Članci i tekstovi

Zašto baš on, zašto baš ona?

Aleksandra Bubera Članci i tekstovi , , , , , , , , 0 Comment

S. Bijelić, Večernje novosti, 15.3.2010.

„Moždana hemija“ određuje ko je za nas idealni partner: Dr Helen Fišer otkrila je da našu ličnost određuje to kako i koga volimo.

Posle tri decenije proučavanja romantičnih veza, američki psiholog i antropolog dr Helen Fišer otkrila je da našu ličnost određuje zapravo to kako i koga volimo. Napisala je pet knjiga o evoluciji i budućnosti seksa, ljubavi, braka, razlikama u mozgu, a provokativna “Zašto baš on? Zašto baš ona?” donosi novi način razumevanja veze – otkriva svojevrsnu formulu koja se bazira na “moždanoj hemiji”, kakva nam osoba najviše odgovara i kako da sa njom uspostavimo intiman odnos.

Više od osam miliona ljudi u 40 zemalja koristi tehnike Helen Fišer da bi ostvarilo uzbudljive i dugotrajne veze – ne samo sa ljubavnicima, nego i sa kolegama, prijateljima, porodicom. U želji da sazna kako se slažu različiti karakteri, sprovela je istraživanje na 500 parova. Pratila je kakve osobe su se vezale i zašto su ostale zajedno. Ali, šta je sa onima koji još nisu pronašli pravu ljubav, zapitala se Fišerova i napravila podelu na četiri vrste ličnosti – pregovarače, direktore, istraživače i graditelje.Njena podela, slična onoj koju su drugi napravili imajući u vidu temperament (melanholici, sangvinici, kolerici i flegmatici) zasnovana je na činjenici da je svaka vrsta pod uticajem različite hemijske supstance u mozgu. Istraživanje Helen Fišer otkrilo je da među pregovaračima i direktorima ima najviše čvrstih veza i brakova (tu spada i onaj između Hilari i Bila Klintona, koji je opstao uprkos svim iskušenjima).]

PREGOVARAČI su maštoviti, empatični, intuitivni i pokazuju emocije. Imaju izražene verbalne i društvene veštine. Uvek vide celu sliku i sve moguće opcije.Uticaj: Na oblikovanje ovog karaktera najviše utiče ženski hormon estrogen.
Najbolje se slaže… sa direktorima.Ako ste pregovarač: Imate potrebu da budete diplomate, ali to drugima može delovati kao da im se ulizujete. Izbegavajte razgovore u kojima ćete partnera verbalno uništiti. Ako upoznate zanimljivu osobu, ne preispitujte prednosti i mane tog odnosa. Važno vam je da nađete partnera sa kojim ćete ostvariti dubok i kvalitetan odnos.
Ako ste u vezi sa pregovaračem: Kako pregovarači nisu uvek direktni, morate da naučite da čitate između redova. Izbegavajte takmičenje s njima i rado govorite o sebi jer pregovarači vole da slušaju kako ljudi razmišljaju i šta osećaju. Osvojićete ih ako im zagolicate maštu.Poznati pregovarači su: Bil Klinton, Gandi, Karla Bruni-Sarkozi, Keri Bredšou.

DIREKTORI su analitične i odlučne osobe, koje se služe logikom. Umeju da se usredsrede, dobri su u svemu što je utemeljeno na pravilima, ambiciozni su i vole da se takmiče. Mogu biti sjajni matematičari, ali i muzičari, mehaničari… Iako su često ravnodušni, to su ujedno ljudi koji će prvi utrčati u zgradu u plamenu da bi spasli potpunog neznanca.Uticaj: Za njihovo ponašanje zaslužan je muški polni hormon testosteron.Najbolje se slaže… sa pregovaračem.Ako ste direktor: Volite da kontrolišete stvari i često unapred znate koliko će vaša veza trajati. Prepustite se romansi. Jedino tako ćete se osloboditi straha od vezivanja. Pokazivanje osećanja smatrate slabošću, zbog čega u očima partnera možete izgledati hladno i nezainteresovano. Razmenjujte osećanja!Ako ste u vezi sa direktorom: Najbolje od njega dobićete ako budete logični, pedantni i jasni. Ne kritikujte sebe jer to direktori smatraju patetičnim. Želite li da ga zainteresujete, razgovarajte o važnim temama a ne o nekakvim tričarijama.Poznati direktori: Albert Ajnštajn, Donald Tramp, Hilari Klinton, Margaret Tačer.

ISTRAŽIVAČI čeznu za avanturama i vole da rizikuju. Radoznali su, kreativni, energični, spontani i mnogo toga ih interesuje, od planinarenja, preko pozorišta do ljubavi prema književnosti.Uticaj: Ponašanje istraživača oblikovano je delovanjem neurotransmitera dopamina, supstance u mozgu koja je povezana sa pažnjom, koncentracijom…Najbolje se slaže… sa drugim istraživačima.Ako ste istraživač: Najbolje je da u vezi krenete polako. Budući da ste vrlo impulsivni, brzo se zaljubljujete i prepuštate. No, kako ne volite svađu i izbegavate da rešavate nejasnoće s partnerom, skloni ste da vezu prekinete gotovo pre nego što ona i počne. Pronađete li nekoga sa kim delite interesovanja, pokušajte da se oduprete potrebi da i dalje tragate za još boljim, te svoju energiju usredsredite na trenutnog partnera.Ako ste u vezi s istraživačem: Nemojte praviti planove za budućnost, nego ovu romansu živite dan po dan. Budite fleksibilni i uvek imajte na umu da je za vašeg partnera jednoličnost ravna samoubistvu.Poznati istraživači: Anđelina Džoli, princeza Dajana, Džon F. Kenedi.

GRADITELJI su konvencionalni, cenjeni, odani, oprezni, smireni, pouzdani, društveni i popularni. Dobri su u upravljanju ljudima, povezivanju s drugima, te zasnivanju porodice ili udruženja. Poštuju rasporede i pravila, a veliku pažnju posvećuju detaljima.Uticaj: Definiše ih serotonin, takozvani hormon sreće.Najbolje se slaže… sa drugim graditeljima.Ako ste graditelj: Ne dopustite da vaše robovanje planovima i rasporedima poremeti potrebu za isprobavanjem noviteta na sastanku. Ovo ne važi jedino ako izlazite s graditeljem. Uprkos želji da budete u većem društvu, ponekad provedite romantično vreme nasamo sa partnerom. Postavljate se zaštitnički, što partneri cene, ali pazite da ne ostavite utisak osobe koja voli sve i svakoga da kontroliše.Ako ste u vezi sa graditeljem: Zapamtite da su graditelji konkretni i da mnogo pažnje posvećuju detaljima. Privlače ih metodični i smireni ljudi, pa ako zajedno nešto planirate, nastojte da ispoštujete dogovor. Prema istraživanju dr Fišer, graditelji su ti koji najčešće traže partnera za ceo život.

Poznati graditelji: Džordž Vašington, Dženifer Aniston, kraljica Elizabeta.

TIPOLOGIJE I IDEALNI LJUBAVNICI

O tome da li ovakve i slične tipologije mogu da nam pomognu prilikom pronalaženja idealnog partnera, psihijatar i psihoterapeut Aleksandra Bubera, kaže:

– Verovatno mogu, kao što mogu i svi ostali načini traženja idealnih partnera, od fizičkohemijskih do psiholoških. Između ljudi koji se bave psihološkim i onih koji se bave biofiziološkim istraživanjima postoji večita rasprava. Prvi uvek tvrde da to ima veze sa psihološkim crtama, a drugi – sa genima, hormonima, neurotransmiterima. U principu, svi govore o istoj stvari i istina je negde na pola puta. Kroz istoriju psihologije ljudi su na razne načine pokušavali da procene koji tipovi odgovaraju određenim tipovima ličnosti. Gledajući klasičan, najbolja kombinacija su histrionična žena i antisocijalni muškarac, a to je prototip koji vidimo u filmovima – on je dasa, surov, ako treba gazi preko mrtvih, vrlo je uspešan, na osećanjima težak, a ona se sva topi, trepće, u centru je pažnje… Postoji gomila knjiga na temu kako pronaći pravu osobu, na osnovu kojih sebe i potencijalnog partnera možete testirati. Recimo, po tome koje uslove dominantno u životu ispunjavate, da li ugađate drugima ili vama ugađaju… O tome govori knjiga Mevis Klajn “Kako odabrati supružnika”.

Zašto graditelji manje “švrljaju”?

– Serotonin, koji određuje karakter graditelja, osim što poboljšava raspoloženje, smanjuje napetost, strahove, anksioznost, ujedno obavlja supresiju seksualne aktivnosti. On to radi inditektno, inhibiše oslobađanje hormona koji posle utiču na oslobađanje estrogena i testosterona, što bi moglo da govori u prilog tome da su takve osobe manje sklone “švrljanju” i objasni zašto Helen Fišer tvrdi da su upravo graditelji osobe koje traže vezu za ceo život. Serotonin omogućava i bolje spavanje, ima dejstvo protiv bola, reguliše telesnu temperaturu, redukuje agresivno ponašanje, pa ima logike što su graditelji opisani kao oprezni i smireni, pojašnjava psihijatar Aleksandra Bubera.Izvor: Večernje novosti

Ljubomora

Aleksandra Bubera Članci i tekstovi , , , , , , , 0 Comment

Aleksandra Bubera

Intervju sa novinarkom Natalijom Živanović Popović objavljen u Blicu 21.2.2011.

Zašto se ljubomora javlja?

– Ljubomora je emocija (osećanje). Ne osećamo stalno osećanja. Ono što stalno osećamo su oseti, senzacije. Osećanja osećamo samo kada procenimo da se dešava nešto važno. Ljubav je jedna od  veoma važnih vrednosti u životu, bez koje odrasla osoba može, ali ukoliko je nema, to značajno snižava kvalitet života. Onog momenta kada uđemo u odnos ljubavi, logično je da postoji i strah da bez ljubavi možemo ostati.

Ljubomora je specifičan strah da ljubav može biti izgubljena jer osoba oseća/ misli da postoji opasnost da voljena osoba voli nekog trećeg. To znači da je za ljubomoru potreban neko treći u odnosu – bilo da treća osoba zaista postoji, ili se radi samo o netačnoj sumnji ili fantaziji.

Ljubomora ne postoji bez ljubavi i bez strepnje da bismo je mogli izgubiti zbog nekog trećeg. Osećanje ljubomore je prirodan pratilac odnosa ljubavi, jer uvek postoji rizik da voljena osoba zavoli nekog trećeg, ili da bi drugog mogla da voli više nego samu osobu (na primer kada smo ljubomorni na braću ili sestre).

Ljubomora nas pokreće na akciju kojom ćemo sačuvati ljubav voljene osobe, i to je njena dobra strana i funkcija. Međutim, što je neko manje siguran da je ljubavni odnos stabilan, to je veća sklonost ljubomori, i obrnuto, što je osoba više sigurna da je neko voli, imaće manju sklonost ka ljubomori, do te mere da ne primeti situacije u kojima je ljubomora potrebna.

Dakle, adekvatna ljubomora je ona koja nastaje u situacijama kada osoba realno procenjuje da postoji realna mogućnost da neko treći „osvoji“ ljubav voljene osobe. Da bi bila adekvatna, mora se izražavati na socijalno prihvatljiv način, i pokretati nas na akciju koja će kao rezultat imati očuvanje ljubavnog odnosa.

Ljubomora se zasniva na proceni realnosti mogućnosti da se ljubav „da“ nekom trećem – što znači da procena može biti tačna i pogrešna. Pogrešna u smislu da ili ne postoji situacija zbog koje bi ljubomora uopšte trebalo da postoji, ili nije toliko značajna koliko je osoba procenjuje.

Adekvatnost socijalnog izražavanja podrazumeva kulturološke obrasce, pa se tako na primer u nekim zajednicama smatra kao sasvim adekvatno da kada je osoba ljubomorna primeni fizičko nasilje ili prema partneru ili prema „trećoj“ osobi, dok je u nekim drugim zajednicama ovo potpuno neprihvatljivo.

Sa stanovišta ljudskih prava, ljubav se može slobododno davati kome poželimo i niko nema prava da nas u tome spreči – ima prava da mu se ne sviđa, da teško prihvata tu činjenicu, da se ljuti i buni, ali ne i da nas zlostavlja – fizički ili psihički. Kod nas se na to još uvek manje-više blagonaklono gleda, pogotovo ako je muškarac taj koji pokušava da zaštiti odnos ljubavi tako što će biti nasilan prema partnerki ili prema „trećoj osobi“.

Ukoliko smo, motivisani ljubomorom, preuzeli neke socijalno prihvatljive akcije koje su zaista dovele do očuvanja odnosa ljubavi, o čemu se slažu oba partnera, onda je takva ljubomora adekvatna – konstruktivna (čak i ako nije postojao objektivni razlog za ljubomoru). A ako su akcije doprinele uništavanju odnosa ili njegovom pogoršanju, onda je takva ljubomora neadekvatna, odnosno destruktivna – i takva ljubomora je česta tema novinarskih priloga, jer se može završiti ne samo uništenjem odnosa ljubavi, već i ubistvom i/ili samoubistvom.

Postoji više načina kako osobe reaguju na ljubomoru.

Prvi način je da se ljubomora pokazuje kao ljutnja kroz napad. Napad na treću osobu, da bi se ona oterala, zastrašila, ili ponizila što se ispoljava kao direktna i otvorena agresija, ili, u sofisticiranijim oblicima kao nadmetanje sa trećom osobom kako bi se dokazala superiornost. Ili se napada partner, smatrajući da je on kriv, jer daje povoda trećoj osobi. Ako ovakvo ponašanje eskalira, ljutnja se pretvara u bes, a bes u fizičko nasilje.

Zastrašivanjem osoba pokušava da više veže partnera za sebe, tako da nijedan partner više u odnosu nije slobodan: prvi da slobodno bira kome daje ljubav, a drugi da voli na zadovoljavajući način. Često ovakva ljubomora postaje razlog da se odnos prekine, a ne da se osoba u odnosu zadrži. Za osobe koje na ovakav način „zaoštre“ osnos ljubavi, korisna bi bila poruka „da bi nekoga zadržao, moraš ga pustiti“.

Drugi način je ispoljavanje mržnje koje vodi ka uništenju rivala ili voljene osobe. Mržnja je kada procenjujemo da je druga osoba zla, da  „ničim izazvana“ , svesno i namerno pokušava da uništi nešto što nam je izuzetno vredno, u ovom slučaju naš ljubavni odnos i da je ona uništitelj koga je potrebno da uništimo. Zbog toga se ubija ili partner koji je „izdao i prevario“ i tako uništio odnos (što je češće) ili rival koji je uništio odnos. Ljubav i mržnja u ovom slučaju idu zajedno. Oko  trećine svih ubistava je motivisano ljubomorom.

Posmatraču sa strane je često čudno zašto osobe ostaju u ovako poremećenim odnosima. Ali, ukoliko osoba smatra da „što je veća ljubomora, to znači da je veća i ljubav“, bez obzira koliko joj je u ovakvom odnosu teško, ona na taj način dobija potvrdu – dokaz ljubavi, jer  partner „mora da me mnogo voli kada je toliko ljubomoran“. Takve osobe će nesvesno često tražiti slušaoce i tešitelje, u svrhu ventilacije tj. da nekom ispričaju svoju priču, da ih drugi razumeju, a bez stvarne želje za promenom, smatrajući (nekad svesno, a nekada nesvesno) da u takvom odnosu dobijaju iskrenu i intenzivnu ljubav, „što je vredno svake muke“, i pravdaće time partnerovo psihičko ili fizičko nasilje. Ova predstava o ljubomori kao dokazu ljubavi je još jedan razlog zašto se u društvu na ljubomoru gleda blagonaklono.

Treći način reagovanja je da ljubomorna osoba postaje tužna i time, kao i svojim povlačenjem, pokušava da izazove kod partnera osećaj krivice, da bi partner video kako osoba pati i promenio ponašanje, kao dokaz ljubavi. Ovo može ići do pokušaja ili izvršenja samoubistva ljubomornog partnera u nadi da će ga voljena osoba zaustaviti ili sprečiti.

Četvrti način je da osoba koja je ljubomorna pokušava da zadrži partnera tako što mu ugađa u svemu, da bi partner shvatio koliko je ta osoba dobra i vredna i šta će on sve izgubiti u koliko se odluči za treću osobu.

Prvi i drugi način češće ispoljavaju muškarci, a treći i četvrti žene. Koren je u tome da od rođenja drugačije vaspitavamo mušku i žensku decu, tako da su kod muške dece poželjnija „jaka, muška, agresivna“  osećanja, kao i prateća ponašanja – ljutnja, bes, gnev, kompeticija, fizičko i verbalno „pesničenje“, a „slaba“ su im zabranjena. Sa druge strane su ženskoj deci branjena „agresivna“, a potkrepljivana „ženska, slaba“ osećanja i ponašanja – tuga, pasivnost, trpljenje, strah. To je toliko ubikvitarno da u psihijatriji i psihoterapiji postoji izreka da u stresnim situacijama „Men tend to become mad, and women tend to become – sad“, što se klinički ispoljava kao hostilnost u prvom i depresivnost u drugom slučaju.

Vrste ljubomore

Kada je osoba ljubomorna često, u neopravdanim situacijama, tokom čitavog života i sa različitim partnerima, uzrok mogu biti različite logike i svaka od njih može biti uzrok nasilja. Zato je nasilje zbog ljubomore veoma čest uzrok porodičnog nasilja.

Postoji nekoliko vrsta ljubomore, u zavisnosti od logike koja je pokreće:

  1. Ljubomora iz inferiornosti: Ako osoba veruje da je manje vredna, po bilo kojem kriterijumu (fizički izgled, pamet, uspeh, potencija…) boji se da će neko ko je vredniji preoteti voljenu osobu. Osoba takođe veruje da će se ovo desiti pre ili kasnije, da je sasvim izvesno i ljubomorom pokušava da odloži trenutak kada će to da se desi.
  2. Ako osoba pripisuje drugome svoje svesne i nesvesne želje ili fantazije tj. osoba ono što radi ili želi da radi projektuje na partnera. Ili, ukoliko osoba toliko idealizuje partnera da misli da se on ili ona svakome moraju dopasti – radi se o projektivnoj ljubomori.
  3. Ako je osoba uopšteno nepoverljiva i sumnjičava prema ljudima, jasno je da u okviru toga neće verovati ni svom partneru i tada se radi o paranoidnoj ljubomori.
  • Paranoidna ljubomora koja ne dostiže nivo sumanutosti, može imati kvalitet precenjene ideje, koja se uz terapijski proces može olabaviti i ponekad sasvim rešiti – što je retko, jer osoba veruje da je u pravu i nema problem s tim. Zbog toga će se retko obratiti za pomoć, smatrajući da joj pomoć i ne treba. Ovakvi ljudi obično dolaze na terapiju (bilo psiho ili farmakoterapiju) pod pritiskom okoline koja ima problem sa njihovim ponašanjem.
  • Kada ljubomora prelazi u domen sumanutosti, dolazi do delimičnog ili potpunog gubitka veze sa realnošću, a osoba je potpuno, bolesno i nepokolebljivo uverena u partnerovo neverstvo. Kada je priča o ljubomori u granicama mogućeg, sa dobro organizovanim sistemom ideja, radi se o paranoičnoj sumanutoj ljubomori i u praksi se često pitamo „ko je ovde lud?“, jer priča deluje moguće, konzistentno i uverljivo, i tek dužim ili višekratnim razgovorom počinjemo da dolazimo do sve nerealnijih uverenja dok se ne pokaže da su ove ideje samo u početku „lanca“ izgledale relativno realno i moguće, a kasnije sve nerealnije do nivoa sumanutosti.
  • Kada su sumanutosti bizarne (jako upadljivo čudne i već na prvi pogled nemoguće ili gotovo potpuno nemoguće), lako je ustanoviti da se radi o sumanutoj paranoidnoj ljubomori – na primer, partner čini preljube sa predsednikom SAD, predsednik ga/je zasipa dijamantima pomoću kojih posle putuje po svetu i vara osobu sa svim državnicima na organizovanim orgijama i slično, ili ih vara sa rođenom decom i unucima itd.

U bilo kojoj vrsti ljubomore, osoba može smatrati da ima puno pravo da učini sve da zadrži voljenu osobu, da je „popravi“ da bude bolja tj. da se okrene partneru umesto rivalu, ili da kazni nju ili rivala, pod devizom „cilj opravdava sredstvo“. Jasno je da ovo često može rezultirati psihičkim i fizičkim maltretiranjem, patološkim afektom, nasiljem, teškim povredama, ubistvima, ponekad praćenih samoubistvom (jer se partner istovremeno i mrzi i voli).

Skraćenu verziju teksta možete pročitati na portalu Blica.

Poverenje

Aleksandra Bubera Članci i tekstovi , , , , 0 Comment

Aleksandra Bubera

Integralni intervju sa novinarkom Vesnom Marić, čiji je deo objavljen u Blicu, 10.04.2011.

Koliko je važno poverenje među ljudima, da li je moguće graditi odnose bez poverenja?

– Bez odnosa poverenja, ljudsko društvo ne bi moglo uopšte da funkcioniše, jer u tom slučaju bismo stalno bili zaokupljeni da li nam i ko smera nešto zlo i kako da se od toga zaštitimo. Reč poverenje ima koren u glagolu „verovati“, odnosno, poverenje govori o tome da mi iako ne znamo kako će se drugi ljudi ponašati, a priori verujemo da će se oni ponašati dobronamerno. Odnosi među ljudima koji funkcionišu zasnivaju se na delimičnom ili potpunom odnosu poverenja tj. mi iako ne možemo to sa sigurnošću da znamo i predvidimo, verujemo da će se ljudi prema nama ponašati dobronamerno i konzistentno u svim ili nekim aspektima zajedničkih aktivnosti.

Šta je presudno da bismo stekli poverenje u nekoga?

– Presudno je to da je osoba u koju imamo poverenja proverena tj.  koliko nekoga poznajemo – otuda i izreka da  „ne poznaješ nekoga zaista dok s njim ne pojedeš džak soli“. To govori o dužini poznanstva, ali i o njegovom kvalitetu, jer obedovati s nekim jeste u neku ruku intiman čin (sem ukoliko se ne radi o poslovnim ručkovima), tj. obično obedujemo u društvu ljudi koji su nam bliski. Dakle, potrebno je nekoga poznavati dovoljno dugo i dovoljno dobro da bismo na osnovu tog prethodnog iskustva mogli da procenimo  njegovo buduće ponašanje, jer se poverenje odnosi na budućnost.

Šta kad nas neko izneveri, kako reagujemo i kako se to odnosi na građenje poverenja sa drugim ljudima, da li smo oprezniji?

– Kada nas neko izneveri, možemo različito reagovati i to najviše zavisi od toga kakve smo ličnosti, ali isto tako i od okolnosti. Odnosno, ako je osoba naivna, ona će verovatno reagovati iznenađenjem i zapitati se kako je moguće da joj se to opet dešava. Ako je osoba inače sumnjičava, potvrdiće svoje stavove da ljudima ne treba verovati. A osobe koje imaju optimalan odnos poverenje – sumnja će proanalizirati situaciju i osobu i, ukoliko shvate da je njihova procena bila pogrešna, naučiće to iz svoje greške. Ukoliko nije bilo nikakvih nagoveštaja da bi do izneveravanja moglo doći onda će biti iznenađene, tužne, ljute, a moguće i uplašene, ali će to prevazići i objasniti sebi da se i takve stvari dešavaju i krenuti dalje. Takođe će uzeti u obzir i okolnisti pod kojima se incident desio i u odnosu na iste proceniti koliki je deo do okolnosti, a koliki do osobe koja ju je izneverila. Sem u slučaju naivnih, posle ovakvih događaja postajemo oprezniji i sumnjičaviji, što je adaptivna reakcija, ukoliko sa njom ne preteramo i odemo u drugi ekstrem, tj. da zbog jedne osobe koja nas je izneverila prestanemo da verujemo i svima ostalima, ili svim ostalima iz „iste kategorije ljudi“, što se u psihologiji naziva generalizacija.

Svetska istraživanja pokazuju da ljudi najviše veruju policajcima, vatrogascima, lekarima, a najmanje  savetnicima, fudbalerima, prodavcima automobila i političarima. Zašto?

– Prve tri profesije koje se navode jesu takozvane pomagačke profesije, pa ljudi pretpostavljaju da, kada se već neko bavi takvom profesijom, onda on mora biti osoba od poverenja. Jer ukoliko smo imali adekvatno detinjstvo, naučili smo da su roditelji tu kada nam je loše, kada smo bolesni, uplašeni i povređeni, ili kada se nađemo u opasnosti i da nam pomognu. Kada je čovek kasnije u nekoj opasnosti ili bolestan i u kontaktu sa policijom, vatrogascima i lekarima, odnos je sličan – bespomoćan ili manje moćan u odnosu na spasioca koji je sposoban da mu pomogne, što je slično odnosu  dete – roditelj u detinjstvu. Zatim, osobe koji se bave ovom profesijom, ljudi često doživljavaju kao omnipotentne, tj. svemoćne, a ne samo moćne, a tu su i uniforme, diplome, zakletve, kontrolni mehanizmi koji ulivaju poverenje da je osoba proverena i dobronamerna, sposobna i da će uraditi svoj posao do kraja – što i jesu četiri važne komponente poverenja.

Što se tiče ostalih profesija, ljudi često doživljavaju da su osobe koje se njima bave sklone da preuveličavaju i iskrivljuju činjenice i istinu u svrhu manipulacije zbog lične, ili koristi onih za koje rade, te je to postao stereotip. Kada nešto postane stereotip, više se ne zadržavamo mnogo da o tome razmišljamo u pojedinačnom slučaju, već sve „stavljamo u isti koš“ pa tako to postaje „opštepoznata i prihvaćena činjenica“. A ako se u stvarnosti često događaju potvrde takvih stereotipa, onda on postaje duboko ukorenjen, i deluje i na ljude koji se za te profesije odlučuju i njima se bave, a ne samo na one koji ih posmatraju, što se onda vidi i u rezultatima istraživanja.

Koliko se oslanjamo na sud drugih i u kojoj meri je to dobro? (na primer, kada čitamo preporuke i kritike drugih ljudi na netu da bismo doneli  sud o nekom prodavcu nekretnina, na primer?

– Klasičnim psihološkim eksperimentima je odavno potvrđeno da je uticaj drugih ljudi na pojedince iznenađujuće i veoma veliki, čak toliki da u Ash-ovom eksperimentu većina ispitanika iako vidi svojim očima da svi ostali tvrde nešto što je pogrešno, npr. da je jasno uočljivo najduža linija B, a ne linija C, počinju da tvrde isto što i ostali, ukoliko su ostali u većini, a da je veoma mali broj ispitanika koji se držao svojih očiju i svojih tvrdnji iako su ostalih desetoro tvrdili nešto drugo.

I o ovome imamo narodnu poslovicu koja kaže „više očiju bolje vidi“. Odnosno trenirani smo da proveravamo s drugim ljudima pogotovo kada u nešto nismo sigurni, i to je najčešće veoma korisno, jer svi smo mi subjektivni, pogrešivi i ne možemo imati sve informacije o svemu. Ali isto tako treba zadržati i kritičku distancu i samostalno proceniti šta je od onog što je napisano i rečeno primenljivo, a šta deluje kao „lovačka priča“. Pogotovo kada se radi o raznim forumima na internetu, na kojima se može pročitati i mnoštvo korisnih informacija, često se može uočiti da ljudi komuniciraju tako da se praktično nadmeću kome se deilo nešto strašnije, što u je u psihologiji poznato kao psihološka igra ili razonoda „Strašno, strašno“.

Često radim sa ljudima koji pročitaju razne strahote o dijagnozama koje su i njima postavljene ili o užasnim nuzefektima lekova ili ostale potpuno netačne podatke na raznim forumima na internetu, pa se onda prvo nekoliko susreta bavimo davanjem tačnih i naučno zasnovanih i proverenih informacija i preporukom pouzdanih izvora gde mogu pronaći i dobiti tačne informacije – pogotovo što kada ljudi traže podatke o obolestima, lekovima ili drugim važnim stvarima zbog kojih su uplašeni, osećaju se manje moćni i skloni su da poveruju svašta, opet kao kad smo bili mali… ili što bi rekao narod „u straha su velike oči“.

Zato kada sledeći put pročitate neku informaciju iz neproverenog izvora, proverite je s nekim stručnjakom ili nađite pouzdan izvor.

Fenomen Nole

Aleksandra Bubera Članci i tekstovi , , , , , , , , , , 0 Comment

Aleksandra Bubera

Intervju sa novinarom Rajkom Pivljaninom objavljen u Blicu u junu 2011.

Koliko njegove pobede doživljavamo kao kompenzaciju sopstvenih neuspeha?

– Ne bih mogla da tako generalizujem. Sigurno da postoje ljudi kojima imponuje da njegov uspeh doživljavaju kao svoj zato što se inače ne osećaju uspešnim u životu, ali većina ljudi to ipak ne radi, već je ponosna na Novaka Đokovića i njegove uspehe. Ponos je inače infantilno osećanje, tj. ponosni smo kada uradimo nešto što očekujemo da će odobriti ili pohvaliti neki autoritet, ili neka roditeljska figura, kao i kada neko, koga smatramo „našim“ uradi tako nešto. Infantilna osećanja su ona koja su tipična za dečiji uzrast, a i kod nas u Srbiji su ona prilično česta. Na primer „srpski brend“ – srpski inat je nešto na šta smo često ponosni, a to je isto infantilno osećanje. Ali, da se vratimo na ponos. Kada smo ponosni, to sugeriše da nam je potrebna potvrda nekog autoriteta, nekoga izvan nas da smo dobro uradili nešto, a zatim se dobar postupak ili uspeh izjednačava sa ličnom vrednošću.

Odrasle osobe su, za razliku od dece, u stanju da razdvoje ovo dvoje tj. sebe kao biće od svog ponašanja, a što je neophodno da ne bismo svaki put kada nešto pogrešimo proglašavali sebe za pogrešne ili loše ljude, a svaki put kada uradimo nešto dobro i samo pod tim uslovom shvatali sebe kao dobre osobe, ili u slučaju ponosa kao superiorne, odnosno mnogo vrednije od drugih. U strukturi ponosa je važno takođe da osobu i njen uspeh vidi neki autoritet: „Mama, vidi me kako sam dobar“, pa tako i ovaj ponos na Novaka Đokovića ima sličnu strukturu, samo prema svetu: „Aha, eto, nek vide oni sada kakvi smo mi Srbi“ – iako se radi o jednom Srbinu, a ne o celoj naciji… Onaj manji broj osoba koji zaista kompenzuje svoj neuspeh tuđim uspesima zaista ima veliki problem, jer pogrešno procenjuje sebe, druge i svet.

Sklonost da se individualni uspeh projektuje na kolektivitet – stanje i posledice?

– Normalno je da se pripadnici neke grupe, u ovom slučaju Srbi ili stanovnici Srbije identifikuju sa jednim od najuspešnijih pripadnika svoje grupe, jer tada je „njegov uspeh i njihov uspeh“. To ima svoje dobre i loše strane. Dobre strane su to da pogotovo mlađi vide u ovakvim pojedincima svoje uzore, a Novak Đoković je dobar uzor zbog mnogih svojih osobina kojima je sebe izgradio i omogućio sebi da bude to što jeste – on je veliki radnik, borac, vredan je, uporan je, ne predaje se pred neuspehom, nego nastavlja dalje i kada je teško, ne obeshrabruje se pred preprekama itd.  A kada vam je takva osoba uzor, onda ćete težiti da kod sebe razvijete osobine koje kod njega cenite.

Loše strane su to da se ovakvi pojedinci idealizuju, kao da nemaju i neke druge, manje privlačne osobine, a zatim se često takva idealizovana slika nekritično pripisuje i sebi, kao pripadniku iste grupe, čak i kada objektivno pojedinac nema te osobine. I što se i pojedinac, i član grupe koji se s njim identifikovao oseća superiornim u odnosu na druge grupe i pojedince koji im pripadaju.

Ovde je bitno naglasiti da sva ljudska bića imaju jednaku bazičnu vrednost tj. jednako su vredni i da zbog toga zaslužuju jednak tretman „pred Bogom i pred ljudima“ bez obzira na verska, nacionalna i ostala obeležja, ali da po nekim karakteristikama nisu jednaki.

Dakle, naravno da je Novak Đoković trenutno superioran na terenu, ali to ne znači da je on kao ljudsko biće „nad-rasa“, superioran, „nebeski“ ili slično, kao ni pripadnici  grupe kojoj pripada.

Svi se sećamo implikacija koje su nacionalna ili lična „superiornost“ jedne grupe u odnosu na drugu imale kroz istoriju.

Kad god se pojedinac ili grupa osete kao biće ili nacija „vredniji“ od drugih, onda mogu sebi uzeti za pravo da „one druge“ proglase za manje vredne, a samim tim i s manjim pravima.

Iz toga mogu prozići nepoštovanje, pa čak i nasilje.

Šta prosečan građanin Srbije sve vidi u Novakovim pobedama i trijumfima?

–Naši građani u njegovim pobedama vide i svoju, baš zbog ponosa i identifikacije sa Novakom Đokovićem. Pretpostavljam da je ovo pogotovo izraženo nakon decenija lošeg života, ratova, suočavanja sa svim lošim stvarima koje su činjene u periodima ratova, sankcija, bombardovanja zbog čega Srbi i Srbija nisu baš prikazivani u dobrom svetlu prema svetu. Sada je prilika da se kroz Novaka Đokovića i ostale uspešne pojedince ili timove i mi svi pokažemo u drugom, blještavom svetlu. I zato nam je Novak Đoković još i više važan, nego što bi bio da su okolnosti bile drugačije.

Mislim da je većina građana već dugo želela da može da se identifikuje sa dobrim i uspešnim pojedincima i stvarima, a ne da sebe identifikuje sa propalom državom, ekonomijom, političarima i lošom slikom o Srbiji i Srbima kakva je bila poslednjih decenija u očima sveta. Opravdano ili ne, to je sada već druga tema. U svakom slučaju, svi želimo i sebe i svoju grupu da posmatramo kao dobre i vredne, a ne kao lose, i zato je mnogo lakše videti sebe u trijumfima Novaka Đokovića, nego u raznim drugim stvarima iz naše prošlosti.

Šta Srbi najviše vole i cene kod Novaka?

– Mislim da vole sve one dobre osobine koje sam već navela, a koje svakako jesu za poštovanje. Takođe mislim da nam se sviđaju i njegova energičnost, borbenost, snaga pa i „prgavost“ na terenu, reakcije i kada dobije i kada izgubi poen, to što je temperamentan, što je duhovit i ume da zabavlja, ugosti i poklanja. Mislim da su to osobine koje dosta ljudi smatra za simpatične i „nacionalno tipične“.

Kako da ne upropastimo ovaj nacionalni brend?

– Imam utisak da ispod ovog pitanja leži uverenje da mi građani Srbije „čega god se dohvatimo i upropastimo“? Ispravite me ako grešim, ali dosta često u razgovoru među ljudima čujete izjave koje su u skladu sa tim. Doduše, nije da nemamo dokaze iz naše prošlosti da je bilo dosta neuspešnih poteza na raznim poljima života, pa verovatno i zbog toga ovakvo uverenje je, na žalost, zajedno sa naučenom bespomoćnošću počelo da biva delom naše kolektivne slike o sebi.

Međutim, teško da ćemo mi kao država ili narod upropastiti ovaj „brend“, jer Novak Đoković je brend sam za sebe. On nije ni nastao tako što su ga ova država ili narod podržavali, već, usudila bih se čak i da kažem, uprkos tome, odnosno, velikim ličnim zalaganjem njegove porodice i njega, a tek kasnije kada je postao poznatiji je dobio širu podršku. Za razliku od nekih drugih mesta na zemaljskoj kugli gde je briga o mladima i talentovanima organizovanija i obuhvata mnogu decu. Stoga smatram da je Novak Đoković iako naš, nezavisan od nas i stoga teško da možemo „upropastiti“ ovaj „brend“.

Koliki je pritisak na samom Đokoviću, da li postoje modeli po kojima se može amortizovati toliki pritisak slave, pobeda, očekivanja.

– Pritisak na njega jeste velik, ali, to kako se on s time nosi zavisi od njega, a ne od pritiska. Ja Novaka Đokovića lično ne poznajem, ali, koliko znam o njemu on je što se tiče svog posla odavno sebi zacrtao šta hoće – još od malena. Jako se razlikuju ljudi koje su roditelji od malena podržavali, učili ih da poznaju sebe i svoje želje i u skladu sa njima realno odrede ciljeve, realno hvalili njihove dobre osobine i postupke, pomagali im da se razvijaju, pružali im neophodnu logističku i emotivnu podršku od onih koji to nisu imali. Novak Đoković spada u tu prvu grupu. O tome nam govori i način na koji on podnosi svoje poraze i neuspehe. On se na sebe ljuti kada pogreši i ne uspe, a ljutnja jeste zahtev za promenu ponašanja, ali sebe ne prezire i ne mrzi, već sebe motiviše da sledeći put uradi bolje, znajući pri tome da je vredan pojedinac i pored trenutnog gubitka ili neuspeha. Ovakve ljude u žargonu nazivamo „životnim pobednicima” – to su ljudi koji znaju realno da procene odnos talenta, rada koji je potrebno uložiti i visine ciljeva koje sebi postavljaju i da pri tome uživaju i budu zadovoljni, odvajajući svoju vrednost kao bića od svojih postupaka.

Ljudi koji postižu uspehe da bi njima zaslužili pravo da budu voljeni, ili čak da postoje, spadaju u drugu grupu, koja se mnogo teže nosi i sa neuspehom i sa uspehom. Sa neuspehom zato što kada nešto ne uspeju, onda smatraju sebe za loše i neuspešne. A sa uspehom, zato što smatraju da moraju uvek i pod svim uslovima biti uspešni, što je nemoguća misija i kad tad će se desiti da „omanu”. Kada su uspešni često grandiozno precenjuju sebe i smatraju se superiornim, a pri prvom neuspehu ovakvo grandiozno viđenje sebe zamenjuje – nihilističko, tj. da ne vrede uopšte, a ni jedno ni drugo nije realno. A onda će se aktivirati njihova osećanja samoprezira, samomržnje i slično, što se završava depresijom, agresijom, samopovređivanjem, „anesteziranjem” neprijatnih emocija drogama i alkoholom sve do suicida i homicida. Primeri mnogih zvezda kao što su, na primer, Natali Vud, Džudi Garland, Elvis Prisli čije su biografije dobro poznate se uklapaju u ovakav scenario gde i pored vrtoglavog uspeha pojedinac na kraju završi tragično. Ovakve ljude u žargonu nazivamo „životni gubitnici” jer su i pored velikog uspeha koji su postigli, veliki deo svog života bili nezadovoljni, nesrećni i završili ga pre vremena, tragično.

Naravno da i pojedinci koji krenu da ostvaruju uspehe da bi tako zaslužili „pravo” na ličnu vrednost i postojanje, iako je ono svima nama dato samim činom rođenja, mogu naučiti da odvoje svoju ličnu vrednost od svojih uspeha i neuspeha. Na sreću, možemo se menjati uz pomoć prijatelja, uzora, mentora, psihoterapije, sporta, čitanjem knjiga i na razne druge načine, tako da postoje brojni modeli kako se s uspehom i neuspehom može izaći na kraj. Za početak, postoje mnogobrojne knjige na tu temu koje su napisali uspešni ljudi koji su sami prolazili kroz razne krize, uspehe i neuspehe u životu ili pomagali drugima da kroz njih prođu i opisali kako su istima izlazili na kraj. Na primer, „Kako sam dospela ovde” Barbare de Anđelis, gde autorka opisuje uspone, padove i borbu u autobiografsko-biografskoj knjizi i „Životne strategije” Filipa Mekgroa, koji navodi brojne primere ljudi s kojima je radio, a među prvima i Opru Vinfri, u situacijama kada je trebalo suočiti se sa velikim uspesima i neuspesima.

Dakle, uputstvo i model je da osoba bude svesna svoje bazične vrednosti bez obzira na životne okolnosti i da zna da su uspesi i neuspesi privremeni i da nas ne čine oni onakvima kakvi jesmo već naša suština ljudskih bića i kapacitet za ljubav i promenu – to je ono što čini našu ličnu moć.

Može li doći do detronizacije, koliko smo tome skloni? Trenutni odnos blagog prećutkivanja prema Jeleni Janković i Ani Ivanović koje više nisu „na visini nacionalnog zadatka“?

– Moje mišljenje je da su upravo mediji više skloni detronizaciji nego građani, jer mediji žive od ekskluzivnih informacija i jednom kada neka osoba prestane biti predmet istih, više nije toliko zanimljiva medijima koji su poslednjih godina u Srbiji jako tržišno orjentisani, što nije dobro. Građani malo teže zaboravljaju svoje heroje i sa simpatijama i saosećanjem gledaju na neuspehe s kojima se suočavaju. Oni mogu biti ljuti na svoje idole, a kao što sam rekla, ljutnja je usmerena na ponašanje, a ne na osobu, odnosno, građani imaju očekivanja od njih da se ponovo vrate na vrh, da pobeđuju, ali ih ne preziru i ne otpisuju kao osobe već većinom saosećaju sa njima u fazama kroz koje prolaze.

Na sreću kod nas nije običaj da se građani identifikuju u tolikoj meri sa svojim herojima, njihovim uspesima i neuspesima i ne smatraju grehom kada oni više nisu toliko uspešni, kao što je to bio slučaj sa  kolumbijskim fudbalerom koji je ubijen od strane navijača nakon što je dao autogol na važnoj utakmici. To je tipičan primer glorifikacije za kojom sledi satanizacija, a s tim i pravo da se bivši heroj proglasi za zlog i da sa sebi da za pravo da mu se oduzme život, jer je procenjeno da je to manje vredno od „nacionalnog neuspeha“.


Ciljevi

Aleksandra Bubera Članci i tekstovi , , , , , , , , 0 Comment

Aleksandra Bubera

Intervju sa Marijanom Ilić objavljen u Blicu 08.05.2011.

Koliko je bitno da naučimo decu da postavljaju ciljeve, kao i da ih ostvaruju  još kao mali?

– Važno je naučiti decu da postavljaju ciljeve i to takve koji su realni i dostižni tj. ostvarljivi. To podrazumeva da u početku roditelji određuju i postavljaju deci zahteve, uzimajući u obzir sposobnosti i znanja koje dete poseduje i šta je to što treba da savlada da bi određeni zahtev ispunilo.

Ovo se oslanja na teoriju Vigotskog, koja se pokazala u primeni uspešnijom od teorija koje zagovaraju „spontani” razvoj deteta. O čemu se zapravo radi? Ako bismo dete prepustili da se ono samostalno i „neometano” razvija, dete bi radilo one stvari koje mu omogućavaju da se oseća prijatno, bez obzira da li su te stvari za njega dobre, ili ne. Zbog toga je dužnost roditelja, pored toga što dete neguju i vole da ga takođe i vaspitaju.

A vaspitanje se po Milivojevićevom „Mercedes” modelu sastoji od tri „sastojka”: postavljanja zahteva, nagrade i kazne. Postavljanje zahteva prema Vigotskom podrazumeva da roditelj, kao i vaspitač i nastavnik procene sposobnosti i znanja deteta i da prema tome odrede ciljeve odnosno zahteve koji bi se pozicionirali u „zonu  narednog razvoja”. To znači da treba dobro da poznajemo dete, te da zahtev, odnosno cilj koji mu postavljamo treba da bude dovoljno izazovan da angažuje sve njegove potencijale i znanja te da uz pomoć odraslih ono može dostići taj cilj i kroz taj proces usvojiti nova znanja i veštine koje će sledeći put biti u stanju da samostalno primeni.

Zahtevi ne treba dakle da budu toliko teški da ih dete ne može savladati, jer će u tom slučaju dete misliti loše o sebi tj. da nešto s njim nije u redu, da je nedovoljno spretno, pametno, sposobno… Isto tako zahtev ne treba da bude ispod detetovih sposobnosti, jer dete neće biti motivisano da ulaže napor i neće osećati zadovoljstvo kada cilj dostigne (za razliku od toga kada postigne cilj u kome je bilo angažovano i fokusirano i kada će imati osećanje uspeha i zadovoljstva).

Koliko je to lak ili težak posao?

– Kao što smo videli, ovo podrazumeva dobro poznavanje deteta i stalno razmišljanje i procenu, zbog čega to nije baš lak zadatak, ali nije ni tako težak da bismo od njega odustali i prepustili detetu da se samo snalazi, jer onda ono neće imati model, koji bi kasnije moglo internalizovati i biti samo sebi vodič kroz život.

Kada treba početi sa obučavanjem dece?

– Sa „obučavanjem” dece se počinje još prenatalno u smislu da ih očekujemo sa radošću i ljubavlju, da su željeni i dobrodošli i čim se rode učimo ih svojom negom i ljubavlju da mogu imati poverenja u nas i u ovaj svet. Međutim, dete je u prvih godinu dana potpuno zavisno od roditeljske nege i pred njega se ne postavljaju nikakvi zahtevi.

Sa postavljanjem zahteva se počinje kada dete navrši osamnaest meseci života. Možda će vam ovo zvučati kao veoma rano, ali da se razumemo, zahtevi koji se postavljaju u tom uzrastu su veoma jednostavni i odnose se na savim osnovne stvari. Dete u tom uzrastu je već naučilo da hoda, a mnoga deca znaju dosta reči ili počinju da govore. Čim je dete u stanju da se samostalno kreće, moraju mu se postavljati zahtevi, prvenstveno u svrhu njegove bezbednosti, a naravno i ciljevi šta je potrebno sledeće da nauči i savlada – nove reči, kako da drži kašiku i slično. Sve ovo se sa decom u tom uzrastu najlakše i najčešće postiže kroz igru i potrebno je dete podržavati i podsticati u osvajanju sveta

U kojoj meri je to normalno da dete nešto počne i ne završi, a kada postaje problem?

– Za decu, pogotovo manju, je karakteristično da „ih ne drži pažnja“, sem kada se u nešto „užive“, a to su obično aktivnosti gde su deca uključena kao akteri i ne razlikuju igru ili fantaziju od realnosti, kao npr. kada prisustvuju pozorišnoj predstavi koja uključuje i publiku i zahteva njeno učešće. Ili kada rade nešto što vole i što je prijatno. Deca teže da izbegavaju da rade stvari koje su dosadne ili neprijatne i to je sasvim normalno. Roditeljska dužnost je da istraju u tome da dete nauče da je potrebno da istrpe frustraciju, odnosno da je potrebno da rade i stvari koje su neprijatne i dosadne, ali su za njih korisne.

Malom detetu je dakako teško da shvati da je nešto što je neprijatno za njega sada u stvari korisno za njega na duge staze. To se prevazilazi tako što se kod deteta stvaraju radne, higijenske i druge navike, jer radnje koje se ponavljaju postaju vremenom automatizovane i stoga manje neprijatne. Drugi način, u slučaju da su u pitanju stvari koje se ne rade redovno, ali su korisne i potrebne, jeste da roditelj postigne da mu se dete podredi, da ga posluša i uradi ono što se od njega zahteva. Naravno, potrebno je uz ovo dati i odgovarajuće kratko i razumljivo objašnjenje, koje će detetu objasniti smisao neprijatnosti koju trpi.

Problem je ukoliko dete ne pristaje da ispuni nikakve zahteve, ili ukoliko uvek ili jako često odustaje tokom raznih aktivnosti. Pri čemu dete može ispoljavati i znake besa ili tuge kojima pokušava od roditelja da iznudi da prestanu da mu postavljaju zahteve ili da ga primoravaju da trpi frustraciju.

Šta treba prvo da uradimo, npr, da počnemo sa kratkoročnim ciljevima?

– Prvo treba postavljati jednostavne, male ciljeve, kroz igru, koji će i detetu biti zanimljivi, a zatim uz stalnu procenu njegovih znanja interesovanja i sposobnosti postavljati postepeno komplikovanije i zahtevnije.

Koji su to prvi zadaci koje treba postaviti pred dete?

– Prvi zadaci se obično odnose na to da dete nauči da prihvati „ne” kao odgovor, odnosno da nauči da prihvati da bude frustrirano, jer roditelji, takozvani „dovoljno dobri” (a ne savršeni) roditelji će postepeno naučiti dete da iako ga vole, ne mogu i ne treba sve njegove želje da budu ispunjene i da mora da im se podredi. To ne znači da ukidamo detetove želje i volju, uvek ga treba pitati šta je to što ono želi, ali da je „roditeljska poslednja”. Odnosno, da iako se njegove želje i volja uvažavaju, da će biti onako kako roditelj kaže, jer roditelj ima odgovornost da donosi odluke za dobrobit deteta, čak i kada te odluke detetu izazivaju neprijatnost.

Postepeno, kako dete uči i njegove želje će postati socijalizovane, a to znači da će samo znati kada su njegove želje prihvatljive, a kada ne, i zbog čega. Kada dete savlada ovu prvobitnu frustraciju, a ona je za dete jako velika, (jer u prvih godinu i po dana se od deteta ništa ne zahteva i sve potrebe mu se ispunjavaju čim plačom pokaže da ih ima), onda je lakše postavljati i druge ciljeve, jer će se dete adaptirati tome da se od njega neke stvari zahtevaju i da roditelji neće odustati dokle god ono zahtev ne ispuni.

Inače, učenje deteta da toleriše frustraciju je jedan od preduslova za kasniji uspeh u životu. Poznat je takozvani “Marshmallow experiment” iz 60’ ih godina XX veka rađen na univerzitetu Stanford u SAD. (On je istovremeno ispitivao i još neke parametre)

Da li to treba da bude nešto što će raditi redovno, recimo učenje novih reči svakodnedno?

– To smo već spominjali kada smo govorili o tome kako se kod dece stvaraju navike. Ukoliko kod deteta stvorimo naviku da recimo pospremi igračke ili namesti krevet svaki dan onda to više za njega neće predstavljati naročiti napor niti temu rasprave. Isto tako ako dete na vreme naučimo da u svakom danu postoji vreme za obaveze i vreme za igru (koje naravno treba da bude prilagođeno uzrastu, tj. što je dete manje, više igre a manje obaveza i obrnuto, kako odrasta, ovo vreme se optimalizuje dok se ne ustali u stalnom odnosu rad/odmor/razonoda), onda ono ima dobru osnovu da kasnije bude uspešno.

U Americi je svojevremeno sprovedeno istraživanje koje je pokazalo da se uspešni ljudi od neuspešnih ne razlikuju po inteligenciji, poreklu ili nekim drugim nepromenljivim karakteristikama (iako naravno ne možemo isključiti uticaj prilika u kojima neko odrasta i društva u kojem živi na konačan ishod uspešnosti osobe), nego po tome, koliko su roditelji od dece zahtevali da se naviknu da rade i da je rad taj koji donosi rezultate, a ne sreća, sudbina i slično. Takva deca su podsticana da i za vreme raspusta nastave da usavršavaju stečena znanja, da postavljaju svoje ciljeve, da se za njih bore upornošću i radom, da se zauzimaju za sebe i budu proaktivna, umesto pasivna u životu. Pa tako imamo i pravilo „10000 sati” koje kaže da ukoliko u nečemu želite da postanete vrhunski, morate provesti 10000 sati vežbajući i da bez toga nema vrhunskih rezultata. O tome i o ostalim faktorima uspeha možete pročitati u knjizi „Natprosečni” Malkolma Gledvela.

Koliko je bitno da pustimo dete da samo pravi pojedine ciljeve?

– U raznim psihološkim eksperimentima je dokazano da je demokratski pristup najbolji pristup. To ne znači da treba da pustimo decu da rade šta hoće, kad i kako hoće, jer to nije demokratija, nego anarhija. Nego znači da dete uvek treba pitati šta želi i kako se oseća i to uz uvažavanje uzeti u obzir prilikom dogovora i odlučivanja, ali uz poštovanje hijerarhije. To praktično znači da ćemo dete uvek pitati šta ono želi, kako se oseća, koja rešenja predlaže za dati problem, dogovor ili cilj, i da ćemo to sve uzeti u obzir i iskoristiti želje i dobre ideje, ali da će konačna odluka biti roditeljska. Što dete više odrasta, više saznaje, bolje se snalazi u svetu i kompleksnije razmišlja, to ćemo mu prepuštati veći deo u donošenju odluka i postavljanju ciljeva, sa krajnjim ciljem da ga osposobimo za samostalan život u ljudskom društvu. A to podrazumeva i da samo sebe motiviše i da samo sebi postavlja ciljeve kada odraste.

Kako pomoći detetu da nauči da samo postavlja ciljeve?

– Tako što ćemo u stvari naučiti dete da samo sebe motiviše. Bez motivacije nema ni postavljanja ciljeva. Dok je dete malo, motivacija je ili prijatnost, ili ona dolazi spolja, od roditelja i drugih odraslih koje dete motivišu pohvalama i drugim vrstama nagrada, a isto tako ga i demotivišu kaznom. Kasnije dete usvoji vrednosti i nauči ponašanja koja će ga dovesti do potvrđivanja vrednosti, što donosi osećaj zadovoljstva. Zbog očekivanja ovog zadovoljstva, kasnije je motivisano da ponavlja ista ponašanja, ili postavlja ciljeve koji će još više potvrditi tu vrednost, odnosno postavljati više ciljeve nego prethodnog puta.

Kada dete nauči da postavljanje ciljeva i rad koji vodi do njihovog ostvarivanja donose zadovoljstvo, pogotovo ako naučimo dete da poveže i svoje želje, direktno ili indirektno sa ostvarivanjem ciljeva onda dete može naučiti kako da oseti ono što nazivamo „tok“. „Tok“ je takvo iskustvo koje osećamo kada radimo stvari u koje se unesemo toliko da možemo zanemariti vreme, napor i neprijatnost da bismo postigli cilj i uživamo dok to radimo, bez obzira na rad koji tom prilikom ulažemo. Kao što alpinisti navode da bez obzira na sve napore uživaju dok se penju uz planinu.

Ukoliko ste u mogućnosti pročitajte knjige „Tok“ Mihalja Čiksentmihalja, „Tajna srećne dece“ Stiva Bidalfa, „Kako preživeti život“ Džona Kliza i Robina Skinera i „Mala knjiga za velike roditelje“ grupe autora, koji su odlični vodiči na ovu temu.

Koliko je bitna i pohvala kada ih ostvari?

– Bitne su pohvale i tokom samog procesa rada, zato ih i nazivamo procesne pohvale, kao i na kraju, kada dete ostvari cilj ili zahtev. Potrebno je pohvaliti kako postupak, tako i samu ličnost deteta. Pohvala za postupak je, na primer: „Dobro si to uradio“, „Lepo si spremio sobu“, „Odlično si izrecitovala ovu pesmu“ i slično, a pohvale usmerene na ličnost su: „Ti si pametna devojčica“, „Sposoban si“, „Baš si spretna“ – odnosno to su poruke kojima definišemo samo dete i zato je bitno da poruke kojima definišemo dete ne budu negativne, jer se one „lepe“ na dete i ono se sa njima identifikuje. Za razliku od poruka na ličnost, poruke na ponašanje i postupke mogu biti negativne, u vidu kritike: „Ovo si pogrešio“ „Nisi uradila kako smo se dogovorili“.

Kod sasvim male dece u redu je davati i pohvale koje su malo preterane, ali to možemo raditi samo do treće godine, a zatim je neophodan princip realnosti, a to znači da dete dobija samo realne pohvale, a to su one koje niti su umanjenen niti preterane. Ako dete hvalimo nerealno i preterano, ono će sebe precenjivati i kasnije kada se nađe u svetu, misliće da su drugi nerealni, da mu zavide, da su protiv njega ili u najmanju ruku da ne umeju da prepoznaju pravi kvalitet. Pohvale ovog tipa su: „Ti si genije, najpametnije dete na svetu“, „Mamino zlato, ti si moja princeza i najbolja si u svemu“ i slično.

Takođe i ako dete hvalimo stalno i za sve i svašta, može doći do „inflacije pohvala“, odnosno da ih dete više ne ceni i ne doživljava kao podršku i nagradu, jer ih ima stalno za sve i svašta. Ne treba ni potcenjivati dete niti njegove uspehe, jer će tako dete nastaviti i kasnije da potcenjuje sebe i svoja dostignuća, što će uticati negativno na njegovo samopouzdanje i uspeh.

Znači, veoma je važno hvaliti decu, prvenstveno realno, ali je isto tako važno i kritikovati nepoželjna ponašanja i naučiti ih da poštuju zahteve koji se pred njih postavljaju.

Objasnite razliku između apstraktnih i konkretnih ciljeva, odnosno kako da objasnimo detetu razliku između cilja „Biti bolji u školi” i naučiti vožnju bicikla?

– Ovo je takođe povezano i sa kratkoročnim i dugoročnim ciljevima, jer deca nemaju sasvim jasne predstave o tome šta je za njih dugoročno dobro a šta nije. Zbog toga im se neke stvari mogu činiti bez veze, bez smisla, samo zato što su neprijatne ili dosadne. Lako im je da predstave sebi neki konkretan i kratkoročan cilj, ali teško neki apstraktan i dugoročan.

Roditelji mogu da pomognu tako što će neki dugoročan i apstraktan cilj konkretizovati detetu i povezati ga sa nekim ili nečim što je detetu poznato i što voli. Na primer: „Ako budeš uporan u učenju, moći ćeš da upišeš školu u kojoj ćeš svaki dan moći da učiš da radiš baš to što voliš i da postaneš programer kao tvoj stric kome se diviš“.

Šta su najčešće greške roditelja kad je o ovoj temi reč?

– Najčešće greške se odnose na lošu procenu detetovih mogućnosti i želja. Odnosno, postavljaju se ciljevi koji su ili previše laki ili preterano zahtevni za dete, ili se potpuno ignorišu njegove želje i afiniteti, ili im se pak potpuno nekritično uvek izlazi u susret.

Ako je cilj preterano lak, dete neće biti motivisano i neće osećati zadovoljstvo kada ga ostvari, a ako je pretežak, misliće o sebi da je glupo, nesposobno i neuspešno. Ako ignorišemo njegove želje ili afinitete, dete će prvo pokušati da se pobuni, a onda će naučiti da one nisu važne, pa ih neće uzimati u obzir i biti hronično nezadovoljno, a moguće da će zaključiti ni da ono samo nije važno. A ako pak uvek izlazimo u susret detetovim željama, razmazićemo ga i nećemo ga naučiti da mora poštovati granice i da se mora podrediti.

Recimo da umesto smernica počinju da postavljaju pravila, do čega to može da dovede kod deteta, do ignorisanja ili pobune…?

– Može dovesti i do ignorisanja i do pobune i do apatije, u svakom slučaju će dovesti ili do nesaradnje ili će dete svesno ili nesvesno, otvoreno ili indirektno sabotirati aktivnost, ili će za nju biti  nezainteresovano. Na kraju će većina dece prihvatiti pravila, ali će to dovesti do toga da i dalje u životu samo poštuju pravila a zanemaruju sebe i svoje želje, umesto da uspostave neophodan balans između ova dva.

Kako to izbeći?

– Uspešni roditelji će bezuslovno voleti dete i postavljati mu uslove pod kojima može ostvariti privilegije. Dakle, dete će imati ljubav koja mu je potrebna za pravilan rast i razvoj i imaće tačno definisane uslove i uputstva šta i kako treba da se ponaša da bi ostvarilo privilegije u smislu nagrada i šta da ne radi kako bi izbeglo kaznu, što će kasnije internalizovati kao vrednosti kojih će se kasnije u životu držati i neće mu biti potreban neko spolja da ga „reguliše“ već će to osoba raditi sama sebi: odnosno bezuslovno će sebe voleti i poštovati, hvaliće i nagrađivaće sebe za dobra i kritikovati i ispravljati loša ponašanja i postavljati sebi ciljeve u skladu sa svojim vrednostima i željama i biti u mogućnosti da ih ostvari, zbog čega će biti zadovoljna.

Na koji način će mu to pomoći kasnije u životu da bude uspešno i kada se suoči sa neuspehom?

– Ako je dete naučilo da se samo motiviše, da uzima u obzir svoje želje i sposobnosti, te da postavlja ciljeve u „zonu narednog razvoja“, da radi uporno i da ne odustaje zbog prepreka, ali i da realno proceni kada ipak treba odustati, jer nema svrhe, da je u redu grešiti, da to ne znači da je glupo i nesposobno, već da je greška prilika da nešto novo nauči, da napreduje, da sebe hvali i tokom procesa i kada postigne cilj, da u tome uživa i da bude u „toku“, da odmeri vreme za zabavu, odmor i rad, da zna da kritikuje svoje ponašanje, a da sebe podrži kao osobu i da u svemu tome bude realno i zadovoljno, izrašće u uspešnu osobu.

Postali smo zli i malodušni

Aleksandra Bubera Članci i tekstovi , , , , , , , , , 0 Comment

N.Ž.R, Blic, 28.03.2010.

Koliko puta ste došli u situaciju, ili barem zamišljali, da osobi iz neposrednog okruženja saspete u lice: „Ti si loš čovek! Zao, prevrtljiv, zajedljiv!“ Verovatno se neki u takvoj situaciji nađu i više puta tokom dana. To je, kažu, „ljudski“, kao i to da ljudi čine loše stvari. Ipak, bez obzira na to što postoje zla dela, psihoterapeuti poručuju – ne postoji podela na loše i dobre ljude.

Većina bi konstatovala da loša dela čine upravo loši ljudi i zaista je teško poverovati da uopšte može da bude drugačije.

– Ne postoje dobri ili loši ljudi. Loše ponašanje je nešto što je ljudski, iako nije u redu. Nikad vam niko neće reći sa ponosom „ja sam zao“, osim ako nije satanista. Većina ljudi kada loše postupa smatra da to čini iz pravednih razloga. Na taj način osoba kažnjava one za koje misli da su zle, koje su njoj ili njenoj dragoj osobi nešto nažao učinile – kaže psihoterapeut Aleksandra Bubera.

Zoran Milivojević, naš poznati psihoterapeut, smatra da je crno-bela predstava o tome da su neki ljudi jednostavno „zli“, a drugi „dobri“ primitivna i infantilna. Takva predstava se sreće kod dece i onih odraslih koji nedovoljno razumeju ljudsku psihologiju.

– Verovanje u zlo održava zlo. Sam koncept zla dovodi to toga da se čini zlo u ime dobra. Gotovo niko ne smatra za sebe da je zao: „pakao, to su drugi!” – kaže Milivojević.

Prema njegovim rečima, potrebno je jasno razlikovati ponašanje od osobe:

– Jedno je zao postupak – zločin, a sasvim je drugo osoba koja ga je počinila. I u Bibliji je zapisano „Mrzim greh, a ne grešnika”. Takođe je važna sposobnost razumevanja drugih ljudi, odnosno empatija, i njihove logike koja dovodi do zlih postupaka. Neutralizacija „zla” će pre nastati promenom logike koja je dovela do zlih postupaka, nego uništavanjem ljudi koji je zastupaju. Pa ipak, mnogi zadržavaju dečje gledanje na svet i druge ljude, pa i kao odrasli nastavljaju da svet posmatraju u crno-belim predstavama o zlim i dobrim ljudima.

Da komšiji crkne krava

Ako je zaista tako, šta je onda s onima koji namerno spletkare, „zabijaju nož u leđa“, šire neistine kako bi diskreditovali one koji im, ako ništa drugo, jednostavno nisu simpatični.

– Tu se radi ili o tome da osoba smatra da je taj neko zaslužio da se prema njemu tako postupa, ili mu jednostavno zavidi – kaže Bubera, dodajući da ima tu i iskrivljenih vrednosti i nerealnih pogleda na svet.

Tu dolazimo do domaćeg „specijaliteta“ – „da komšiji crkne krava“. Kako objašnjava Bubera, postoji konstruktivna i destruktivna zavist: Vidim da je komšija kupio kravu, sad ću i ja da radim i zaradim za dve krave! Ovaj će da kaže „vidi ti njega, sad ću ja da radim još više i da kupim tri krave“… To je konstruktivna zavist i tako svi idu napred. Destruktivna zavist je kad moj komšija kupi kravu, a ja ne mogu – e da Bog da da mu crkne krava, pa da budemo jednaki, odnosno da i njemu bude jednako loše kao i meni! Ovakva zavist je veoma loša za celo društvo, jer tako svi nazaduju.

„Stradanje“ nedužne životinje tako je postalo zaštitni znak ovdašnjeg mentaliteta. Gore od ovoga može da bude samo još to da drugom čoveku želimo smrt. A ni to nam nije strano.

Skoči, pa da se razilazimo

Pre godinu dana Beograđani su bili šokirani reakcijom pojedinih sugrađana koji su „bodrili“ mladića samoubicu da „skoči već jednom“ jer je zbog njega most bio blokiran satima u oba pravca. „Dajte, bre, meni da mu priđem, ja ću da ga gurnem, kasnim sat vremena!”, jedna je od reakcija građana koje su mediji preneli. Neki su čak nesreću mladića koristili za zabavu, snimajući ga kamerom na mobilnom telefonu. Vrhunac odsustva saosećanja pokazala je majka koja je iz automobila izvela svoja dva deteta i namestila ih da se zagrle, kako bi na fotografiji ovekovečila taj trenutak – sa mladićem koji na ivici mosta želi sebi da oduzme život!

Aleksandra Bubera smatra da ovaj primer ilustruje apsolutno nerazumevanje i odsustvo saosećanja (empatije) za probleme drugih.

– Pretpostavljam da su ti nervozni vozači mislili nešto u stilu: “Šta sad tu glumiš. Nema tu hoćeš-nećeš da živiš… Naravno da hoćeš, batali to i pusti me da prođem, žurim kući, imam puno obaveza.“ Mi smo, sticajem raznih okolnosti, navikli da gledamo samo kako ćemo da preživimo, u tolikoj meri, da ne stižemo da obraćamo pažnju na druge – smatra Bubera.

Emocije, šta je to?

Tu dolazimo do pitanja emocionalne inteligencije (EQ), pojma koji se pojavio 1990. godine kada su psiholozi Džon Majer i Piter Salovej objavili tekst pod nazivom „Emocionalna inteligencija“, a svoju svetsku afirmaciju doživeo je 1995. godine kada je Danijel Goleman objavio bestseler s istim naslovom.

Jednostavno rečeno, emocionalna inteligencija je sposobnost prepoznavanja osećaja, razumevanja, sposobnosti kontrolisanja i upotrebe za izražavanje misli.

Golemanova knjiga prevedena je i na naš jezik i stekla je veliku popularnost na ovim prostorima, ali emocionalna pismenost kod nas nije pojam koji se često spominje, a još manje primenjuje.

– Ako bih morala da kažem koliko smo emocionalno inteligentni i kada bismo zamislili da postoji skala koja to meri – od jedan do sto, mi smo negde na polovini – kaže Aleksandra Bubera.

Zašto smo tako malo emotivni kao narod? Naša sagovornica nudi nekoliko objašnjenja:

– Stalno smo u zoni preživljavanja, a ne komfora – česti ratovi, krize, previranja, neizvesnost… Ljudi su naučili da se bore za lične i osnovne životne potrebe svoje porodice i nisu imali kada da se bave svojim emocijama, unutrašnjim konfliktima, međuljudskim odnosima. Tipično je razmišljanje „nije bitno što mi je teško, moram da guram” ili „pa i našim precima je bilo teško, pa što sad da mi pravimo frku oko nekih beznačajnih stvari, nekih tamo osećanja”.

Drugo, objašnjava Bubera, u našem narodu je veoma prisutan drajver “budi jak”. Drajveri su takozvani „okrutni goniči”. To je nešto poput uslova za koji nesvesno smatramo da moramo da ga ispunimo da bismo bili u redu, a takav zaključak smo doneli rano u detinjstvu posmatrajući svet i slušajući poruke naših roditelja i okoline.

Ćuti i trpi

– To su osobe koje mogu svašta da pretrpe, da izdrže bol, ne pokazuju emocije, možete da ih mučite, one će da ćute, trpe i pretrpe. Mogu da preživljavaju u zaista minimalnim i lošim uslovima života. Zato oni nemaju razumevanja za ljude koji drugačije razmišljaju, osećaju i vrednuju, smatraju da su njihovi problemi banalni ili ih tretiraju kao razmažene osobe – „ja bi’ sve to na njivu da kopa, pa da vide šta je prava muka, a ne tu da izmišljaju neke kao probleme” – priča Bubera.

Empatija – sposobnost da razumemo kako se druga osoba oseća sa svojom logikom u situaciji u kojoj se zatekla, kao i društvena odgovornost, odnosno svest o doprinosu za opšte dobro, pojmovi su u sklopu EQ sa kojima takođe loše stojimo.

– Nisu nas učili da razumemo ni same sebe, a kamoli druge. Opšta ljudska premisa je da mislimo da svi ljudi razmišljaju isto kao mi. To se vidi i na primeru vozača i mladića sa mosta – „šta, on hoće da se ubije, meni to u životu ne bi palo na pamet“. Osim toga, nekako smo se odrodili i udaljili, jer smo „apsorbovani sobom“. Što se tiče društvene odgovornosti, skloni smo tome da gledamo samo sebe i svoje interese. Mnogi tako ne vide da je neki opšti interes zapravo i njihov lični. Pretpostavljam da to ima korene i u tome što je kod nas vrlo često taj „opšti“ interes bio u stvari samo u interesu elite. Dakle, ima i nepoverenja i razočaranja – smatra Bubera.

Deca bez podrške

S obzirom na to kakva je situacija kod odraslih, ne čudi činjenica da su nam i deca nedovoljno emocionalno pismena. Prema rečima Maje Vračar, pedagoga u Tehničkoj školi „Drvo art” i člana Pedagoškog društva Srbije, emocionalno opismenjavanje kod dece niko ne neguje.

– Roditelji su preoukupirani svakodnevnim obavezama, školu posete nekoliko puta godišnje i jedino što ih zanima su ocene i izostanci. Prvo interesovanje za to kakve emocionalne veštine poseduju sačeka ih tek kada treba da se zaposle, kroz testove ličnosti koje kompanije danas sve češće praktikuju kada otvaraju konkurse za nova radna mesta – kaže Maja Vračar.

Zato je, dodaje ona, naročito važno raditi s roditeljima koji bi, osim pitanja „šta ste danas radili iz matematike”, trebalo da saznaju i to kako se dete provelo u školi, da li se dobro slaže s vršnjacima, da li ga nešto tišti, brine i slično.

– Roditelji ih to skoro i ne pitaju, a upravo su to ključne odrednice za postizanje dobrog uspeha u školi. Deci manjka samopouzdanje jer nemaju podsticaj u porodici. Osim toga, okruženje je uglavnom surovo i veoma je teško snaći se, a problem s prihvatanjem i diskriminacijom naročito zadaje muke adolescentima. U tom periodu, uspeh im je totalno nebitan u odnosu na to prihvatanje vršnjaka. Da su emocionalno pismeni, mnogo bi se bolje izborili sa svim problemima – kaže Maja Vračar.

To se pokazalo kroz brojne seminare, edukacije i radionice o sprečavanju nasilja u školama, empatiji, veštinama komunikacije i slično, a u kojima je naša sagovornica učestvovala. Posle ovih projekata kod dece je primećeno smanjenje agresije, naučila su da kontrolišu bes, kako da spoznaju sebe i svoje potrebe i da saosećaju s drugima. Deci se povećalo samopouzdanje, što je rezultiralo većom spremnošću da pomognu i razumeju druge.

Truli brakovi

Od sveopšteg nerazumevanja i bezosećajnosti, neminovno dolazimo i do pitanja kako sve to utiče na brak, a već je uveliko poznato da se svaki peti završi razvodom.

Lidija Filipovski, klinički psiholog, porodični i bračni psihoteraput u Savetovalištu za brak i porodicu pri Gradskom centru za socijalni rad, kaže da kada parovima nedostaju emocionalne veštine, onda se to najpre odrazi na partnersku komunikaciju, na sposobnost da uspešno razrešavaju probleme i konstruktivno izađu na kraj sa svojim razlikama.

– Osnovne veštine koje partneri treba da nauče su samokontrola, kao i sposobnost da se sasluša drugi. Veoma je važna i sposobnost napuštanja svog gledišta i sagledavanja problema iz perspektive partnera, odnosno da možemo da osećamo ono što partner oseća – kaže Lidija Filipovski.

Ona dodaje da parovi koji znaju „zdravo“ da se svađaju umeju da smanje napetost tokom rasprave ili sukoba i imaju razvijenu neagresivnu komunikaciju koja podrazumeva, pre svega, poštovanje partnera.

To znači da zamerke koje imaju ne izražavaju kroz optuživanje i omalovažavanje ličnosti, već kritikovanje konkretnog dela. Nije „glup si“, već „mislim da taj tvoj postupak u ovom slučaju nije bio previše pametan“. Upravo ovaj princip je veoma važan kada su u pitanju deca, jer čuva njihovo samopouzdanje.

Prema rečima Lidije Filipovski, hronični, dugogodišnji nekonstruktivni sukobi i posebno neprimereni izlivi besa i ljutnje mogu da budu veoma toksični za celu porodicu, a posebno za decu koja su često direktni ili indirektni svedoci takvih odnosa.

To je možda i najveća posledica jer su takva deca u velikom riziku da ponove isti model ponašanja i u svojim vezama, pa ih tako prenesu i na sledeće generacije. Idealno da nastavimo da se vrtimo u krugu loših međuljudskih odnosa, nerazumevanja, nepoštovanja i nebrige.

Deset zapovesti emocionalne inteligencije

1. Neka ljubav bude središte vašeg emocionalnog života. EQ u čijem središtu se nalazi ljubav daje moć svima koje dotakne.

2. EQ zahteva da ne lažete niti prećutkujete. Nemojte lagati, osim ako nije u pitanju sigurnost vaš i vaših bližnjih.

3. Zauzmite se za svoje osećanja i želje. Ako to ne uradite vi, niko drugi neće.

4. Emocionalna pismenost zahteva da ne igrate igre moći s drugima. Čvrsto, ali sa mnogo obzira, tražite ono što želite sve dok ne budete zadovoljni.

5. Ne dozvolite da neko igra igru moći sa vama. Ljubazno, ali čvrsto odbijte da uradite nešto što iz svoje slobodne volje ne želite.

6. Tuđe ideje, osećanja i želje poštujte kao svoje. Poštovati ideju ne znači da joj se mora podrediti.

7. Izvinite se i ispravite svoje greške. Ništa više neće doprineti vašem razvoju.

8. Ne prihvatajte lažna izvinjenja, onda je bolje uopšte ih ne dobiti.

9. Jednako volite sebe, druge i istinu. Nikada nemojte žrtvovati jedno zarad drugog.

10. Sledite ove zapovesti najbolje što možete. Na kraju krajeva, nisu uklesane u kamenu.

Iz knjige „Školovanje srca“

Izvor: Blic

Vaspitanje i društveni život dece

Aleksandra Bubera Članci i tekstovi , , , , , , , , , , , , 0 Comment

Aleksandra Bubera

Intervju sa novinarom Marijanom Ilićem objavljen u skraćenoj verziji u Blicu 14.7.2011.

Kao prvo koliko je bitno dobro vaspitanje za društveni život deteta na duge staze?

– Dobro vaspitanje je od ključnog značaja za budućnost deteta. Ono što dete „ponese iz kuće”, bilo da su to pozitivne ili negativne poruke, vaspitanje i navike, mnogo više određuje kako će se ono snaći u životu, nego njegov genetski dat temperament i potencijal. To ne znači da od deteta koje se rodilo sa, na primer, mentalnom insuficijencijom možete napraviti „vunderkinda”, ali znači da od svakog deteta koje se rodilo barem prosečno možete napraviti osobu koja će se dobro snalaziti u ljudskom društvu.

Mudar roditelj će dobro proceniti potencijal svog deteta i maksimalno ga podržati za detetovo dobro. To znači da neće smatrati prosečno dete genijalcem i pokušavati da ga natera da po svaku cenu bude najbolji u svemu, i isto tako znači da neće to isto dete vređati i ponižavati govoreći mu da je glupo i nesposobno.

Kako biti mudar roditelj, ukoliko sami nismo imali dobar model prilikom odrastanja, je nešto što se može naučiti čitajući lako dostupnu literaturu i savetujući se sa poznanicima koji imaju uspešnu i zadovoljnu decu, ili sa stručnjacima koji se time bave, ići na kurseve roditeljstva slično.

Prvi zadatak roditelja je da sami budu realni i da nauče svoju decu tome istome, jer će onda ona imati realnu sliku sebe, drugih, sveta i okolnosti i koristiti je kao tačnu mapu za pravilnu orijentaciju u životu i društvu.

Da li očekivanja i pravila koja postavljamo deci treba da budu potkrepljene ličnim primerom? Odnosno ako od deteta tražite da se ponaša pristojno, a sami vređate nekoga u afektu, ogovarate ili tome slično, kakav to utisak ostavlja na dete i koje su posledice?

– Da. Deca su veoma radoznala i dobro zapažaju. I, ako im govorite jedno, a radite drugo, najverovatnije je da će oponašati ono što radite, a ne ono što im govorite, jer je postupak uvek upečatljivija poruka od izgovorene reči. Postupak sa sobom nosi i emocionalnu komponentu, sliku, govor tela, ceo „film na određenu tematsku celinu”. To je ono što se pamti i usvaja.

Dete može biti zbunjeno očitim neskladom između izrečenih poruka i sasvim suprotnog ponašanja, i u pokušaju adaptacije roditelju, nekada će pokušati da se ponašaju na oba načina, ali najverovatnije je da će na kraju usvojiti ono što je upečatljivije – postupke, dakle.

Koliko decu dovodi „do ludila” kada u društvu roditelji počnu da se šale na račun simpatije ili nečega privatnog i da li to treba izbeći?

– Šaliti se na račun neke osobe ili postupka u prevodu znači začikavati, a na žalost često u praksi to podrazumeva i ismevanje.

Deca do sedme godine su posebno osetljiva na to, jer većinom još ne razlikuju sebe od svog ponašanja. To znači da ako se odrasli šale ističući neki događaj u kome se dete ponašalo „smotano” ili „detinjasto”, da će dete najverovatnije shvatiti da je ono smotano ili detinjasto, da ga roditelji smatraju glupim ili nesposobnim, osećaće stid, a stid je vrlo neprijatno osećanje koje „udara” na vrednost deteta.

Pogotovo je loše ako se odrasli šale s nečim što je detetu važno i što im je reklo u poverenju. Tada će se dete osetiti izneverenim i sledeći put će se teže odlučiti da odraslima poveri neke stvari, koje je bitno da im poveri, jer samo nema dovoljno informacija i iskustva da se u takvim situacijama postavi. Ako doživi takvu neprijatnost, ili će prestati da sa roditeljima deli takve informacije, ili će se ponašati buntovno, a to znači u inat roditeljskim zahtevima i uputstvima, često i na sopstvenu štetu.

Roditelj bi trebalo da bude u stanju da kada se sa detetom dogovori da je nešto rečeno u poverenju, to tako i ostane. Čak i ako nije dogovoreno, roditelj uvek može pitati dete da li je to nešto o čemu ne bi volelo da se pred drugima priča. Naravno, roditelj treba da pravilno proceni, kada je u vaspitne svrhe dobro govoriti pred drugima stvari koje su detetu neprijatne. Na primer, ako je nešto ukralo, potrebno je da dete ukradeno vrati, nadoknadi štetu i izvini se, ma koliko da mu je to neprijatno, jer će ga upravo ta velika neprijatnost naterati da tako šta ubuduće ne radi, jer zna šta ga čeka.

Ako imamo stidljivo dete kako da mu pomognemo da postane društvenije na nenapadan način? Kolika je greška biti napadan i insistirati na velikoj žurci ili da ga „guramo” u neko društvo? Da li tako postižemo kontraefekat?

– Stid je infantilno osećanje, odnosno, kada se neko stidi, on se u stvari boji da će biti kritikovan, ismejan ili odbačen od nekog autoriteta ili grupe koja mu je važna i da će osećati da je zbog toga bezvredan.

Ako stidljivo dete gurnete bez pripreme u veliko društvo ili javni nastup, to će za njega biti preplavljujuće. Preplavljivanje strahom ima dva ishoda: ili će dete biti potuno paralisano, ili će eventualno prevazići stid i početi da se ponaša sigurnije. Što je dete manje i nepripremljenije, prvi ishod je verovatniji.

Tako da preporučujem, ukoliko je dete stidljivo, da ga hrabrite, pohvalite njega i njegove postupke, razgovarate s njim, navedete primere kako su ljudi prevazilazili slične situacije. Dobro je da saznate da li je dete motivisano i čime, da bi uopšte krenulo da sebe stavlja u ovako neprijatnu situaciju. A motivi su često druženje, prihvatanje, pohvale od strane autoriteta. Kada ste došli do motiva, ili sami motivisali dete, onda u dogovoru s njim počnite da ga postepeno uvodite od najmanje stresne situacije, ka onim stresnijim.

Važno je da dete zna da nije kraj sveta ako mu odmah ne pođe za rukom, da zna da ima mogućnost da ponavlja istu situaciju dokle god je ne savlada, da može odustati ako mu je trenutno preteško i da će roditelj biti tu za njega da ga uteši i ohrabri, ali i da će biti čvrsto uveren da dete to može i da će mu pomoći da to reši, pre ili kasnije, i da neće odustati dokle god se situacija ne savlda, jer je to dobro za dete na duže staze. Posle svake savladane prepreke, obavezno ga nagradite primereno i zajedno se tome radujte, uživajte u pobedi, predahnite dovoljno dugo, a zatim – krenite dalje ka cilju.

Koliko je prevelika pospustljivost roditelja loša po razvijanje društvenih navika deteta, na koji način i kako to sprečiti?

– Ako su roditelji previše popustljivi, dete će biti razmaženo. Dakle, i ubuduće će se ponašati previše popustljivo prema sebi, ne poštujući društvene, a na žalost ponekada i zakonske norme, gledaće samo sebe i svoje interese, a prema drugim ljudima neće imati dovoljno obzira.

Jedini način da se to spreči jeste da dete pored dovoljne količine bezuslovne ljubavi, pohvala i nagrada, ima i primerenu količinu discipline, zahteva i kazni.

U poslednje vreme je i kod nas na žalost veoma prisutan trend da se vrše razni pritisci na javnost i zakonodavstvo da se roditeljima oduzme moć da vaspitaju svoju decu primenom primerene kazne.

Kažnjavanja je deo disciplinovanja, koje je deo vaspitavanja. A formula dobrog vaspitanja = ljubav + disciplinovanje.“

Neophodno je da roditelj ima širok repertoar  pohvala, nagrada i kazni, da bi dete usvojilo i shvatilo šta se sme, a šta se ne sme, šta je dobro, a šta je loše, da bi bilo socijalizovano u dovoljnoj meri.

Ovo je potkrepljeno brojnim istraživanjima koja su upoređivala decu i države gde je primenjivano popustljivo i vaspitanje uz disciplinu. Rezultat je uvek isti – deca i društva u kojima je uz ljubav primenjivana diciplina uspešnija su i zadovoljnija od razmažene dece.

Koliko je bitno da se roditelji ne dodvoravaju detetu već da ne zaborave da su oni ipak roditelji koji moraju da postavljaju granice, a ne da budu detetovi najbolji prijatelji?

– Roditelji su roditelji, a ne drugovi i drugarice detetu. To je loše i za roditelja i za dete, jer se brkaju uloge. Neko ko je u ulozi drugarice, ne može sprovesti sve ono što je roditeljska dužnost, kao ni što neko ko je u ulozi roditelja, ne može sprovesti sve ono što je detetu od prijateljstva potrebno. Roditelji imaju različiti nivo moći u odnosu na dete, i objektivno i psihološki, dok su dete i drugovi na istom nivou.

Sa druge strane, ako se dete sa roditeljima oseća kao da je u vojnoj školi koliko velika doza strogoće utiče na njega? Pri tom mislim i na skoro potpunu zabranu izlazaka, tačno vraćanje na vreme posle škole kući, zabranu spavanja kod prijatelja. U isto vreme ima i roditelja koji žele potpuno da kontrolišu detetovo vreme, pa im tako određuju tačnu satnicu – od toliko do toliko si u školi, onda možeš sat vremena kod druga, pa tačno kući u 7 da radiš domaći do 9, večera, pa spavanje…

– Naravno da nijedan ekstrem u vaspitanju nije dobar, kao što ne možemo prepustiti deci vođstvo u porodici, tako nije dobro ni da ona nemaju pravo glasa, mišljenja, izbora i da moraju bespogovorno da se pokoravaju svakoj roditeljskoj zamisli. Potrebno je da dete nauči da se podredi roditelju kao onom ko vodi porodicu.

Ali ako se samo bude podređivalo, neće ni kada odraste imati svoje mišljenje, zanemarivaće svoje želje uvek u korist drugih i biće u najmanju ruku nezadovoljno, čak i ako bude jako uspešno. Potiskivaće sve svoje i često „izgubiti sebe“ u korist toga da udovolji drugima. Tada će to dete biti presocijalizovano.

Presocijalizovana društva su ona društva u kojima imamo najviše samoubistava. Istraživanja i praksa su pokazala interesantne rezultate, koji su i logični: čak i pored ovakvih mogućih ishoda, uvek je bolje malo više, nego malo manje discipline. Jer, osoba koja ima viška discipline može se naučiti da sebi da više slobode.

Osoba koja ima manjka discipline, nema motiv i često ne želi sebi da je nameće, jer joj je mnogo prijatnije bez, nego sa disciplinom i pravilima.

Drugi set istraživanja pokazuje da je najbolje ako se u porodici zna da je roditelj vođa, a da se od deteta očekuje da usvoji i poštuje pravila i disciplinu, ali takođe i da se od deteta očekuje i podržava da ima svoje mišljenje, da zastupa svoje stavove, da ima svoje sasvim originalne ideje, da ga se pita za njegove želje, da učestvuje u donošenju odluka, ali, da će ipak na kraju biti onako kako roditelj kaže, barem dok dete ne stasa dovoljno da ima informacije, znanje, iskustvo i veštine da ih sasvim samostalno donosi.

Svi roditelji znaju da je vaspitanje dece najteži zadatak u životu i da često izgleda kao da pokušavate da prođete između Scile i Haribde – prestrogog i prepopustljivog načina vaspitanja. Recept je da budete realni, dosledni, strogi kada je neophodno i da mnogo volite svoje dete i da mu to i pokazujete i govorite svo ostalo vreme.

Da li na decu utiče prevelika strogoća što se tiče higijene? Pri tom mislim na „sterilisanje” prostorija, terati dete i njegove prijatelje da se obavezno izuvaju, ništa ne pipaju „prljavim” rukama i slično. Kako to utiče na to kako se dete oseća, i na njegovo druženje sa vršnjacima?

– Ukoliko roditelj preterano insistira na higijeni, dete ima velike šanse da postane opsesivno po tom pitanju, nekada do te mere da može razviti fobično-kompulzivno ili anksiozno-kompluzivno ponašanje, poremećaj, ili opsesivni poremećaj ličnosti. Ako mislite da ovo zvuči preterano, sledi objašnjenje.

Roditelj koji toliko insistira na higijeni i redu da sve mora biti poslagano i sterilisano, često je i sam opsesivan ili uplašen za svoje dete, a često i jedno i drugo. Često će praviti dramu oko sitnica u vezi sa higijenom, i često će prezaštićavati dete. Dete koje je vaspitano ovako i samo će pridavati preveliki značaj ovome, a ako je uz to bilo i prezaštićavano, to znači da mu se nije u dovoljnoj meri dozvoljavalo da se „oproba i dokaže svoje sposobnosti”, što će dovesti do toga da ono ne zna svoje sposobnosti ili ne veruje u njih, ili oba. A to dovodi do daljeg učvršćivanja ovakvog ponašanja ili čak razvoja poremećaja.

Mislim da se u današnje vreme i sa svim ovim preteruje, mediji su puni reklama za antibakterijske preparate, sapune, vlažne maramice, istrebljivače virusa, prašine, sterilizatore ovoga i onoga.

Moje lično mišljenje je da se često tu radi o trgovini roditeljskim strahom za ono što im je najvažnije, a to su njihova deca. Kad god „pritisnete dugmić za strah”, rezultati su zagarantovani i marketinški stručnjaci to dobro znaju.

A medicina, kao i narod takođe znaju da i u ovom treba imati meru. Čistoća  i urednost su potrebni, ali isto tako i izlaganje uobičajenim antigenima u umerenoj meri, da bi ih organizam upoznao, stekao otpornost na njih i kasnije, kada jednom više ne bude mame, tate i sterilisanog prostora, bio u stanju da se od njih sam odbrani.

Kako na dete utiče odbijanje roditelja da prihvati i dopusti detetu bilo šta što je „moderno” i novo jer smatra da je to sve loše?

– Ukoliko je roditelj striktan i neselektivan u proglašavanju svega što je novo odmah i bez daljeg informisanja kao lošeg, onda je takav roditelj nerealan i tera svoje dete da živi u prošlosti, a ne u sadašnjosti. Tako se može živeti jedino izolovano od sveta i vremena.

Svima je poznat primer zajednice Amiša u Americi, mada i kod nas postoje zajednice koje žive po sličnim principima. I njima je dobro u njihovoj zajednici, ali kada dođu u dodir sa ljudima van svoje zajednice, zbunjeni su i jedni i drugi, a na žalost, često se takav susret, zbog neinformisanosti, nerazumevanja i podsmeha ne završava baš dobro. U blažem slučaju, ako ne pratite barem sa strane i nemate ideju šta se dešava, bićete neshvaćeni i neprihvaćeni. Ne kažem da treba da budemo prihvaćeni i shvaćeni po svaku cenu, ali neka mera adaptacije i informisanosti je ipak potrebna, kako bismo mogli da se razumemo.

Iako je u savremenom svetu previše novih stvari u jedinici vremena, nisu sve one neophodno loše.

Zato roditelji treba da se informišu o novotarijama, pre nego što donesu zaključak da li su one dobre ili loše uopšte, kao i za njihovu porodicu i dete. Promena i kretanje su suština života, s merom, naravno i poštujući opšte principe prirode i humanosti.

Koliko stalna kritika može da deprimira dete, recimo kako se oblači?

– Ako roditelj stalno samo kritikuje dete za sve, i to neselektivno, pogotovo ako su to poruke upućene na njega kao na osobu, a ne na ponašanje, to je izrazito štetno, jer srozava detetovo samopouzdanje, osećaj vrednosti i voljenosti i doprinosi lošoj slici deteta o samome sebi, što vodi osećanju niže vrednosti pa sve do samoprezira koji je u osnovi velikog broja depresivnih poremećaja. Dakle ponavljam i naglašavam: ako kritikujući dete ne pravimo razliku između njega i njegovog ponašanja, to je izrazito loše.

Na primer, sasvim je uredu reći nešto kao: „Ne razumem kako jedno tako pametno dete može da napravi takvu glupost“,  a izrazito loše je reći: „Glupane, vidi šta si uradio!“.

Zabranjivanje da se druži sa određenim vršnjacima jer se roditelju ne sviđaju odnosno ne ispunjavaju njihove kriterijume?

– Zabrana bez objašnjenja je zabrana koja će izazvati ili bunt, pa će dete iz inata da radi baš ono što mu zabranjuju, ili će se odreći svojih želja i biti neserećno.

Ali, ako roditelj ima objektivne razloge za takav postupak, neophodno je da sa detetom razgovara o tome. „Objektivni razlozi“ moraju biti utemeljeni u realnosti, a ne na „snobovskim“ ili nekim drugim, iskrivljenim kriterijumima. Ako već objektivan razlog zaista postoji, bolje je da detetu postavljate pitanja, koja će dovesti da dete samo zaključi da je za njega druženje sa određenom osobom loše i to tačno zbog čega, jer se tako uključuje detetov proces mišljenja, što ostavlja trajniji efekat. Bolje nego da mu se samo „izdeklemuje manifest o nepodobnosti“ i „izruči zahtev o isključivanju“ iz detetovog kruga prijatelja , što može, a ne mora imati efekat…ili kontraefekat.

Prisluškivanje razgovora, sa negativnim kometarima, tipa šta je trebalo da kaže?

– Ne treba prisluškivati razgovore deteta! Možete ih slušati, ako se unapred dogovorite sa detetom, a to će verovatno biti slučaj ako zajedno sa detetom procenite da mu je i inače potreban savet kako da postupi u određenoj situaciji.

Jedini izuzetak od ovog pravila je ako roditelj opravdano sumnja da se dešava nešto gde treba da interveniše, a dete mu to nije reklo zbog straha od posledica od osobe s kojom priča ili od roditelja, ili iz želje da ga slaže ili izmanipuliše na neki drugi način, štetan za dete.

Ukoliko imate dobar odnos sa detetom i ono može da vam se poveri bez osuđivanja, jer zna da će od vas dobiti prihvatanje i dobar savet, ionako će vam samo reći sve što je važno da znate. Što znači, ne baš SVE, i to je u redu.

Ako dete ima problema u sklapanju prijateljstava da li ga treba pustiti da se samo sa svime izbori ili mu ipak treba nekako pomoći i koji je pravi način za to?

– I opet, ukoliko imate dobar odnos sa detetom znaćete da ima problema u ovoj sferi, što znači da možete sa detetom porazgovarati, ohrabriti ga i dati mu savet, ili još bolje, navesti neki primer kako ste vi ili neko od rodbine ili prijatelja rešavali slične probleme. Možete ponuditi svoju pomoć, ali naglasite da se nećete mešati, ukoliko vam to dete ne bude tražilo. Sem naravno, ako ne procenite da ga to ugrožava, recimo, ako trpi nasilje od strane vršnjaka, ili slično.

Depresija i bipolarni afektivni poremećaj

Aleksandra Bubera Članci i tekstovi , , , , , , , , , 0 Comment

Aleksandra Bubera

Intervju sa Vesnom Marić Brajković, čija je skraćena verzija objavljena u Blicu 21.8.2011.

Koji su simptomi depresije? Kad zapravo možemo da kažemo da smo u depresiji? To nije baš svako stanje nezadovoljstva….

– Depresija se kvalitativno i kvantitativno razlikuje od toga kada smo nezadovoljni.

Kada smo nečime nezadovoljni, to nas motiviše da preduzmemo one korake koji će dovesti do toga da promenimo one stvari koje nas čine nezadovoljnim, ili ukoliko je to nešto nepromenljivo da to prihvatimo, ili ukoliko je moguće da se iz te situacije ili mesta sklonimo.

Kada je depresivna, osoba oseća da su stvari nepromenljive ili/i da nema snage da ih promeni, a često sebe optužuje, ili da je kriva za nastalu situaciju, ili oseća da je ona nedovoljno vredna i zbog toga sebe prezire, ili  misli da je loša i sebe mrzi.

Ukupno uzev, osoba je depresivna kada proceni da ona takva kakva jeste u svetu takvom kakav jeste ne može nikada ispuniti neke svoje najvažnije želje u skladu sa svojim postojećim sistemom vrednosti.

Takođe, postoje i depresije koje počinju nekim velikim emotivnim gubitkom i u tom slučaju se osoba ne prilagođava na gubitak normalnim tugovanjem tj. da razveže i dezinvestira sebe od važne osobe ili nečega što joj je jako važno i tako „krene dalje“, već  se ovim procesom i dalje „drži“ za nešto čega više nema i tako živi u prošlosti umesto da se bolje prilagodi novonastaloj situaciji i sebe pripremi za budućnost i nove mogućnosti. Ovaj slučaj se i dalje uklapa u gore navedenu definiciju.

Dakle “uslov” za depresiju jeste loša procena ili sebe, ili drugih, ili sveta, ili dva ili sva tri od navedenog.

Simptomi depresije su: depresivno raspoloženje – što je veoma različito od ravnodušnosti, jer je to intenzivno afektivno stanje patnje, zatim smanjenje energije, gubitak interesovanja i zadovoljstva, povećana zamorljivost, često i kod malih napora koji su pre osobi bili uobičajeni.

Zatim oštećena koncentracija i pažnja, smanjeno samopouzdanje i samopoštovanje, osećanje krivice i bezvrednosti, sumoran i pesimističan pogled na budućnost. Obično su poremećeni san (nesanica ili previše spavanja) i apetit (najčešće snižen, ali nekada može biti i povišen), nekada postoje ideje o samopovređivanju ili samoubistvu. Nekada ove ideje i nisu osvešćene, ali se osoba često slučajno povređuje ili sebe dovodi u situacije da bude povređena ili ubijena.

Takođe su često prisutni gubitak zadovoljstva u aktivnostima u kojima je osoba ranije uživala, nedostatak „životne radosti“, buđenje dva ili više sati ujutro ranije nego što je to uobičajeno za osobu. Depresija je obično gora ujutro, a kasnije je osobi lakše, a zatim tu je i gubitak telesne težine, mada je ponekad prisutan i dobitak na istoj, gubitak zainteresovanosti za seksualne aktivnosti, kao i anksioznost. Često je prisutna i izmenjena aktivnost: osobu ne drži mesto, nervozna je ili na drugi način agitirana, ili je pak preterano mirna, nekada čak do toga da ima utisak da ne može ustati iz kreveta.

Ne moraju biti prisutni svi simptomi, niti oni moraju biti izraženi ekstremno, ali da bismo govorili o depresivnoj epizodi, a ne o depresivnom osećanju ili privremenom stanju, oni moraju trajati konstantno makar dve nedelje, ali se najčešće dešava da osoba trpi ovo stanje mnogo duže pre nego što ona sama ili njena okolina konstatuju da nešto nije u redu i da neće proći samo od sebe, te se obično tek onda osoba javlja za stručnu pomoć.

Ko češće upada u depresiju, muškarci ili žene? Da li pogađa decu?

– Depresija je dva do tri puta češća kod žena nego kod muškaraca. Česte su rasprave u stručnim krugovima zašto je to tako, a neki od razloga su: razlike u vaspitanju u odnosu na to šta je dopušteno i poželjno kod žena (plač, tuga, strah), a šta kod muškaraca (ljutnja, agresivnost), a šta zabranjeno, zatim razlike u funkcionisanju muškarca i žene uslovljene telesnim i fiziološkim, pogotovo hormonskim razlikama itd. U psihoterapijskim krugovima čak postoji anegdotalna izreka:”Women go sad, men go mad” – što u prevodu upućuje na to, da kada imaju problem, žene u proseku  češće reaguju “tužnim”, a muškarci “agresivnim” sprektrom osećanja.

Depresija se javlja i kod dece i to različitog uzrasta i različite težine kao i kod odraslih, samo što ipak nije toliko učestala.

Da li ima osoba sklonijih depresiji, ko su te osobe?

– Sklonije depresiji su one osobe koje uslovno prihvataju sebe. To znači da osećaju da vrede i da su u redu samo dok ispunjavaju neki uslov. Uslov može biti bilo šta: da budemo savršeni, jaki, da se trudimo, da ugađamo ili bilo šta drugo, a osoba može sebi postavljati i više ovih uslova. Dokle god je u stanju da ispunjava ovaj uslov, osoba oseća da vredi, a čim više nije u stanju da ga ispunjava, aktivira se osećanje manje vrednosti ili bezvrednosti koje je povezano sa osećanjem samoprezira. Nekada je neispunjenje ovog uslova povezano i sa osećanjem samomržnje. Veći procenat ovakvih osoba se nalazi u kulturama i društvima gde se očekuje da se pojedinac uklopi, adaptira postavljenim normama da bi bio prihvaćen, i u takvim kulturama je i češći ishod depresije u vidu samoubistva – jer, kada osoba proceni da ne ispunjava uslove, da nije dobro uklopljena, procenjuje da više nije vredna da postoji.

Ovakvi obrasci odgajanjem mogu da se prenose i s genreacije na generaciju (transgeneracijski).

Tako da uvek ostaje otvoreno pitanje da li je depresija nešto što ima veze sa genetikom i nasleđem ili sa odgajanjem i vaspitanjem.

Novija istraživanja koja se bave epigenetikom, zapravo su sve bliže stanovištu da vaspitanje, odgajanje i psihoterapija mogu mnogo da utiču na izmenu genske ekspresije, pa samim tim i utiču na to kako će unapred data genetska potka biti izražena.

To u prevodu znači da ako imamo dobre uslove odgajanja, odrastanja, vaspitanja, ili dobre korektivne faktore tokom školovanja, uzore, socijalno okruženjea ili kasnije rad na sebi  i psihoterapiju, čak i ako zaista imamo genetsku predispoziciju za depresiju do nje uopšte ne mora da dođe, i obrnuto – usled izuzetno loših okolnosti, iako nismo genetski skloni ipak možemo razviti depresiju.

Da li svi bar jednom u životu prođu kroz neki period depresije?

– Ukoliko osoba bezuslovno voli, poštuje i prihvata sebe, i ne vezuje svoje postojanje za osobe, stvari i događaje koji su po svojoj prirodi konačni, te ih može izgubiti, onda, sem ukoliko ne dođe do nekog patofiziološkog procesa u organizmu (upala, trovanje, povreda), ona ne može imati kapacitet za depresiju. Tako da je odgovor – ne.

Koji  oblici depresije postoje (faze)?

– Postoje depresivne epizode, rekurentni depresivni poremećaj (kada se epizode depresije ponavljaju).

Postoji i bipolarni afektivni poremećaj gde se faze depresije smenjuju sa fazama euforičnog raspoložena.

Distimija je oblik depresivnog poremećaja koju opisujemo kao „depresiju niskog stepena” gde su osobe obično od kada znaju za sebe neraspoložene, smanjene energije i koncentracije, život im teško pada a dobar je opis da imaju utisak da sve u životu rade kao kada bismo pokušavali da vozimo „pod ručnom kočnicom” – znači sa mnogo napora i teškoća. Distimija nije toliko česta kao „klasična depresija” i ove osobe ponekada mogu imati uz ovo i klasičnu depresivnu epizodu i to onda zovema „dupla depresija”.

Postoje i atipične i maskirane depresije, kada osobe mogu ispoljavati češće simptome hiperaktivnosti nego kod klasičnih oblika i često je to u stvari mehanizam odbrane kojim osoba pokušava da nesvesno izbegne patnju koju sa sobom nosi depresija.

Takođe postoje i razlike u simptomima ispoljavanja kod muškaraca i žena. Kod muškaraca je češće depresija udružena sa nervozom, ljutnjom i nestrpljenjem, a kod žena više sa utučenošću i plakanjem.

Kako se depresija leči?

– Za blaže oblike depresije terapija izbora je psihoterapija. A za teže oblike prema rezultatima svih istraživanja neophodna je kombinacija lekova i psihoterapije. Lekovi su neophodni da bi se osobi pomoglo da dobije snagu da se sa poremećajem izbori, a psihoterapija da bi u korenu rešila probleme koji su do depresije doveli. Naravno, ukoliko se radi o depresiji uzrokovanoj neurotransmiterskim disbalansom, lekovi su treapija izbora.

Stručnjaci koji se bave mentalnim poremećajima, a to su psihijatri, psiholozi i psihoterapeuti raznih orijentacija, su obučeni da prepoznaju kada je koji način lečenja najbolji.

Da li se depresivne epizode češće ponavljaju u životu i kako ih preduhitriti?

– Depresivne epizode će se ponavljati dokle god se ne reši problem, bilo da je on psihološke ili „hemijske” prirode. I zato je prevencija recidiva da se problem rešava uzročno, a ne posledično tj. da se leče uzroci, a ne simptomi.

Da li su ljudi nekad bili manje depresivni u odnosu na današnje doba i ako jesu zašto je to tako?

– Depresija je češća danas nego, recimo, početkom 20-og veka, a pogotovo veliki porast je primećen od 1965. do 1975. godine u razvijenim zemljama, a taj trend se posle osetio i u drugim zemljama. Ne zna se tačno zašto je to tako, ali neki od mogućih razloga koje istraživači navode su: povećana urbanizacija, praćena povećanom socijalnom izolacijom, gubitak smisla, promene u profesionalnim ulogama i karijernim trajektorijama i kod muškaraca i kod žena, povećana sekularizacija (pomak od religiozno – duhovnog ka materijalnom i konačnom), uticaj kulturno ekonomskih faktora (krize i slično), starenje populacije u razvijenim zemljama, povećana zloupotreba psihoaktivnih supstanci među mlađom populacijom itd.

Nije isključeno i da je povećan broj dijagnostikovanih slučajeva od strane profesionalaca, samim razvojem i većom dostupnosti stručne pomoći – odn. moguće je da je ranije veliki broj slučajeva ostao neprepoznat, ili da se ljudi jednostavno i nisu obraćali za pomoć.

Za koliko se ljudi smatra da boluje od depresije (neki opšti podaci), koliko je to često i čime prouzrokovano?

– Učestalost depresije u Srbiji se ne razlikuje mnogo u odnosu na druge zemlje u svetu, a ona iznosi oko 3,5% za muškarce i oko 7% za žene. Ovi procenti se razlikuju nešto u odnosu na starost, kao i na zemlju u kojoj su rađena istraživanja, ali su dosta slična. Životna prevalenca je oko 10-25% za žene i oko 5-12% za muškarce. Prevalenca znači da se u navedenom procentu osoba očekuje da će nekada u životu imati depresiju.  Uzroci su već navedeni kod opisa depresije.

Ako možete da u nekoliko rečenica objasnite šta je bipolarni poremećaj. Koji su njegovi simptomi i zašto se češće javlja kod slavnih?

– Bipolarni afektivni poremećaj se tako zove jer je to poremećaj koji ima dva pola – maniju i depresiju. Depresiju smo već objasnili, a manija je takvo stanje kada je čovek preterano raspoložen, do euforije, bez vidljivog i realnog razloga.

Često to podrazumeva da osoba ima grandioznu predstavu sebe i svojih sposobnosti, što je često odbarana od nihilističke slike sebe, bezvrednosti koju ima kada je depresivna.

Poremećaj može biti blag u smislu subdepresije i hipomanije, kada su i jedan i drugi pol blago izraženi, pa sve do izraženih depresivnih simptoma sa sumanutim depresivnim idejama, ponekada i halucinacijama. Sumanute depresivne ideje su nihilističke ( sve propada, umire, raspada se, nema nade, smisla, života, zdravlja…)

I u maničnoj fazi mogu postojati, obično grandiozne, sumanutosti npr. kako je osoba najpametnija, najbogatija, najsposobnija, kada se često upušta u grandiozne i neostvarljive projekte čime sebe dovodi do komplikovanih i teško rešivih situacija, jer troši više novca nego što ima, iscrpljuje se fizički do krajnjih granica, upušta se u poslove i odnose koje nije u stanju da iznese itd..

Često jedna faza prelazi direktno u drugu, a nekada postoje faze normalnog raspoloženja, razmišljanja i ponašanja pre prelaska u drugu fazu.

Neophodno je lečenje od strane stručnjaka lekovima iz grupe stabilizatora raspoloženja, a često su potrebni i antidepresivi i ponekada antipsihotici uz psihoterapiju.

Nisam sigurna da li se češće javlja kod slavnih, pre mislim da je u pitanju da za slavne osobe češće znamo da imaju taj poremećaj. Moguće je takođe ali je to samo pretpostavka da neke od slavnih osoba baš zato što imaju dvojno, nihilističko-grandiozno doživljavanje sebe, baš zato se i bave stvarima koje ih čine slavnima – s jedne strane jer imaju više energije u odnosu na „obične” ljude, a s druge strane, jer se bolje osećaju kada su izuzetni, slavni i sl. nego da se osećaju inferiorni i bezvredni.

Ali, ponavljam da je to samo pretpostavka i da BAP ima istu prevalencu u populaciji bez obzira na slavu i ostale okolnosti i da je to jedan od poremećaja za koje je istraživanjima najviše dokazana genetska predispozicija.

Možete li navesti nekoliko načina kako da se sami borimo protiv depresije?

– Kada je reč o depresiji, ne treba se boriti sam protiv nje, već je neophodno potražiti pomoć stručnjaka.

Ono što možemo preventivno da učinimo jeste da imamo realno viđenje sebe, a to znači da smo vredne osobe bez obzira na svoje postupke tj. i kada nešto pogrešimo tako da to izazove štetu, treba da sebe kritikujemo zbog tog postupka, da se naljutimo na sebe, jer ljutnja je zahtev za promenu ponašanja, a istovremeno i poruka da smo kao biće u redu i to se zove odrasla krivica. Sa druge strane, struktura infantilne krivice je povezana sa depresijom, tj, saporukom da kada nešto loše uradimo, kao biće smo loši tj. sebe preziremo, što će dovesti samo do toga da se i dalje ponašamo na loš način, jer loša osoba teško da može da se ponaša na dobar način.

Dakle, na primer, bankrotirao sam u poslu, to znači da sam uradio niz loših postupaka, ljutim se na sebe zbog toga, ispravljam grešku, baš zato što sam kao osoba u redu, zato i mogu uvideti svoju grešku i baš zato što sam OK osoba mogu promeniti svoje ponašanje i činiti dobre postupke. To je osnova.

Ostale stvari koje možemo uraditi su:

  • Da u životu pronađemo smisao i da ne mislimo da ne možemo živeti bez nekih ili drugih ljudi uopšte, jer se uvek može desiti da ih izgubimo i zato jer je odrasla osoba sposobna da živi sama.
  • Da ne povezujemo svoju vrednost i sliku o sebi s tim koliko smo uspešni ili sa kim smo u vezi ili sa kim se družimo.
  • Da se ponašamo prema onoj izreci:  Bože, daj mi snage da promenim ono što mogu da promenim, da izdržim ono što ne mogu da promenim, i mudrosti da razlikujem to dvoje.
  • Da potražimo stručnu pomoć kada uvidimo da rešavanje problema prevazilazi naše trenutne kapacitete.
  • Da naučimo da u životu budemo zadovoljni i ispunjeni i da znamo da možemo imati kontrolu nad svojim životom onoliko koliko je to u našoj moći i da u toj meri u vezi s tim budemo aktivni.

Perfekcionizam

Aleksandra Bubera Članci i tekstovi , , , , , , , , , , 0 Comment

Aleksandra Bubera

Intervju sa novinarkom Suzanom Bijelić, objavljen u Blicu u maju 2011.

Šta je perfekcionizam?

– Perfekcionizam je osobina koja se može posmatrati kao pozitivna i kao negativna osobina.

U kliničkoj praksi je posmatramo kao negativnu, jer u kliničkom smislu pod perfekcionizmom podrazumevamo da osoba sebe prihvata ekstremno uslovno. To znači da osoba veruje da je OK (odnosno dovoljno vredna) ako i samo ako je savršena. Izovoga se izvodi dalja logika: ukoliko nisam savršen, ja ne vredim dovoljno, ili u gorim slučajevima ne vredim uopšte, a u najgorem slučaju  ako nisam savršen, ne treba ni da živim.

Koren je u životnom skriptu – nesvesnom životnom planu koji donosimo od druge do sedme godine života, a sastoji se od raznih skriptnih poruka, zaključaka i odluka koje ne odgovaraju realnosti, ali ih dete usvaja kao realne zbog nerazvijenog procesa mišljenja i objektivne  zavisnosti od roditelja.Skriptni  imperativi (okrutni goniči, moranja, ili  stručno: drajveri) su u stvari roditeljske poruke kojima se ekstremno uslovljava detetovo pravo na život ili pravo na ljubav.

Dakle, kada osoba ne uspe  da zadovolji uslov da je savršena, aktivira se osećanje inferiornosti (osoba se oseća manje vrednom) ili samoprezira (osoba se oseća bezvrednom) ili samomržnje (osoba procenjuje da je zaslužila da umre).

Jasno je da niko ne može biti u stanju da uvek ispunjava uslov da bude savršen. Pogotovu što se uslov „Budi savršen” može odnositi na sveukupno funkcionisanje, što je gori slučaj, ili na samo neka polja života (rad, izgled, intelekt, performans i sl.).

Ono što treba razlikovati od perfekcionizma kao uslovljavanja lične vrednosti i prava na postojanje, jeste autonomna težnja za izvanrednošću u postignućima, koja je inherentna ljudima. Razlika je u tome da perfekcionista u koliko ne uradi nešto savršeno, smatraće da nije OK kao osoba. Dok osoba koja teži izvanrednim rezultatima autonomno, odvaja sebe od svog ponašanja, što znači da bez obzira da li je uspela ili nije uspela u svojoj težnji za izvanrednim dostignućem ona zna da je OK, vredna osoba, sa punim pravom na život i na osećanje lične vrednosti, sa ili bez vrhunskih poistignuća. Takođe, ovakva osoba zna da savršenstvo ne postoji, pa sebe neće kritikovati ako ga ne dostigne, i pored toga procenjivaće sebe kao osobu koja zavređuje da živi i da bude važna i voljena.

Šta odlikuje perfekcionistu? Kako ga već na prvi pogled prepoznati?

– Perfekcionisti vole da rade savršeno, zbog čega im je potrebno mnogo vremena da to i postignu, jer rade polako, detaljno i pažljivo. Vole da budu precizni. Pre nego što prikažu svoj rad, proveravaju ga više puta i na njihov rad se možemo osloniti. Nekada zakasne, probiju rokove, jer im uvek treba još vremena za doterivanje i proveru.

U grupi teže da zadrže posao za sebe, jer smatraju da ga drugi neće uraditi tako savršeno.Tipično su to ljudi koji su proaktivni prilikom rešavanja problema kao i u interakcijama sa drugim ljudima, lakše izlaze na kraj u situacijama „jedan na jedan”, nego sa većim grupama ljudi.

Ove osobe obično izgledaju skladno, harmonično, kako telesno tako i u uređivanju i u oblačenju. Problem je obično u tome što im je teško da uživaju u onome što su postigli, jer teško da sebi mogu da dozvole da se zabave i opuste, jer su preterano odgovorni i savesni. Tipično bi bilo da dok ostali uživaju u plesu, na primer, perfekcionista teži da savršeno izvede korake, brojeći u sebi „je’n dva tri, dva dva tri…”

Često su napeti, sami su sebi najgori kritičari. Očekuju istu perfekciju i od drugih ljudi i, takođe, mogu i prema njima biti kritikujući kao i prema sebi, mada, gledajući u praksi većina ih je mnogo više kritikujućaa prema sebi nego prema drugima.

Nepoznat im je koncept „dovoljno dobro”-  kod njih je formula sledeća: nesavršeno = loše.

U odnosu na razmišljanje, osećanje i ponašanje, perfekcionista će najčešće izabrati razmišljanje, dok će imati problem sa osećanjima.

To su osobe koje su pouzdane, dobri radnici i često stubovi društva.

Kako dolazi do toga da neko postane perfekcionista u negativnom smilsu?Kakvu ulogu u svemu tome imaju roditelji, koji kroz decu teže da ostvare svoje nedostižne ciljeve?

– Razlog za upućivanje ovakvih poruka može biti disfunkcionalnost roditelja, ali u većini slučajeva je u pitanju dobra namera, uz nedostatak informacije o pravilnom vaspitanju.

Većina roditelja snažno želi da dete bude izvanredno.

U tom slučaju, roditelj da bi osigurao da će dete prihvatiti njegove vrednosti, povezuje ih ili s indirektnom, a nekada i direktnom pretnjom na sam život, ili odbacivanjem, jer ne ume drugačije. To se kod deteta svodi na istu stvar, jer dete zavisi od svojih roditelja i njegovo preživljavanje je i objektivno uslovljeno njihovim prisustvom i ljubavlju, ono veruje da je zapoveđena vrednost prava potreba (poput hrane i vode), jer će, ako je ne ispuni, biti odbačen i/ili umreti.

Budući da dosta roditelja ne ume da razdvoje biće od ponašanja, i budući da malo dete ne ume da odvoji sebe od svog ponašanja to praktično znači da dete veruje da važi sledeće:

Uradio sam nešto loše= ja sam loš

Nesavršeno=loše

Iz čega se izvodi formula:

Nesavršeno urađeno=>loše urađeno=>ja sam loš

Obično postoje dva načina na koja osoba usvaja ovakva uverenja:

  1. U raznim situacijama roditelj ponavlja detetu da ono ima pravo da postoji samo ako je savršeno, ili da će dete voleti(prihvatiti) samo ako je savršeno.
  2. Dete pogrešno razume da roditelji uslovljavaju njegovo postojanje i vrednost savršenstvom.

U svakom slučaju, dete zaključuje da je toliko važno biti savršen, da to doživljava kao pitanje života i smrti, i kasnije, ne revidiravši ovakav svoj pogrešan zaključak, tokom života pokušava stalno da bude savršeno da bi imalo pravo da živi i oseća se vrednim.

 Da li je perfekcionizam zapravo psihološki problem?

– Da. Iako u psihoterapiji smatramo da je imperativ – drajver ili gonič patološki, ljudi koji su pod njegovim uticajem misle sasvim suprotno.Oni su ponosni na svoj perfekcionizam.

Važno je da razumemo da su takvi ljudi kao deca upravo bili voljeni samo onda kada su ispunjavali imperativ da budu savršeni, da su na osnovu toga razvili očekivanje da će ih i drugi ljudi prihvatiti ili poštovati samo ako su savršeni, kao i da poštuju sebe samo ako su savršeni. Zato ovi ljudi stavljaju perfekcionizam u prvi plan kada se predstavljaju jer je perfekcionizam vrednost te osobe. Takva osoba se predstavlja: „Znate ja sam perfekcionista…”

Do kakvih sve zdravstvenih problema može dovesti težnja ka perfekciji? Kažu da određeni oblici perfekcionizma mogu da prouzrokuju emocionalne i fizičke probleme, da vode u depresiju, pa i samoubistvo.

– Znajući sve prethodno navedeno, to jest da osoba zapravo ekstremno uslovljava svoje pravo na  ličnu vrednost i/ili život  savršenstvom, jasno je da kada osoba ne uspe da ispuni ovaj uslov javiće se osećanje inferiornosti, samoprezira, bezvrednosti ili eventualno samomržnje.

Depresija zapravo podrazumeva lošu sliku o sebi, dakle neko od gore navedenih osećanja.Osoba je depresivna kada proceni da je vredna jedino prezira, ili da je bezvredna, a u koliko procenjuje da zavređuje da umre, jer nije ispunila traženi uslov, moguć ishod postaje samoubistvo.

Zato je važno u psihoterapiji uvek poći od slike o sebi, kakva je ona i da li osoba svoju vrednost i postojanje nečim uslovljava. Zbog toga je u praktičnom radu važno da terapeut polazi odproblema zbog kojeg je osoba i tražila pomoć. Tek kada je klijent shvatio da postoji čvrsta veza između njegovog problema i njegovog perfekcionizma, postaje spreman da se perfekcionizmom bavi kao problemom, a ne kao nečim što je njegova vrednost i  na šta je ponosan.

Dalje, perfekcionizam bi prema Frojdu spadao u tzv. „analne” karakteristike ličnosti, a što bi dakle imalo veze sa funkcionisanjem digestivnog trakta u širem smislu. Tako da u blažim slučajevima može dovesti do poremećenih funkcija, tipa zatvora ili proliva, muke gađenja i povraćanja u situacijama kada osoba nije u stanju da ispuni kriterijum savršenstva. Ukoliko su ove situacije česte, a kod perfekcionista jesu, to može dovesti do predispozicije nastanka raznih oboljenja kao što su čir na želucu, crevima i nekih bolesti koje za okidač imaju stres, iako im se ne zna tačan uzrok, kao što je, na primer, ulcerozni kolitis.

Budući da perfekcionista funkcioniše pod velikim pritiskom, to može dovesti i do sklonosti poremećaja u krvnom pritisku, hipertenzije i njenih posledica na srce i krvne sudove. Ovo ne znači da je perfekcionizam uzročnik ovih oboljenja, već, da uz druge brojne faktore može činiti osobu lakše podložnom ovim oboljenjima.

Da li velika želja da se uspe i zablista usporava postizanje uspeha?

– Da. Jer, kada su ova moranja povezana sa pravom na život, onda ona funkcinišu kao prave potrebe, kao uslovi koje neko mora ispuniti da ne bi umro, što dovodi osobu u sitaciju da stalno radi pod velikim pritiskom, i paradoksalno da zbog toga  više greši, što perfekcionisti jako smeta.

Osoba  dakle, „mora” biti savršena da bi izbegla katastrofu (bezvrednost ili smrt).

Svako ljudsko biće ima pravo da postoji i pravo na ličnu vrednost, to su osnovna ljudska prava, i zato jeste katastrofa u koliko nam to pravo neko, ili mi sami sebi uslovimo ili ukinemo.

S jedne strane osoba je naučila da ovako jača motivaciju, a s druge strane gubi iz vida da ima izbor zato što u stvarnosti niti je reč o pravoj katastrofi, niti o pravoj nužnosti.

Da bismo bili efikasni, potrebno je da razlikujemo kada treba da radimo stvari dovoljno dobro, vrlo dobro, odlično, a kada savršeno. Na primer,dobro je imati hirurga koji teži izvanrednosti, jer će bolje uraditi operaciju. Međutim, u situacijama hitnosti, na primer prilikom neke nesreće, kada stvari moraju da se rade brzo da bi se spasao život, hirurg perfekcionista bi  mogao da se suviše zadrži oko detalja i da mu pacijent, na primer, iskrvari.

Dakle, kada bismo sve radili savršeno, mogli bismo da uradimo jako malo stvari, jer ne bismo imali dovoljni vremena.

Za perfekcioniste je bitno da se informišu o Paretovom pravilu efikasnosti ili optimuma. Pareto je bio ekonomista po kojem je ovo pravilo dobilo naziv, jer je on prvi upotrebio odnos 20-80. U konkretnom slučaju to bi značilo da perfekcionista uloži 80 posto vremena da uradi 20 posto stvari, što mu ostavlja samo 20 posto vremena da uradi svih ostalih 80 posto. Što znači da je pefekcionista globalno gledano – neefikasan, iako u stvarima koje odradi jeste savršen.

 Pojasnite vezu između ove „boljke” i nastanka socijalnih fobija.Jer, i najmanja greška perfekcionisti deluje kao katastrofalna, nepopravljiva.

– Socijalna fobija je strah da se govori pred drugima jer osoba smatra da je katastrofa ukoliko pogreši. Odnosno, osoba smatra da je u redu da nešto kaže jedino ako je to savršeno tačno i lepo sročeno.

Naravno i ovde je zahtev za savršenstvo uslov koji osoba mora da ispuni da bi se osećala vrednom.Pošto je gotovo nemoguće ispuniti ove zahteve, osoba najčešće bira da ne govori uopšte i kada je primorana da to učini pred drugima ima simptome straha od moguće katastrofe u smislu crvenjenja, lupanja srca, glavobolje, vrtoglavice, preznojavanja, ponekada čak do nagona za mokrenje ili muke sa nagonom na povraćanje.

Ovakvim osobama je potrebno pomoći da razuslove osećanje vrednosti savršenstvom, kao i da daju sebi dozvolu da greše, a pre čega ih je potrebno naučiti da greška nije katastrofa, već mogućnost za učenje i saznavanje.

 Nije sporno da su naročito naporni šefovi perfekcionisti, zar ne?

– Perfekcionisti su simpatični podređeni koji su takođe perfekcionisti, a ne sviđaju mu se saradnici koji nisu perfekcionisti. Perfekcionisti se međusobno cene, poštuju i  pohvaljuju, a jako su kritički nastrojeni prema ljudima koji to nisu, jer ih smatraju površnim i neodgovornim, kao i nedovoljno preciznim i pouzdanim.

Kada je perfekcionizam zdrava, a kada nezdrava težnja za velikim delima?

– Perfekcionizam je uvek nezdrav. Zdrava je autonomna želja da se bude izvanredan, dakle ne savršen. NEKADA  u NEKIM  aktivnostima i poljima života, kada je zaista važno da uradimo stvari izvanredno, a što su realno gledano, jako retke situacije u životu prosečnog čoveka.

Važno je da razlikujemo koje su to situacije u kojima je porebna izvanredna, a ne dovoljno dobra „izvedba”.

Takođe, važno je naglasiti razliku između izvanrednosti i savršenstva. Izvanredno znači da je nešto van-reda, znači toliko dobro da nije uobičajeno, a što je različito od sa-vršenog, nečega gde je sve takvo da ništa više ne treba i ne može da se uradi i doda, jer je to vrh-unac i kraj, dalje i bolje od toga ne može.A ako malo bolje razmislimo, savršenstvo u prirodi zapravo i  ne postoji.

Perfekcionizam se često pripisuje talentovanim ljudima. Upravo oni sebi, i kada su bili najbolji, zameraju da nisu bili na visini zadatka. Ne umeju da se raduju uspehu… Zašto?

– Perfekcionista ima pogrešnu logiku: Ili sam nešto uradio savršeno (pa samim tim i vredim) ili sam uradio loše (pa sam bezvredan). Kod njih ne postoje kategorije prolazan, dobar, dovoljno dobar, vrlo dobar, odličan, izvanredan, već samo kategorije ili savršeno ili loše. A savršeno ne postoji, tako da često dolaze u situaciju da procenjuju svoje dostignuće kao loše, kad već nije savršeno.

Flert

Aleksandra Bubera Članci i tekstovi , , , , 0 Comment

Aleksandra Bubera

Intervju sa novinarkom Vesnom Marić Brajkovič, objavljen delimično u Blicu 23.08.2011.

Da li je zavođenje, dopadanje drugom, inače u ljudskoj prirodi?

– Želja da se dopadnemo osobama koje nam mogu biti potencijalnim partnerima uslovljena je evolutivno, ali i socijalno. Evolutivno jer to potencijalno može dovesti do partnerstva koje će omogućiti produženje vrste. A socijalno zato što često procenjujemo i potvrđujemo svoju vrednost u odnosu na to kako nas procenjuju drugi ljudi, što nije dobro, jer je zdravo da znamo ko smo i koliko vredimo, bez obzira koliko je to potvrđeno od strane drugih ljudi. Jer, ako svoju vrednost procenjujemo samo u odnosu na to koliko nas drugi vrednuju u opasnosti smo da ukoliko se to ne desi sebe ne vrednujemo dovoljno, ili da učinimo sve kako bi se to desilo, što opet dovodi do toga da sebe procenjujemo lošije nego što je to objektivno.

Ko više zavodi, muškarci ili žene, ko to veštije radi?

– Podjednako zavode i muškarci i žene, samo na različit način. Socijalne uloge podrazumevaju da je muškarac taj koji je aktivniji i probitačniji, iako u poslednje vreme ove uloge često nisu tako diferencirane, pa je došlo i do zamena, tako da nije redak slučaj da su žene proaktivnije. Veština ne zavisi od pola, već od toga kako posmatramo sebe, druge i svet, a takođe i od toga koliko smo i kako kroz život o tome naučili. Veština flertovanja i zavođena je nešto što se može naučiti, a ne nešto sa čime se rađamo.

Da li ima ljudi koji ne mogu bez zavođenja i kakve su to osobe? Zašto im je osvajanje toliko važno?

– To su osobe koje imaju iskrivljenu sliku o sebi, pa zavođenje koriste kako bi ili dokazali da su oni vredni, važni i slično, jer sebe ne doživljavaju kao autentično vredne i svoju vrednost povezuju sa vrednošću partnera. Odnosno, što imam „bolji ulov” ja sam bolji/bolja. Takve osobe često teže da osvojenog partnera i zadrže.

Ili su to osobe koje inače imaju nerealno dobru sliku o sebi, kao što su to na primer narcisoidne osobe, koje druge ljude, nekada svesno, a nekada nesvesno koriste kao publiku koja će im se diviti. Ovim osobama nije toliko bitna osoba koju zavode, nego da im se ta osoba divi i vrlo lako može biti zamenjena nekom drugom, trećom ili dvadeset petom osobom.

Postoje i osobe koje gotovo kompulzivno, a često i neselektivno zavode i kojima je bitno da osvoje , što im donosi trenutno olakšanje i „recku”, a zatim im osoba postaje potpuno nezanimljiva i idu u novi osvajački pohod. Ovakve osobe takođe pokušavaju rešavaju na ovaj način svoje često nesvesne intrapsihičke konflikte i/ili traume, naravno, na pogrešan način, i zato i ponavljaju uvek iznova takav obrazac ponašanja. U ovu kategoriju često spadaju i osobe koje imaju problem sa zavisnošću od ljubavi, zaljubljivanja, veza i seksa.

Takođe postoje i osobe koje zavođenem svesno i vešto manipulišu da bi na taj način ostvarile neke svoje ciljeve, bilo materijalne, bilo seksualne ili čisto intelektualno – socijalne i kod njih to nije nesvesna prisila, već svesna odluka da iskoriste drugu osobu na ovakav način.

Da li žene više vole da budu zavedene, osvajane ili da zavode?

– To zavisi od žene, kao i od prilike. Većina žena ima neki svoj stil u odnosu na potencijalne partnere, pa neke više vole da budu osvojene, a druge više vole da same osvajaju. Ali takođe postoje posebno pogodne prilike ili mesta gde je uobičajenije zavesti, i druge gde je uobičajenije biti zaveden.

Možete li da mi navedete po stavkama glavne karakteristike ženskog zavođenja?

  • Pogled „ispod trepavica” sa poluspuštenim kapcima;
  • Nameštanje kose;
  • Držanje čaše ili drugih predmeta tako da se ističu prsti i nokti;
  • Isticanje dekoltea i grudi;
  • Nameštanje čarape ili suknje tako da se istakne deo noge;
  • Njihanje kukovima;
  • Lak dodir;
  • Kada  žena u društvu obraća pažnju najviše na određenu osobu postupcima, rečima, osmehom.

Možete li da objasnite sindrom Don Žuana i Kazanove?

– Pojam satirijaza označava prekomerni seksualni nagon kod muškaraca, a sam naziv potiče od grčke reči satyros koja označava polubožanstva koja su kombinacija čoveka i jarca sa veoma jakom čulnošću i prekomerno izraženim seksualnim nagonom, zbog čega su često napastvovali žene.

Postoje dva oblika koje bismo mogli opisati kao sindrom Don Žuana i Kazanovin sindrom.Zajedničko je tumačenje za oba oblika da osobe koje imaju ovu vrstu seksualne disfunkcije ispoljavaju veliku glad i potrebu za ljubavlju i seksom zbog doživljaja da nisu dovoljno voljeni i zato pohlepno tragaju za istom. Međutim, sama ova pohlepa se ispoljava uz malo ljubavi i vezivanja, a uz nepoštovanje, a ponekada omalovažavanje, ponižavanje i nadmenost i tako postaje svoja negacija. Takođe bitan deo ovoga je i da dokazuju da su superiorni, potentni i sposobni da vole, čime u stvari kompenzuju nedostatak istoga.

Osoba koja ima sindrom Don Žuana je opsednuta stalnom potragom za novom seksualnom partnerkom u kojoj, prema psihoanalitičkim tumačenjima traže svoju majku, pa pošto naravno ne mogu da je nađu, traže novu ženu, a napuštanjem prethodne svete se za „nanete povrede“ njoj, svojoj majci, svim ženama a ponekada i muškarcima kako u svom tako i u partnerkinom životu. Ovakve osobe često imaju jako naglašen seksualni nagon, pa mogu imati odnose svakodnevno i 5 do 10 puta i ako to ne mogu da ostvare sa jednom partnerkom, ponašaju se promiskuitetno ili često masturbiraju. U psihoterapijskoj praksi, bes je osnovno osećanje kojim se bavimo kod ljudi koji imaju takav poremećaj (a obično se ne javljaju sami na terapiju nego budu primorani od strane partnerke). Ovakve osobe je lakše prepoznati i lakše prekinuti takav odnos nego sa osobama koje se ponašaju po tipu Kazanove, jer je prisutna mnogo otvorenija agresivnost, nervoza kod muškarca i osećaj iskorišćenosti kod partnerke.Osoba koja se na ovakav način ponaša toga često nije svesna.

Osoba koja se ponaša prema karakteristikama sindroma Kazanove više naginje narcisoidnom tipu, često je veoma fizički  lepa, zgodna i doterana, recimo da to najviše podseća na ono što danas zovemo „metroseksualac” i takođe je stalno u potrazi za novom partnerkom, ne za nekom određenom, nego za zadovoljstvom koja ona može da mu pruži, hedonistički. Nije im stalo da same žene, već do zadovoljstva, ali često to čine sofisticirano i romantično, zbog čega su žene često očarane ovakvim muškarcem – što neminovno dovodi i do kasnijeg razočaranja (sem ukoliko sebe žena ne ubedi da mu je bila posebna ili da „razume i prihvata” duboke razloge koji su do takvog ponašanja doveli). Ovi muškarci su često veoma šarmantni, zanimljivi, harizmatični i žene ih doživljavaju kao ispunjenje svojih maštanja o idealnom partneru. Jer on uvek zna da kaže ili uradi pravu stvar, ali se radi o nekada nesvesnoj, a nekada i svesnoj manipulaciji i obmani u cilju ostvarivanja svog cilja, a to je da on bude zadovoljan, da mu se dive i da ga obožavaju, pod devizom „ja volim samo sebe, svog jedinog sebe…”, a tu onda nema mesta za partnerku…

Dobro je da žene budu svesne da postoje ovakvi muškarci i da ih se čuvaju, jer bez obzira što možemo razumeti ovakvo ponašanje, ljubav neće izlečiti ovaj poremećaj i takve veze će se neminovno završiti napuštanjem ili/i razočarenjem, kada se suoče sa realnošću koja je daleko od onoga kakvima se ovakvi muškarci predstavljaju.

Uputstva za flert muškarcima?

– Osnovno je da muškarac prevaziđe strah od odbijanja, jer je to najčešće ono što ga sprečava da učini prvi korak i da priđe.Treba da znate da vas potencijalna partnerka neće odbiti zato što sa vama nešto nije u redu, nego zato što se ne uklapate u njene kriterijume za izbor partnera. To ne govori ništa o vama, nego o njoj.

To je isto kao kada bismo birali između sličnih automobila iste klase:recimo Mercedes, Audi i BMW. To ne znači ako ste izabrali Mercedes da su BMW i Audi lošiji, nego jednostavno, da vam se Mercedes najviše sviđa, i to dakle govori o vašim preferencijama a ne o kvalitetima automobila.

A kada se nađete u situaciji gde se nalaze i potencijalne partnerke:

  • Pogledajte malo oko sebe, nemojte samo gledati u čašu, cigaretu, mobilni telefon, knjigu ili planer;
  • Kada ugledate osobu koja vam je interesantna, dobacite joj pogled i nasmešite se;
  • Ako vam uzvrati pogled i pokaže interesovanje i ako su okolnosti povoljne možete razmeniti nekoliko pogleda;
  • Pa ako to dobro prođe možete joj poslati piće preko konobara;
  • Ako prihvati i zahvali možete je upitati da joj se pridružite, ili ona vama;
  • Uvek tražite njenu dozvolu za nameravanu akciju, to će joj pružiti osećaj da ste pažljivi i da može da ima kontrolu nad situacijom – ne podcenjujte svoju moć;
  • Ponašajte se i u takvim situacijama kako biste se ponašali i inače, od vas se ne očekuje da budete savršeni ili supermen, već da budete pristojni, ljubazni, pažljivi… a poželjno je da imate bar malo smisla za humor;
  • U tome vam mogu pomoći brojni izvori kao što su internet, knjižice koje sadrže viceve i šale, naravno pristojne, umerene i zabavne;
  • Naučite da pažljivo slušate, budite zainteresovani za ono što čujete, a ako je dama povučena možete postavljati pitanja…naravno ne u stilu policijskih istražitelja;
  • Ako ste u prolazu videli nekoga interesantnog, uvek se možete nasmešiti, a ako imate priliku, umeren i ukusan kompliment nikada nije na odmet;
  • U kaznijim fazama lep gest kao što je cveće ili poziv na neke aktivnosti koje oboje volite je uvek dobrodošao  – bez obzira na to da li se radi o pozorištu, bioskopu, koncertu, tenisu, humanitarnom radu i slično;
  • Budite to što jeste, ne pokušavajte da se ubacite u neku drugu ulogu, to ionako pre ili kasnije izađe na videlo;
  • Ne budite nepristojni, glasni, uvredljivi i agresivni – žene su i inače osetljivije na ovo nego muškarci;
  • Važno je da budete uredni i čisti, naravno ne zahteva se da budete model sa naslovne strane;
  • Ukoliko se baš ne gnušate toga, idite na časove plesa, to će poboljšati suptilnost načina na koji se krećete i dati zavodljiviji ton vašem govoru tela.

Ostale kategorije: