča nego ranije. Uvek je bilo i muškaraca i žena koji su stupali u brak iz interesa, samo što je ranije to za muškarca bilo sramota, pa su se onda za takve slučajeve nalazile razne racionalizacije, ne bi li se cela stvar malo zataškala.

Koji tip muškaraca pristaje na taj aranžman, tačnije na oba, da ih žene izdržavaju, i na ovaj drugi da ulaze u brak iz interesa (uz objašnjenje da će ionako imati neku sa strane)?  Sa dosta muškaraca sam pričala, i iznenadila se da oni zaista pozitivno ili bar neutralno gledaju na to, tako da shvatam da je to postalo normalno. Treba li da budemo moderni i kažemo da je to danas okej?

– Ko će koga da izdržava je obostrani, nekada eksplicitni, a nekada implicitni, psihološki dogovor između partnera. I to da li će neko imati vanbračne afere ne zavisi od toga ko koga izdržava. Dakle to su posebni, odvojeni fenomeni, i tako ih treba i posmatrati.

Što se tiče toga da je muškarac izdržavano lice, treba uzeti u obzir da i onaj partner koji ostaje kod kuće da se brine za kućne poslove i decu takođe mnogo radi, samo što je taj rad, na žalost mnogo slabije plaćen od obavljanja nekih profesionalnih poslova i ne ceni se dovoljno ni u ekonomskom ni u psiholopkom smislu. Dakle, ako se partneri dogovore ko će šta da radi, i ako to za njih funkcioniše i ako su oni sa tim zadovoljni, onda je stvar u redu.

Druga dimenzija je da se takva podela ne mora sviđati porodicama iz kojih partneri potiču, kao i široj društvenoj sredini i kako će oni kao par ili porodica izaći s tim na kraj.

A sa druge strane, možemo pogletati i gej zajednice – gde su spartneri istog pola i opet je stvar dogovora ko će šta da radi, ili će oboje da rade i dele i druge obaveze, ili će neko preuzeti tradicionalno „žensku“ ili „mušku ulogu.

Što se tiče pitanja vernosti i posvećenosti, to ne treba brkati sa ekonomskim aspektima partnerskog odnosa. Ako se te dve stvari brkaju, onda je došlo do objektifikacije jednog od partnera, pa se materijalno zamenjuje za emotivno, duhovno ili seksualno. Ali to je neka druga tema.

Asertivna prava

Aleksandra Bubera Članci i tekstovi , 0 Comment

ASERTIVNA PRAVA

  1. Imaš pravo da samostalno procenjuješ sopstveno ponašanje, misli i emocije i da preuzmeš odgovornost za njihovo javljanje i posledice koje one imaju po tebe.
  2. Imaš pravo da ne daješ razloge ili izgovore kojima bi opravdao svoje ponašanje.
  3. Imaš pravo da sam sudiš o tome da li si odgovoran za rešavanje problema drugih ljudi.
  4. Imaš pravo da se predomisliš.
  5. Imaš pravo da praviš greške i budeš odgovoran za njih.
  6. Imaš pravo da kažeš: „Ne znam“.
  7. Imaš pravo da ne komuniciraš sa ljudima, rukovodeći se isključivo time kako se oni osećaju, ili će se osećati; da ne zavisiš od naklonosti drugih ljudi.
  8. Imaš pravo da budeš nelogičan pri donošenju odluka.
  9. Imaš pravo da kažeš: „Ne razumem“.
  10. Imaš pravo da kažeš: „Baš me briga“.

PRAVA SA DRUGE STRANE OGLEDALA

  1. Dozvoli drugim ljudima da budu samoodgovorni.
  2. Ne traži od drugih da ti se pravdaju zbog sopstvenih izbora.
  3. Dopusti drugima da sami postave granicu u odnosu na tebe.
  4. Pusti drugoga da se predomisli.
  5. Dozvoli drugome da je pogrešiv i sam za to
  6. Dozvoli drugome da ne zna i da nije vidovit.
  7. Ne manipuliši odbacivanjem i naklonošću kako bi kontrolisao tuđe ponašanje.
  8. Ne insistiraj da se drugi ponašaju logično ili prema tvojoj logici.
  9. Ne traži od drugih ljudi, ma koliko se poznavali, da ti čitaju misli.
  10. Dopusti drugima da sami pravi izbore, sudeo sebi i rastu po svojoj meri. Da ih je baš briga za tvoju definiciju savršenstva.

O konfliktima u ljubavi

Aleksandra Bubera Članci i tekstovi , , , , , , , , , 0 Comment

Aleksandra Bubera

Šta je najčešće uzrok svađa u vezi ili braku? I kako se treba ponašati u konfliktnim situacijama?

– Uzroci svađa u vezama mogu biti najrazličitiji, kao i inače u životu. Uzroci “velikih” konflikata su obično različite predstave o tome kako veza treba da izgleda, kao i razlike u sistemu vrednosti, a što znači i u listi prioriteta.

Najčešća područja neslaganja u braku su: šta je čija uloga i dužnost, kako se organizuje vreme, zatim u vezi dece (imati ih ili nemati i kada) i njihovog odgajanja, novac, investicije, stambeni prostor, pitanja u vezi religije (opredeljenje, praksa), vaspitanje, štetne navike i poremećaji (alkoholizam, narkomanija, kockanje, nasilje, preterana ljubomora),seks.

Ponašanje u konfliktnim situacijama ćemo lakše shvatiti ako shvatimo šta je konflikt.

Konflikt je sukob dve suprotstavljene želje ili stava. Dakle, ne dve osobe, nego njihovih želja i stavova. Barem bi tako trebalo da bude – to podrazumeva da ljudi raspravljaju o svojim željama i stavovima, a ne o tome ko je kakav, ko je kriv, što često prelazi u sukob dve osobe koji je praćen “teškim rečima”, odnosno uvredama. Poslednje znači da osobe više ne raspravljaju o predmetu sukoba, već jedna o drugoj, što je štetno za njihov odnos.

Zdrav konflikt podrazumeva nekoliko principa:

  1. Da se zadržimo na kritici postupaka i ponašanja, a ne osobe;
  2. Zatim da svako prihvati svoju odgovornost za nastalu situaciju, da sasluša sagovornika.
  3. Posle toga treba dati na znanje sagovorniku da smo ga čuli i razumeli, a ako ga nismo razumeli treba postaviti pitanja koja će razjasniti stvar. Mnogi ljudi se ne razumeju, jer pod istim pojmovima podrazumevaju različite stvari, a ne provere sa sagovornikom da li su u pravu. Recimo kada kažemo “dobar posao” svako od nas će pod tim podrazumevati nešto sasvim drugo, a tako je i sa mnogim drugim pojmovima.
  4. Takođe je potrebno iskazati svoje mišljenje i stav o ponašanju, postupku i obavezno željenom ishodu, jer drugi ljudi nisu dužni da nam čitaju misli i da znaju šta želimo, a šta nam se ne sviđa, šta nam smeta i sl.
  5. Sve to treba raditi bez osuđivanja, lepljenja “etiketa” (npr. umesto – ti si nepreduzimljiv/a, arogantan/na, razmažen/a – ne sviđa mi brzina i efikasnost s kojom to radiš, ponašao/la si se arogantno, ovo tvoje ponašanje deluje razmaženo) i vređanja sagovornika.
  6. I na kraju, obe osobe treba da razmisle u čemu se slažu, a u čemu ne, jer često ljudi podrazumevaju da, ako ih je druga osoba razumela, da se automatski i slaže sa njima, odnosno ako se ne slaže, misle da ih nije dobro razumela, pa objašnjavaju u nedogled.

Dakle, ako smo se dobro razumeli, ishodi su sledeći: razumeo/la sam i slažem se, razumeo/la sam i ne slažem se, razumeo/la sam i ne znam, moram još da razmislim o tome.

I konačno: biće po tvome, po mome, biće nešto treće, nećemo postići nikakav dogovor, ili ćemo naći kompromis.

Uvreženo je mišljenje da je kompromis uvek najbolji, što nije tačno. Ukoliko osoba napravi kompromis oko stvari u vezi kojih zapravo ne želi da bude fleksibilna i ne želi kompromis, biće time nezadovoljna i verovatno pokazivati to na načine koji su štetni za odnos (često je to opstrukcija odnosa, durenje, pasivno agresivno ponašanje, odbijanje razgovora, intimnosti ili oba itd.).

Naravno, kompromisi su nekada i te kako poželjni i neophodni, te ako neko nikada ne želi kompromis trebalo bi ga/je suočiti sa tom činjenicom, jer je to isto tako štetno za odnos, kao i stalno pravljenje kompromisa na svoju štetu.

Bilo bi dobro napraviti balans između ove dve krajnosti i svih mogućnosti između na asertivan način. Asertivnost znači zauzeti se za sebe, ali poštovati i druge.

Psiholozi često ističu kako su konflikti ponekad neophodni kako bi se stvari postavile na svoje mesto. Kada svađe mogu da budu produktivne i da pozitivno utiču na odnos?

– Konflikti su pre svega neizbežni, a zdrav konflikt jeste neophodan kada postoji neslaganje u važnim pitanjima, kada doprinosi poboljšanju odnosa između dvoje ljudi. To znači da, u stvari, ukrštanje različitih želja i argumenata doprinosi da se bolje razumemo, da shvatimo šta ko želi i ne želi i da vidimo šta možemo da uradimo povodom toga.

Ako poštujemo principe zdravog konflikta, to će, i pored toga što je konflikt neprijatan, biti produktivno i doprineti da posle toga odnos bude bolji. Jer, ako stvari koje nam ne odgovaraju i suštinski nam smetaju pokušavamo da ignorišemo i ne rešavamo, one će kad-tad izbiti na površinu, često u „promenjenom obliku” ili „nakupljene” ili oba, što će onda dovesti do još većeg nesporazuma, a često i do nezdravih konflikata i odbacivanja osobe.

Kada se važan problem ne rešava, on vremenom „raste“ i može doći do situacije da „od muve napravimo slona“, odnosno, da smo ljuti i uvređeni, a da ne znamo zašto, ili da reagujemo na minimalan povod maksimalnom ljutnjom, pa i vređanjem, a da drugoj osobi nije jasno kako i zašto, jer zaista objektivno ne može da poveže našu reakciju i svoje ponašanje.

Dodatni problem je i to što svaka osoba može imati drugačiju predstavu šta je to adekvatno ponašanje u slučaju konflikta, pa pored same teme konflikta, imati i konflikt oko konflikta.

To se često dešava u muško-ženskim konfliktima zbog bioloških, ali i vaspitnih razlika – kada je u redu ljutiti se i na koji način, koliko glasno, često itd. Žene u proseku češće doživljavaju jednu istu situaciju kao konfliktnu nego muškarci, i u proseku češće reaguju povlačenjem i nakupljanjem ljutnje, dok muškarci u proseku reaguju brže, glasnije i oštrije i pridaju manji značaj tome od žena. To, naravno, nije opravdanje u slučaju konflikta, već napomena koja nam pomaže da uzmemo i ove razlike u obzir i bolje razumemo jedni druge.

U svađama često gubimo kontrolu i u afektu odreagujemo kako ne želimo i kažemo ono što ne mislimo. Kada treba prećutati, a kada odreagovati?

– Konflikt jeste situacija u kojoj se često ljutimo, jer je ljutnja osećanje kojim se traži promena ponašanja (a ne osobe).

Ljutnja je neprijatna,a ne negativna, kako za onoga ko se ljuti, tako i za onoga na koga se ljutimo. Obično podrazumeva neverbalnu pratnju – skupljene obrve, namršteno čelo, oštriji i glasniji govor, nekada i vikanje, življe pokrete i karakteristično dublje disanje i telesni stav.  Ali to ne znači da postoji gubitak kontrole, kako ste naveli u svom pitanju.

Afekat ljutnje jeste bes. Bes je često osećanje kojim svesno ili nesvesno iznuđujemo, ili pokušavamo da iznudimo od drugih ljudi, da nešto promene u skladu sa onim što mi želimo. Kada smo besni, time želimo da zastrašimo drugu osobu i pokažemo joj šta smo sve u stanju da uradimo, pokušavajući time da je nateramo da nam se podredi.

Iako izgledamo kao da nemamo kontrolu, ona je u stvari očuvana i zato nema opravdanja da u ljutnji ili besu, pravdajući se „afektom” govorimo i radimo stvari koje su uvreda ili telesna povreda sebe ili druge osobe.

Uvek kada poželite da nekoga uvredite ili povredite potrebno je da se odmah zaustavite, smirite se, prećutite, a ako je potrebno i napustite mesto događanja da biste mogli da „se izduvate”, smirite i ponovo razmislite o svemu i razgovarate na korektan način sa osobom sa kojom ste u konfliktu.

Što se tiče povreda, stvar bi trebalo da bude jasna – one su nedozvoljene (sem naravno u krajnjoj nuždi kao što je npr. samoodbrana).

Što se tiče uvreda, iako od osobe koju vređamo zavisi, da li će se na našu uvredu ona uvrediti, naljutiti, rastužiti, ostati ravnodušna ili nešto četvrto, (pod uslovom da je odnos snaga i moći ravnopravan, a ne kao na primer u odnosu između roditelja i deteta, ili osobe sa pištoljem u odnosu na nenaoružanu osobu, ili osobe sa invaliditetom i njenog staratelja), verovatno je da će napraviti „mentalnu zabelešku incidenta“, što može dovesti do promene budućeg ponašanja prema osobi koja ju je vređala.

Zašto se neki parovi stalno svađaju pred prijateljima i na javnom mestu?

– Uzroci su različiti. Parovi se pred prijateljima i porodicom ponekada svađaju zato što ne mogu, zapravo, ne žele da se suzdrže. Zatim, neki parovi ne vide problem u tome da se svađajau o malim i velikim stvarima pred drugim ljudima.

Neki parovi na taj način pokušavaju da dobiju pomoć prijatelja ili porodice, a drugi opet da istima pokažu kako je „teško živeti sa takvom osobom“, odnosno da uz pomoć prijatelja i porodice dobiju podršku za svoje stavove. Ponekad je to zbog toga što svesno ili nesvesno, žele da privuku na sebe pažnju i budu glavna tema okupljanja, pa i danima posle toga.

Svađa na javnom mestu, ukoliko se desi kao veoma redak incident, može govoriti prosto o važnosti teme oko koje se ljudi svađaju i doživljavaju da se stvari moraju rešiti sad i odmah, inače će nešto jako loše da se desi njima, ili njihovom odnosu.

Ukoliko su redovna pojava, onda to govori o nedovoljnoj prilagođenosti kulturnim i socijalnim normama. Parovi koji se redovno vređaju, pa ponekada i tuku na javnim mestima, često su toliko disfunkcionalnii i kao par i kao pojedinci, da nemaju razvijen kapacitet za kulturne i socijalne norme, pa zato na njih i ne obraćaju pažnju.

Koje su to greške koje parovi najčešće prave i šta bi trebalo da izbegavati kako se one ne biponavljale?

  1. Najčešća greška je podrazumevanje. To znači da mi često podrazumevamo da druga osoba misli o istoj stvari kao i mi, ili podrazumevamo da se ponaša na neki način iz istog razloga iz kog bi se mi ponašali na takav način.

Prestanite da podrazumevate, pogotovo sa osobama koje ne poznajete dobro, uvek je bolje proveriti, nego shvatiti pogrešno. Možete pitati nešto u stilu: „Ako sam te dobro razumeo/la, ti si želeo/la da kažeš….“ Tako vi imate šansu da proverite da li ste dobro razumeli, a druga osoba da potvrdi, ili, ako je niste dobro razumeli da vam objasni ponovo, nekada i na drugi način, da biste bolje razumeli

  1. Druga najčešća greška je kada ljudi umesto da zahtevaju promenu ponašanja, počnu da vređaju jedni druge – umesto na primer da kažu: „Ovo što si uradio/la je potpuno neprihvatljivo!“ kažu „Ti si potpuno neprihvatljiv-a!“

Vežbajte da izjave „na ličnost“ prevedete u izjave „na ponašanje“. Prve su odraz prezira, što je loše, a druge ljutnje. Prve podrazumevaju nepromenljivost (npr. „ti si kreten“ znači da vi podrazumevate da ta osoba i ne može da radi stvari drugačije nego kao kreten), a druge promenljivost („ovo si uradio loše, što me iznenađuje, s obzirom da znam koliko si kvalifikovan, vredan i savestan radnik“ – što znači da je ta osoba neko koga cenite i poštujete, da je nešto loše uradila, ali da isto tako očekujete od nje da to ispravi, jer procenjujete da je to u stanju da uradi drugačije).

  1. Očekivanja da drugi znaju šta mi želimo ili ne želimo, iako im to nismo rekli, pa čak to tumačimo kao dokaz ljubavi ili odsustvo iste ukoliko osoba ne postupa kako mi želimo „jer, ako me voli trebalo bi da zna šta ja želim“.

Čak iako jako dobro poznajete neku osobu, ne očekujte da vam čita misli – to za sada još niko nije u stanju. Uvek je bolje reći, izjasniti se i razjasniti.

  1. Osobe imaju različitu predstavu o konfliktu tj. kako se treba raspravljati i svađati, tako da je na primer jednoj osobi normalno da viče kada se naljuti, a drugoj to izgleda kao preterano, jer i kad je ljuta govori smirenim glasom.

Ukoliko ste u vezi s nekom osobom, možete sa njom proveriti kakav je način rešavanja konflikata primenjivala u prošlosti, i ako se to jako razlikuje od onoga na šta ste navikli, možete se dogovoriti na koji način ćete rešavati buduće konflikte. Ovo je bolje raditi pre nego što do konflikta dođe… a do konflikta će sigurno doći kad-tad. Ali, čak i ako je do konflikta već došlo, niste o tome ranije raspravljali, a imate veoma različte načine rešavanja istog – i tada je bolje raspraviti način, nego da oboje mislite o drugoj osobi da nešto sa njom nije u redu.

  1. Relativno često je da ljudi brkaju ljutnju, bes, prezir i gnev i da ljutnju shvataju kao odbacivanje od strane druge osobe, a ne kao legitiman način da se konflikt prevaziđe.

Ovde je potrebno da se osoba koja brka ove stvari emocionalno opismeni, a neretko je potrebno edukovati obe.

Istraživanja su pokazala da suzbijanje emocija i izbegavanje otvorene komunikacije mogu veoma loše da utiču i na fizičko i emotivno zdravlje?

– Emocije (ili osećanja) ne osećamo stalno, za razliku ot telesnih senzacija (ili oseta).

Emocije ne služe zato da bismo ih delili sa drugim ljudima, niti da bi nam bilo lepše u životu. One nisu ni negativne ni pozitivne, jer, to bi značilo da nam negativne ne trebaju, a da su nam pozitivne potrebne.

U stvari, one su prijatne i neprijatne, a obe vrste nam služe u istu svrhu – da bismo se bolje adaptirali i u krajnjoj liniji imali bolje šanse za preživljavanje i produženje vrste.

Ovo vam zvuči čudno?

Pa, zamislite kako bismo se ponašali kada na primer ne bi postojao strah – bili bismo u opasnosti da ukoliko ne odreagujemo na nešto što objektivno može biti ugrožavajuće, zaista nastradamo. Slažem se da suzbijanje adekvatnih emocija može loše uticati na fizičko zdravlje i mentalno blagostanje.

Emocija je adekvatna kada:

  • zaista postoji stimulusna situacija,
  • kada je osoba dobro percipira,
  • pridaje joj tačno značenje i
  • pripiše joj adekvatan značaj (intenzitet emocije je u skladu sa procenjenom važnošću stimulusne situacije, zbog čega je ona nekada adekvatna, a nekada preterana, ili nedovoljna),
  • kada u skladu sa tim reaguje tako da tom reakcijom postigne maksimalnu adaptaciju – bilo da ona podrazumeva promenu u spoljašnjem svetu (u koliko je ona moguća) ili promenu sebe (ako je situacija objektivno nepromenljiva),
  • intenzitet ispoljavanja emocije odgovara intenzitetu emocije (odn. tačno procenjenoj važnosti stimulusne situacije),
  • najzad, ali ne manje važno, adaptivna reakcija treba da bude u okviru kulturnih i socijalnih normi društva u kome pojedinac živi.

Ukoliko je ispunjeno prvih pet uslova i takva emocija se potiskuje ili se po njoj ne postupa, to nije dobro za osobu jer tada ona ne zastupa svoje interese.

To može dovesti do somatizacije (kada neko osećanje nesvesno „prevedemo” u neku telesnu senzaciju, nepravilnost ili bol, pa se onda bavimo fizičkim „simptomima” umesto svojim emocijama), ponekada do psihosomatskih poremećaja, anksioznih poremećaja i depresije itd. Tada se bavimo često (ne i uvek) emocijom koja je zamenjena za prvobitnu adekvatnu emociju (strah ili tuga umesto ljutnje na primer) ali nije retka ni obrnuta situacija, a obavezno se uvek bavimo potisnutom emocijom.

Spisak smetnji i poremećaja koji ovako mogu nastati je veoma dug. Ovde je često potrebna psihoterapija da bi se problem rešio. Emocionalno opismenjavanje i edukacija jeste neophodan deo u psihoterapijskom radu sa osobama koje imaju ovakav poremećaj.

Ukoliko osoba oseća i ispoljava neadekvatne emocije, potrebno je osobu sa tim suočiti, zatražiti od osobe da ih suzbije (ukoliko su preterane), ali joj i omogućiti da razume kako i zašto se ponaša tako kako se ponaša. To se najbolje postiže na način da se sa osobom radi na tome da svaki segment u emocionalnoj reakciji koji je netačan, odnosno neracionalan izmeni, i počne da oseća i ispoljava adekvatno emocije. To će biti bolje i za nju, a često i za njenu okolinu. Ovo takođe zahteva emocionalno opismenjavanje u vidu kurseva, knjiga ili savetovanja, a ponekad i psihoterapiju.

Što se tiče otvorene komunikacije, tu su kriterijumi kod raznih osoba različiti. Kod nekih podrazumevaju da se kaže sve i to u „sirovom” obliku i odmah, dakle po onoj izreci: „Što na umu, to na drumu”.

Ustvari, dobro je uputstvo da se razmisli po principu da se ne mora uvek reći baš sve što se misli, ali da ono što kažemo zaista i mislimo.

Otvorena komunikacija podrazumeva:

  • asertivnost – dakle poštovanje sebe, ali i drugih u zastupanju svojih želja,
  • jasnoću, i
  • relevatnost (da se komunikacija odnosi na zadatu temu),

a sve u cilju da što bolje razumemo jedni druge, da bismo mogli raspraviti i rešiti konflikt na adekvatan način i unaprediti odnos.

Ponekad to podrazumeva i da će obe strane ostati pri svome, možda zbog toga čak neće nastaviti odnos, ukoliko se radi o jako važnim pitanjima u vrednosnom sistemu obe osobe, ali će i dalje poštovati jedno drugo.

Iz toga se izvodi zaključak, koji se u praksi pokazao kao tačan, da najbolje opstaju i funkcionišu parovi koji imaju jednak ili sličan sistem vrednosti, a često i slične predstave o tome kako veza treba da funkcioniše – ili da su oboje ili bar jedan toliko fleksibilni da se ove dve stavke mogu u dovoljnoj meri uskladiti.

To dalje implicira da sve ovo treba saznati, proveriti i isprobati u praksi pre nego što se uđe u odnos kao što je bračni. A to bi značilo da nakon što prođe zaljubljenost i budemo u stanju da racionalno sagledamo: vrednosni sistem, predstave o ljubavi, načinu organizovanja vremena, porodici, vaspitanju, religiji, novcu, štetnim navikama i poremećajima, seksu, kao i vrline i mane potencijalnog bračnog partnera – tek onda odlučimo da li ćemo osnovati bračnu zajednicu.


Nesreća nas probudila iz dubokog sna

Aleksandra Bubera Članci i tekstovi , , , , , 0 Comment

Aleksandra Bubera

Intervju sa novinarem B. Caranovićem za Novosti objavljen 2014. godine

Nesreća koja je pogodila hiljade žitelja Srbije, gubitak bližnjih, imovine, sigurnosti, ostavila je traume ne samo na pojedince koji su preživeli potop, spasioce i volontere, već i na celu naciju. Niko nije ostao ravnodušan. Svi koji su pogođeni scenama i iskustvom katasrofalnih poplava i svega što je izazvala – na različite načine će proći kroz borbu za izlaz iz traume.

Doktorka Aleksandra Bubera, iz saveza društava psihoterapeuta Srbije, kaže da će 80 odsto ljudi prebroditi traumu uz psihološku prvu pomoć, ali da će za najmanje 20 odsto njih biti potrebna psihoterapija.

Kakve psihološke posledice po pojedinca može ostaviti šok zbog kataklizme koju proživljava?

– Traumatsko iskustvo je upravo ono kada nam se događa situacija za koju smo mislili da nam se nikad neće desiti. Barem, ne nama. Šok je zapravo samo prva faza. U stanju šoka ljudi ne mogu da se orijentišu, da veruju šta ih je snašlo, uspaničeni su, zabrinuti, uplašeni. Neki će reagovati i dijarejama, povraćanjem, gubitkom apetita.

Sledi druga faza, koja počinje najranije posle 48 sati, a koja dolazi najkasnije do sedmog dana od početka iskustva. Ova faza može potrajati obično dve do četiri nedelje. To je period osvešćivanja i burnih emotivnih reakcija – besa, nekontrolisanog plakanja, paničnih napada, histeričnog smeha, poremećaja spavanja. Sve te reakcije su normalne u nenormalnim okolnostima. Oni, koji su izgubili bližnje, ili su izgubili svu imovinu, mogu imati “suženo” mišljenje, sve gledati crno-belo, imati krivicu preživelih, samoubilačke misli.

U trećoj fazi prevladavanja, koja se završava najčešće do tri meseca od događaja, a toleriše se i period do šest meseci, slede pokušaji da se život ponovo “uhvati za uzde”. U ovom periodu se preživljeno prevladava i emotivno i saznajno. Ako se ne završi najkasnije za šest meseci, u pitanju je postraumatski stresni poremećaj, zbog čega je neophodna stručna pomoć.

Kako bi ova dramatična situcija mogla da se odrazi na kolektiv, celokupnu zajednicu? Niko, pa ni oni ispred malih ekrana nisu ostali ravnodušni.

Postoji nešto što bi mogli da nazovemo “fenomenom doticanja dna”. A to je momenat koji bi društvo upravo moglo da iskoristi. Naime, situacija kada više nema gde da se tone, prosto je prirodno da se odgurnemo od dna i krenemo da isplivamo na površinu. Ovo bi trebalo da bude taj trenutak da se pokrenemo kao društvo sa mrtve tačke i krenemo da nešto menjamo i rešavamo.

Ovaj period kada se svi sjate da pomognu nazivamo i fazom „medenog meseca“ u pomaganju i spasavanju. Sam naziv govori o tome, da ovakava masovni pokret kasnije splasne i ljudi koji su pomagali se vraćaju svom svakodnevnom životu.

Da li je i u toku ove tri faze neophodna stručna psihološka pomoć na terenu ugroženim ljudima?

– Vrlo je važno da postoji psihološka pomoć na terenu i u mnogo većoj koncentraciji od trenutne. Ni volonterima koji se sada bave traumatizovanim ljudima, ne preporučuje se rad duži od četiri sata, naročito ako su neiskusni, a većina sadašnje prve psihološke pomoći ukazuju studenti. Ako „sagore“ pomoć će trebati i njima. Trenutno je iz Saveza udruženja psihoterapeuta Srbije na raspolaganju 700 dobrovoljaca. Podatke o svima nama koji smo u svakom momentu spremni da izađemo na teren dostavila sam Ministrastvima zdravlja, odbrane, untrašnjih poslova, socijalne zaštite i Crvenom krstu. Uz prvu pomoć će oko 80 odsto ljudi prevladati traumu.

Kako svako pojedinačno, a kako kao društvo, da se najefikasnije izborimo sa tim?

– Što se tiče pojedinaca, postoji niz mera prve pomoći za one koji su prošli kroz traumu. Pre svega savet je da provode vreme sa ljudima koje vole, da nađu vremena za sebe, da se drže rutine – imitiraju normalan život, planiraju i organizuju dan. Da govore o tome kako se osećaju i šta se dogodilo kad osete potrebu i kad su spremni, da rade stvari koje ih opuštaju.

Ne treba da rade ništa što ne bi dozvolili svojoj deci – da koriste alkohol i sredstva za smirenje bez konsultacije sa lekarom. Valja izbegavati velike odluke. Postepeno suočavanje sa time šta se dogodilo će pomoći u suočavanju sa traumatskim iskustvom.

Članovi porodice i prijatelji onih koji su doživeli traumu treba da ih ohrabruju da se staraju o sebi, da uspostave rutinu, da uživaju u nečemu, ponude im pomoć, slušaju pažljivo; izbegavajte rečenice – znam kako ti je, biće sve u redu, kao i da dajete primere iz svoga života.

Što se društva tiče, ovu ogromnu količinu energije, pomoći i podrške, naročito među mladima, treba smisleno organizovati i usmeriti. Psihološka podrška ne sme da stane za nekoliko nedelja, već i u narednim mesecima da neprestano bude na raspolaganju traumiranima. Volonteri su uradili prvu pomoć. Sada treba organizovati grupnu psihoterapiju, ali van institucionalnih okvira – većina postradalih će ovakvu pomoć odbiti, jer imaju važnijih zadataka u ponovonoj izgradnji svoga života, ali i zato što misle da to znači da su poremećeni. Takođe grupe treba da budu odvojene za ljude iz poplavljenih krajeva, spasioce, recimo policajce, volontere. Veliki broj psihoterapeuta je državi na raspolaganju i nema razloga da svi ti ljudi ostanu bez pomoći.

Da li svakoj grupaciji – žene, majke, muškarci, mala deca, tinejdžeri, treba drugačije terapeutski pristupati i kako?

– Pažnju treba posebno obratiti isključivo na decu. Decu ne treba odvajati od roditelja, odrasli treba da budu dobar primer koji u prisustvu dece neće pokazivati paniku, uznemirenost. Decu i porodice usmeravati da se oslanjaju na članove šire porodice, rodbinu, komšije, prijatelje. Ovakva podrška uticaće na smanjenje stresa i osećanje veće sigurnosti. Deci treba organizovati vreme, da sadrži određene rutinske aktivnosti, jer predvidljivost ovih aktivnosti pruža deci osećaj sigurnosti. Starija deca mogu dobiti izvesna zaduženja. Među igračkama koje im se dostavljaju, posebno korisni će biti rekviziti za različite fizičke aktivnosti. Odgovarati deci na pitanja.

Uveriti dete da je sigurno sada. Slušati ih. Družiti se sa njima naročito pred spavanje. Dozvoliti im da pokažu emocije. To je deo procesa isceljenja. Učiniti da se osećaju što udobnije koliko je moguće.

Za svu odraslu populaciju, terapijski pristup je isti i obučeni psihoterapeuti umeju da ga primene – u vidu prve psihološke pomoći, zatim intervencija u krizi, a u kasnijim fazama i pomagačima debrifing stresa.

Šta je savet onima koji su doživeli traumu napuštanja svojih domova, brige za sopstveni i život svojih najbližih, panike i očaja pred pitanjem kako nastaviti život kada ti je sve što si decenijama gradio uništeno?

– Treba se podsetiti da je život najveća vrednost. Čak i kad je sve nestalo, otišlo, ipak smo živi. Najgore su situacije gde su roditelji ostali bez dece, jer su upravo njihova deca produžetak njihovog života i često njihov smisao. Svako će morati da pronađe novi smisao. Ukoliko to ne mogu sami, obavezno treba da potraže pomoć stručnjaka, koji će u velikom broju, ponavljam, biti na raspolaganju svima. Negde će pomoći psihoterapija, dakle razgovori sa terapeutom, a negde će biti neophodna i pomoć lekovima. U akutnoj fazi, da bi se rešili simptomi poput  nesanice, straha, panike, anksioznosti biće potrebni lekovi za smirenje iz grupe benzodiazepina poput Bromazepama i sveprisutnog Bensedina, a ako stanje potraje duže delotvorniji i na duže staze bezbedniji antidepresivi.

Za pomoć bi trebalo da se obratite ako:

  • osećate simptome i posle mesec do dva od događaja.
  • Osećate se preplašeno, razdražljivo skoro stalno.
  • Niste sposobni da se nosite sa svakodnevnom rutinom.
  • Osećate beznadežnost, očaj i crno gledate u budućnost.
  • Imate nesanicu više od tri dana ili noćne more.
  • Nemate nikog u blizini da vam pomogne, da podelite osećanja ili da vas podrži.
  • Razmišljate da povredite sebe ili druge.

Postoje li kolektivne terapeutske metode za suočavanje sa traumom?

– Postoji grupna psihoterapija, kao i debrifing grupe za pomagače. Treba napraviti posebne homogene (slične po sastavu) grupe za sve kategorije – žene, decu, policajce, vatrogasce, volontere, žrtve…

Na koji način društvo, ili država treba da reaguje da bi se „stišao“ očaj, a probudila pozitivna energija ili, bar, nagon za samoodržanjem?

– Ovo je definitivno momenat, kada država mora da da neki smer u kom ćemo svi da radimo. Na primeru svojih kolega mogu da kažem da država može da okupi, poveže nevladin sektor i državne institucije, koordiniše ih  i usmeri na ciljeve. Jednostavno, reći šta moramo da uradimo, odnosno šta nam je cilj i koji su koraci da se on ostvari i svakome dodeliti zadatak. Ali ne da to bude prepušteno neorganizovanosti i međudogovoru, već da postoji koordinator koji će svakome odrediti deo posla koji treba da uradi.

Kakav je značaj velikog talasa solidarnosti čiji smo svedoci?

– Izuzetno je veliki značaj. Ako je i bilo sumnje naročito u mlade da su spremni za solidarnost, da mogu da saosećaju i bave se tuđim problemom, sada su svi razuvereni. Vrlo je bitno da se ta snaga, ta energija ne propusti, već usmeri i iskoristi na pravi način. Zašto da ne, pa i pokretanjem omladinskih radnih akcija!

Može li se ta probuđena kolektivna energija iskoristiti i kao model za trajnije društveno pozeljno ponasanje, a ne samo za prevazilazenje trenutnog teskog stanja? Odnosno, sta uraditi da požrtvovanost ljudi, dobro u nama koje se ovih dana pokazuje, ne bude kratkog daha?

– Da se ne bi dogodilo da sve bude kratkog daha, država, mora da neprestano bavi tim pitanjem, organizacijom rešavanja problema. Svako će raditi prema zadatom cilju, ali mora jasno da se kaže šta je cilj i kako ga postići. Obaveza je da se organizuju svi raspoloživi resursi i da se oni koji su iscrpljeni prethodnih dana, odmore i dobiju zamenu.

Često se govori da je humanost nestala, ali uvek kada se dogodi velika nesreća, poput ove, pokazuje se da nije tako. Zašto su nam potrebne katastrofe, bombardovanje, rat, da bi se probudilo dobro u nama?

– Ne smatram da smo loši. Ponašanje tumačeno kao da smo postali bezosećajni kao narod, samo su reakcija na odnos društva prema nama poslednjih 25 godina. Ljudi se osećaju napušteno od države, ne mogu da se zaposle, jedva sastavljaju kraj sa krajem, a ne mogu da protestvuju aktivno, jer se boje sankcija. Umesto toga postaju pasivni i pasivno agresivni. Osećaju se napušteno i svako se okrenuo sebi. Imaju toliko sopstvenih problema da nemaju kada da se bave drugima. Ovo što se dogodilo nije državna, već ljudska katastrofa, koja nas je probudila iz hibernacije i pokrenula na akciju.

Finansijski skript – Sa novcem na “ti”

Aleksandra Bubera Članci i tekstovi , , , 0 Comment

Aleksandra Bubera

Integralni intervju sa novinarkom Željkom Mrđom čiji je deo objavljen u Blic Magazinu u januaru 2017.

Kako je jedna od najčešćih želja za 2017. da imamo zdravlja i novca, pomozite nam da otkrijemo kako da se na tom novčanom polju usavršimo tj. oparimo.

Objasnite nam šta je to finansijski skript i kako to od roditelja nasleđujemo ne samo fizičke i karakterene osobine, već i naviku, radost ili muku zvanu: pare?

– Pojmom skript se u psihologiji označava nesvesni životni plan koji osoba “sastavi” u dobi između druge i sedme godine, a koji je sastavljen od pogrešnih zaključaka o važnim životnim pitanjima na osnovu kojih donosimo i odluke kako ćemo se po tim životnim pitanjima ponašati.

To zapravo znači da između druge i sedme godine života, gledajući, osećajući, doživljavajući svet oko sebe, a najviše svoje porodične okolnosti mi zaključujemo o tome kakvi smo mi, kakvi su drugi ljudi i kakav je svet oko nas.

Na ove zaključke najviše utiče to kako se stvari odvijaju u našoj porodici. Na osnovu ovih zaključaka, mi ćemo odlučiti kako je najbolje da izađemo na kraj sa zadacima koje život nosi. Kasnije ćemo ove zaključke i odluke u velikoj meri zaboraviti, ali, ukoliko ih ne osvestimo, oni će i dalje uticati na naše ponašanje i donošenje važnih odluka u životu, pa tako i finansijskih.

Ako su ovi zaključci bili tačni, imaćemo funikcionalan odnos prema finansijama. A ako su bili pogrešni, oni će formirati finansijski skript, odnosno skup pogrešnih zaključaka i odluka o rukovanju finansijama i novcem.

Dakle, finansijski skript bi bio skup pogrešnih zaključaka i odluka koje smo u vezi sa finansijama doneli na osnovu događaja oko nas kada smo bili vrlo mali.

To praktično znači da će odnos prema finansijama i novcu kakvog smo videli u našoj porodici ostvariti prilično velik uticaj na to kako ćemo se i sami odnositi prema novcu i finansijama.

Na sreću, ovo je promenljivo. Razna iskustva kasnije u životu mogu pomoći da promenimo svoj neadekvatan odnos prema raznim stvarima, pa tako i prema novcu i finansijama.

Na primer čitanje knjiga, edukacija, kursevi, praksa, iskustvo drugih ljudi i naše samo mogu pomoći da ispravimo neadekvatna uverenja koja smo poneli sa sobom iz ranijeg životnog perioda.

Interesantna i korisna knjiga koja govori zapravo o finansijskom skriptu zove se “Bogati otac, siromašni otac” – autor je Robert Kiosaki (uz Šeron Lehter). Autor govori o svom odrastanju uz oca koji se nije baš najbolje snalazio sa finansijama i živeli su većinu vremena pod tenzijom da li će uspeti da se “finansijski pokriju”.

Istovremeno, rastao je sa drugom, čiji je otac bio neko ko je umeo sa finansijama i obojicu ih je od malena obučavao kako se novac zarađuje i kako se s njim pravilno postupa. Kasnije je autor napisao nekoliko knjiga na tu temu koje su postale best-seleri (najbolje prodavane knjige), zaradivši pre toga dovoljnu količinu novca da se penzioniše u četrdesetim godinama. On je jasno uvideo vezu između uverenja povezanih sa novcem i finansijama i toga kako ljudi posle rukuju novcem.

Ukratko, niti je nasleđe, niti je sudbina ta koja određuje da li će neko imati novca ili ne, nego ispravna ili pogrešna uverenja na osnovu kojih ljudi donose odluke o izboru zanimanja, rukovanju novcem, snalaženju u datim društvenim okolnostima po pitanju zarađivanja, štednje, uzimanja kredita, trošenja novca, zaduživanja po kreditnim karticama, pozajmljivanja novca, igara na sreću i tako dalje.

Može li se u Srbiji, zemlji u finansijskoj krizi i sa velikom stopom nezaposlenosti  govoriti o ličnoj odgovornosti imanja/nemanja para? 

– U skladu sa prethodnim, u svakoj zemlji, pa tako i u Srbiji može se govoriti o ličnoj odgovornosti u finansijskom smislu.

Naravno da je uvek lakše živeti u zemljama gde je ekonomija stabilna, gde su osnovni potporni sistemi sređeni – kao što je to zdravstvo, školstvo, sudstvo, administracija itd. i gde građani imaju ravnopravnije “startne pozicije” sa kojih kreću u život, zato što u takvom organizovanom sistemu imate jasne smernice šta treba da radite, a šta ne treba da radite da biste uspeli, pa tako i u finansijskom smislu, te je mnogo veća verovatnoća, za mnogo veći broj prosečnih ljudi, da će biti i finansijski stabilni. Ali i u tim zemljama, uvek postoje ljudi koji su ekstremno bogati, postoji takozvani “srednji sloj”, a postoje i ljudi koji su veoma siromašni, upkros povoljnijoj klimi kojaje ravnopravnija za sve građane.

To nam govori da lična odgovornost igra ulogu u svakom društvu, bez obzira koliko ono bilo dobro ili loše organizovano, ali, da će naravno više ljudi imati bolje šanse da uspe u bolje organizovanim društvima.

U okolnostima kakve su u našoj zemlji, da biste bili barem prosečno finansijski stabilni potrebna je mnogo veća okretnost, snalažljivost, dobra informisanost, zalaganje i mnogo više truda, nego u nekoj organizovanoj zemlji. Dakle nije nemoguće, ali mnogo teže jeste.

To ne znači da svu odgovornost treba da snosi država, ali isto tako, to ne znači da mi sami ne možemo da uradimo ništa da poboljšamo svoje finansijko stanje. To će biti mnogo teže nego u nekoj organizovanoj zemlji, ali jeste izvodljivo. Zbog toga mnogo mladih ljudi bira da ode na mesta gde je lakše postići finansijski stabilan život, nego što je to u našoj sredini.

I u organizovanoj i u manje organizovanoj sredini, da biste bili finansijski stabilni potrebno je znanje, specifično znanje u oblasti rukovanja novcem, koje se najčešće ne stiče u školi već, ili kroz literature posvećenu specifično ovoj temi, bilo da se odnosi na oblast zarađivanja, štednje, investiranja, trošenja. Zatim kroz kurseve koji se organizuju bilo pri državnim institucijama, bilo nezavisno.

Zatim kroz sticanje iskustva kroz rad, na žalost u početku često volonterski, što nije fer, ali je trenutna situacija takva u našoj državi; kao i kroz saradnju i razgovor sa ljudima koji su kroz svoj rad i iskustvo sebe doveli u povoljnu finansijsku situaciju, pa znaju kako se do toga stiže.

Ne postoji recept koji je isti za sve nas, ali neke stavke se redovno ponavljaju: potreban je rad (to na žalost često podrazumeva da istovremeno radite i nekoliko poslova), informisanost i znanje i čvrsto uverenje i želja da se stvari mogu menjati na bolje i da je potrebno iznalaziti načine kako.

Postoji mnogo knjiga koje možete nabaviti na srpskom, ili kod izdavača, polovne, u bibliotekama… na primer “Životne strategije” Filip Mekgro, “Pojedi tu žabu” Brajan Trejsi, “Svako to može” Bob i Sahar Hašemi, “Potencijal žira” Džim Ketkart, “Natprosečni” Malkolma Gledvela itd.

Možete pogledati i film “U potrazi za srećom” sa Vil Smitom u glavnoj ulozi. Ili pogledati neki od video klipova  Roberta Kiosaki-ja na Youtube-u. Potrebno je da znate engleski da biste ih razumeli.

Reći ćete,:”Ali, šta ako ne znamo engleski?”. Da, opet je potrebno znanje. Prednost današnjeg, veoma komplikovanog sveta jeste, što mnoge informacije možete naći besplatno na raznim sajtovima, pa tako recimo možete učiti i razne jezike ili steći bilo koja druga znanja koja su vam potrebna.

“Šta ako nemamo kompjuter i internet” – verovatno imate mobilni telefon ili možete da se učlanite u lokalnu biblioteku, ili u vašem gradu postoji neka nevladina organizacija koja se bavi ekononomskim osnaživanjem, postoji neki volonterski centar u okviru vase opštine itd. Na primer, i u okviru nacionalne službe za zapošljavanje česti su programi prekvalifikacije, kurseva iz preduzetništva itd.

Najvažnije je ne odustajati, nego tražiti načine.

Da li nam je kao društvu, državi potrebno da osvestimo nacionalni finansijski skript?

– Smatram da jeste. Bilo bi dobro proanalizirati kakva uverenja mi, kao društvo u celini imamo o novcu i finansijama. Za takav projekat bi bila potrebna potpuna transparentnost i pristup tačnim informacijama o tome kako finansije u državi stoje i zašto je to tako. U trenutnim uslovima, nisam sigurna da bi svi oni koji bi bili potrebni da se tako nešto ostvari, bili spremni da se u taj projekat uključe.

Ja se kao običan građanin često pitam da li su nacionalni finansijski interesi jednaki finansijskim interesima nas građana, i ako jesu, da li su oni isti  između institucija i građana, između “vlasti” i građana. Ukoliko jesu, onda bi ovakav jedan projekat bio od koristi svima i mogao bi doprineti ozdravljenju od “temelja do krova” u finansijskom smislu.

Šta o ovoj temi kažu ekonomisti? Otkad je i novac pitanje za psihologe, a manje za ekonomiste i poslodavce?

– Pretpostavljam da bismo došli do toga da je došlo do ogromnog zaokreta u odnosu prema finansijama i novcu u poslednjih 40-ak godina, da su izmenjene mnoge postavke društva, pa tako i finansijske, da obrazovni sistem nije stigao da isprati ovolike velike promene, da ljudi nisu stigli da se snađu, preorijentišu i informišu o tome da su se uslovi kreditiranja, pozajmica, finansiranja štednje itd. drastično izmenili, i svedoci smo da su mnogi platili visoku cenu toga – da nisu bili u stanju da finansiraju kredite, da su morali da zatvore svoje poslove ili da nisu imali dovoljno novca za najosnovnije životne potrebe.

Društvo je odgovorno što svoje članove nije ni na koji način pripremilo za ovakve surove uslove finansijkog poslovanja. Društvo koje je i samo prolazilo kroz tranziciju imovinske strukture, zatim promenu partijskog sistema, rat, osiromašenje nije bilo u stanju da obazuje, informiše i pomogne svojim članovima da shvate šta se dešava, na koji način i da pomogne tim istim članovima da se bolje snađu.

Kako to obično biva, oni koji su imali infomacije, resurse i moć su se bolje i brže snašli, izvukli iz cele situacije korist, gledajući sebe.S jedne strane, to je razumljivo, jer u stiuacijama koje su krizne, osobe koje imaju informaciju i resurse mogu ostvariti dodatni profit kratkoročno, a dugoročno gledajući, što su pojedinci u društvu siromašniji, bespomoćniji i manje informisani, njima je lakše manipulisati i produžavati situaciju gde je disbalans moći, pa i finansija veliki.

Kao što vidite, logičan je sled prelaska sa ekonomskih na psihološke teme. Jer, s psihološke strane gledano, ono što pojedinac i porodica mogu da urade, jeste da ne zanemare ovaj, finansijski, aspekt života. Već da, kao što se trude da unaprede i ostale aspekte funkcionisanja unapređuju konstantno i ovaj.

Mogu da traže načina da više zarade, a da to ne ošteti njihovo zdravlje i odnose sa važnim drugima, da bude u zakonskim okvirima, ali da se saznaju i koriste sve moguće finansijske olakšice, da sprovode strogu disciplinu u smislu štednje, trošenja i zaduživanja, da nauče šta su to neophodni i povoljni krediti, a šta su to loši i nepotrebni krediti itd.

Kako da se finansijski osveste oni koji su vredni, radni ali zarađuju 40.000 din, imaju kredit za stan i grcaju svakodnevno?!

– Zaista je teško kada radite po 10, 12 ili 16 sati za platu koja nije dovoljna da pokrije mesečne troškove, kamoli lične, a da ne pričamo porodične. S druge strane, to može biti dodatni motiv da tražite načine kako da tu situaciju promenite.

Naravno da bi bilo dobro da se preduzmu preventivne mere, na primer, pre uzimanja kredita da se dobro pročitaju svi uslovi istoga, pa i ono “sitnim slovima” da se uporede uslovi kod drugih banaka, da se razgovara sa mnogima pre nego što u kredit uđete, da se obezbede načini obezbeđenja u slučaju nemogućnosti otplate kredita itd.

Ako smo već ušli u nešto što nas finansijski iscrpljuje potrebno je da kao porodica sednemo i razmotrimo šta je sve još moguće da uradimo da poboljšamo svoju situaciju.

Možda možemo da nađemo način da dodatno zarađujemo, od kuće, da obavljamo neke internet poslove, privremen, honorarne itd. Da se dodatno osposobimo ili prekvalifikujemo da bismo mogli da promenimo posao. Da počnemo nešto sami da stvaramo. Česti su primeri ljudi koji su se strasno bavili svojim hobijima, a onda od njih počeli da zarađuju. To mogu biti, na primer, pravljenje nakita od gline, pletenje, skupljanje starih knjiga, pravljenje kolača, Reiki itd.

Danas, ukoliko imate pristup internetu, možete da proširite glas o tome šta radite preko društvenih mreža – potrebno je mnogo sati uloženog rada da proširite glas o tome, ali s druge strane – besplatno je.

Kasnije, ako imate da uložite neki novac, na primer preko Facebook-a možete naučiti kako da plasirate informaciju grupama ljudi koji bi najverovatnije potencijalno bili zainteresovani baš za ono što Vi radite (to košta od 5 eur pa na više).

Na internetu imate jako mnogo besplatnih sajtova i blogova, gde se možete informisati o tome kako se to radi. Naravno, u nekim slučajevima ćete neka znanja morati i da platite, ali, to je potrebno posmatrati kao investiciju u budućnosti finansijsku sigurnost.

Dajte nam konkretne primere osvešćivanja… neke prorađene slučajeve.. 

– Konkretno, sticajem okolnosti, jer se bavim psihoterapijom pretežno, imala sam prilike da radim sa mnogim ljudima koji su drastično promenili svoje živote.

Nekoliko stvari je zajedničko za sve njih: imali su veliku motivaciju da im bude bolje i nisu odustajali, već su tražili načine kako da stignu do onoga što su sebi postavljali za cilj.

To je često podrazumevalo da završe školu koju su nekada počeli pa napustili, ili fakultet, da krenu na dodatne edukacije i kurseve koji su im onda omogućili da se preorijentišu i počnu da rade ono što su želeli i voleli.

To su često radili uz rad, što je verujte mi, veoma teško, ali su uz dodatne napore to uspeli. Neki su to radili uz podršku porodica, neki uprkos protivljenju najbližih. Nekada je to podrazumevalo da steknu bolje samopouzdanje ili socijalne veštine, da postanu asertivni ili da nauče kako da se postave na intervjuu za posao, nekada da reše neke probleme koji su ih mučili ceo život.

Shvatili su da se ništa neće promeniti ukoliko sami to ne promene. Kada su nailazili na prepreke , nisu odustajali, nego su tražili nove načine.

Na primer, osoba koja je želela da pomogne ćerki da skupi učešće za kredit stan – pošto je imala dovoljno vremena, uvek je obilazila više prodavnica i kupovala najjeftinije, uspevala je da uštedi na nedeljnom nivou od 2 do 6 eura – kada god bi skupila novac, kupovala je eure i tako skupila sumu od 2000 eur.

Osoba koja se doselila u drugi grad i veoma teško živela, radila kod privatnika, putovala prevozom sa kraj na kraj grada, ostvarila je svoj san i iz petog pokušaja prošla na konkursu za posao koji je oduvek želela (pre toga je verovala da nju nikada neće izabrati). Sada živi u inostranstvu i odlično zarađuje.

Osoba koja je shvatila da većinu svog novca daje prijateljima i porodici koji su uvek nekako bili u nevolji prestala je to da radi i počela da ga ulaže u stvari koje su njoj bile važne.

Osoba koja dugo nije mogla da nađe posao, preorijentisala se na rad preko interneta – ono što je umela je da unosi podatke u tabele i takav posao je našla. Sada ga radi na dnevnom nivou i pristojno zarađuje.

Osoba koja je radila u jednoj državnoj instituciji, uz rad je vanredno završila fakultet i van-akademske obuke za stručno usavršavanje i počela uz posao da radi i to drugo za šta se u međuvremenu obučila. Sada radi oba posla, sa idejom da kada se steknu uslovi počne da radi samo taj drugi posao.

Primera ima jako mnogo….

I napišite nam kako se vežba, kako zaraditi, uštedeti, bolje upravljati novcem? Možda naglasak ipak da bude na tome kako zaraditi, mislim da većina ima tu problem! Tačno šta bi trebalo da vežbamo svakodevno! 

– Možda će ovo zvučati čudno, ali, najlakše je početi sa štednjom. Koliko god malo da zarađujete, uvek možete odvojiti deo svojih prihoda na štednju. To može biti na primer 5 ili 10% vaših prihoda. To su sume koje često ni ne primetimo na mesečnom nivou, a ako su nam na raspolaganju, potoršimo ih često za stvari koje možda baš i nisu bile neophodne – za žvake, cigarete, flaširanu vodu….

Ono što obično pomaže, jeste da barem tri meseca vodite rigorozno tabelu prihoda i rashoda – to podrazumeva da upišete baš svaki dinar i paru koju ste zaradili, dobili potrošili, uključujući i male iznose kao što su šibice ili papirne maramice. Videćete da neke od tih stvari možete da ne kupite. Biće potrebno rigorozno planiranje budžeta – na primer da jednom kupite flaširanu vodu, a da potom flašu operete, sačuvate, i koristite ponovo napunivši je vodom iz česme.

Neretko se dešava, da ljudi shvate da neracionalno troše novac, iako ga imaju veoma malo, na primer, kupe skuplji proizvod istog kvaliteta, umesto jeftinijeg. Naravno, ukoliko su vam prihodi veoma niski, to i dalje neće biti dovoljno.

Sledeća stavka je kako da više zaradite. Za to će vam biti potrebno da jako dobro istražite kakve se veštine traže i kakva je ponuda poslova. Zatim da uporedite to sa svojom situacijom. Moguće je da ćete morati da naučite nove veštine ili da bolje prezentujete ono što već znate. Možda ćete zaključiti da ono što trenutno radite donosi malo novca a mnogo frustracije. Da to ne volite da radite, a da imate neki hobi koji bi mogli da radite posvećeno i dugo i da počnete od toga da zarađujete.

Možda ćete morati da počnete da radite dodatni posao, onoliko vremena koliko možete da izdvojite. Kada budete shvatili koji su potencijalni novi izvori dodatnog finansiranja, sledeći korak je opet – štednja.

Dakle , koliko god da dodatno zaradite, potrebno je da od toga izdvojite sumu koju ćete uštedeti za “crne dane”, koliko ćete uložiti u svoj dalji razvoj ili razvoj posla, a koliko ćete potrošiti. I tu morate biti disciplinovani i rigorozni. Novac se mnogo lakše troši, nego što se zarađuje, i zato je disciplina u trošenju neophodna.

Sledeći stadijum je da razvijete takav posao koji će moći da donosi pasivne prihode, koliko god oni za početak bili mali. Pasivni prihod je onaj koji ne zahtiva vaš direktni rad i prisustvo. Kao, na primer, ukoliko imate viška prostora, pa ga iznajmljujete – donosi prihod, a zahteva povremeno ulaganje novca ili rada, na primer za popravku, ali za to vreme vi možete da radite nešto drugo. To je samo jedan očigledan primer, ali kada malo budete čitali o tematici, sigurno će vam pasti na pamet još neke ideje. Na primer, da postavite na Youtube neki klip koji će biti veoma zanimljiv, privući puno gledaoca, pa ako tako nastavite, možete otvoriti svoj kanal i zarađivati indirektno, preko reklama…itd.

Danas postoji mnoštvo poslova za koje, ako nismo dovoljno informisani, nikada nismo ni čuli, a ne zahtevaju ulaganje koje je veće od onoga što većina nas ima – internet i kompjuter.

Da li je sve do nas ili ipak kriviti tranziciju, korupciju, pohlepu ljudi na pozicijama, nizak bruto društveni proizvod?

– Niti je sve do nas, niti je sve do društva – ponavljam, postoji mnogo stvari koje možemo sami da uradimo, ali isto tako, smatram da postoje mnoge stvari koje treba u društvu da se značajno promene da bi pojedincima bilo olakšano bolje funkcionisanje, u svakom smislu, pa i u finansijskom.

Nigde nije lako zaraditi novac i svugde se puno radi. Naravno, u zemljama koje su razvijenije, često su uslovi rada mnogo više fer, prekovremeni rad se skupo plaća, radnik je zaštićeniji, minimalna cena rada je nešto od čega može da se živi…Ali i tamo je konkurencija velika, svi su zamenljivi, traži se posvećen rad, stalna edukacija i napredovanje, ljudi su možda i previše obuzeti finansijama i novcem. U najbogatijim zemljama sveta decu od malena uče da je njihova zemlja siromašna zemlja, da moraju mnogo da rade i da štede, dok se u siromašnim zemljama o novcu toliko niti priča, niti se o njemu globalno vodi toliko računa, jer ga ionako – nema. Što onda zapravo multiplicira probleme i neke naše slepe tačke.

Da li je otvoreni brak srećniji brak?

Aleksandra Bubera Članci i tekstovi , , , , , 1 Comment

Aleksandra Bubera

Integralni intervju sa novinarkom Zoricom Marković čiji je deo objavljen u magazinu Nedeljnik 24.5.2017.

Hajde da krenemo od toga zbog čega se uopšte u nekome javi potreba da živi u otvorenom braku? Je li to znak zaista nečije dosade, ili nekih dubljih problema?

– Prvo da razjasnimo da se radi o želji, a ne o potrebi. Potreba je nešto bez čega se ne može preživeti, a želja je nešto bez čega se može živeti, ali ako se želja ispuni, onda to najčešće popravlja kvalitet života. Tako i brak u savremenom zapadnom i prozapadnom društvu više nije potreba, kao što je to nekada možda bio, da bi se nekako institucionalizovala zajednica dvoje ljudi,  muškarca i žene, a što je trebalo da služi da se oni upute u svakom, pa i zakonskom pogledu, jedno na drugo, da se podele uloge, poslovi, da se jedno drugom „nađu“ i da ostvaruju zajedničke ciljeve koji su bili odgajanje potomstva i sticanje/čuvanje materijalnih dobara.

Tako da pitanje koje treba postaviti pre pitanja koje ste postavili jeste u današnjem društvu: „A što bi se neko uopšte odlučio za brak?“

Jer ako se to pitanje ne postavi, možemo implicirati da je brak nekakva norma psihološkog zdravlja i da je sve što je van konteksta konvencionalnog braka znak nekakvog dubokog problema i patologije (što se zapravo negde čak i do pedesetih godina prošlog veka i smatralo za jedino istinito i tačno).

I dalje za ljude koji su u braku, postoje neke formalno pravne, ali i socijalno psihološke pogodnosti. Istraživanja govore da su muškarci koji su u braku u proseku mnogo boljeg zdravlja i dužeg životnog veka, nego neoženjeni, a pogotovo razvedeni muškarci, i to bez obzira da li je taj brak funkcionalan ili ne. Što se žena tiče, ako su udate i žive u funkcionalnom i zadovoljavajućem braku, u proseku su boljeg zdravstvenog stanja i dužeg životnog veka od onih koje nisu u braku. Ali, ako žena živi u disfunkcionalnom braku, statistički ima mnogo veću verovatnoću da se razboli i kraće živi i od one koja nije u braku i od one koja je u funkcionalnom braku. Tako da, iako je uobičajeno verovanje da su žene češće te koje žele brak, a ne muškarci, statistika pokazuje da zapravo muškarcima brak donosi dobrobit.

Sledeće je opažanje da i otvoreni brak dolazi kao savremena praksa iz nekih sredina koje su sasvim drugačije od naše. Naime, ako posmatramo konceptualno, u našem, srpskom društvu se još uvek borimo da postavimo u svim sferama na noge kriterijume koji se vezuju za modernističku eru. To znači da odredimo šta je merljivo, naučno dokazano, efikasno, primenljivo, isplativo, logistički dobro „potkovano“.

U razvijenijim društvima zapada na sceni je konceptualno postmodernistička era, koja se vrlo ukratko, bavi dekonstruisanjem modernističkih principa, fuzijom prošlosti i sadašnjosti i eksperimentisanjem sa konstruisanjem budućnosti onakve kakvom mi želimo da ona bude. Logično je da dolazi i do dekonstrukcije tradicionalne institucije braka i eksperimentisanja sa novim formama. U današnjem društvu se za očuvanje institucije braka bore oni kojima je on negiran kao pravo – na primer pravo na istopolni brak, dok oni kojima je to pravo omogućeno nisu više sasvim sigurni šta s njim da rade.

Posle ove uvodne diskusije, odgovor ne deluje ni malo jednostavniji, već samo postavlja dodatna pitanja. No, ako se već neko odlučio za brak, a zatim želi da ga „otvori“, a to zapravo znači da u kombinaciju ulaze treća, često i četvrta osoba, koje isto tako i same mogu imati bračne ili životne/seksualne partnere, to je zaista pitanje koje pokreće na suočavanje sa rušenjem mnoštva predstava o tradicionalnom braku.

Retki su primeri uspešnih „otvorenih“ brakova. Kada kažem retki, mislim na ukupan broj brakova i ukupan broj otvorenih brakova, koji je onda u zbiru neuporedivo manji. Za sada. Zato što, da bi brak bio zaista „otvoren“ to podrazumeva informisani pristanak obe strane, uzajamno razumevanje, podržavanje svog partnera u tome da neke želje zadovoljava van primarne bračne zajednice i da to partneru bude sasvim u redu. Kao i da kada drugi partner počne da radi to isto, za sebe dobije jednak tretman.

Dakle termin otvoren u ovom slučaju ne označava samo otvaranje bračne zajednice za „prijem pridruženih članova“ već i otvorenost da se o tome ne samo priča, nego da se svi usaglase i pregovaraju o svemu.To takođe podrazumeva da i brak i dalje funkcioniše. U svim sferama.

I pošto sve to, ne samo da zvuči, nego i u praksi jeste veoma komplikovano, složeno, na mnogo nivoa – pomenimo samo: emocije, seks, polno prenosive bolesti, nivo detalja koji se dele iz svih sfera života među „primarnim“ i ostalim partnerima, deca i briga o deci, imovina, ljubomora itd. itd. – zaista se postavlja pitanje zašto bi neko to sebi radio?

Odgovori su višestruki, ali mogli bismo ih objediniti pod: brak se želi održati od strane oba „primarna“ partnera, ali oni jedno drugom ne mogu biti izvor zadovoljenja nekih želja koje mogu zadovoljiti s drugim ljudima.

Pitanje je onda zapravo, kada je bračnim partnerima toliko stalo da održe zajednicu, zašto ne pokušaju da promene i podese neke stvari koje im u braku ne odgovaraju, umesto da ih traže na drugoj strani? Odgovor je uglavnom da, ili su pokušali pa nisu uspeli (što je zapravo ređi odgovor), ili tvrde da te želje, sa svojim bračnim partnerom ne mogu, ili više ne mogu, da zadovolje i da je jedini način da se uključi neka nova osoba. Postoji i treća vrsta odgovora, a to je „Naša veza je od početka bila „otvorena“.

Treba li time brak da se spasava, da li je to opcija, posebno ako se dvoje dogovore oko toga? On podrazumeva i kompromis da i druga osoba pronađe tu svoju osobu sa kojom će biti “otvorena” i tada primarni partner počne da shvata da to baš i nije tako jednostavno?

– „Otvoreni“ brak po svojoj suštini ne bi trebalo da bude sredstvo „spasavanja“ braka, nego dogovor ljudi kojima takav aranžman zaista u suštini odgovara, koji je sačinjen od strane dve autonomne i zrele osobe i koji oboma omogućava dobro funkcionisanje na svim poljima života. Mada, dosta često,osobe uđu u brak sa idejom da on bude konvecionalan, a onda neko poželi neki „dodatak“.

Postoje i brakovi i veze koji su od početka “otvoreni“ i oni su za sada česšći u populaciji koja nije heteroseksualna, zbog samog sociokulturnog konteksta u kom se takve veze, koje su za sada manjinske, uspostavljaju i održavaju, ali postoje i heteroseksualne veze koje su od početka otvorene.

U slučajevima kada se veza ili brak naknadno otvaraju, to najčešće podrazumeva period šoka, neverice, nezadovoljstva, frustracije, a zatim, ukoliko veza opstane, prihvatanja, pregovaranja, adaptacije i potpuno novog funkcionisanja veze, koji ukoliko veza sve to preživi može potencijalno biti bolji nego prethodni način funkcionisanja.

Ulozi su veliki i mnoge veze ne prežive „otvaranje“. One koje prežive zahtevaju izuzetan nivo povezanosti, komunikacije, otvorenosti, fleksibilnosti uz zajedničku odluku da se u braku ostane i da se i u braku i onome što dolazi kao „dodatak“ istome, sve ispregovara, pošteno, do kraja.

Tu nema mesta za samozavaravanje, pokušaje ubeđivanja sebe da se prihvati nešto što je protiv vrednosnog sistema osobe, a da pri tome osoba nije voljna da ga menja, da se prave kompromisi sa sobom. Suštinski, kao i za sve drugo u životu, ako prihvatite nešto što vam negde ne odgovara, onda pravite „medveđu uslugu“ i sebi isvom partneru.

Da li je moguće govoriti o tome da je neko spasao brak time što je postao “otvoren” u vremenu kada se sve više govori o tome kako je monogamija nešto što ne moze da spase brak kao instituciju? Koja se patologija krije iza toga?

– Da li je monogamija inherentna ljudskim bićima, je stvar velikih filozofskih, moralno –etičkih, duhovnih, a u poslednje vreme i socioloških i naučnih rasprava iz polja medicine, biologije, psihologije itd. Što se tiče ostalih vrsta na planeti Zemlji, postoje vrste koje su jasno monogamne i jasno poligamne i one koje su negde između.

Postoje brojna istraživanja koja opovrgavaju i dokazuju tvrdnje o monogamnoj i poligamnoj prirodi čoveka. Čitajući sve to, mislim da je najpošteniji odgovor da su neki od nas malo monogamniji, a neki od nas malo poligamniji od ostalih. Hoću da kažem da za neke od nas važi da su jasno monogamni, a za neke da su jasno poligamni i da svi možemo da se smestimo negde na tom kontinuumu na čijim su krajevima ova dva ekstrema, a između – sve ostalo.

Naglašavam da ovo nikako ne može i  ne treba da bude opravdanje za problematiku kao što je, na primer, zavisnost od seksa, zaljubljivanja, odnosa, internet pornografije itd.

Zatim je potrebno da naglasimo i nešto što se u psihologiji naziva: stilovi afektivnog vezivanja. Postoje nekoliko stilova, ali za ovu temu, najvažniji su sigurni, anksiozni i izbegavajući stil afektivnog vezivanja (O ovome možete detaljno pročitati u knjizi „Veza“ u izdanju „Psihopolisa“ iz Novog Sada).

Anksiozni stil vezivanja, između ostalih svojih karakteristika, podrazumeva izraženu želju za monogamnim odnosom, izbegavajući naginje od blago do ekstremno poligamnog (ili poliandričnog) stila, a sigurni je između i može prihvatiti neke varijacije na temu uodnosu na svoju osnovnu preferencu.

Sledeća stvar je društveno – kulturološko – religiozni kontekst. Na primer, u nekim islamskim zemljama poligamija je normalna stvar – za muškarce. Ali se ženama brani to isto (što se zove poliandrija u slučaju da jedna žena ima više muževa), u ekstremnim okruženjima i pod pretnjom nasjtrožim kaznama, pa i oduzimanjem života. To bi zapravo podrazumevalo da su muškarci, nekako po prirodi poligamni, a žene po prirodi monogamne, pa je religijsko kulturološki kontekst, samo nekako potvrdio prirodno (ili Božansko stanje stvari).

Međutim, ono čemu nas uči realnost nekih drugih konteksta, na primer onih u kojima vlada matrijarhat i gde su žene poliandrične, (ali ne moramo ići toliko daleko ni od našeg sopstvenog okruženja), da shvatimo da muškarci i žene nisu baš toliko različiti po tom pitanju, nego da se radi o uticaju tradicije, kulture,vaspitanja i od rođenja usađivanog sistema vrenosti.

Tako da, ukoliko bih odgovorila na pitanje onako kako je postavljeno, samim tim bih se već složila da su poligamija i/ili poliandrija patologija. Iza poligamije (poliandrije) se nekada zaista krije neka patologija (kao i iza monogamije, uostalom), ali ona, kao i monogamija može biti rezultat društvenih, kulturoloških, tradicionalnih, transgeneracijskih, religijskih, ili ličnih okolnosti koje ne smatramo patologijom, već varijetetom normalnosti.

Koliko je realno da je otvoren “dogovoren”, a koliko je realnije da je to sve “prećutkivano”?

– Prema iskustvu iz naše sredine, realnije je da se zapravo prećutkuju afere van braka i da druga strana, ako za njih i zna, pravi se da ne zna i time pristaje da se takvo stanje održava, iz različitih razloga. Prema istim tim iskustvima u našoj sredini realno otvoren i dogovoren brak je teško zamisliv.

U nekim drugim sredinama, koje su mnogo otvorenije od naše za eksperimentisanje sa nečim što se smatra za jednu od ključnih institucija funkcionisanja društva, zaista postoje uspešni primeri dogovorenih otvorenih brakova. Pri tome ne imputiram da je „ovo naše“ bolje ili gore od „onog njihovog“. Samo podvlačim jako velike razvojne razlike koje omogućavaju onakvo ili ovakvo faktičko stanje stvari.

Mi se još uvek bavimo preživljavanjem, i ne stižemo ni puno ni često da razmišljamo o kvalitetu života. U svim bogatim društvima bogati pojedinci su oduvek imali privilegiju da se bave kvalitetom života. U današnjim bogatim društvima ima mnogo pojedinaca čiji status ovo omogućava u različitoj meri. Druga je stvar da li tu privilegiju koristimo konstruktivno ili destruktivno.

Što se tiče koncepta „otvorenog“ braka, da bi on bio konstruktivan treba da bude ispunjeno jako puno uslova – životnih okolnosti, dobrog odnosa partnera, spremnosti na otvorenost, razmenu, deljenje, razgovor, pregovore, dogovor, fleksibilnost, a da sama veza bude čvrsta da može sve ovo da preživi.

S druge strane, kada biste u prethodnoj rečenici izostavili prvi deo i ne biste znali da li pišemo o otvorenom ili konvencionalnom braku, isto bi važilo za oba.

Ono što razlikuje zaista „otvoreni“, a ne samo „jednostrano otvoreni“ (u kome drugi partner zapravo nije ništa dogovorio, već je pristao, te trpi i pati) od konvencionalnog braka jeste da mora da postoji još jedan nivo dogovora o kojem se u konvencionalnom braku nikada ne mora ni misliti.

Prvo pitanje je zasto ljudi uopste ulaze u brak ako nisu tip za to… drugo, zašto ostaju u braku ako shvate da ne ide, ili zaista treba pokušati spasiti svaki brak, čak i u slučaju da se pojavi treća osoba? Čini mi se da ljudi često i ne odlaze iz brakova kad se pojavi ta treća osoba, već izaberu da ostanu. Zašto je onda ta treća osoba potrebna uopšte?

– Bilo bi idealno kada bi ljudi koji ulaze u brak stali i razmislili da li „jesu“ ili „nisu“ tipovi za brak. Ali najčešće ljudi u brak ulaze iz jednog stanja nerealne percepcije partnera pa i sebe, koje nazivamo zaljubljenost – kada drugu osobu, pa i sebe idealizujemo. U takvom stanju, koje ljudi ne smatraju patologijom (a ono i nije patologija u užem smislu te reči, ali jeste nešto što menja našu procenu realnosti pod uticajem emocija i raznih procesa koje se na nivou mozga, ali i celog tela u takvom stanju odvijaju) mi mislimo da i mi, a i druga osoba možemo da uradimo sve što je potrebno da veza funkcioniše – lako ćemo prevazići sve teškoće i prepreke, a odnos deluje tako prirodan i lak, bez ikakvog ulaganja napora da u tom trenutku izgleda zaista čudna pomisao da bismo s tom osobom mogli ikada imati neki problem.

Naravno da ne ulaze svi iz zaljubljenosti u brak – neki u brak ulaze zbog ljubavi, ekonomskih ili drugih interesa, prijateljstva, dogovora razne vrste itd. Možda zvuči paradokslano, ali često su ovakvi brakovi na duže staze stabilniji. Barem što se tiče dužine trajanja braka i podele uloga i odgovornosti u braku.

Postoje, isto tako, razni razlozi, zašto ljudi ostaju u brakovima koji „ne idu“ – najčešće su to ekonomski razlozi, deca, emocije, sigurnost, religijski razlozi, psihološki razlozi itd. Sem toga, većini osoba koje su u braku, brak predstavlja visoku vrednost i žele da ga stoga sačuvaju. Takođe, velika većina osoba kojima u braku „ne ide“ veruje da će se stvari nekako same od sebe popraviti i da ne treba da ulažu nikakav napor da stvari poprave. A i kada ulože napor, često je taj napor kontraproduktivan, jer brak i ne funkcioniše zato što partneri nemaju dobro razvijen način komunikacije i rešavanja problema, pa nastavljajući da pokušavaju na način koji i ranije nije funkcionisao, nastavljaju da dobijaju loše rezultate.

A što se tiče treće ili četvrte osobe, sem ako ne živimo na potpuno izolovanom mestu, uopšte nije pitanje da li će se, već, kada će se pojaviti. A onda se postavlja pitanje, šta s tim? Da li investirati u odnos sa njom/njim, ili primarnim partnerom? To je odluka koju svako za sebe mora doneti; i zdrav odnos među partnerima podrazumeva da nam je zaista suštinski u redu i naša, kao i odluka našeg partnera, kakva god da je. Onog momenta kada nemamo zajednički dogovor, koji je u redu obema stranama po pitanju može li ili ne može biti treće ili više osoba u braku, brak ne može funkcionisati.

Odgovor na pitanje da li treba pokušati spasiti svaki brak je kratak i jednostavan: ne treba. Odgovor na pitanje koje to brakove ne treba spasavati je mnogo kompleksniji i zavisi od toga ko vam odgovara: psihijatar, lekar, sveštenik, prijatelj… Uopšteni odgovor je da ne treba spasavati one brakove za koje možemo argumentovano da tvrdimo da će osobe bolje funkcionisati van braka nego u njemu.

Jasno je da je u pitanju najčešće proces argumentacije i da je sam po sebi, najčešće  komplikovan, sem ukoliko se ne radi o jasnoj patologiji, kao što je na primer zlostavljanje. Interesantan je paradoks da je stav (koliko se meni čini, prilično unisoni) sveštenika Srpske pravoslavne crkve da je jedini kriterijum za razvod prevara, a da mi baš u ovom članku diskutujemo o nečemu što bi se konvencionalno smatralo prevarom, kao o nečemu što može pomoći da se neki brakovi očuvaju.

Treća osoba je najčešće „potrebna“ iz razloga jer neko od partnera smatra da sa svojim partnerom ne može da zadovolji neke svoje želje, a za koje smatra da su u bračnoj zajednici legitimne i smatra, da ih sa tom trećom osobom može zadovoljiti.

Jedna teorija o tome zašto ljudi imaju afere, veze i slično, van svojih partnerskih odnosa, govori o tome da često i ljudi koji imaju funkcionalne partnerske veze ulaze u neke dodatne, paralelne veze.

Statistike govore da će u 60% svih partnerskih odnosa, bili oni funkcionalni ili ne,  neko nekoga prevariti. Ova statistika opet nije i ne treba da posluži kao argument da se u skladu s njom ponašamo.

Ova specifična teorija govori, da onaj partner koji ostvari odnos sa nekom trećom osobom van svog partnerskog odnosa, u tom novom odnosu traži delove sebe koje je izgubio u svom primarnom partnerskom odnosu. I da, ukoliko bismo stali i zapitali se, koje smo to delove sebe „usput“ u našem partnerskom odnosu izgubili, i ako bismo to saznali, bili u stanju da to sa svojim partnerom iskomuniciramo, a zatim oboje uradimo ono što je potrebno da u okviru našeg odnosa povratimo izgubljene delove sebe, i zajedno radimo na tome da se obe osobe dalje izgrađuju i razvijaju, onda bi želja za trećom osobom postala suvišna.

Možete pogledati ovo interesantno predavanje Estel Perel o nevernosti: https://www.ted.com/talks/esther_perel_rethinking_infidelity_a_talk_for_anyone_who_has_ever_loved

Da li je otvoreni brak srećniji brak i ako jeste, zašto, a ako nije, zašto nije? Ima li tu za ili samo protiv tog aranžmana?

– Pošto ne postoji tačan način da izmerimo bračnu sreću, ne možemo ni dati tačan odgovor na ovo pitanje:

  • Ako su ljudi u konvencionalnom ili otvorenom braku izgradili odnos koji oboma, ali zaista suštinski odgovara;
  • gde su našli mesto za zajedničko funkcionisanje, ali i prostor za svoj dalji rast i razvoj; za ostvarivanje zajedničkih projekata (najčešće su to deca i kuća, ali mogu biti različiti), ali i individualnih projekata;
  • ako su u stanju da jedno drugo kada je potrebno zdravo konfrontiraju, ali i zdravo podržavaju;
  • ako su u stanju da istovremeno postave jasnu granicu i zaštite sebe, ali istovremeno sebe i nesebično dele u odnosu sa drugim;
  • ako im je zaista suštinski i zdravo stalo i do svoje i do dobrobiti druge osobe;
  • ako su u stanju da to zajednički izvedu, a da pri tome nisu u nekom simbiotskom – ko-zavisničkom ili nekom drugom patološkom odnosu; i
  • ako socio-kulturni kontekst u kome žive to može da iznese

onda nije toliko važno kakav aranžman među sobom imaju.

Dakle kriterijum je zdravlje i blagostanje obe osobe. Fizičko, mentalno, emotivno, socijalno, radno i duhovno zdravlje.

Ono što je neophodno dodati jeste, da je ipak, to sve mnogo lakše ostvariti u jednom manje komplikovanom odnosu, jer zahteva angažovanje manje naših kapaciteta.

Intervju dostupan na sajtu Nedeljnika.

Odnos snaha – svekrva: od ljubavi do mržnje

Aleksandra Bubera Članci i tekstovi , , , , , 0 Comment

Aleksandra Bubera

– Htela bih prvo da naglasim da često brkamo ljutnju, iritiranost, frustraciju,prezir i mržnju:

  • ljutnja je zahtev za promenu nečijeg ponašanja,
  • iritiranost kada vas nešto ili neko nervira, ali znate da nije u redu da reagujete,
  • frustriranost kada neke želje ne mogu biti zadovoljene,
  • prezir kada smatrate da je neko manje vredan ili čak bezvredan, a
  • mržnja kada želite da neko “crkne”, umre, da nestane sa lica zemlje.

U vezi sa poslednje dve emocije ljudi nekada preduzimaju i akcije koje podrazumevaju verbalno ili fizičko otelotvorenje emocije – vređanje, fizički napad, ubistvo.

Šta je tačno u osnovi tog antagonizma?

– Prvo da naglasim da nije svaki odnos svekrve i snahe unapred osuđen da bude „zategnut“ ili loš. A kada jeste loš, razlozi mogu biti različiti i inicijalno uzrokovani sa bilo koje od te dve strane. Ukoliko je uzrok sa strane svekrve obično se radi ili o produženoj ili inverznoj simbiozi – a to u prevodu znači da ili majka nikada nije shvatila da je sin odrastao pa se i dalje brine i ponaša prema njemu kao da je i dalje mali, ili nesvesno, a nekada i svesno očekuje da se sin o njoj brine u psihološkom ili/i materijalnom smislu. Kada je problem iniciran od strane snahe, često to ima veze sa neusklađenim odnosom između samih supružnika, a i snaha sa svoje strane može imati takođe nerazrešene simbiotske odnose sa svojom primarnom porodicom odnosno i dalje biti vezana za nju mnogo više nego što bi to bilo za odraslu i samostalnu osobu uobičajeno.

Kako se on može prevazići?

– Problem se najbolje prevazilazi rešavanjem samog uzroka, dakle razrešavanjem simbiotskih odnosa – odnosno odrastao sin ili kćerka treba u psihološkom i materijalnom smislu da se odvoji od svoje primarne porodice i posveti sekundarnoj. Odvajanje nije isto što i napuštanje. To znači da odrastao sin ili kćerka koji se odvoji od svoje primarne porodice i dalje održava bliske odnose s njom, ali ne bliskije nego sa svojom sekundarnom porodicom, pomaže ako je potrebno, a emotivna vezanost se ne prekida, već dobija jedan novi, zreliji oblik. Ukoliko je problem među samim supružnicima, naravno, potrebno je rešavati njega.

Kako da reaguje ili kako da se postavi onaj zbog koga su te dve žene
i postale familija: sin, odnosno muž?

– Ukratko, u zdravim porodičnim odnosima, sekundarna porodica, tj. ona koju je osnovao sa svojom suprugom treba da ima prednost nad primarnom porodicom, što kod nas još relativno često nije slučaj i zbog čega se često lome koplja. To, ponavljam, ne znači prekidanje veza i odnosa sa primarnom porodicom, ali znači pomeranje na niže na lestvici prioriteta – ispod mesta na kome je sekundarna porodica.

Šifra F, ili: pozovi policiju radi dijagnoze

Aleksandra Bubera Članci i tekstovi , , 0 Comment

Aleksandra Bubera

Integralni intervju sa novinarkom Anom Mitić, čiji je deo objavljen u Nedeljniku 27.04.2017.

Zašto je „opasno“ odavanje podataka pacijenata i ugrožavanje prava na lekarsku tajnu? Ovim činom krši se nekoliko zakona a kakva se poruka šalje građanima u zemlji u kojoj je inače „sramota“ ići kod psihijatra/psihologa/psihoterapeuta – da li sada možemo da očekujemo da će još manje ljudi koji imaju neki problem da se javlja lekaru u strahu da njihova dijagnoza ne završi u policiji ili da će neko podatke zloupotrebiti?

– Odavanje lekarske tajne je kršenje i etičkih i zakonskih normi. S druge strane smatram da je potrebno raditi na preciziranju tih istih zakonskih normi. U svakoj državi, pa tako i kod nas, ono što pacijent kaže lekaru ostaje među njima. S druge strane, lekari imaju zakonsku obavezu da određene kategorije oboljenja prijavljuju nadležnom zavodu za zaštitu zdravlja i to je takođe zakonski regulisano. S treće strane, profesija psihoterapeuta u našoj državi zvanično ne postoji, pa tako ne postoji ni zakon o psihoterapiji koji reguliše ko sme obavljati ovu delatnost, pod kakvim uslovima i kakve su kompetencije potrebne, te se tako psihoterapijom bave mnogi veoma kvalifikovani i obučeni stručnjaci, ali i osobe koje se tako predstavljaju. I lekar i psiholog i psihoterapeut imaju etičku obavezu da čuvaju tajnu koja im je poverena, a lekar i psiholog – zdravstveni saradnik imaju i zakonsku obavezu na čuvanje tajne. Otkrivanje ove tajne je dozvoljeno ukoliko sud ili nadležni etički komitet pismeno nalože zdravstvenom radniku da neki od podataka otkriju. To se obično dešava u slučaju sudskih procesa koji ne mogu biti razrešeni ukoliko se u obzir ne uzmu i ovi podaci.

Smatram da su u ovom slučaju nadležni iz zdravstvene ustanove pravilno postupili, obraćajući se povereniku za ljudska prava sa upitom, jer, kada kao zdravstveni radnik dobijete zvaničan dopis državnih organa u kome se od vas traži da otkrijete lekarsku tajnu, a po svojoj profesiji niste pravnik, dobro je obratiti se nadležnom organu za zaštitu prava građana i razjasniti dilemu.

Strah od zloupotrebe podataka postoji svaki put kada nekome saopštavate svoje osetljive podatke, mada je osetljiv podatak npr. i JMBG koji vam redovno traže u raznim prodavnicama radi ostvarivanja popusta i slično. Nadam se da ovaj incident, pogotovo što su zdravstveni radnici reagovali i tražili zaštitu prava građana, neće loše uticati na poverljiv odnos između zdracstvenih radnika i pacijenata.

Da li naši građani dobro razumeju svoja prava u tom pogledu, da li znaju šta znači odavanje lekarske tajne i kako zlupotreba podataka iz lekarskog kartona može da utiče na njih ako bi neko to zloupotrebio? Kako psihološki na građane deluje to da neko raspolaže njihovim podacima bez njihove volje ili znanja?

– Po mom iskustvu, građani dobro razumeju svoja prava i često postavljaju pitanja u tom smislu: kakvi podaci se uzimaju, ko s njima sme da raspolaže i kako?

Logično mi je da u psihološkom smislu loše deluje na sve nas, bez obzira da li smo u ulozi zdravstvenog radnika ili pacijenta, da neko može raspolagati našim podacima bez naše volje i znanja. To logično pobuđuje asocijacije na Orvelovu 1984-tu, a koje nisu nimalo prijatne. Pogotovo u eri interneta kada svi podaci koji se obrađuju podležu pohranjivanju u elektronskoj formi što povećava mogućnost zloupotrebe, čak i kada svi rade svoj posao po zakonu i kako treba.

S druge strane, ponavljam da je potrebno dodatno precizirati kad, kako i pod kojim uslovima treba prijaviti policiji neka ponašanja i stanja – na primer, postoje definisane zakonske procedure kada lekar proceni da osoba nije u stanju da upravlja svojim postupcima zbog uticaja psihičkog oboljenja ili poremećaja, a jasno je da ugrožava sebe ili druge, u obavezi je da pozove policiju i hitnu pomoć da bi se takva osoba čak i protiv svoje volje sprovela u odgovarajuću zdravstvenu ustanovu gde će biti procenjeno da li je potrebno da bude dalje  zadržana i lečena. Procena i zadržavanje u zdravstvenoj ustanovi i protiv volje pacijenta takođe su tačno zakonski definisana, baš radi smanjivanja mogućnosti zloupotrebe. Neophodno je da takvu osobu u narednih 48 sati pregleda još nekoliko psihijatara i ako se svi slože da je potrebno da se dalje zadrži na lečenju, tako će i biti. A ovakvi slučajevi se prijavljuju i sudu i pokreće se vanparnični postupak kojim se ovakvo zadržavanje i lečenje dalje zakonski reguliše.

Iz ovog slučaja mi zapravo vidimo da policija već ima podatke koje se tiču „F dijagnoze“ i traži nove samo zarad ažuriranja. Vidimo i da zbog širine „F dijagnoze“ veliki broj ljudi može da se prepozna kao osoba koja je zanimljiva policiji iako zvanično nema tu dijagnozu. Kako vama ceo ovaj slučaj izgleda i šta vam najviše smeta?

– Prema podacima koji su prezentovani javnosti izgleda da ako neko traži podatke zarad ažuriranja, neke podatke već ima. Koji podaci se ažuriraju i kakvi podaci već postoje, iz ovoga nije moguće tačno znati. Tako da se radi o  pretpostavkama i dobro je što je pokrenut postupak kojim će se tačno utvrditi o čemu je reč.

Ukoliko neko pretpostavlja da bi svi ljudi s „F“ dijagnozama trebalo da budu interesantni policiji to može biti samo plod neznanja i bujne mašte.  Samo mali broj „F“ dijagnoza odnosi se na poremećaje u kojima privremeno i povremeno – u pogoršanjima – neki pacijenti nekada mogu biti u povećanom riziku za izvršenje krivičnih dela protiv života i tela, dakle samo i isključivo u slučajevima kada se proceni da osoba nije u stanju da upravlja suvislo svojim postupcima zbog uticaja nekog poremećaja. To je jako mali deo osoba sa psihičkim poremećajima i zastupljen je gotovo u promilima. Mnogo više krivičnih dela protiv života i tela počine osobe koje nemaju nikakvu dijagnozu. Pa ni „F“.

U ovom slučaju meni najviše smeta što, ako se zaista desilo tako, kako je u medijima pretstavljeno, onda je došlo do prekoračenja zakonskih ovlašćenja od strane državnih organa.

Ipak, ono što je pozitivno, jeste, da su zdravstveni radnici ispravno reagovali i proverili šta im je dalje činiti. I zato mislim da ceo slučaj može da se gleda i kao nešto što treba da popravi poverenje u etičnost naših zdravstvenih radnika.

Objavljeni deo intervjua dostupan na sajtu Nedeljnika.

Ostale kategorije: