Članci i tekstovi

Ciljevi

Aleksandra Bubera Članci i tekstovi , , , , , , , , 0 Comment

Aleksandra Bubera

Intervju sa Marijanom Ilić objavljen u Blicu 08.05.2011.

Koliko je bitno da naučimo decu da postavljaju ciljeve, kao i da ih ostvaruju  još kao mali?

– Važno je naučiti decu da postavljaju ciljeve i to takve koji su realni i dostižni tj. ostvarljivi. To podrazumeva da u početku roditelji određuju i postavljaju deci zahteve, uzimajući u obzir sposobnosti i znanja koje dete poseduje i šta je to što treba da savlada da bi određeni zahtev ispunilo.

Ovo se oslanja na teoriju Vigotskog, koja se pokazala u primeni uspešnijom od teorija koje zagovaraju „spontani” razvoj deteta. O čemu se zapravo radi? Ako bismo dete prepustili da se ono samostalno i „neometano” razvija, dete bi radilo one stvari koje mu omogućavaju da se oseća prijatno, bez obzira da li su te stvari za njega dobre, ili ne. Zbog toga je dužnost roditelja, pored toga što dete neguju i vole da ga takođe i vaspitaju.

A vaspitanje se po Milivojevićevom „Mercedes” modelu sastoji od tri „sastojka”: postavljanja zahteva, nagrade i kazne. Postavljanje zahteva prema Vigotskom podrazumeva da roditelj, kao i vaspitač i nastavnik procene sposobnosti i znanja deteta i da prema tome odrede ciljeve odnosno zahteve koji bi se pozicionirali u „zonu  narednog razvoja”. To znači da treba dobro da poznajemo dete, te da zahtev, odnosno cilj koji mu postavljamo treba da bude dovoljno izazovan da angažuje sve njegove potencijale i znanja te da uz pomoć odraslih ono može dostići taj cilj i kroz taj proces usvojiti nova znanja i veštine koje će sledeći put biti u stanju da samostalno primeni.

Zahtevi ne treba dakle da budu toliko teški da ih dete ne može savladati, jer će u tom slučaju dete misliti loše o sebi tj. da nešto s njim nije u redu, da je nedovoljno spretno, pametno, sposobno… Isto tako zahtev ne treba da bude ispod detetovih sposobnosti, jer dete neće biti motivisano da ulaže napor i neće osećati zadovoljstvo kada cilj dostigne (za razliku od toga kada postigne cilj u kome je bilo angažovano i fokusirano i kada će imati osećanje uspeha i zadovoljstva).

Koliko je to lak ili težak posao?

– Kao što smo videli, ovo podrazumeva dobro poznavanje deteta i stalno razmišljanje i procenu, zbog čega to nije baš lak zadatak, ali nije ni tako težak da bismo od njega odustali i prepustili detetu da se samo snalazi, jer onda ono neće imati model, koji bi kasnije moglo internalizovati i biti samo sebi vodič kroz život.

Kada treba početi sa obučavanjem dece?

– Sa „obučavanjem” dece se počinje još prenatalno u smislu da ih očekujemo sa radošću i ljubavlju, da su željeni i dobrodošli i čim se rode učimo ih svojom negom i ljubavlju da mogu imati poverenja u nas i u ovaj svet. Međutim, dete je u prvih godinu dana potpuno zavisno od roditeljske nege i pred njega se ne postavljaju nikakvi zahtevi.

Sa postavljanjem zahteva se počinje kada dete navrši osamnaest meseci života. Možda će vam ovo zvučati kao veoma rano, ali da se razumemo, zahtevi koji se postavljaju u tom uzrastu su veoma jednostavni i odnose se na savim osnovne stvari. Dete u tom uzrastu je već naučilo da hoda, a mnoga deca znaju dosta reči ili počinju da govore. Čim je dete u stanju da se samostalno kreće, moraju mu se postavljati zahtevi, prvenstveno u svrhu njegove bezbednosti, a naravno i ciljevi šta je potrebno sledeće da nauči i savlada – nove reči, kako da drži kašiku i slično. Sve ovo se sa decom u tom uzrastu najlakše i najčešće postiže kroz igru i potrebno je dete podržavati i podsticati u osvajanju sveta

U kojoj meri je to normalno da dete nešto počne i ne završi, a kada postaje problem?

– Za decu, pogotovo manju, je karakteristično da „ih ne drži pažnja“, sem kada se u nešto „užive“, a to su obično aktivnosti gde su deca uključena kao akteri i ne razlikuju igru ili fantaziju od realnosti, kao npr. kada prisustvuju pozorišnoj predstavi koja uključuje i publiku i zahteva njeno učešće. Ili kada rade nešto što vole i što je prijatno. Deca teže da izbegavaju da rade stvari koje su dosadne ili neprijatne i to je sasvim normalno. Roditeljska dužnost je da istraju u tome da dete nauče da je potrebno da istrpe frustraciju, odnosno da je potrebno da rade i stvari koje su neprijatne i dosadne, ali su za njih korisne.

Malom detetu je dakako teško da shvati da je nešto što je neprijatno za njega sada u stvari korisno za njega na duge staze. To se prevazilazi tako što se kod deteta stvaraju radne, higijenske i druge navike, jer radnje koje se ponavljaju postaju vremenom automatizovane i stoga manje neprijatne. Drugi način, u slučaju da su u pitanju stvari koje se ne rade redovno, ali su korisne i potrebne, jeste da roditelj postigne da mu se dete podredi, da ga posluša i uradi ono što se od njega zahteva. Naravno, potrebno je uz ovo dati i odgovarajuće kratko i razumljivo objašnjenje, koje će detetu objasniti smisao neprijatnosti koju trpi.

Problem je ukoliko dete ne pristaje da ispuni nikakve zahteve, ili ukoliko uvek ili jako često odustaje tokom raznih aktivnosti. Pri čemu dete može ispoljavati i znake besa ili tuge kojima pokušava od roditelja da iznudi da prestanu da mu postavljaju zahteve ili da ga primoravaju da trpi frustraciju.

Šta treba prvo da uradimo, npr, da počnemo sa kratkoročnim ciljevima?

– Prvo treba postavljati jednostavne, male ciljeve, kroz igru, koji će i detetu biti zanimljivi, a zatim uz stalnu procenu njegovih znanja interesovanja i sposobnosti postavljati postepeno komplikovanije i zahtevnije.

Koji su to prvi zadaci koje treba postaviti pred dete?

– Prvi zadaci se obično odnose na to da dete nauči da prihvati „ne” kao odgovor, odnosno da nauči da prihvati da bude frustrirano, jer roditelji, takozvani „dovoljno dobri” (a ne savršeni) roditelji će postepeno naučiti dete da iako ga vole, ne mogu i ne treba sve njegove želje da budu ispunjene i da mora da im se podredi. To ne znači da ukidamo detetove želje i volju, uvek ga treba pitati šta je to što ono želi, ali da je „roditeljska poslednja”. Odnosno, da iako se njegove želje i volja uvažavaju, da će biti onako kako roditelj kaže, jer roditelj ima odgovornost da donosi odluke za dobrobit deteta, čak i kada te odluke detetu izazivaju neprijatnost.

Postepeno, kako dete uči i njegove želje će postati socijalizovane, a to znači da će samo znati kada su njegove želje prihvatljive, a kada ne, i zbog čega. Kada dete savlada ovu prvobitnu frustraciju, a ona je za dete jako velika, (jer u prvih godinu i po dana se od deteta ništa ne zahteva i sve potrebe mu se ispunjavaju čim plačom pokaže da ih ima), onda je lakše postavljati i druge ciljeve, jer će se dete adaptirati tome da se od njega neke stvari zahtevaju i da roditelji neće odustati dokle god ono zahtev ne ispuni.

Inače, učenje deteta da toleriše frustraciju je jedan od preduslova za kasniji uspeh u životu. Poznat je takozvani “Marshmallow experiment” iz 60’ ih godina XX veka rađen na univerzitetu Stanford u SAD. (On je istovremeno ispitivao i još neke parametre)

Da li to treba da bude nešto što će raditi redovno, recimo učenje novih reči svakodnedno?

– To smo već spominjali kada smo govorili o tome kako se kod dece stvaraju navike. Ukoliko kod deteta stvorimo naviku da recimo pospremi igračke ili namesti krevet svaki dan onda to više za njega neće predstavljati naročiti napor niti temu rasprave. Isto tako ako dete na vreme naučimo da u svakom danu postoji vreme za obaveze i vreme za igru (koje naravno treba da bude prilagođeno uzrastu, tj. što je dete manje, više igre a manje obaveza i obrnuto, kako odrasta, ovo vreme se optimalizuje dok se ne ustali u stalnom odnosu rad/odmor/razonoda), onda ono ima dobru osnovu da kasnije bude uspešno.

U Americi je svojevremeno sprovedeno istraživanje koje je pokazalo da se uspešni ljudi od neuspešnih ne razlikuju po inteligenciji, poreklu ili nekim drugim nepromenljivim karakteristikama (iako naravno ne možemo isključiti uticaj prilika u kojima neko odrasta i društva u kojem živi na konačan ishod uspešnosti osobe), nego po tome, koliko su roditelji od dece zahtevali da se naviknu da rade i da je rad taj koji donosi rezultate, a ne sreća, sudbina i slično. Takva deca su podsticana da i za vreme raspusta nastave da usavršavaju stečena znanja, da postavljaju svoje ciljeve, da se za njih bore upornošću i radom, da se zauzimaju za sebe i budu proaktivna, umesto pasivna u životu. Pa tako imamo i pravilo „10000 sati” koje kaže da ukoliko u nečemu želite da postanete vrhunski, morate provesti 10000 sati vežbajući i da bez toga nema vrhunskih rezultata. O tome i o ostalim faktorima uspeha možete pročitati u knjizi „Natprosečni” Malkolma Gledvela.

Koliko je bitno da pustimo dete da samo pravi pojedine ciljeve?

– U raznim psihološkim eksperimentima je dokazano da je demokratski pristup najbolji pristup. To ne znači da treba da pustimo decu da rade šta hoće, kad i kako hoće, jer to nije demokratija, nego anarhija. Nego znači da dete uvek treba pitati šta želi i kako se oseća i to uz uvažavanje uzeti u obzir prilikom dogovora i odlučivanja, ali uz poštovanje hijerarhije. To praktično znači da ćemo dete uvek pitati šta ono želi, kako se oseća, koja rešenja predlaže za dati problem, dogovor ili cilj, i da ćemo to sve uzeti u obzir i iskoristiti želje i dobre ideje, ali da će konačna odluka biti roditeljska. Što dete više odrasta, više saznaje, bolje se snalazi u svetu i kompleksnije razmišlja, to ćemo mu prepuštati veći deo u donošenju odluka i postavljanju ciljeva, sa krajnjim ciljem da ga osposobimo za samostalan život u ljudskom društvu. A to podrazumeva i da samo sebe motiviše i da samo sebi postavlja ciljeve kada odraste.

Kako pomoći detetu da nauči da samo postavlja ciljeve?

– Tako što ćemo u stvari naučiti dete da samo sebe motiviše. Bez motivacije nema ni postavljanja ciljeva. Dok je dete malo, motivacija je ili prijatnost, ili ona dolazi spolja, od roditelja i drugih odraslih koje dete motivišu pohvalama i drugim vrstama nagrada, a isto tako ga i demotivišu kaznom. Kasnije dete usvoji vrednosti i nauči ponašanja koja će ga dovesti do potvrđivanja vrednosti, što donosi osećaj zadovoljstva. Zbog očekivanja ovog zadovoljstva, kasnije je motivisano da ponavlja ista ponašanja, ili postavlja ciljeve koji će još više potvrditi tu vrednost, odnosno postavljati više ciljeve nego prethodnog puta.

Kada dete nauči da postavljanje ciljeva i rad koji vodi do njihovog ostvarivanja donose zadovoljstvo, pogotovo ako naučimo dete da poveže i svoje želje, direktno ili indirektno sa ostvarivanjem ciljeva onda dete može naučiti kako da oseti ono što nazivamo „tok“. „Tok“ je takvo iskustvo koje osećamo kada radimo stvari u koje se unesemo toliko da možemo zanemariti vreme, napor i neprijatnost da bismo postigli cilj i uživamo dok to radimo, bez obzira na rad koji tom prilikom ulažemo. Kao što alpinisti navode da bez obzira na sve napore uživaju dok se penju uz planinu.

Ukoliko ste u mogućnosti pročitajte knjige „Tok“ Mihalja Čiksentmihalja, „Tajna srećne dece“ Stiva Bidalfa, „Kako preživeti život“ Džona Kliza i Robina Skinera i „Mala knjiga za velike roditelje“ grupe autora, koji su odlični vodiči na ovu temu.

Koliko je bitna i pohvala kada ih ostvari?

– Bitne su pohvale i tokom samog procesa rada, zato ih i nazivamo procesne pohvale, kao i na kraju, kada dete ostvari cilj ili zahtev. Potrebno je pohvaliti kako postupak, tako i samu ličnost deteta. Pohvala za postupak je, na primer: „Dobro si to uradio“, „Lepo si spremio sobu“, „Odlično si izrecitovala ovu pesmu“ i slično, a pohvale usmerene na ličnost su: „Ti si pametna devojčica“, „Sposoban si“, „Baš si spretna“ – odnosno to su poruke kojima definišemo samo dete i zato je bitno da poruke kojima definišemo dete ne budu negativne, jer se one „lepe“ na dete i ono se sa njima identifikuje. Za razliku od poruka na ličnost, poruke na ponašanje i postupke mogu biti negativne, u vidu kritike: „Ovo si pogrešio“ „Nisi uradila kako smo se dogovorili“.

Kod sasvim male dece u redu je davati i pohvale koje su malo preterane, ali to možemo raditi samo do treće godine, a zatim je neophodan princip realnosti, a to znači da dete dobija samo realne pohvale, a to su one koje niti su umanjenen niti preterane. Ako dete hvalimo nerealno i preterano, ono će sebe precenjivati i kasnije kada se nađe u svetu, misliće da su drugi nerealni, da mu zavide, da su protiv njega ili u najmanju ruku da ne umeju da prepoznaju pravi kvalitet. Pohvale ovog tipa su: „Ti si genije, najpametnije dete na svetu“, „Mamino zlato, ti si moja princeza i najbolja si u svemu“ i slično.

Takođe i ako dete hvalimo stalno i za sve i svašta, može doći do „inflacije pohvala“, odnosno da ih dete više ne ceni i ne doživljava kao podršku i nagradu, jer ih ima stalno za sve i svašta. Ne treba ni potcenjivati dete niti njegove uspehe, jer će tako dete nastaviti i kasnije da potcenjuje sebe i svoja dostignuća, što će uticati negativno na njegovo samopouzdanje i uspeh.

Znači, veoma je važno hvaliti decu, prvenstveno realno, ali je isto tako važno i kritikovati nepoželjna ponašanja i naučiti ih da poštuju zahteve koji se pred njih postavljaju.

Objasnite razliku između apstraktnih i konkretnih ciljeva, odnosno kako da objasnimo detetu razliku između cilja „Biti bolji u školi” i naučiti vožnju bicikla?

– Ovo je takođe povezano i sa kratkoročnim i dugoročnim ciljevima, jer deca nemaju sasvim jasne predstave o tome šta je za njih dugoročno dobro a šta nije. Zbog toga im se neke stvari mogu činiti bez veze, bez smisla, samo zato što su neprijatne ili dosadne. Lako im je da predstave sebi neki konkretan i kratkoročan cilj, ali teško neki apstraktan i dugoročan.

Roditelji mogu da pomognu tako što će neki dugoročan i apstraktan cilj konkretizovati detetu i povezati ga sa nekim ili nečim što je detetu poznato i što voli. Na primer: „Ako budeš uporan u učenju, moći ćeš da upišeš školu u kojoj ćeš svaki dan moći da učiš da radiš baš to što voliš i da postaneš programer kao tvoj stric kome se diviš“.

Šta su najčešće greške roditelja kad je o ovoj temi reč?

– Najčešće greške se odnose na lošu procenu detetovih mogućnosti i želja. Odnosno, postavljaju se ciljevi koji su ili previše laki ili preterano zahtevni za dete, ili se potpuno ignorišu njegove želje i afiniteti, ili im se pak potpuno nekritično uvek izlazi u susret.

Ako je cilj preterano lak, dete neće biti motivisano i neće osećati zadovoljstvo kada ga ostvari, a ako je pretežak, misliće o sebi da je glupo, nesposobno i neuspešno. Ako ignorišemo njegove želje ili afinitete, dete će prvo pokušati da se pobuni, a onda će naučiti da one nisu važne, pa ih neće uzimati u obzir i biti hronično nezadovoljno, a moguće da će zaključiti ni da ono samo nije važno. A ako pak uvek izlazimo u susret detetovim željama, razmazićemo ga i nećemo ga naučiti da mora poštovati granice i da se mora podrediti.

Recimo da umesto smernica počinju da postavljaju pravila, do čega to može da dovede kod deteta, do ignorisanja ili pobune…?

– Može dovesti i do ignorisanja i do pobune i do apatije, u svakom slučaju će dovesti ili do nesaradnje ili će dete svesno ili nesvesno, otvoreno ili indirektno sabotirati aktivnost, ili će za nju biti  nezainteresovano. Na kraju će većina dece prihvatiti pravila, ali će to dovesti do toga da i dalje u životu samo poštuju pravila a zanemaruju sebe i svoje želje, umesto da uspostave neophodan balans između ova dva.

Kako to izbeći?

– Uspešni roditelji će bezuslovno voleti dete i postavljati mu uslove pod kojima može ostvariti privilegije. Dakle, dete će imati ljubav koja mu je potrebna za pravilan rast i razvoj i imaće tačno definisane uslove i uputstva šta i kako treba da se ponaša da bi ostvarilo privilegije u smislu nagrada i šta da ne radi kako bi izbeglo kaznu, što će kasnije internalizovati kao vrednosti kojih će se kasnije u životu držati i neće mu biti potreban neko spolja da ga „reguliše“ već će to osoba raditi sama sebi: odnosno bezuslovno će sebe voleti i poštovati, hvaliće i nagrađivaće sebe za dobra i kritikovati i ispravljati loša ponašanja i postavljati sebi ciljeve u skladu sa svojim vrednostima i željama i biti u mogućnosti da ih ostvari, zbog čega će biti zadovoljna.

Na koji način će mu to pomoći kasnije u životu da bude uspešno i kada se suoči sa neuspehom?

– Ako je dete naučilo da se samo motiviše, da uzima u obzir svoje želje i sposobnosti, te da postavlja ciljeve u „zonu narednog razvoja“, da radi uporno i da ne odustaje zbog prepreka, ali i da realno proceni kada ipak treba odustati, jer nema svrhe, da je u redu grešiti, da to ne znači da je glupo i nesposobno, već da je greška prilika da nešto novo nauči, da napreduje, da sebe hvali i tokom procesa i kada postigne cilj, da u tome uživa i da bude u „toku“, da odmeri vreme za zabavu, odmor i rad, da zna da kritikuje svoje ponašanje, a da sebe podrži kao osobu i da u svemu tome bude realno i zadovoljno, izrašće u uspešnu osobu.

Postali smo zli i malodušni

Aleksandra Bubera Članci i tekstovi , , , , , , , , , 0 Comment

N.Ž.R, Blic, 28.03.2010.

Koliko puta ste došli u situaciju, ili barem zamišljali, da osobi iz neposrednog okruženja saspete u lice: „Ti si loš čovek! Zao, prevrtljiv, zajedljiv!“ Verovatno se neki u takvoj situaciji nađu i više puta tokom dana. To je, kažu, „ljudski“, kao i to da ljudi čine loše stvari. Ipak, bez obzira na to što postoje zla dela, psihoterapeuti poručuju – ne postoji podela na loše i dobre ljude.

Većina bi konstatovala da loša dela čine upravo loši ljudi i zaista je teško poverovati da uopšte može da bude drugačije.

– Ne postoje dobri ili loši ljudi. Loše ponašanje je nešto što je ljudski, iako nije u redu. Nikad vam niko neće reći sa ponosom „ja sam zao“, osim ako nije satanista. Većina ljudi kada loše postupa smatra da to čini iz pravednih razloga. Na taj način osoba kažnjava one za koje misli da su zle, koje su njoj ili njenoj dragoj osobi nešto nažao učinile – kaže psihoterapeut Aleksandra Bubera.

Zoran Milivojević, naš poznati psihoterapeut, smatra da je crno-bela predstava o tome da su neki ljudi jednostavno „zli“, a drugi „dobri“ primitivna i infantilna. Takva predstava se sreće kod dece i onih odraslih koji nedovoljno razumeju ljudsku psihologiju.

– Verovanje u zlo održava zlo. Sam koncept zla dovodi to toga da se čini zlo u ime dobra. Gotovo niko ne smatra za sebe da je zao: „pakao, to su drugi!” – kaže Milivojević.

Prema njegovim rečima, potrebno je jasno razlikovati ponašanje od osobe:

– Jedno je zao postupak – zločin, a sasvim je drugo osoba koja ga je počinila. I u Bibliji je zapisano „Mrzim greh, a ne grešnika”. Takođe je važna sposobnost razumevanja drugih ljudi, odnosno empatija, i njihove logike koja dovodi do zlih postupaka. Neutralizacija „zla” će pre nastati promenom logike koja je dovela do zlih postupaka, nego uništavanjem ljudi koji je zastupaju. Pa ipak, mnogi zadržavaju dečje gledanje na svet i druge ljude, pa i kao odrasli nastavljaju da svet posmatraju u crno-belim predstavama o zlim i dobrim ljudima.

Da komšiji crkne krava

Ako je zaista tako, šta je onda s onima koji namerno spletkare, „zabijaju nož u leđa“, šire neistine kako bi diskreditovali one koji im, ako ništa drugo, jednostavno nisu simpatični.

– Tu se radi ili o tome da osoba smatra da je taj neko zaslužio da se prema njemu tako postupa, ili mu jednostavno zavidi – kaže Bubera, dodajući da ima tu i iskrivljenih vrednosti i nerealnih pogleda na svet.

Tu dolazimo do domaćeg „specijaliteta“ – „da komšiji crkne krava“. Kako objašnjava Bubera, postoji konstruktivna i destruktivna zavist: Vidim da je komšija kupio kravu, sad ću i ja da radim i zaradim za dve krave! Ovaj će da kaže „vidi ti njega, sad ću ja da radim još više i da kupim tri krave“… To je konstruktivna zavist i tako svi idu napred. Destruktivna zavist je kad moj komšija kupi kravu, a ja ne mogu – e da Bog da da mu crkne krava, pa da budemo jednaki, odnosno da i njemu bude jednako loše kao i meni! Ovakva zavist je veoma loša za celo društvo, jer tako svi nazaduju.

„Stradanje“ nedužne životinje tako je postalo zaštitni znak ovdašnjeg mentaliteta. Gore od ovoga može da bude samo još to da drugom čoveku želimo smrt. A ni to nam nije strano.

Skoči, pa da se razilazimo

Pre godinu dana Beograđani su bili šokirani reakcijom pojedinih sugrađana koji su „bodrili“ mladića samoubicu da „skoči već jednom“ jer je zbog njega most bio blokiran satima u oba pravca. „Dajte, bre, meni da mu priđem, ja ću da ga gurnem, kasnim sat vremena!”, jedna je od reakcija građana koje su mediji preneli. Neki su čak nesreću mladića koristili za zabavu, snimajući ga kamerom na mobilnom telefonu. Vrhunac odsustva saosećanja pokazala je majka koja je iz automobila izvela svoja dva deteta i namestila ih da se zagrle, kako bi na fotografiji ovekovečila taj trenutak – sa mladićem koji na ivici mosta želi sebi da oduzme život!

Aleksandra Bubera smatra da ovaj primer ilustruje apsolutno nerazumevanje i odsustvo saosećanja (empatije) za probleme drugih.

– Pretpostavljam da su ti nervozni vozači mislili nešto u stilu: “Šta sad tu glumiš. Nema tu hoćeš-nećeš da živiš… Naravno da hoćeš, batali to i pusti me da prođem, žurim kući, imam puno obaveza.“ Mi smo, sticajem raznih okolnosti, navikli da gledamo samo kako ćemo da preživimo, u tolikoj meri, da ne stižemo da obraćamo pažnju na druge – smatra Bubera.

Emocije, šta je to?

Tu dolazimo do pitanja emocionalne inteligencije (EQ), pojma koji se pojavio 1990. godine kada su psiholozi Džon Majer i Piter Salovej objavili tekst pod nazivom „Emocionalna inteligencija“, a svoju svetsku afirmaciju doživeo je 1995. godine kada je Danijel Goleman objavio bestseler s istim naslovom.

Jednostavno rečeno, emocionalna inteligencija je sposobnost prepoznavanja osećaja, razumevanja, sposobnosti kontrolisanja i upotrebe za izražavanje misli.

Golemanova knjiga prevedena je i na naš jezik i stekla je veliku popularnost na ovim prostorima, ali emocionalna pismenost kod nas nije pojam koji se često spominje, a još manje primenjuje.

– Ako bih morala da kažem koliko smo emocionalno inteligentni i kada bismo zamislili da postoji skala koja to meri – od jedan do sto, mi smo negde na polovini – kaže Aleksandra Bubera.

Zašto smo tako malo emotivni kao narod? Naša sagovornica nudi nekoliko objašnjenja:

– Stalno smo u zoni preživljavanja, a ne komfora – česti ratovi, krize, previranja, neizvesnost… Ljudi su naučili da se bore za lične i osnovne životne potrebe svoje porodice i nisu imali kada da se bave svojim emocijama, unutrašnjim konfliktima, međuljudskim odnosima. Tipično je razmišljanje „nije bitno što mi je teško, moram da guram” ili „pa i našim precima je bilo teško, pa što sad da mi pravimo frku oko nekih beznačajnih stvari, nekih tamo osećanja”.

Drugo, objašnjava Bubera, u našem narodu je veoma prisutan drajver “budi jak”. Drajveri su takozvani „okrutni goniči”. To je nešto poput uslova za koji nesvesno smatramo da moramo da ga ispunimo da bismo bili u redu, a takav zaključak smo doneli rano u detinjstvu posmatrajući svet i slušajući poruke naših roditelja i okoline.

Ćuti i trpi

– To su osobe koje mogu svašta da pretrpe, da izdrže bol, ne pokazuju emocije, možete da ih mučite, one će da ćute, trpe i pretrpe. Mogu da preživljavaju u zaista minimalnim i lošim uslovima života. Zato oni nemaju razumevanja za ljude koji drugačije razmišljaju, osećaju i vrednuju, smatraju da su njihovi problemi banalni ili ih tretiraju kao razmažene osobe – „ja bi’ sve to na njivu da kopa, pa da vide šta je prava muka, a ne tu da izmišljaju neke kao probleme” – priča Bubera.

Empatija – sposobnost da razumemo kako se druga osoba oseća sa svojom logikom u situaciji u kojoj se zatekla, kao i društvena odgovornost, odnosno svest o doprinosu za opšte dobro, pojmovi su u sklopu EQ sa kojima takođe loše stojimo.

– Nisu nas učili da razumemo ni same sebe, a kamoli druge. Opšta ljudska premisa je da mislimo da svi ljudi razmišljaju isto kao mi. To se vidi i na primeru vozača i mladića sa mosta – „šta, on hoće da se ubije, meni to u životu ne bi palo na pamet“. Osim toga, nekako smo se odrodili i udaljili, jer smo „apsorbovani sobom“. Što se tiče društvene odgovornosti, skloni smo tome da gledamo samo sebe i svoje interese. Mnogi tako ne vide da je neki opšti interes zapravo i njihov lični. Pretpostavljam da to ima korene i u tome što je kod nas vrlo često taj „opšti“ interes bio u stvari samo u interesu elite. Dakle, ima i nepoverenja i razočaranja – smatra Bubera.

Deca bez podrške

S obzirom na to kakva je situacija kod odraslih, ne čudi činjenica da su nam i deca nedovoljno emocionalno pismena. Prema rečima Maje Vračar, pedagoga u Tehničkoj školi „Drvo art” i člana Pedagoškog društva Srbije, emocionalno opismenjavanje kod dece niko ne neguje.

– Roditelji su preoukupirani svakodnevnim obavezama, školu posete nekoliko puta godišnje i jedino što ih zanima su ocene i izostanci. Prvo interesovanje za to kakve emocionalne veštine poseduju sačeka ih tek kada treba da se zaposle, kroz testove ličnosti koje kompanije danas sve češće praktikuju kada otvaraju konkurse za nova radna mesta – kaže Maja Vračar.

Zato je, dodaje ona, naročito važno raditi s roditeljima koji bi, osim pitanja „šta ste danas radili iz matematike”, trebalo da saznaju i to kako se dete provelo u školi, da li se dobro slaže s vršnjacima, da li ga nešto tišti, brine i slično.

– Roditelji ih to skoro i ne pitaju, a upravo su to ključne odrednice za postizanje dobrog uspeha u školi. Deci manjka samopouzdanje jer nemaju podsticaj u porodici. Osim toga, okruženje je uglavnom surovo i veoma je teško snaći se, a problem s prihvatanjem i diskriminacijom naročito zadaje muke adolescentima. U tom periodu, uspeh im je totalno nebitan u odnosu na to prihvatanje vršnjaka. Da su emocionalno pismeni, mnogo bi se bolje izborili sa svim problemima – kaže Maja Vračar.

To se pokazalo kroz brojne seminare, edukacije i radionice o sprečavanju nasilja u školama, empatiji, veštinama komunikacije i slično, a u kojima je naša sagovornica učestvovala. Posle ovih projekata kod dece je primećeno smanjenje agresije, naučila su da kontrolišu bes, kako da spoznaju sebe i svoje potrebe i da saosećaju s drugima. Deci se povećalo samopouzdanje, što je rezultiralo većom spremnošću da pomognu i razumeju druge.

Truli brakovi

Od sveopšteg nerazumevanja i bezosećajnosti, neminovno dolazimo i do pitanja kako sve to utiče na brak, a već je uveliko poznato da se svaki peti završi razvodom.

Lidija Filipovski, klinički psiholog, porodični i bračni psihoteraput u Savetovalištu za brak i porodicu pri Gradskom centru za socijalni rad, kaže da kada parovima nedostaju emocionalne veštine, onda se to najpre odrazi na partnersku komunikaciju, na sposobnost da uspešno razrešavaju probleme i konstruktivno izađu na kraj sa svojim razlikama.

– Osnovne veštine koje partneri treba da nauče su samokontrola, kao i sposobnost da se sasluša drugi. Veoma je važna i sposobnost napuštanja svog gledišta i sagledavanja problema iz perspektive partnera, odnosno da možemo da osećamo ono što partner oseća – kaže Lidija Filipovski.

Ona dodaje da parovi koji znaju „zdravo“ da se svađaju umeju da smanje napetost tokom rasprave ili sukoba i imaju razvijenu neagresivnu komunikaciju koja podrazumeva, pre svega, poštovanje partnera.

To znači da zamerke koje imaju ne izražavaju kroz optuživanje i omalovažavanje ličnosti, već kritikovanje konkretnog dela. Nije „glup si“, već „mislim da taj tvoj postupak u ovom slučaju nije bio previše pametan“. Upravo ovaj princip je veoma važan kada su u pitanju deca, jer čuva njihovo samopouzdanje.

Prema rečima Lidije Filipovski, hronični, dugogodišnji nekonstruktivni sukobi i posebno neprimereni izlivi besa i ljutnje mogu da budu veoma toksični za celu porodicu, a posebno za decu koja su često direktni ili indirektni svedoci takvih odnosa.

To je možda i najveća posledica jer su takva deca u velikom riziku da ponove isti model ponašanja i u svojim vezama, pa ih tako prenesu i na sledeće generacije. Idealno da nastavimo da se vrtimo u krugu loših međuljudskih odnosa, nerazumevanja, nepoštovanja i nebrige.

Deset zapovesti emocionalne inteligencije

1. Neka ljubav bude središte vašeg emocionalnog života. EQ u čijem središtu se nalazi ljubav daje moć svima koje dotakne.

2. EQ zahteva da ne lažete niti prećutkujete. Nemojte lagati, osim ako nije u pitanju sigurnost vaš i vaših bližnjih.

3. Zauzmite se za svoje osećanja i želje. Ako to ne uradite vi, niko drugi neće.

4. Emocionalna pismenost zahteva da ne igrate igre moći s drugima. Čvrsto, ali sa mnogo obzira, tražite ono što želite sve dok ne budete zadovoljni.

5. Ne dozvolite da neko igra igru moći sa vama. Ljubazno, ali čvrsto odbijte da uradite nešto što iz svoje slobodne volje ne želite.

6. Tuđe ideje, osećanja i želje poštujte kao svoje. Poštovati ideju ne znači da joj se mora podrediti.

7. Izvinite se i ispravite svoje greške. Ništa više neće doprineti vašem razvoju.

8. Ne prihvatajte lažna izvinjenja, onda je bolje uopšte ih ne dobiti.

9. Jednako volite sebe, druge i istinu. Nikada nemojte žrtvovati jedno zarad drugog.

10. Sledite ove zapovesti najbolje što možete. Na kraju krajeva, nisu uklesane u kamenu.

Iz knjige „Školovanje srca“

Izvor: Blic

Vaspitanje i društveni život dece

Aleksandra Bubera Članci i tekstovi , , , , , , , , , , , , 0 Comment

Aleksandra Bubera

Intervju sa novinarom Marijanom Ilićem objavljen u skraćenoj verziji u Blicu 14.7.2011.

Kao prvo koliko je bitno dobro vaspitanje za društveni život deteta na duge staze?

– Dobro vaspitanje je od ključnog značaja za budućnost deteta. Ono što dete „ponese iz kuće”, bilo da su to pozitivne ili negativne poruke, vaspitanje i navike, mnogo više određuje kako će se ono snaći u životu, nego njegov genetski dat temperament i potencijal. To ne znači da od deteta koje se rodilo sa, na primer, mentalnom insuficijencijom možete napraviti „vunderkinda”, ali znači da od svakog deteta koje se rodilo barem prosečno možete napraviti osobu koja će se dobro snalaziti u ljudskom društvu.

Mudar roditelj će dobro proceniti potencijal svog deteta i maksimalno ga podržati za detetovo dobro. To znači da neće smatrati prosečno dete genijalcem i pokušavati da ga natera da po svaku cenu bude najbolji u svemu, i isto tako znači da neće to isto dete vređati i ponižavati govoreći mu da je glupo i nesposobno.

Kako biti mudar roditelj, ukoliko sami nismo imali dobar model prilikom odrastanja, je nešto što se može naučiti čitajući lako dostupnu literaturu i savetujući se sa poznanicima koji imaju uspešnu i zadovoljnu decu, ili sa stručnjacima koji se time bave, ići na kurseve roditeljstva slično.

Prvi zadatak roditelja je da sami budu realni i da nauče svoju decu tome istome, jer će onda ona imati realnu sliku sebe, drugih, sveta i okolnosti i koristiti je kao tačnu mapu za pravilnu orijentaciju u životu i društvu.

Da li očekivanja i pravila koja postavljamo deci treba da budu potkrepljene ličnim primerom? Odnosno ako od deteta tražite da se ponaša pristojno, a sami vređate nekoga u afektu, ogovarate ili tome slično, kakav to utisak ostavlja na dete i koje su posledice?

– Da. Deca su veoma radoznala i dobro zapažaju. I, ako im govorite jedno, a radite drugo, najverovatnije je da će oponašati ono što radite, a ne ono što im govorite, jer je postupak uvek upečatljivija poruka od izgovorene reči. Postupak sa sobom nosi i emocionalnu komponentu, sliku, govor tela, ceo „film na određenu tematsku celinu”. To je ono što se pamti i usvaja.

Dete može biti zbunjeno očitim neskladom između izrečenih poruka i sasvim suprotnog ponašanja, i u pokušaju adaptacije roditelju, nekada će pokušati da se ponašaju na oba načina, ali najverovatnije je da će na kraju usvojiti ono što je upečatljivije – postupke, dakle.

Koliko decu dovodi „do ludila” kada u društvu roditelji počnu da se šale na račun simpatije ili nečega privatnog i da li to treba izbeći?

– Šaliti se na račun neke osobe ili postupka u prevodu znači začikavati, a na žalost često u praksi to podrazumeva i ismevanje.

Deca do sedme godine su posebno osetljiva na to, jer većinom još ne razlikuju sebe od svog ponašanja. To znači da ako se odrasli šale ističući neki događaj u kome se dete ponašalo „smotano” ili „detinjasto”, da će dete najverovatnije shvatiti da je ono smotano ili detinjasto, da ga roditelji smatraju glupim ili nesposobnim, osećaće stid, a stid je vrlo neprijatno osećanje koje „udara” na vrednost deteta.

Pogotovo je loše ako se odrasli šale s nečim što je detetu važno i što im je reklo u poverenju. Tada će se dete osetiti izneverenim i sledeći put će se teže odlučiti da odraslima poveri neke stvari, koje je bitno da im poveri, jer samo nema dovoljno informacija i iskustva da se u takvim situacijama postavi. Ako doživi takvu neprijatnost, ili će prestati da sa roditeljima deli takve informacije, ili će se ponašati buntovno, a to znači u inat roditeljskim zahtevima i uputstvima, često i na sopstvenu štetu.

Roditelj bi trebalo da bude u stanju da kada se sa detetom dogovori da je nešto rečeno u poverenju, to tako i ostane. Čak i ako nije dogovoreno, roditelj uvek može pitati dete da li je to nešto o čemu ne bi volelo da se pred drugima priča. Naravno, roditelj treba da pravilno proceni, kada je u vaspitne svrhe dobro govoriti pred drugima stvari koje su detetu neprijatne. Na primer, ako je nešto ukralo, potrebno je da dete ukradeno vrati, nadoknadi štetu i izvini se, ma koliko da mu je to neprijatno, jer će ga upravo ta velika neprijatnost naterati da tako šta ubuduće ne radi, jer zna šta ga čeka.

Ako imamo stidljivo dete kako da mu pomognemo da postane društvenije na nenapadan način? Kolika je greška biti napadan i insistirati na velikoj žurci ili da ga „guramo” u neko društvo? Da li tako postižemo kontraefekat?

– Stid je infantilno osećanje, odnosno, kada se neko stidi, on se u stvari boji da će biti kritikovan, ismejan ili odbačen od nekog autoriteta ili grupe koja mu je važna i da će osećati da je zbog toga bezvredan.

Ako stidljivo dete gurnete bez pripreme u veliko društvo ili javni nastup, to će za njega biti preplavljujuće. Preplavljivanje strahom ima dva ishoda: ili će dete biti potuno paralisano, ili će eventualno prevazići stid i početi da se ponaša sigurnije. Što je dete manje i nepripremljenije, prvi ishod je verovatniji.

Tako da preporučujem, ukoliko je dete stidljivo, da ga hrabrite, pohvalite njega i njegove postupke, razgovarate s njim, navedete primere kako su ljudi prevazilazili slične situacije. Dobro je da saznate da li je dete motivisano i čime, da bi uopšte krenulo da sebe stavlja u ovako neprijatnu situaciju. A motivi su često druženje, prihvatanje, pohvale od strane autoriteta. Kada ste došli do motiva, ili sami motivisali dete, onda u dogovoru s njim počnite da ga postepeno uvodite od najmanje stresne situacije, ka onim stresnijim.

Važno je da dete zna da nije kraj sveta ako mu odmah ne pođe za rukom, da zna da ima mogućnost da ponavlja istu situaciju dokle god je ne savlada, da može odustati ako mu je trenutno preteško i da će roditelj biti tu za njega da ga uteši i ohrabri, ali i da će biti čvrsto uveren da dete to može i da će mu pomoći da to reši, pre ili kasnije, i da neće odustati dokle god se situacija ne savlda, jer je to dobro za dete na duže staze. Posle svake savladane prepreke, obavezno ga nagradite primereno i zajedno se tome radujte, uživajte u pobedi, predahnite dovoljno dugo, a zatim – krenite dalje ka cilju.

Koliko je prevelika pospustljivost roditelja loša po razvijanje društvenih navika deteta, na koji način i kako to sprečiti?

– Ako su roditelji previše popustljivi, dete će biti razmaženo. Dakle, i ubuduće će se ponašati previše popustljivo prema sebi, ne poštujući društvene, a na žalost ponekada i zakonske norme, gledaće samo sebe i svoje interese, a prema drugim ljudima neće imati dovoljno obzira.

Jedini način da se to spreči jeste da dete pored dovoljne količine bezuslovne ljubavi, pohvala i nagrada, ima i primerenu količinu discipline, zahteva i kazni.

U poslednje vreme je i kod nas na žalost veoma prisutan trend da se vrše razni pritisci na javnost i zakonodavstvo da se roditeljima oduzme moć da vaspitaju svoju decu primenom primerene kazne.

Kažnjavanja je deo disciplinovanja, koje je deo vaspitavanja. A formula dobrog vaspitanja = ljubav + disciplinovanje.“

Neophodno je da roditelj ima širok repertoar  pohvala, nagrada i kazni, da bi dete usvojilo i shvatilo šta se sme, a šta se ne sme, šta je dobro, a šta je loše, da bi bilo socijalizovano u dovoljnoj meri.

Ovo je potkrepljeno brojnim istraživanjima koja su upoređivala decu i države gde je primenjivano popustljivo i vaspitanje uz disciplinu. Rezultat je uvek isti – deca i društva u kojima je uz ljubav primenjivana diciplina uspešnija su i zadovoljnija od razmažene dece.

Koliko je bitno da se roditelji ne dodvoravaju detetu već da ne zaborave da su oni ipak roditelji koji moraju da postavljaju granice, a ne da budu detetovi najbolji prijatelji?

– Roditelji su roditelji, a ne drugovi i drugarice detetu. To je loše i za roditelja i za dete, jer se brkaju uloge. Neko ko je u ulozi drugarice, ne može sprovesti sve ono što je roditeljska dužnost, kao ni što neko ko je u ulozi roditelja, ne može sprovesti sve ono što je detetu od prijateljstva potrebno. Roditelji imaju različiti nivo moći u odnosu na dete, i objektivno i psihološki, dok su dete i drugovi na istom nivou.

Sa druge strane, ako se dete sa roditeljima oseća kao da je u vojnoj školi koliko velika doza strogoće utiče na njega? Pri tom mislim i na skoro potpunu zabranu izlazaka, tačno vraćanje na vreme posle škole kući, zabranu spavanja kod prijatelja. U isto vreme ima i roditelja koji žele potpuno da kontrolišu detetovo vreme, pa im tako određuju tačnu satnicu – od toliko do toliko si u školi, onda možeš sat vremena kod druga, pa tačno kući u 7 da radiš domaći do 9, večera, pa spavanje…

– Naravno da nijedan ekstrem u vaspitanju nije dobar, kao što ne možemo prepustiti deci vođstvo u porodici, tako nije dobro ni da ona nemaju pravo glasa, mišljenja, izbora i da moraju bespogovorno da se pokoravaju svakoj roditeljskoj zamisli. Potrebno je da dete nauči da se podredi roditelju kao onom ko vodi porodicu.

Ali ako se samo bude podređivalo, neće ni kada odraste imati svoje mišljenje, zanemarivaće svoje želje uvek u korist drugih i biće u najmanju ruku nezadovoljno, čak i ako bude jako uspešno. Potiskivaće sve svoje i često „izgubiti sebe“ u korist toga da udovolji drugima. Tada će to dete biti presocijalizovano.

Presocijalizovana društva su ona društva u kojima imamo najviše samoubistava. Istraživanja i praksa su pokazala interesantne rezultate, koji su i logični: čak i pored ovakvih mogućih ishoda, uvek je bolje malo više, nego malo manje discipline. Jer, osoba koja ima viška discipline može se naučiti da sebi da više slobode.

Osoba koja ima manjka discipline, nema motiv i često ne želi sebi da je nameće, jer joj je mnogo prijatnije bez, nego sa disciplinom i pravilima.

Drugi set istraživanja pokazuje da je najbolje ako se u porodici zna da je roditelj vođa, a da se od deteta očekuje da usvoji i poštuje pravila i disciplinu, ali takođe i da se od deteta očekuje i podržava da ima svoje mišljenje, da zastupa svoje stavove, da ima svoje sasvim originalne ideje, da ga se pita za njegove želje, da učestvuje u donošenju odluka, ali, da će ipak na kraju biti onako kako roditelj kaže, barem dok dete ne stasa dovoljno da ima informacije, znanje, iskustvo i veštine da ih sasvim samostalno donosi.

Svi roditelji znaju da je vaspitanje dece najteži zadatak u životu i da često izgleda kao da pokušavate da prođete između Scile i Haribde – prestrogog i prepopustljivog načina vaspitanja. Recept je da budete realni, dosledni, strogi kada je neophodno i da mnogo volite svoje dete i da mu to i pokazujete i govorite svo ostalo vreme.

Da li na decu utiče prevelika strogoća što se tiče higijene? Pri tom mislim na „sterilisanje” prostorija, terati dete i njegove prijatelje da se obavezno izuvaju, ništa ne pipaju „prljavim” rukama i slično. Kako to utiče na to kako se dete oseća, i na njegovo druženje sa vršnjacima?

– Ukoliko roditelj preterano insistira na higijeni, dete ima velike šanse da postane opsesivno po tom pitanju, nekada do te mere da može razviti fobično-kompulzivno ili anksiozno-kompluzivno ponašanje, poremećaj, ili opsesivni poremećaj ličnosti. Ako mislite da ovo zvuči preterano, sledi objašnjenje.

Roditelj koji toliko insistira na higijeni i redu da sve mora biti poslagano i sterilisano, često je i sam opsesivan ili uplašen za svoje dete, a često i jedno i drugo. Često će praviti dramu oko sitnica u vezi sa higijenom, i često će prezaštićavati dete. Dete koje je vaspitano ovako i samo će pridavati preveliki značaj ovome, a ako je uz to bilo i prezaštićavano, to znači da mu se nije u dovoljnoj meri dozvoljavalo da se „oproba i dokaže svoje sposobnosti”, što će dovesti do toga da ono ne zna svoje sposobnosti ili ne veruje u njih, ili oba. A to dovodi do daljeg učvršćivanja ovakvog ponašanja ili čak razvoja poremećaja.

Mislim da se u današnje vreme i sa svim ovim preteruje, mediji su puni reklama za antibakterijske preparate, sapune, vlažne maramice, istrebljivače virusa, prašine, sterilizatore ovoga i onoga.

Moje lično mišljenje je da se često tu radi o trgovini roditeljskim strahom za ono što im je najvažnije, a to su njihova deca. Kad god „pritisnete dugmić za strah”, rezultati su zagarantovani i marketinški stručnjaci to dobro znaju.

A medicina, kao i narod takođe znaju da i u ovom treba imati meru. Čistoća  i urednost su potrebni, ali isto tako i izlaganje uobičajenim antigenima u umerenoj meri, da bi ih organizam upoznao, stekao otpornost na njih i kasnije, kada jednom više ne bude mame, tate i sterilisanog prostora, bio u stanju da se od njih sam odbrani.

Kako na dete utiče odbijanje roditelja da prihvati i dopusti detetu bilo šta što je „moderno” i novo jer smatra da je to sve loše?

– Ukoliko je roditelj striktan i neselektivan u proglašavanju svega što je novo odmah i bez daljeg informisanja kao lošeg, onda je takav roditelj nerealan i tera svoje dete da živi u prošlosti, a ne u sadašnjosti. Tako se može živeti jedino izolovano od sveta i vremena.

Svima je poznat primer zajednice Amiša u Americi, mada i kod nas postoje zajednice koje žive po sličnim principima. I njima je dobro u njihovoj zajednici, ali kada dođu u dodir sa ljudima van svoje zajednice, zbunjeni su i jedni i drugi, a na žalost, često se takav susret, zbog neinformisanosti, nerazumevanja i podsmeha ne završava baš dobro. U blažem slučaju, ako ne pratite barem sa strane i nemate ideju šta se dešava, bićete neshvaćeni i neprihvaćeni. Ne kažem da treba da budemo prihvaćeni i shvaćeni po svaku cenu, ali neka mera adaptacije i informisanosti je ipak potrebna, kako bismo mogli da se razumemo.

Iako je u savremenom svetu previše novih stvari u jedinici vremena, nisu sve one neophodno loše.

Zato roditelji treba da se informišu o novotarijama, pre nego što donesu zaključak da li su one dobre ili loše uopšte, kao i za njihovu porodicu i dete. Promena i kretanje su suština života, s merom, naravno i poštujući opšte principe prirode i humanosti.

Koliko stalna kritika može da deprimira dete, recimo kako se oblači?

– Ako roditelj stalno samo kritikuje dete za sve, i to neselektivno, pogotovo ako su to poruke upućene na njega kao na osobu, a ne na ponašanje, to je izrazito štetno, jer srozava detetovo samopouzdanje, osećaj vrednosti i voljenosti i doprinosi lošoj slici deteta o samome sebi, što vodi osećanju niže vrednosti pa sve do samoprezira koji je u osnovi velikog broja depresivnih poremećaja. Dakle ponavljam i naglašavam: ako kritikujući dete ne pravimo razliku između njega i njegovog ponašanja, to je izrazito loše.

Na primer, sasvim je uredu reći nešto kao: „Ne razumem kako jedno tako pametno dete može da napravi takvu glupost“,  a izrazito loše je reći: „Glupane, vidi šta si uradio!“.

Zabranjivanje da se druži sa određenim vršnjacima jer se roditelju ne sviđaju odnosno ne ispunjavaju njihove kriterijume?

– Zabrana bez objašnjenja je zabrana koja će izazvati ili bunt, pa će dete iz inata da radi baš ono što mu zabranjuju, ili će se odreći svojih želja i biti neserećno.

Ali, ako roditelj ima objektivne razloge za takav postupak, neophodno je da sa detetom razgovara o tome. „Objektivni razlozi“ moraju biti utemeljeni u realnosti, a ne na „snobovskim“ ili nekim drugim, iskrivljenim kriterijumima. Ako već objektivan razlog zaista postoji, bolje je da detetu postavljate pitanja, koja će dovesti da dete samo zaključi da je za njega druženje sa određenom osobom loše i to tačno zbog čega, jer se tako uključuje detetov proces mišljenja, što ostavlja trajniji efekat. Bolje nego da mu se samo „izdeklemuje manifest o nepodobnosti“ i „izruči zahtev o isključivanju“ iz detetovog kruga prijatelja , što može, a ne mora imati efekat…ili kontraefekat.

Prisluškivanje razgovora, sa negativnim kometarima, tipa šta je trebalo da kaže?

– Ne treba prisluškivati razgovore deteta! Možete ih slušati, ako se unapred dogovorite sa detetom, a to će verovatno biti slučaj ako zajedno sa detetom procenite da mu je i inače potreban savet kako da postupi u određenoj situaciji.

Jedini izuzetak od ovog pravila je ako roditelj opravdano sumnja da se dešava nešto gde treba da interveniše, a dete mu to nije reklo zbog straha od posledica od osobe s kojom priča ili od roditelja, ili iz želje da ga slaže ili izmanipuliše na neki drugi način, štetan za dete.

Ukoliko imate dobar odnos sa detetom i ono može da vam se poveri bez osuđivanja, jer zna da će od vas dobiti prihvatanje i dobar savet, ionako će vam samo reći sve što je važno da znate. Što znači, ne baš SVE, i to je u redu.

Ako dete ima problema u sklapanju prijateljstava da li ga treba pustiti da se samo sa svime izbori ili mu ipak treba nekako pomoći i koji je pravi način za to?

– I opet, ukoliko imate dobar odnos sa detetom znaćete da ima problema u ovoj sferi, što znači da možete sa detetom porazgovarati, ohrabriti ga i dati mu savet, ili još bolje, navesti neki primer kako ste vi ili neko od rodbine ili prijatelja rešavali slične probleme. Možete ponuditi svoju pomoć, ali naglasite da se nećete mešati, ukoliko vam to dete ne bude tražilo. Sem naravno, ako ne procenite da ga to ugrožava, recimo, ako trpi nasilje od strane vršnjaka, ili slično.

Depresija i bipolarni afektivni poremećaj

Aleksandra Bubera Članci i tekstovi , , , , , , , , , 0 Comment

Aleksandra Bubera

Intervju sa Vesnom Marić Brajković, čija je skraćena verzija objavljena u Blicu 21.8.2011.

Koji su simptomi depresije? Kad zapravo možemo da kažemo da smo u depresiji? To nije baš svako stanje nezadovoljstva….

– Depresija se kvalitativno i kvantitativno razlikuje od toga kada smo nezadovoljni.

Kada smo nečime nezadovoljni, to nas motiviše da preduzmemo one korake koji će dovesti do toga da promenimo one stvari koje nas čine nezadovoljnim, ili ukoliko je to nešto nepromenljivo da to prihvatimo, ili ukoliko je moguće da se iz te situacije ili mesta sklonimo.

Kada je depresivna, osoba oseća da su stvari nepromenljive ili/i da nema snage da ih promeni, a često sebe optužuje, ili da je kriva za nastalu situaciju, ili oseća da je ona nedovoljno vredna i zbog toga sebe prezire, ili  misli da je loša i sebe mrzi.

Ukupno uzev, osoba je depresivna kada proceni da ona takva kakva jeste u svetu takvom kakav jeste ne može nikada ispuniti neke svoje najvažnije želje u skladu sa svojim postojećim sistemom vrednosti.

Takođe, postoje i depresije koje počinju nekim velikim emotivnim gubitkom i u tom slučaju se osoba ne prilagođava na gubitak normalnim tugovanjem tj. da razveže i dezinvestira sebe od važne osobe ili nečega što joj je jako važno i tako „krene dalje“, već  se ovim procesom i dalje „drži“ za nešto čega više nema i tako živi u prošlosti umesto da se bolje prilagodi novonastaloj situaciji i sebe pripremi za budućnost i nove mogućnosti. Ovaj slučaj se i dalje uklapa u gore navedenu definiciju.

Dakle “uslov” za depresiju jeste loša procena ili sebe, ili drugih, ili sveta, ili dva ili sva tri od navedenog.

Simptomi depresije su: depresivno raspoloženje – što je veoma različito od ravnodušnosti, jer je to intenzivno afektivno stanje patnje, zatim smanjenje energije, gubitak interesovanja i zadovoljstva, povećana zamorljivost, često i kod malih napora koji su pre osobi bili uobičajeni.

Zatim oštećena koncentracija i pažnja, smanjeno samopouzdanje i samopoštovanje, osećanje krivice i bezvrednosti, sumoran i pesimističan pogled na budućnost. Obično su poremećeni san (nesanica ili previše spavanja) i apetit (najčešće snižen, ali nekada može biti i povišen), nekada postoje ideje o samopovređivanju ili samoubistvu. Nekada ove ideje i nisu osvešćene, ali se osoba često slučajno povređuje ili sebe dovodi u situacije da bude povređena ili ubijena.

Takođe su često prisutni gubitak zadovoljstva u aktivnostima u kojima je osoba ranije uživala, nedostatak „životne radosti“, buđenje dva ili više sati ujutro ranije nego što je to uobičajeno za osobu. Depresija je obično gora ujutro, a kasnije je osobi lakše, a zatim tu je i gubitak telesne težine, mada je ponekad prisutan i dobitak na istoj, gubitak zainteresovanosti za seksualne aktivnosti, kao i anksioznost. Često je prisutna i izmenjena aktivnost: osobu ne drži mesto, nervozna je ili na drugi način agitirana, ili je pak preterano mirna, nekada čak do toga da ima utisak da ne može ustati iz kreveta.

Ne moraju biti prisutni svi simptomi, niti oni moraju biti izraženi ekstremno, ali da bismo govorili o depresivnoj epizodi, a ne o depresivnom osećanju ili privremenom stanju, oni moraju trajati konstantno makar dve nedelje, ali se najčešće dešava da osoba trpi ovo stanje mnogo duže pre nego što ona sama ili njena okolina konstatuju da nešto nije u redu i da neće proći samo od sebe, te se obično tek onda osoba javlja za stručnu pomoć.

Ko češće upada u depresiju, muškarci ili žene? Da li pogađa decu?

– Depresija je dva do tri puta češća kod žena nego kod muškaraca. Česte su rasprave u stručnim krugovima zašto je to tako, a neki od razloga su: razlike u vaspitanju u odnosu na to šta je dopušteno i poželjno kod žena (plač, tuga, strah), a šta kod muškaraca (ljutnja, agresivnost), a šta zabranjeno, zatim razlike u funkcionisanju muškarca i žene uslovljene telesnim i fiziološkim, pogotovo hormonskim razlikama itd. U psihoterapijskim krugovima čak postoji anegdotalna izreka:”Women go sad, men go mad” – što u prevodu upućuje na to, da kada imaju problem, žene u proseku  češće reaguju “tužnim”, a muškarci “agresivnim” sprektrom osećanja.

Depresija se javlja i kod dece i to različitog uzrasta i različite težine kao i kod odraslih, samo što ipak nije toliko učestala.

Da li ima osoba sklonijih depresiji, ko su te osobe?

– Sklonije depresiji su one osobe koje uslovno prihvataju sebe. To znači da osećaju da vrede i da su u redu samo dok ispunjavaju neki uslov. Uslov može biti bilo šta: da budemo savršeni, jaki, da se trudimo, da ugađamo ili bilo šta drugo, a osoba može sebi postavljati i više ovih uslova. Dokle god je u stanju da ispunjava ovaj uslov, osoba oseća da vredi, a čim više nije u stanju da ga ispunjava, aktivira se osećanje manje vrednosti ili bezvrednosti koje je povezano sa osećanjem samoprezira. Nekada je neispunjenje ovog uslova povezano i sa osećanjem samomržnje. Veći procenat ovakvih osoba se nalazi u kulturama i društvima gde se očekuje da se pojedinac uklopi, adaptira postavljenim normama da bi bio prihvaćen, i u takvim kulturama je i češći ishod depresije u vidu samoubistva – jer, kada osoba proceni da ne ispunjava uslove, da nije dobro uklopljena, procenjuje da više nije vredna da postoji.

Ovakvi obrasci odgajanjem mogu da se prenose i s genreacije na generaciju (transgeneracijski).

Tako da uvek ostaje otvoreno pitanje da li je depresija nešto što ima veze sa genetikom i nasleđem ili sa odgajanjem i vaspitanjem.

Novija istraživanja koja se bave epigenetikom, zapravo su sve bliže stanovištu da vaspitanje, odgajanje i psihoterapija mogu mnogo da utiču na izmenu genske ekspresije, pa samim tim i utiču na to kako će unapred data genetska potka biti izražena.

To u prevodu znači da ako imamo dobre uslove odgajanja, odrastanja, vaspitanja, ili dobre korektivne faktore tokom školovanja, uzore, socijalno okruženjea ili kasnije rad na sebi  i psihoterapiju, čak i ako zaista imamo genetsku predispoziciju za depresiju do nje uopšte ne mora da dođe, i obrnuto – usled izuzetno loših okolnosti, iako nismo genetski skloni ipak možemo razviti depresiju.

Da li svi bar jednom u životu prođu kroz neki period depresije?

– Ukoliko osoba bezuslovno voli, poštuje i prihvata sebe, i ne vezuje svoje postojanje za osobe, stvari i događaje koji su po svojoj prirodi konačni, te ih može izgubiti, onda, sem ukoliko ne dođe do nekog patofiziološkog procesa u organizmu (upala, trovanje, povreda), ona ne može imati kapacitet za depresiju. Tako da je odgovor – ne.

Koji  oblici depresije postoje (faze)?

– Postoje depresivne epizode, rekurentni depresivni poremećaj (kada se epizode depresije ponavljaju).

Postoji i bipolarni afektivni poremećaj gde se faze depresije smenjuju sa fazama euforičnog raspoložena.

Distimija je oblik depresivnog poremećaja koju opisujemo kao „depresiju niskog stepena” gde su osobe obično od kada znaju za sebe neraspoložene, smanjene energije i koncentracije, život im teško pada a dobar je opis da imaju utisak da sve u životu rade kao kada bismo pokušavali da vozimo „pod ručnom kočnicom” – znači sa mnogo napora i teškoća. Distimija nije toliko česta kao „klasična depresija” i ove osobe ponekada mogu imati uz ovo i klasičnu depresivnu epizodu i to onda zovema „dupla depresija”.

Postoje i atipične i maskirane depresije, kada osobe mogu ispoljavati češće simptome hiperaktivnosti nego kod klasičnih oblika i često je to u stvari mehanizam odbrane kojim osoba pokušava da nesvesno izbegne patnju koju sa sobom nosi depresija.

Takođe postoje i razlike u simptomima ispoljavanja kod muškaraca i žena. Kod muškaraca je češće depresija udružena sa nervozom, ljutnjom i nestrpljenjem, a kod žena više sa utučenošću i plakanjem.

Kako se depresija leči?

– Za blaže oblike depresije terapija izbora je psihoterapija. A za teže oblike prema rezultatima svih istraživanja neophodna je kombinacija lekova i psihoterapije. Lekovi su neophodni da bi se osobi pomoglo da dobije snagu da se sa poremećajem izbori, a psihoterapija da bi u korenu rešila probleme koji su do depresije doveli. Naravno, ukoliko se radi o depresiji uzrokovanoj neurotransmiterskim disbalansom, lekovi su treapija izbora.

Stručnjaci koji se bave mentalnim poremećajima, a to su psihijatri, psiholozi i psihoterapeuti raznih orijentacija, su obučeni da prepoznaju kada je koji način lečenja najbolji.

Da li se depresivne epizode češće ponavljaju u životu i kako ih preduhitriti?

– Depresivne epizode će se ponavljati dokle god se ne reši problem, bilo da je on psihološke ili „hemijske” prirode. I zato je prevencija recidiva da se problem rešava uzročno, a ne posledično tj. da se leče uzroci, a ne simptomi.

Da li su ljudi nekad bili manje depresivni u odnosu na današnje doba i ako jesu zašto je to tako?

– Depresija je češća danas nego, recimo, početkom 20-og veka, a pogotovo veliki porast je primećen od 1965. do 1975. godine u razvijenim zemljama, a taj trend se posle osetio i u drugim zemljama. Ne zna se tačno zašto je to tako, ali neki od mogućih razloga koje istraživači navode su: povećana urbanizacija, praćena povećanom socijalnom izolacijom, gubitak smisla, promene u profesionalnim ulogama i karijernim trajektorijama i kod muškaraca i kod žena, povećana sekularizacija (pomak od religiozno – duhovnog ka materijalnom i konačnom), uticaj kulturno ekonomskih faktora (krize i slično), starenje populacije u razvijenim zemljama, povećana zloupotreba psihoaktivnih supstanci među mlađom populacijom itd.

Nije isključeno i da je povećan broj dijagnostikovanih slučajeva od strane profesionalaca, samim razvojem i većom dostupnosti stručne pomoći – odn. moguće je da je ranije veliki broj slučajeva ostao neprepoznat, ili da se ljudi jednostavno i nisu obraćali za pomoć.

Za koliko se ljudi smatra da boluje od depresije (neki opšti podaci), koliko je to često i čime prouzrokovano?

– Učestalost depresije u Srbiji se ne razlikuje mnogo u odnosu na druge zemlje u svetu, a ona iznosi oko 3,5% za muškarce i oko 7% za žene. Ovi procenti se razlikuju nešto u odnosu na starost, kao i na zemlju u kojoj su rađena istraživanja, ali su dosta slična. Životna prevalenca je oko 10-25% za žene i oko 5-12% za muškarce. Prevalenca znači da se u navedenom procentu osoba očekuje da će nekada u životu imati depresiju.  Uzroci su već navedeni kod opisa depresije.

Ako možete da u nekoliko rečenica objasnite šta je bipolarni poremećaj. Koji su njegovi simptomi i zašto se češće javlja kod slavnih?

– Bipolarni afektivni poremećaj se tako zove jer je to poremećaj koji ima dva pola – maniju i depresiju. Depresiju smo već objasnili, a manija je takvo stanje kada je čovek preterano raspoložen, do euforije, bez vidljivog i realnog razloga.

Često to podrazumeva da osoba ima grandioznu predstavu sebe i svojih sposobnosti, što je često odbarana od nihilističke slike sebe, bezvrednosti koju ima kada je depresivna.

Poremećaj može biti blag u smislu subdepresije i hipomanije, kada su i jedan i drugi pol blago izraženi, pa sve do izraženih depresivnih simptoma sa sumanutim depresivnim idejama, ponekada i halucinacijama. Sumanute depresivne ideje su nihilističke ( sve propada, umire, raspada se, nema nade, smisla, života, zdravlja…)

I u maničnoj fazi mogu postojati, obično grandiozne, sumanutosti npr. kako je osoba najpametnija, najbogatija, najsposobnija, kada se često upušta u grandiozne i neostvarljive projekte čime sebe dovodi do komplikovanih i teško rešivih situacija, jer troši više novca nego što ima, iscrpljuje se fizički do krajnjih granica, upušta se u poslove i odnose koje nije u stanju da iznese itd..

Često jedna faza prelazi direktno u drugu, a nekada postoje faze normalnog raspoloženja, razmišljanja i ponašanja pre prelaska u drugu fazu.

Neophodno je lečenje od strane stručnjaka lekovima iz grupe stabilizatora raspoloženja, a često su potrebni i antidepresivi i ponekada antipsihotici uz psihoterapiju.

Nisam sigurna da li se češće javlja kod slavnih, pre mislim da je u pitanju da za slavne osobe češće znamo da imaju taj poremećaj. Moguće je takođe ali je to samo pretpostavka da neke od slavnih osoba baš zato što imaju dvojno, nihilističko-grandiozno doživljavanje sebe, baš zato se i bave stvarima koje ih čine slavnima – s jedne strane jer imaju više energije u odnosu na „obične” ljude, a s druge strane, jer se bolje osećaju kada su izuzetni, slavni i sl. nego da se osećaju inferiorni i bezvredni.

Ali, ponavljam da je to samo pretpostavka i da BAP ima istu prevalencu u populaciji bez obzira na slavu i ostale okolnosti i da je to jedan od poremećaja za koje je istraživanjima najviše dokazana genetska predispozicija.

Možete li navesti nekoliko načina kako da se sami borimo protiv depresije?

– Kada je reč o depresiji, ne treba se boriti sam protiv nje, već je neophodno potražiti pomoć stručnjaka.

Ono što možemo preventivno da učinimo jeste da imamo realno viđenje sebe, a to znači da smo vredne osobe bez obzira na svoje postupke tj. i kada nešto pogrešimo tako da to izazove štetu, treba da sebe kritikujemo zbog tog postupka, da se naljutimo na sebe, jer ljutnja je zahtev za promenu ponašanja, a istovremeno i poruka da smo kao biće u redu i to se zove odrasla krivica. Sa druge strane, struktura infantilne krivice je povezana sa depresijom, tj, saporukom da kada nešto loše uradimo, kao biće smo loši tj. sebe preziremo, što će dovesti samo do toga da se i dalje ponašamo na loš način, jer loša osoba teško da može da se ponaša na dobar način.

Dakle, na primer, bankrotirao sam u poslu, to znači da sam uradio niz loših postupaka, ljutim se na sebe zbog toga, ispravljam grešku, baš zato što sam kao osoba u redu, zato i mogu uvideti svoju grešku i baš zato što sam OK osoba mogu promeniti svoje ponašanje i činiti dobre postupke. To je osnova.

Ostale stvari koje možemo uraditi su:

  • Da u životu pronađemo smisao i da ne mislimo da ne možemo živeti bez nekih ili drugih ljudi uopšte, jer se uvek može desiti da ih izgubimo i zato jer je odrasla osoba sposobna da živi sama.
  • Da ne povezujemo svoju vrednost i sliku o sebi s tim koliko smo uspešni ili sa kim smo u vezi ili sa kim se družimo.
  • Da se ponašamo prema onoj izreci:  Bože, daj mi snage da promenim ono što mogu da promenim, da izdržim ono što ne mogu da promenim, i mudrosti da razlikujem to dvoje.
  • Da potražimo stručnu pomoć kada uvidimo da rešavanje problema prevazilazi naše trenutne kapacitete.
  • Da naučimo da u životu budemo zadovoljni i ispunjeni i da znamo da možemo imati kontrolu nad svojim životom onoliko koliko je to u našoj moći i da u toj meri u vezi s tim budemo aktivni.

Perfekcionizam

Aleksandra Bubera Članci i tekstovi , , , , , , , , , , 0 Comment

Aleksandra Bubera

Intervju sa novinarkom Suzanom Bijelić, objavljen u Blicu u maju 2011.

Šta je perfekcionizam?

– Perfekcionizam je osobina koja se može posmatrati kao pozitivna i kao negativna osobina.

U kliničkoj praksi je posmatramo kao negativnu, jer u kliničkom smislu pod perfekcionizmom podrazumevamo da osoba sebe prihvata ekstremno uslovno. To znači da osoba veruje da je OK (odnosno dovoljno vredna) ako i samo ako je savršena. Izovoga se izvodi dalja logika: ukoliko nisam savršen, ja ne vredim dovoljno, ili u gorim slučajevima ne vredim uopšte, a u najgorem slučaju  ako nisam savršen, ne treba ni da živim.

Koren je u životnom skriptu – nesvesnom životnom planu koji donosimo od druge do sedme godine života, a sastoji se od raznih skriptnih poruka, zaključaka i odluka koje ne odgovaraju realnosti, ali ih dete usvaja kao realne zbog nerazvijenog procesa mišljenja i objektivne  zavisnosti od roditelja.Skriptni  imperativi (okrutni goniči, moranja, ili  stručno: drajveri) su u stvari roditeljske poruke kojima se ekstremno uslovljava detetovo pravo na život ili pravo na ljubav.

Dakle, kada osoba ne uspe  da zadovolji uslov da je savršena, aktivira se osećanje inferiornosti (osoba se oseća manje vrednom) ili samoprezira (osoba se oseća bezvrednom) ili samomržnje (osoba procenjuje da je zaslužila da umre).

Jasno je da niko ne može biti u stanju da uvek ispunjava uslov da bude savršen. Pogotovu što se uslov „Budi savršen” može odnositi na sveukupno funkcionisanje, što je gori slučaj, ili na samo neka polja života (rad, izgled, intelekt, performans i sl.).

Ono što treba razlikovati od perfekcionizma kao uslovljavanja lične vrednosti i prava na postojanje, jeste autonomna težnja za izvanrednošću u postignućima, koja je inherentna ljudima. Razlika je u tome da perfekcionista u koliko ne uradi nešto savršeno, smatraće da nije OK kao osoba. Dok osoba koja teži izvanrednim rezultatima autonomno, odvaja sebe od svog ponašanja, što znači da bez obzira da li je uspela ili nije uspela u svojoj težnji za izvanrednim dostignućem ona zna da je OK, vredna osoba, sa punim pravom na život i na osećanje lične vrednosti, sa ili bez vrhunskih poistignuća. Takođe, ovakva osoba zna da savršenstvo ne postoji, pa sebe neće kritikovati ako ga ne dostigne, i pored toga procenjivaće sebe kao osobu koja zavređuje da živi i da bude važna i voljena.

Šta odlikuje perfekcionistu? Kako ga već na prvi pogled prepoznati?

– Perfekcionisti vole da rade savršeno, zbog čega im je potrebno mnogo vremena da to i postignu, jer rade polako, detaljno i pažljivo. Vole da budu precizni. Pre nego što prikažu svoj rad, proveravaju ga više puta i na njihov rad se možemo osloniti. Nekada zakasne, probiju rokove, jer im uvek treba još vremena za doterivanje i proveru.

U grupi teže da zadrže posao za sebe, jer smatraju da ga drugi neće uraditi tako savršeno.Tipično su to ljudi koji su proaktivni prilikom rešavanja problema kao i u interakcijama sa drugim ljudima, lakše izlaze na kraj u situacijama „jedan na jedan”, nego sa većim grupama ljudi.

Ove osobe obično izgledaju skladno, harmonično, kako telesno tako i u uređivanju i u oblačenju. Problem je obično u tome što im je teško da uživaju u onome što su postigli, jer teško da sebi mogu da dozvole da se zabave i opuste, jer su preterano odgovorni i savesni. Tipično bi bilo da dok ostali uživaju u plesu, na primer, perfekcionista teži da savršeno izvede korake, brojeći u sebi „je’n dva tri, dva dva tri…”

Često su napeti, sami su sebi najgori kritičari. Očekuju istu perfekciju i od drugih ljudi i, takođe, mogu i prema njima biti kritikujući kao i prema sebi, mada, gledajući u praksi većina ih je mnogo više kritikujućaa prema sebi nego prema drugima.

Nepoznat im je koncept „dovoljno dobro”-  kod njih je formula sledeća: nesavršeno = loše.

U odnosu na razmišljanje, osećanje i ponašanje, perfekcionista će najčešće izabrati razmišljanje, dok će imati problem sa osećanjima.

To su osobe koje su pouzdane, dobri radnici i često stubovi društva.

Kako dolazi do toga da neko postane perfekcionista u negativnom smilsu?Kakvu ulogu u svemu tome imaju roditelji, koji kroz decu teže da ostvare svoje nedostižne ciljeve?

– Razlog za upućivanje ovakvih poruka može biti disfunkcionalnost roditelja, ali u većini slučajeva je u pitanju dobra namera, uz nedostatak informacije o pravilnom vaspitanju.

Većina roditelja snažno želi da dete bude izvanredno.

U tom slučaju, roditelj da bi osigurao da će dete prihvatiti njegove vrednosti, povezuje ih ili s indirektnom, a nekada i direktnom pretnjom na sam život, ili odbacivanjem, jer ne ume drugačije. To se kod deteta svodi na istu stvar, jer dete zavisi od svojih roditelja i njegovo preživljavanje je i objektivno uslovljeno njihovim prisustvom i ljubavlju, ono veruje da je zapoveđena vrednost prava potreba (poput hrane i vode), jer će, ako je ne ispuni, biti odbačen i/ili umreti.

Budući da dosta roditelja ne ume da razdvoje biće od ponašanja, i budući da malo dete ne ume da odvoji sebe od svog ponašanja to praktično znači da dete veruje da važi sledeće:

Uradio sam nešto loše= ja sam loš

Nesavršeno=loše

Iz čega se izvodi formula:

Nesavršeno urađeno=>loše urađeno=>ja sam loš

Obično postoje dva načina na koja osoba usvaja ovakva uverenja:

  1. U raznim situacijama roditelj ponavlja detetu da ono ima pravo da postoji samo ako je savršeno, ili da će dete voleti(prihvatiti) samo ako je savršeno.
  2. Dete pogrešno razume da roditelji uslovljavaju njegovo postojanje i vrednost savršenstvom.

U svakom slučaju, dete zaključuje da je toliko važno biti savršen, da to doživljava kao pitanje života i smrti, i kasnije, ne revidiravši ovakav svoj pogrešan zaključak, tokom života pokušava stalno da bude savršeno da bi imalo pravo da živi i oseća se vrednim.

 Da li je perfekcionizam zapravo psihološki problem?

– Da. Iako u psihoterapiji smatramo da je imperativ – drajver ili gonič patološki, ljudi koji su pod njegovim uticajem misle sasvim suprotno.Oni su ponosni na svoj perfekcionizam.

Važno je da razumemo da su takvi ljudi kao deca upravo bili voljeni samo onda kada su ispunjavali imperativ da budu savršeni, da su na osnovu toga razvili očekivanje da će ih i drugi ljudi prihvatiti ili poštovati samo ako su savršeni, kao i da poštuju sebe samo ako su savršeni. Zato ovi ljudi stavljaju perfekcionizam u prvi plan kada se predstavljaju jer je perfekcionizam vrednost te osobe. Takva osoba se predstavlja: „Znate ja sam perfekcionista…”

Do kakvih sve zdravstvenih problema može dovesti težnja ka perfekciji? Kažu da određeni oblici perfekcionizma mogu da prouzrokuju emocionalne i fizičke probleme, da vode u depresiju, pa i samoubistvo.

– Znajući sve prethodno navedeno, to jest da osoba zapravo ekstremno uslovljava svoje pravo na  ličnu vrednost i/ili život  savršenstvom, jasno je da kada osoba ne uspe da ispuni ovaj uslov javiće se osećanje inferiornosti, samoprezira, bezvrednosti ili eventualno samomržnje.

Depresija zapravo podrazumeva lošu sliku o sebi, dakle neko od gore navedenih osećanja.Osoba je depresivna kada proceni da je vredna jedino prezira, ili da je bezvredna, a u koliko procenjuje da zavređuje da umre, jer nije ispunila traženi uslov, moguć ishod postaje samoubistvo.

Zato je važno u psihoterapiji uvek poći od slike o sebi, kakva je ona i da li osoba svoju vrednost i postojanje nečim uslovljava. Zbog toga je u praktičnom radu važno da terapeut polazi odproblema zbog kojeg je osoba i tražila pomoć. Tek kada je klijent shvatio da postoji čvrsta veza između njegovog problema i njegovog perfekcionizma, postaje spreman da se perfekcionizmom bavi kao problemom, a ne kao nečim što je njegova vrednost i  na šta je ponosan.

Dalje, perfekcionizam bi prema Frojdu spadao u tzv. „analne” karakteristike ličnosti, a što bi dakle imalo veze sa funkcionisanjem digestivnog trakta u širem smislu. Tako da u blažim slučajevima može dovesti do poremećenih funkcija, tipa zatvora ili proliva, muke gađenja i povraćanja u situacijama kada osoba nije u stanju da ispuni kriterijum savršenstva. Ukoliko su ove situacije česte, a kod perfekcionista jesu, to može dovesti do predispozicije nastanka raznih oboljenja kao što su čir na želucu, crevima i nekih bolesti koje za okidač imaju stres, iako im se ne zna tačan uzrok, kao što je, na primer, ulcerozni kolitis.

Budući da perfekcionista funkcioniše pod velikim pritiskom, to može dovesti i do sklonosti poremećaja u krvnom pritisku, hipertenzije i njenih posledica na srce i krvne sudove. Ovo ne znači da je perfekcionizam uzročnik ovih oboljenja, već, da uz druge brojne faktore može činiti osobu lakše podložnom ovim oboljenjima.

Da li velika želja da se uspe i zablista usporava postizanje uspeha?

– Da. Jer, kada su ova moranja povezana sa pravom na život, onda ona funkcinišu kao prave potrebe, kao uslovi koje neko mora ispuniti da ne bi umro, što dovodi osobu u sitaciju da stalno radi pod velikim pritiskom, i paradoksalno da zbog toga  više greši, što perfekcionisti jako smeta.

Osoba  dakle, „mora” biti savršena da bi izbegla katastrofu (bezvrednost ili smrt).

Svako ljudsko biće ima pravo da postoji i pravo na ličnu vrednost, to su osnovna ljudska prava, i zato jeste katastrofa u koliko nam to pravo neko, ili mi sami sebi uslovimo ili ukinemo.

S jedne strane osoba je naučila da ovako jača motivaciju, a s druge strane gubi iz vida da ima izbor zato što u stvarnosti niti je reč o pravoj katastrofi, niti o pravoj nužnosti.

Da bismo bili efikasni, potrebno je da razlikujemo kada treba da radimo stvari dovoljno dobro, vrlo dobro, odlično, a kada savršeno. Na primer,dobro je imati hirurga koji teži izvanrednosti, jer će bolje uraditi operaciju. Međutim, u situacijama hitnosti, na primer prilikom neke nesreće, kada stvari moraju da se rade brzo da bi se spasao život, hirurg perfekcionista bi  mogao da se suviše zadrži oko detalja i da mu pacijent, na primer, iskrvari.

Dakle, kada bismo sve radili savršeno, mogli bismo da uradimo jako malo stvari, jer ne bismo imali dovoljni vremena.

Za perfekcioniste je bitno da se informišu o Paretovom pravilu efikasnosti ili optimuma. Pareto je bio ekonomista po kojem je ovo pravilo dobilo naziv, jer je on prvi upotrebio odnos 20-80. U konkretnom slučaju to bi značilo da perfekcionista uloži 80 posto vremena da uradi 20 posto stvari, što mu ostavlja samo 20 posto vremena da uradi svih ostalih 80 posto. Što znači da je pefekcionista globalno gledano – neefikasan, iako u stvarima koje odradi jeste savršen.

 Pojasnite vezu između ove „boljke” i nastanka socijalnih fobija.Jer, i najmanja greška perfekcionisti deluje kao katastrofalna, nepopravljiva.

– Socijalna fobija je strah da se govori pred drugima jer osoba smatra da je katastrofa ukoliko pogreši. Odnosno, osoba smatra da je u redu da nešto kaže jedino ako je to savršeno tačno i lepo sročeno.

Naravno i ovde je zahtev za savršenstvo uslov koji osoba mora da ispuni da bi se osećala vrednom.Pošto je gotovo nemoguće ispuniti ove zahteve, osoba najčešće bira da ne govori uopšte i kada je primorana da to učini pred drugima ima simptome straha od moguće katastrofe u smislu crvenjenja, lupanja srca, glavobolje, vrtoglavice, preznojavanja, ponekada čak do nagona za mokrenje ili muke sa nagonom na povraćanje.

Ovakvim osobama je potrebno pomoći da razuslove osećanje vrednosti savršenstvom, kao i da daju sebi dozvolu da greše, a pre čega ih je potrebno naučiti da greška nije katastrofa, već mogućnost za učenje i saznavanje.

 Nije sporno da su naročito naporni šefovi perfekcionisti, zar ne?

– Perfekcionisti su simpatični podređeni koji su takođe perfekcionisti, a ne sviđaju mu se saradnici koji nisu perfekcionisti. Perfekcionisti se međusobno cene, poštuju i  pohvaljuju, a jako su kritički nastrojeni prema ljudima koji to nisu, jer ih smatraju površnim i neodgovornim, kao i nedovoljno preciznim i pouzdanim.

Kada je perfekcionizam zdrava, a kada nezdrava težnja za velikim delima?

– Perfekcionizam je uvek nezdrav. Zdrava je autonomna želja da se bude izvanredan, dakle ne savršen. NEKADA  u NEKIM  aktivnostima i poljima života, kada je zaista važno da uradimo stvari izvanredno, a što su realno gledano, jako retke situacije u životu prosečnog čoveka.

Važno je da razlikujemo koje su to situacije u kojima je porebna izvanredna, a ne dovoljno dobra „izvedba”.

Takođe, važno je naglasiti razliku između izvanrednosti i savršenstva. Izvanredno znači da je nešto van-reda, znači toliko dobro da nije uobičajeno, a što je različito od sa-vršenog, nečega gde je sve takvo da ništa više ne treba i ne može da se uradi i doda, jer je to vrh-unac i kraj, dalje i bolje od toga ne može.A ako malo bolje razmislimo, savršenstvo u prirodi zapravo i  ne postoji.

Perfekcionizam se često pripisuje talentovanim ljudima. Upravo oni sebi, i kada su bili najbolji, zameraju da nisu bili na visini zadatka. Ne umeju da se raduju uspehu… Zašto?

– Perfekcionista ima pogrešnu logiku: Ili sam nešto uradio savršeno (pa samim tim i vredim) ili sam uradio loše (pa sam bezvredan). Kod njih ne postoje kategorije prolazan, dobar, dovoljno dobar, vrlo dobar, odličan, izvanredan, već samo kategorije ili savršeno ili loše. A savršeno ne postoji, tako da često dolaze u situaciju da procenjuju svoje dostignuće kao loše, kad već nije savršeno.

Flert

Aleksandra Bubera Članci i tekstovi , , , , 0 Comment

Aleksandra Bubera

Intervju sa novinarkom Vesnom Marić Brajkovič, objavljen delimično u Blicu 23.08.2011.

Da li je zavođenje, dopadanje drugom, inače u ljudskoj prirodi?

– Želja da se dopadnemo osobama koje nam mogu biti potencijalnim partnerima uslovljena je evolutivno, ali i socijalno. Evolutivno jer to potencijalno može dovesti do partnerstva koje će omogućiti produženje vrste. A socijalno zato što često procenjujemo i potvrđujemo svoju vrednost u odnosu na to kako nas procenjuju drugi ljudi, što nije dobro, jer je zdravo da znamo ko smo i koliko vredimo, bez obzira koliko je to potvrđeno od strane drugih ljudi. Jer, ako svoju vrednost procenjujemo samo u odnosu na to koliko nas drugi vrednuju u opasnosti smo da ukoliko se to ne desi sebe ne vrednujemo dovoljno, ili da učinimo sve kako bi se to desilo, što opet dovodi do toga da sebe procenjujemo lošije nego što je to objektivno.

Ko više zavodi, muškarci ili žene, ko to veštije radi?

– Podjednako zavode i muškarci i žene, samo na različit način. Socijalne uloge podrazumevaju da je muškarac taj koji je aktivniji i probitačniji, iako u poslednje vreme ove uloge često nisu tako diferencirane, pa je došlo i do zamena, tako da nije redak slučaj da su žene proaktivnije. Veština ne zavisi od pola, već od toga kako posmatramo sebe, druge i svet, a takođe i od toga koliko smo i kako kroz život o tome naučili. Veština flertovanja i zavođena je nešto što se može naučiti, a ne nešto sa čime se rađamo.

Da li ima ljudi koji ne mogu bez zavođenja i kakve su to osobe? Zašto im je osvajanje toliko važno?

– To su osobe koje imaju iskrivljenu sliku o sebi, pa zavođenje koriste kako bi ili dokazali da su oni vredni, važni i slično, jer sebe ne doživljavaju kao autentično vredne i svoju vrednost povezuju sa vrednošću partnera. Odnosno, što imam „bolji ulov” ja sam bolji/bolja. Takve osobe često teže da osvojenog partnera i zadrže.

Ili su to osobe koje inače imaju nerealno dobru sliku o sebi, kao što su to na primer narcisoidne osobe, koje druge ljude, nekada svesno, a nekada nesvesno koriste kao publiku koja će im se diviti. Ovim osobama nije toliko bitna osoba koju zavode, nego da im se ta osoba divi i vrlo lako može biti zamenjena nekom drugom, trećom ili dvadeset petom osobom.

Postoje i osobe koje gotovo kompulzivno, a često i neselektivno zavode i kojima je bitno da osvoje , što im donosi trenutno olakšanje i „recku”, a zatim im osoba postaje potpuno nezanimljiva i idu u novi osvajački pohod. Ovakve osobe takođe pokušavaju rešavaju na ovaj način svoje često nesvesne intrapsihičke konflikte i/ili traume, naravno, na pogrešan način, i zato i ponavljaju uvek iznova takav obrazac ponašanja. U ovu kategoriju često spadaju i osobe koje imaju problem sa zavisnošću od ljubavi, zaljubljivanja, veza i seksa.

Takođe postoje i osobe koje zavođenem svesno i vešto manipulišu da bi na taj način ostvarile neke svoje ciljeve, bilo materijalne, bilo seksualne ili čisto intelektualno – socijalne i kod njih to nije nesvesna prisila, već svesna odluka da iskoriste drugu osobu na ovakav način.

Da li žene više vole da budu zavedene, osvajane ili da zavode?

– To zavisi od žene, kao i od prilike. Većina žena ima neki svoj stil u odnosu na potencijalne partnere, pa neke više vole da budu osvojene, a druge više vole da same osvajaju. Ali takođe postoje posebno pogodne prilike ili mesta gde je uobičajenije zavesti, i druge gde je uobičajenije biti zaveden.

Možete li da mi navedete po stavkama glavne karakteristike ženskog zavođenja?

  • Pogled „ispod trepavica” sa poluspuštenim kapcima;
  • Nameštanje kose;
  • Držanje čaše ili drugih predmeta tako da se ističu prsti i nokti;
  • Isticanje dekoltea i grudi;
  • Nameštanje čarape ili suknje tako da se istakne deo noge;
  • Njihanje kukovima;
  • Lak dodir;
  • Kada  žena u društvu obraća pažnju najviše na određenu osobu postupcima, rečima, osmehom.

Možete li da objasnite sindrom Don Žuana i Kazanove?

– Pojam satirijaza označava prekomerni seksualni nagon kod muškaraca, a sam naziv potiče od grčke reči satyros koja označava polubožanstva koja su kombinacija čoveka i jarca sa veoma jakom čulnošću i prekomerno izraženim seksualnim nagonom, zbog čega su često napastvovali žene.

Postoje dva oblika koje bismo mogli opisati kao sindrom Don Žuana i Kazanovin sindrom.Zajedničko je tumačenje za oba oblika da osobe koje imaju ovu vrstu seksualne disfunkcije ispoljavaju veliku glad i potrebu za ljubavlju i seksom zbog doživljaja da nisu dovoljno voljeni i zato pohlepno tragaju za istom. Međutim, sama ova pohlepa se ispoljava uz malo ljubavi i vezivanja, a uz nepoštovanje, a ponekada omalovažavanje, ponižavanje i nadmenost i tako postaje svoja negacija. Takođe bitan deo ovoga je i da dokazuju da su superiorni, potentni i sposobni da vole, čime u stvari kompenzuju nedostatak istoga.

Osoba koja ima sindrom Don Žuana je opsednuta stalnom potragom za novom seksualnom partnerkom u kojoj, prema psihoanalitičkim tumačenjima traže svoju majku, pa pošto naravno ne mogu da je nađu, traže novu ženu, a napuštanjem prethodne svete se za „nanete povrede“ njoj, svojoj majci, svim ženama a ponekada i muškarcima kako u svom tako i u partnerkinom životu. Ovakve osobe često imaju jako naglašen seksualni nagon, pa mogu imati odnose svakodnevno i 5 do 10 puta i ako to ne mogu da ostvare sa jednom partnerkom, ponašaju se promiskuitetno ili često masturbiraju. U psihoterapijskoj praksi, bes je osnovno osećanje kojim se bavimo kod ljudi koji imaju takav poremećaj (a obično se ne javljaju sami na terapiju nego budu primorani od strane partnerke). Ovakve osobe je lakše prepoznati i lakše prekinuti takav odnos nego sa osobama koje se ponašaju po tipu Kazanove, jer je prisutna mnogo otvorenija agresivnost, nervoza kod muškarca i osećaj iskorišćenosti kod partnerke.Osoba koja se na ovakav način ponaša toga često nije svesna.

Osoba koja se ponaša prema karakteristikama sindroma Kazanove više naginje narcisoidnom tipu, često je veoma fizički  lepa, zgodna i doterana, recimo da to najviše podseća na ono što danas zovemo „metroseksualac” i takođe je stalno u potrazi za novom partnerkom, ne za nekom određenom, nego za zadovoljstvom koja ona može da mu pruži, hedonistički. Nije im stalo da same žene, već do zadovoljstva, ali često to čine sofisticirano i romantično, zbog čega su žene često očarane ovakvim muškarcem – što neminovno dovodi i do kasnijeg razočaranja (sem ukoliko sebe žena ne ubedi da mu je bila posebna ili da „razume i prihvata” duboke razloge koji su do takvog ponašanja doveli). Ovi muškarci su često veoma šarmantni, zanimljivi, harizmatični i žene ih doživljavaju kao ispunjenje svojih maštanja o idealnom partneru. Jer on uvek zna da kaže ili uradi pravu stvar, ali se radi o nekada nesvesnoj, a nekada i svesnoj manipulaciji i obmani u cilju ostvarivanja svog cilja, a to je da on bude zadovoljan, da mu se dive i da ga obožavaju, pod devizom „ja volim samo sebe, svog jedinog sebe…”, a tu onda nema mesta za partnerku…

Dobro je da žene budu svesne da postoje ovakvi muškarci i da ih se čuvaju, jer bez obzira što možemo razumeti ovakvo ponašanje, ljubav neće izlečiti ovaj poremećaj i takve veze će se neminovno završiti napuštanjem ili/i razočarenjem, kada se suoče sa realnošću koja je daleko od onoga kakvima se ovakvi muškarci predstavljaju.

Uputstva za flert muškarcima?

– Osnovno je da muškarac prevaziđe strah od odbijanja, jer je to najčešće ono što ga sprečava da učini prvi korak i da priđe.Treba da znate da vas potencijalna partnerka neće odbiti zato što sa vama nešto nije u redu, nego zato što se ne uklapate u njene kriterijume za izbor partnera. To ne govori ništa o vama, nego o njoj.

To je isto kao kada bismo birali između sličnih automobila iste klase:recimo Mercedes, Audi i BMW. To ne znači ako ste izabrali Mercedes da su BMW i Audi lošiji, nego jednostavno, da vam se Mercedes najviše sviđa, i to dakle govori o vašim preferencijama a ne o kvalitetima automobila.

A kada se nađete u situaciji gde se nalaze i potencijalne partnerke:

  • Pogledajte malo oko sebe, nemojte samo gledati u čašu, cigaretu, mobilni telefon, knjigu ili planer;
  • Kada ugledate osobu koja vam je interesantna, dobacite joj pogled i nasmešite se;
  • Ako vam uzvrati pogled i pokaže interesovanje i ako su okolnosti povoljne možete razmeniti nekoliko pogleda;
  • Pa ako to dobro prođe možete joj poslati piće preko konobara;
  • Ako prihvati i zahvali možete je upitati da joj se pridružite, ili ona vama;
  • Uvek tražite njenu dozvolu za nameravanu akciju, to će joj pružiti osećaj da ste pažljivi i da može da ima kontrolu nad situacijom – ne podcenjujte svoju moć;
  • Ponašajte se i u takvim situacijama kako biste se ponašali i inače, od vas se ne očekuje da budete savršeni ili supermen, već da budete pristojni, ljubazni, pažljivi… a poželjno je da imate bar malo smisla za humor;
  • U tome vam mogu pomoći brojni izvori kao što su internet, knjižice koje sadrže viceve i šale, naravno pristojne, umerene i zabavne;
  • Naučite da pažljivo slušate, budite zainteresovani za ono što čujete, a ako je dama povučena možete postavljati pitanja…naravno ne u stilu policijskih istražitelja;
  • Ako ste u prolazu videli nekoga interesantnog, uvek se možete nasmešiti, a ako imate priliku, umeren i ukusan kompliment nikada nije na odmet;
  • U kaznijim fazama lep gest kao što je cveće ili poziv na neke aktivnosti koje oboje volite je uvek dobrodošao  – bez obzira na to da li se radi o pozorištu, bioskopu, koncertu, tenisu, humanitarnom radu i slično;
  • Budite to što jeste, ne pokušavajte da se ubacite u neku drugu ulogu, to ionako pre ili kasnije izađe na videlo;
  • Ne budite nepristojni, glasni, uvredljivi i agresivni – žene su i inače osetljivije na ovo nego muškarci;
  • Važno je da budete uredni i čisti, naravno ne zahteva se da budete model sa naslovne strane;
  • Ukoliko se baš ne gnušate toga, idite na časove plesa, to će poboljšati suptilnost načina na koji se krećete i dati zavodljiviji ton vašem govoru tela.

Strah

Aleksandra Bubera Članci i tekstovi , , , , , , , , , , 0 Comment

Aleksandra Bubera

Intervju sa novinarkom Vesnom Marić Brajković, objavljen u Blicu 16.10.2011.

Koji su najčešći strahovi koji muče ljude?

– Postoji više vrsta strahova: „običan strah”, strepnja, zabrinutost, panika, užas, specifične fobije… Strahovi nisu bića koja „muče” ljude, nego su strahovi rezultat spoljašnjih okolnosti, kada su, ustvari, način da upozore osobu da se dešava nešto važno i ugrožavajuće, te služe preživljavanju.

Ili su rezultat razmišljanja, mentalnih predstava, dakle, ne nečega što se realno dešava ovde i sada, već, ili se dešavalo u prošlosti, ili mi mislimo o stvarima koje bi se prema našem mišljenju, mogle desiti u budućnosti, a što može biti objektivna ili pak – pogrešna procena.

Ukoliko se bojimo neke situacije ili osobe koja je zaista ugrožavajuća, u meri u kojoj je ugrožavajuća, onda je taj strah adekvatan. A ukoliko se bojimo situacija ili osoba koje realno nisu ugrožavajuće, onda je strah neadekvatan. Strahovi zbog kojih ljudi najčešće imaju problema jesu neadekvatni, odnosno kada se ljudi boje situacija, stvari, pojava koje nisu objektivno ugrožavajuće.

To su najčeće agorafobija – strah od otvorenog prostora, ali i mesta gde su gužve, mnogo ljudi i sa kojih se ne može lako izaći (tržni centri, bioskopi, koncerti, javni prevoz i sl.), zatim napadi panike kada osobe doživljavaju intenzivnu neprijatnost i telesne senzacije, koje normalno prate svaki strah: lupanje srca, utisak da ne mogu dobro da udahnu, trnce u rukama i nogama, imaju utisak da im se vrti u glavi i da će se onesvestiti i misle da će umreti, jer ove telesne senzacije tumače kao znak infarkta srca ili moždanog udara, zbog čega se često obraćaju urgentnim službama, a kada im više puta kažu da je sa njima telesno sve u redu počinju da se plaše da gube razum – a ništa od ovoga nije tačno.

Nije redak strah od malog i zatvorenog prostora – klaustrofobija, a postoje i  druge specifične fobije – kao što su strah od visine, igala i oštrih predmeta, letenja, nekih životinja i slično (paukova, zmija, pasa, mačaka itd.). Takođe, dosta učestao je i strah da je osoba obolela od neke bolesti tj. hipohondrija.

Možemo se bojati bilo čega, a uzroci ovih strahova su različiti i individualni. To znači da ako se neko boji mačaka, uzrok tome može biti neko traumatsko iskustvo (ujed besne mačke), pogrešna uverenja (mačke su prenosioci teških i neizlečivih bolesti) ili „simbolički strah” (osoba neki nerazrešen konflikt koga nije svesna prenosi na konkretan predmet straha, u ovom slučaju mačku).

Zašto su noću strahovi još veći? 

– Strahovi su intenzivniji noću jer su povezani sa doživljajem da smo noću manje sposobni da kontrolišemo zastrašujuće situacije – zbog smanjene vidljivosti, zbog umora i zbog objektivno otežanog funkcionisanja noću većine ljudi, jer većina ljudi ima takve biološke ritmove da bolje funkcioniše danju. To takođe znači i da noću često manje objektivno razmišljamo nego danju, tako da je noću lakše da dođu do izražaja regresivni načini razmišljanja i osećanja, slično onome kao kada smo bili deca.

Mrak i spavanje za malu decu su zastrašujuće situacije jer deca inače imaju mnogo manju kontrolu nad situacijom nego odrasli zbog nerazvijenih veština, nedovoljnog znanja, specifičnog – magijskog načina razmišljanja i zato što je noć za većinu dece vreme kada se odvajaju od roditelja, što je zastrašujuća situacija (ali na koju dete treba da se postepeno privikava da bi bilo u stanju da samo spava kada poraste). Ukoliko dete nije na vreme i adekvatno prevazišlo ovu fazu biće sklonije da kada odraste noću bude uplašeno.

Kada je vreme da se čovek obrati lekaru? Koje simptome treba da prepozna kod sebe?

– Osoba treba da se obrati stručnjaku (ne neophodno lekaru, već to mogu biti i psihoterapeut i psiholog) ukoliko primeti, ili ga okolina upozorava da su strahovi koje ima preterani, neadekvatni, a svakako je krajnje vreme da se obrati za pomoć ukoliko zbog stanja ili poremećaja povezanih sa strahom nije u stanju da normalno funkcioniše tj. da obavlja svoje obaveze, da se odmara i uživa.

Ako se ne nešto ne preduzme i ne ode lekaru, koje su posledice? 

– Posledice su smanjen kvalitet života, tj. neprijatnost koju osoba trpi, a koja ne mora da se trpi, već problem može da se reši, zatim, često kod neadekvatnog straha i poremećaja u vezi sa strahovima se javlja generalizacija. Generalizacija znači da se osoba prvobitno boji jedne situacije, a zatim se ovi strahovi „proširuju” na sve više situacija ili objekata, zbog čega osoba primenjuje izbegavanje sve više situacija ili objekata, sužavajući tako svoje funkcionisanje, pa često i kretanje.

Nekada osobe zbog ovoga krive sebe i smatraju ne samo da njihov strah nije adekvatan, već da one same zbog toga nisu adekvatne, tj. ukoliko procene zbog ovoga sebe manje vrednima, to može biti uvod u depresiju, ali ne u svim slučajevima.

Da li moguće izlečiti (pobediti) određeni strah koji nas muči?

– Naravno. Ukoliko nije dovoljan razgovor sa rodbinom i prijateljima, a strahovi traju duže od tri meseca, potrebno je potražiti pomoć stručnjaka, koji će pomoći osobi da nauči da simptomi jesu neprijatni, ali da nisu strašni, zatim kako da ih kontroliše.

Zatim će pomoći osobi da shvati da nije telesno bolesna niti psihički poremećena, da se emocionalno opismeni tj. da upozna funkciju emocija, da razlikuje prijatne od neprijatnih, adekvatne od neadekvatnih, kako da ih ispoljava i, što je najvažnije, da dođe do toga šta je uzrok straha koji osoba oseća.

A zatim pomoći osobi da se rešava problem u korenu tj. uzročno-posledično.

– Dakle, radiće se ili sa traumatskim iskustvom ako ga je bilo, ispravljaće se pogrešna uverenja i zaključci koje je osoba imala u vezi sa određenom situacijom ili objektom, a ukoliko je u pitanju „simbolički” strah, pronalazi se uzrok zašto je osoba usmerila svoju psihičku energiju u tom pravcu i razrešava se uzrok koji je do toga doveo.

Ljubići

Aleksandra Bubera Članci i tekstovi , , , , , , , , 0 Comment

Aleksandra Bubera

Intervju sa novinarkom Suzanom Mirčić, novinar, objavljen u Reviji D, u septembru 2011.

Kažite nešto o sklonosti žena ka čitanju ljubavnih romana, gledanju ljubavnih filmova i serija iste vrste?

– Ona je mlada, neiskusna i najčešće devica. Siroče je ili radi neki slabo plaćen posao, na primer daktilografkinja je, prodavačica ili eventualno sekretarica. Vitka je, zgodna i neupadljivo našminkana i skromna. Čudnim, a često i dramatičnim spletom okolnosti upoznaje starijeg, namrgođenog, obično zbog prethodne nesrećne ljubavi koja je na njemu ostavila neizbrisive ožiljke, obavezno sposobnog i ekstremno seksepilnog muškarca.

U trenutku sjaja, uz glamuroznu scenografiju i romantično-dramatičnu muziku, shvata da je to najprivlačniji muškarac koga je ikada srela.Imaju nekoliko zajedničkih susreta gde on šalje duple poruke: da mu se ona dopada, ali da je on povređen i ne veruje ženama. Oboje pate, on je (naravno nenamerno) emocionalno povređuje. Ali ona je i dalje zaljubljena.

A zatim, posle niza često dramatičnih događaja i zapleta, on nju spasava siromaštva, a ona njega izleči od nepoverenja u ženski rod.I onda su živeli zaljubljeni do kraja života i vodili ljubav uz neverovatnu strast. To je klasičan zaplet gotovo svih ljubavnih romana, serija i filmova…

Sklonost da se život romantizuje verovatno u nekoj meri postoji od kada postoji ljudska vrsta, međutim, od kada postoji izgovorena reč i mogućnost apstrakcije, postoji i mogućnost da se pričaju priče i da se „mašti pusti na volju”. Pretpostavljam da je ovo više izraženo od kada postoji pisana reč i mogućnost da pomoću nje ljudi u raznim vremenima i na raznim prostorima  na taj način komuniciraju i prenose priče i mitove.

Ekstremna ekspanzija ovoga dolazi sa medijima kao što su radio, film i televizija. I Holivud naravno. Sa razvojem filmske industrije došlo je i do „holivudizacije života”, kao i predstava o ljubavi.Filmska industrija je naravno orjentisana na zaradu, tj. da se prave takvi filmovi koji će privući više publike, a samim tim i zaraditi više novca.

Kako realan život pored svojih lepih strana ima i mnogo svojih ružnih strana, nedaća, nesreće i patnje, ljudi generalno imaju želju da veruju i da se nadaju da to sve ipak može biti lepše, bolje i lakše.I tako su nastali stereotipi koji „prolaze” kod publike.

Stereotip muškarca koji je moćan, često ćutljiv, impulsivan i naravno, ekstremno privlačan i stereotip žene koja je bespomoćna, mila, nežna i takođe, ekstremno privlačna.Ovo je samo izuzetno pojačavanje osobina koje su „gajene” milenijumima na osnovu podele polnih uloga, a to su da je muškarac onaj koji obezbeđuje i snabdeva porodicu, brani je, štiti, ratuje, lovi i slično, te je „spoljni momak”, a žena je ta koja drži porodicu na okupu, zavisi od sposobnosti svog muškarca, brine se o emocijama i komunikaciji unutar porodice i o socijalnim interakcijama sa drugim ljudima u okviru iste društvene grupe.

Teško da tako mogu jedno bez drugog i pošto dopunjuju jedno drugo, to je simbiotski, a ne zdrav odnos, jer su jedno bez drugoga „nepotpuni” i ne mogu opstati samostalno.Tako su do izražaja treniranjem, iz generacije u generaciju sve više „brušene”, „poželjne” muške („jake”) i ženske („slabe”) osobine, a prema njima su i građeni stereotipi koji se posle sa varijacijama na temu pojavljuju u romanima, serijama i filmovima.

Kada čitamo takvo štivo ili gledamo takav film, lako nam je da se identifikujemo sa glavnim junacima i sa duboko ukorenjenim stereotipima. Zatim, u takvim delima je vrlo jasno ko je dobar, a ko je zao, uvek postoji dramatičan zaplet i na kraju, uz olakšanje i trijumf uvek „happy end”.

U životu je sve mnogo drugačije. Svi mi imamo mešavinu raznih osobina, svi se možemo ponašati i dobro i loše, često je sve više sivo, nego jasno crno ili belo, a „happy end”često izostane, a pogotovo nije rezultat toga što se u određenom trenutku pojavljuje vitez u sjajnom oklopu i na belom konju koji spašava stvar, nego rezultat disciplinovanih i kontinuiranih napora da osposobimo sebe ne samo da preživimo nego i da komuniciramo i budemo u realnom kontaktu sa svojim emocijama, sa sobom i sa drugima.

Međutim, svi mi već kao deca počinjemo da slušamo bajke sa sličnim zapletima i jasno razdvojenim kategorijama, i svi se sećamo takvog, konkretnog i magijskog načina razmišljanja i volimo da se povremeno, čitajući štiva koja se na ovakav način mišljenja oslanjaju, vratimo u vreme kada je sve izgledalo bajkovito.

Takođe je potrebno napomenuti, da su današnje bajke izmenjene u odnosu na originale koji se često završavaju tragično, zastrašujuće, noseći poruke upozorenja za mlade naraštaje o temeljnim životnim vrednostima. Ali nekoliko decenija unazad i bajke su„Diznilendovane” pa su postale romantične, divne, nežne i sa srećnim krajem. Setite se na primer originalne bajke „Mala sirena” i „Diznijeve” verzije iste bajke. (U originalu Mala Sirena gubi baš sve, pa i sopstveni život, a u “Dizni” verziji dobija sve, pa i princa, a zla veštica umire).

Zašto su žene često sklonije od muškaraca da se posvete ovakvom vidu zabave i maštanja, logično je, jer je njima dozvoljeno da se bave emocijama, da budu „slabe”, plaču i slično.

Interesuje me Vaše mišljenje – koje su dobre, a koje su loše strane toga, kao i da li ste u svojoj profesionalnoj praksi imali primere dama koje su na osnovu pročitanih romana idealizovale ljubav pa izašle razočarane i obrnuto…

– Po mom mišljenju, malo je dobrih strana ovakvog vida zabave, jer je to vrlo iskrivljena predstava života i ljubavi.

Ali, za odraslu, integrisanu osobu, koja jasno ume da razvoji stvarnost i roman, ovo može biti dobar način da se zabavi i opusti, jer će ona znati da kada završi sa romanom, da život nije roman i da je uživala u malom izletu u maštu i romansu i nastaviti dalje svoj realan život sa dobrim uvidom u to kako da ga živi sa najboljim mogućim ishodom u skladu sa okolnostima.

Međutim, sve ostalo su loše strane. Za mlade osobe je pogotovo loše da se „obrazuju” na ovakav način, jer, ako nemaju nekoga da im jasno razdvoji da to u životu uopšte nije kao na filmu, one će verovati da će se i njima u životu dešavati i očekivati da i treba da im se desi baš onako kako su to pogledali ili pročitali. A na filmu je sve idealizovano;  život koji je obično prikazan kao glamurozan i nerealan za većinu nas.

Glorifikuje se zaljubljenost, umesto ljubavi. I jako puno čak i odraslih i zrelih ljudi veruje da je za uspešnu vezu potrebna ljubav na prvi pogled… „i onda su živeli srećno do kraja života”. To se u realnom životu  retko dešava.Ali se često dešava da se zaljubimo na prvi pogled u potpuno nepoznatu osobu, idealizujući je i verujući da je to „baš ta prava osoba” kakvu smo oduvek želeli, samo zato što na primer ima plave oči, ili brkove, ili sluša određenu vrstu muzike, kao i osoba koju smo mi u našoj idealnoj predstavi zamislili.

Dakle, kada se zaljubimo, mi u stvari nađemo sličnost realne osobe i naše idealne predstave, a zatim taj deo koji liči uzmemo kao celinu i onda uopšte ne vidimo realnu osobu kakva jeste već idealnu kakva je u našoj predstavi. I to traje najviše do 3 godine prema istraživanjima.Najkasnije tada, shvatimo da je to osoba sa svojim manama i dobrim osobinama koja uopšte nije onako idealna kako smo mislili i onda nastaje problem.

Jer da bismo nekoga voleli, moramo znati kakva ta osoba realno jeste i da nam ta realnost, takva kakva jeste odgovara u dovoljnoj meri da bismo takvu osobu prihvatili i za nju se vezali. Ljubav za razliku od zaljubljenosti često nije burna, euforična, ne dolazi sa fanfarama i sjajem.

Partnerska ljubav je obična vezanost dvoje realnih, nesavršenih ljudi, koji mogu jedno bez drugog, ali im je lepše jedno sa drugim i ne prave oko toga dramu. Obavljaju svoje dužnosti, raspodeljuju ih, umeju da se dogovore o zajedničkim planovima, umeju da se rasprave i reše konflikt, da se naljute i tuguju zajedno. I da uživaju, naravno.Dakle, bez neke velike euforije i drame.

Poznati američki psihijatar i osnivač škole Transakcione analize je u svojoj knjizi „Šta kažeš posle zdravo” konstatovao da sve bajke idu do onog momenta kada se dvoje zaljube i završavaju se s onim „i onda su živeli srećno do kraja života”, a da niko u stvari ne spominje da tek onda počinje prava drama – tj. ako su se dvoje zaljubili, tek će kada to prođe da se zaista upoznaju, a onda su mogući razni zapleti i raspleti.

A u životu je nakon zaljubljivanja, baš zato što je ono nerealan odnos, srećan kraj ne baš čest. Zato što je za zaljubljenost takođe potreban infantilan način razmišljanja – što je osoba realnija, odraslija i integrisanija, imaće manji kapacitet za zaljubljivanje, ali sve veći za realnu ljubav i vezanost, koja onda ima dobre šanse i da traje.

I zato je jako loše što su svi mediji preplavljeni iskrivljenim, idealizovanim nerealnim predstavama o životu i ljubavi koje su upakovane u sjajnu ambalažu da bi se bolje prodale, jer jako puno ljudi to čita i gleda i – zbunjeno je. Jer se pitaju: „Šta sa mojim životom nije u redu, ovako bi trebalo da bude, kao u mojoj omiljenoj seriji”.I zbog toga su nesrećni, jer veruju da realan život i realna ljubav nisu dovoljno dobri da bi se u njima uživalo.

I zato glasam pre za mnoge dobre knjige o partnerskim odnosima, nego za ljubavne romane, jer će one bolje obrazovati i osposobiti čitaoca za realnost nego „ljubići”, pa će biti sposobniji da uživaju u realnom životu sa svim njegovim dobrim i lošim stranama, nego da budu nesrećni zato što njihov život nije ljubavni roman.

Životni skript

Aleksandra Bubera Članci i tekstovi , , , , , , , , 0 Comment

Aleksandra Bubera

Intervju sa Sanjom Kostić, objavljen delimično u Večernjim novostima 4.9.2011.

Šta je životni skript i na koji način on utiče na formiranje našeg identiteta?

– Životni skript je nesvesni životni plan koji „sastavimo“ u detinjstvu .

Životni skript je sastavljen u stvari od niza skriptnih odluka. Skriptna odluka je iskrivljeno uverenje o nekom važnom životnom pitanju, a ovakva odluka se donosi na osnovu skriptnih zaključaka, tj. iskrivljenih predstava ili uverenja o važnim životnim pitanjima.

Oni se donose pod uticajem roditelja, okoline, nedovoljno informacija, kao i zbog toga što dete ima drugačiji način razmišljanja nego odrasle osobe, tako da je mogućnost iskrivljenja veoma velika. Deca razmišljaju magijski i konkretno povezuju događaje. Kao kada dete izjavi sledeće:„Rekao je onaj čika na televiziji koji pušta sunce i kišu, da će sutra biti lepo vreme“.

Kažemo da je nesvestan, jer se proces skriptiranja dešava veoma rano, od druge do sedme godine života, što znači da mnoge stvari zaboravimo, pa tako i zaboravimo kako i kada smo neke stvari zaključili i odlučili i posle ih ne revidiramo, već se automatski ponašamo na osnovu njih, jer ih doživljavamo kao aksiome tj. istine koje ne podležu daljoj raspravi.

To bi moglo da se uporedi sa sledećim eksperimentom: kao kada bi pod hipnozom osobi dali sugestiju da kada izađe iz hipnotičkog stanja priđe stolu i rearanžira cveće u vazi i takođe joj dali sugestiju da zaboravi da je ovakvo uputstvo dobila. Osoba kada izađe iz stanja hipnoze, priđe stolu i rearanžira cveće.Kada je upitamo zašto je to uradila, ona će navesti neki racionalan razlog: na primer, da joj se više sviđa da cveće stoji ovako nego kako je bilo prethodno. Međutim, pravi razlog je što je u izmenjenom stanju svesti dobila uputstvo.To što osoba racionalno opravdava svoje ponašanje zove se racionalizacija i tako deluje skript u životu.

Dakle, kada smo jako mali, odlučimo da ćemo se u odnosu na određene stvari ponašati na određen način, posle to zaboravimo, a svoje ponašanje racionalizujemo. Zbog toga životni skript, ukoliko se ne osvesti i zaključci i odluke ne revidiraju, upravlja našim životom. Proces revizije je normalno prisutan, i svi se sećamo kako smo tokom života ispravljali neke svoje zablude, međutim, često za mnoga važna životna pitanja mislimo da donosimo autonomne izbore i odluke (autos-nomos= vladati se po sopstvenim zakonima), a u stvari se ponašamo prema odavno donešenom, zastarelom i netačnom životnom planu.

Na primer, dete želi da se bavi pevanjem. Međutim u njegovoj porodici se pevačka profesija konotira negativno, te dete odluči da to nije dobro i kasnije u životu izabere da se bavi pravom, zato što je to profesija koja je cenjena, donosi dobru zaradu i sl.(racionalizacija u skladu sa željama porodice) iako i dalje želi da se bavi pevanjem i često je frustrirana svojom izabranom profesijom.

U kojoj dobi čovek počinje da formira svoje obrasce ponašanja?

– Formiranje obrazaca ponašanja počinje praktično odmah po rođenju, zato što je odnos deteta koji ima sa majkom ili osobom koja brine o njemu veoma važan.

Dete, za razliku od odraslog čoveka ima potrebu za ljubavlju i potrebu za vezivanjem, za stalnom stimulacijom i negom, tj. ukoliko ih nema to će loše uticati na njegovo psihofizičko stanje, što je odavno potvrđeno i istraživanjima.Odrasle osobe sve ovo imaju kao želju, tj. ako imaju ljubav, stimulaciju, veze, to popravlja kvalitet života, ali nedostatak istih neće dovesti do narušavanja mentalnog i fizičkog zdravlja kao što se to dešava kod dece. Dakle, način i kvalitet majčine nege i veze sa detetom već od samog početka utiče na to koliko će se dete osećati sigurno kasnije u životu, koliko će imati utisak da može biti zaštićeno, voljeno, da može ostvarivati svoje potrebe i želje.

Negde sa godinu i po dana, kada je dete već razvilo neke veštine i sposobnosti (hod, delimično govor) počinje i prava socijalizacija, kada se pored nege i  ljubavi počinju postavljati  zahtevi, granice i slično. Tako da se životni skript praktično formira u dobu od druge do sedme godine života, dakle u uzrastu kada je dete veoma malo, ima nerazvijen način razmišljanja, veruje sve što mu odrasli kažu, jer mu od njih zavisi život, precenjuje značaj svega i svačega zbog čega mnoge stvari doživljava preterano emocionalno, što sve doprinosi mogućnosti da se donesu iskrivljeni zaključci i na osnovu njih odluke prema kojima ćemo se kasnije u životu orijentisati.

Šta najviše utiče na strukturu ličnosti, odnosno na stvaranje životnog skripta, na osnovu čega sve temeljimo odluke, zaključke, uverenja, verovanja, vrednosti…?

– Skriptne odluke mogu se doneti pod spoljašnjim uticajem ili dete samo pogrešno zaključi zbog nedovoljno informacija i konkretnog načina mišljenja. Ipak, najvažniji izvor poruka na osnovu kojih dete zaključuje o sebi, drugima i svetu jesu oni ljudi koji su detetu najvažniji, dakle roditelji, porodica, prijatelji i drugi autoriteti. Što je osoba detetu važnija, to njene poruke imaju veći uticaj na dete.

Ne prihvataju deca sve što im se poruči, međutim veću verovatnoću da dete prihvati neku poruku imaju sledeće poruke:

  • One koje upućuje osoba koja je detetu veoma važna
  • Koje se često ponavljaju
  • One koje su intenzivnije ( i praćene intenzivnijim emocijama)
  • Ako više ljudi upućuje sličnu poruku
  • Ako je dete primilo malo ili nimalo suprotnih poruka.

Poruka se može preneti i postupcima, a često se i ne pamti kao izrečena, već dete uči po modelu ponašanja roditelja. Znači, ako roditelj, na primer, sa drugim odraslima stalno negativno komentariše, na primer, neku drugu nacionalnu ili navijačku grupu, iako se ne obraća direktno detetu, ono će to čuti i verovatno usvojiti, isto kao što će gledati odnos svojih roditelja, koji se na primer tuku ili su nežni jedno prema drugome i to usvojiti kao uobičajen model ponašanja.

Takođe roditelji formiraju detetovu sliku o sebi tako što mu govore kakvo je ono, pa tako ako mu govore da je glupo i nesposobno, ono će im verovati, kao što će im verovati i ako mu kažu da je sposobno i pametno. Izostanak reakcije na neko detetovo ponašanje ili nagrada za neko drugo, takođe su poruke koje dete jako brzo i jako dobro shvata i prema tome će se dalje u životu ponašati.

Koliko smo svesni svog životnog skripta i da li se on tokom života može promeniti ili nadograditi i kako?

– Većina ljudi nije svesna svog životnog skripta, jer je, već po svojoj definiciji on nesvestan životni plan.

Ono čega ljudi jesu svesni, to je da imaju neki problem u životu, neku smetnju ili patnju i tek kada odluče da se pozabave uzrocima zašto je to tako, dođe se do toga da imaju neka iskrivljena uverenja.

Iskrivljena uverenja u našem životu deluju kao „samoostvarujuća proročanstva“. To znači da ako osoba veruje da je glupa, tako će se i ponašati.Postupaće na glup način i time sebi dokazivati da je zaista glupa i imati „realne“ argumente pred sobom da je to zaista tako.Često u psihoterapiji srećem slučajeve gde osoba misli da je glupa i nesposobna, a meni je očigledno da to nije realno.

Često takva osoba i kada ode na testiranje i dobije veoma visok IQ (koeficijent inteligencije) i dalje ne veruje da je pametna, jer u svom životnom toku nalazi mnoge potvrde da je glupa.

To nam govori o tome, da naša uverenja često imaju mnogo veći uticaj na naše ponašanje i životni tok od realnosti. Zato kažemo da osoba uklapa realnost tako što je iskrivljuje, u svoj sistem uverenja, jer sistem uverenja teži inertnosti, tj.da se održi, čak i kada je očigledno da je to pogrešno.

Dobra vest je da možemo osvestiti da smo nekada doneli pogrešne zaključke i na osnovu toga zaključili da smo, na primer, nesposobni, ružni, „nevoljivi” i slično, i to je prvi korak ka tome da ta uverenja promenimo.Uverenja je moguće promeniti i to je prirodan tok u životu, svako od nas se seća da je verovao u veštice i Deda mraza, pa posle shvatio da oni ne postoje.

Na promenu uverenja, na sreću, ipak deluje i realnost kada nas konstantno demantuje, ali često je ljudima čak i tada u tome potrebna pomoć – prijatelja, autoriteta, psihoterapeuta, uzora ili nekih važnih životnih događaja. Psihoterapija jeste proveren i dobar način da se uverenja izmene, i psihoterapija se prvenstveno i bavi ispravljanjem iskrivljenih uverenja o sebi, drugima i svetu.Naravno, postoje i drugi navedeni načini, kao i mnoštvo njih koji nisu ovom prilikom spomenuti.

Kako životni skript utiče na naše ponašanje, da li može da nas ograničava i sputava u nekim važnim životnim odlukama?

– Životni skript jako utiče na naše ponašanje i sve odluke o važnim životnim pitanjima ćemo donesti u skladu sa skriptnim uverenjima ukoliko na tu temu postoje.

Da li zbog toga što znamo kako se treba ponašati da bismo ispunili očekivanja i šta možemo na osnovu tog ponašanja očekivati u određenom trenutku, skript čini život predvidljivim?

– Da. Ukoliko zajedno sa osobom dođemo do toga kakav je njen životni skript, od kakvih se odluka i uverenja sastoji, možemo sa dosta velikom verovatnoćom predvideti kako će izgledati, pa često i kako će se završiti njen život, ukoliko ne učini ništa da taj sistem uverenja izmeni. Jer, na žalost, neke osobe u svom životnom skriptu imaju uverenja da će biti neuspešne, patiti, poludeti ili se ubiti. Na sreću i ova uverenja su podložna korekciji.

Ukoliko osoba ima realnu sliku sveta, sebe i drugih ljudi, onda će ona biti autonomna, tj. u stanju da svoj život živi u skladu sa sobom i svojim željama, naravno, onoliko koliko to okolnosti dozvoljavaju i neće sebe ograničavati da živi u onim okvirima koji su propisani skriptom.

To takođe znači da će se osoba boriti za sebe i činiti svoj život onoliko dobrim i ispunjenim koliko god joj to okolnosti dozvoljavaju i neće videti prepreke tamo gde ih nema, a one realne će proceniti i ukoliko shvati da su one premostive, savladaće ih, a one nerešive probleme će prihvatiti kao takve.

Napominjem da, kada osoba ima iskrivljena uverenja, mnoge probleme koji su objektivno za tu osobu rešivi će procenjivati kao nemoguću misiju, jer procenjuje sebe kao nedovoljno kompetentnu iz bilo kog razloga da se sa njima uhvati u koštac.

Kako životni skript utiče na emocije i ljubav, na uverenja i stavove o partnerskim odnosima?

– Partnerski odnosi, ljubav i emocije jesu važna životna pitanja i ukoliko imamo iskrivljene stavove po tim pitanjima, prema njima ćemo se i ponašati.To, na primer, znači da ako osoba veruje da je niko ne može voleti, ili da nije dovoljno dobra, lepa ili bilo šta drugo, ponašaće se u skladu sa tim, a onda je vrlo verovatno da će je i drugi ljudi opažati kao manje vrednu, dobru ili lepu i time će sebi smanjiti mogućnost da ostvari kvalitetan partnerski odnos.

Naša uverenja se ocrtavaju ne samo u našim postupcima, nego i u onome što se odmah i vrlo brzo primećuje i od strane drugih ljudi. Na primer, ako osoba veruje da je sposobna i atraktivna u skladu sa tim će se oblačiti, hodati, imati telesni stav, mimiku i ton glasa, a takođe će u skladu s tim i na takav način razgovarati sa ljudima.A ako osoba veruje da je ružna i glupa i sve ovo napred nabrojano će biti u skladu sa tim.To je nešto što ljudi vrlo brzo i tačno primećuju, čak i kada toga nisu svesni i to je često osnova intuicije, antipatije i simpatije.O tome u stvari govori floskula da promena treba da ide od unutra ka spolja.

Na primer u  filmu „Moja velika mrsna grčka pravoslavna svadba“, vidiljivo je na početku filma kakvo mišljenje o sebi ima glavna junakinja i kako ga postepeno menja, a zajedno sa tim se menja i njena spoljašnjost, ponašanje i odnosi,  pa tako od jedne devojke koju ljudi uglavnom percipiraju kao životnog gubitnika postaje pametna, privlačna, odlučna, istrajna i poželjna.

To je dakle ista ta osoba, sa potpuno istim potencijalima i kapacitetima, koja kada promeni svoja uverenja zablista u punom sjaju i funkcioniše na savim drugačiji način.

Kako životni skript određuje načine i šablone po kojima biramo i pronalazimo partnere?

– Isto tako, ako osoba veruje da je zaslužila ili da je normalno da se ljudi prema njoj ponašaju na loš ili ružan način, biće joj u redu da izabere partnera koji će se tako prema njoj ponašati.A ako veruje da je normalno da se prema njoj ponašaju pristojno, uz poštovanje i nežnost, neće pristati na ništa manje od toga.

Interesantna su istraživanja koja pokazuju da veze gde je do zaljubljivanja i ljubavi došlo „na prvi pogled“ u odnosu na one gde je do zaljubljivanja i ljubavi došlo posle dužeg poznanstva imaju isti procenat uspešnosti i neuspešnosti. To nam govori da smo u stanju da vrlo brzo prepoznamo osobe koje se uklapaju u naš životni skript, ili što je poželjnije, u naše autonomne izbore.

Psiholozi ističu i da životni obrasci utiču i na naše ponašanje u vezi, shvatanje partnerskih odnosa, davanja, uzimanja, kontrole…

– Kao i na sve ostalo u životu, uzimajući naravno u obzir realne okolnosti, na funkcionisanje u partnerskim odnosima najviše utiču naša uverenja o tome kako to treba (a često mislimo i da mora) da funkcioniše.

Najbolje funkcionišu veze gde partneri imaju veoma slična uverenja o partnerskim odnosima, jer onda jedno drugo dobro razumeju.Budući da su uverenja o partnerskim vezama jako šarolika, to dovodi do velike verovatnoće da se sa drugom osobom nećemo dobro razumeti i zbog toga je toliko nesporazuma i neslaganja u partnerskim odnosima i zbog toga je dosta teško pronaći osobe sa kojima ćemo se dobro uklapati u partnerstvu.

Ali je takođe veoma bitno napomenuti i da ne postoji samo jedna, „prava” osoba sa kojom možemo ostvariti kvalitetan partnerski odnos, već da postoji mnogo osoba sa kojima delimo slična uverenja i vrednosti i sa kojima je to moguće.A budući da su uverenja promenljiva kategorija, takođe je moguće i da se sa nekom osobom bolje uklapamo kasnije nego na početku, jer u međusobnom razvoju i razmeni oboje možemo postići da imamo zajednički set uverenja koja onda omogućavaju skladno funkcionisanje u vezi.

Razvoj je prirodan tok života i zato je bitno da pored sebe imamo osobu koja će želeti da se razvija u sličnom tempu i u sličnom pravcu kao i mi i to je onda jedna od najlepših stvari koju možemo iskusiti.

Da li je za kvalitetnu ljubavnu vezu neophodno da sa partnerom delimo sličan „životni scenario“, imamo slične životne prioritete i vrednosti? I da li to znači da se suprotnosti ipak ne privlače ili je i sa druge strane, ipak,  neophodno i malo različitosti?

– Bitno je da sa partnerom imamo sličan sistem vrednosti i to tako da su nam najvažnije vrednosti iste. Svi znamo slučajeve gde se veze završavaju zbog toga što neko od partnera, ili oboje iz raznih razloga ne žele da se prilagode po nekim važnim životnim pitanjima, na primer: gde će živeti, kako će zarađivati, po pitanjima vere, vaspitanja dece, porodičnih odnosa itd.

Pitanje suprotnosti i sličnosti je verovatno prisutno od kada ljudi svesno razmišljaju o ovim temama i razne teorije, rasprave i istraživanja se time bave. Ako posmatramo ovu temu kroz prizmu razvoja, nekada je za osobu bolje da izabere nekoga ko joj je sličan, jer to će u vezi dovesti do boljeg razumevanja i stabilnosti. S druge strane, to može vezu lišiti pozitivne tenzije i rasta kroz konstruktivni konflikt.

Opet, ako izaberete nekoga ko se jako razlikuje od vas, to će od oba partnera zahtevati izuzetan napor u razvoju, rastu i prilagođavanju, i veliku fleksibilnost da se drugi prihvati takav kakav jeste. Često u takvim vezama, baš ono što nas je privlačilo, kasnije počinje da nam najviše smeta.

Ukoliko su partneri jako različiti, a nisu spremni na veliki rad na sebi i vezi, male su šanse da to uspe. Mada nije nemoguće.

Često biramo partnere koji su nam donekle slični u osnovnim životnim vrednostima, a razlikuju se od nas upravo u onim sferama gde i sami osećamo da nam je potreban neki drugačiji razvojni put. Ako smo toga oboje svesni, i spremni da se menjamo, to može dovesti kako do bržeg razvoja oba partnera, tako i do razvoja veze.

Međutim, takođe je poznato i to da su osobe u koje se zaljubimo često osobe sa kojima imamo najveće šanse da se razvijamo, ali isto tako i najveće šanse da potvrdimo svoja iskrivljena uverenja i negativne životne ishode.Rezultat takve interakcije će prema tome zavisiti od toga koliko smo spremni da uvidimo realnost, da se sa njom suočimo i da preduzmemo ono što je potrebno da iskrivljena uverenja ispravimo i nastavimo dalje na jednom višem nivou razvoja, zajedno. Mnoge veze u ovom stadijumu se raspadnu, jer partneri nisu u stanju da prevaziđu razočarenje realnošću i da prihvate to kao šansu za napredak, već se povlače i često tragaju zanovim partnerom, s kojim najčešće ponavljaju isti obrazac.

Kada vidimo da se u životu često ponjavljaju isti ishodi, bez obzira da li su u pitanju veze, posao, druženje ili slično, treba zastati i razmisliti, jer se to obično ne dešava slučajno i tada se  najverovatnije radi o uticaju skriptnih odluka, tj. iskrivljenih uverenja na naš život.Jer, dokle god budemo radili iste stvari na isti način – imaćemo iste rezultate.A da bismo mogli da počnemo da ih radimo na drugačiji način, potrebno je da promenimo uverenja koja do takvih postupaka dovode.

Intervju u skraćenoj verziji dostupan na portalu Večernje novosti.

Prvo reč, pa onda lek – O empatiji

Aleksandra Bubera Članci i tekstovi , , , , 0 Comment

Aleksandra Bubera

Intervju objavljen u Večernjim novostima, Život plus, 20.06.2010.

Empatija je sposobnost da razumemo druge i saosećamo sa njima.

Koliko ste samo puta rekli ili čuli da neko kaže “Imam ja dosta svojih briga, ne mogu još da mislim o tuđim”… Ovo gotovo da je postala uzrečica koju izgovorimo tek tako, i ne misleći koliko zvučimo sebično i bezosećajno. Činjenica je da živimo u vremenu kada nije lako izdvojiti trenutak za tuđa osećanja, ali prisetite se samo koliko ste puta i vi bili u situaciji kada ste poželeli da podelite sa nekim svoj problem, svoju brigu, svoja osećanja? Kada bi shvatili koliko znači slušati i uputiti lepu reč, možda bi bolje razumeli i empatiju koja toliko nedostaje ovom društvu. A, uvek je bila deo društva, čak je i Hipokrat opisao u samo jednoj rečenici “Prvo reč, onda lek”! Nešto više o empatiji, sposobnosti da razumemo jedni druge za “Život plus” govori dr Aleksandra Bubera, psihijatar i psihoterapeut.

– Empatija, “uosećavanje”, je sposobnost da osetimo kako se druga osoba oseća u određenoj situaciji. Saosećanjem šaljemo poruku da su nam osećanja drugih ljudi važna, pa time da su nam i oni sami važni i tako afirmišemo prijateljski odnos među ljudima. Osećanja koja su rezultat empatije i saosećanja su vikarna osećanja,“vicarius” znači zastupnik, zamenik, apostol, što znači da, na neki način, možemo zastupati i biti pri ruci drugim ljudima.

Da li se sa empatijom rađamo, ili je možemo razviti tokom života?

– Da bismo bili u stanju da osećamo empatiju i saosećanje potrebna je socijalizacija, što znači da se sa ovim sposobnostima ne rađamo, nego se one uče, odnosno empatija se razvija i tokom života. Mala deca su, na primer, nesocijalizovana, funkcionišu po principu svojih potreba i zadovoljstva i dok su sasvim mala nemaju nikakvo saosećanje za druge ljude, životinje…, već roditelji moraju da ih uče: “da nije u redu udariti macu, jer to macu boli, kao što i tebe boli kada te neko udari”, što dete i dalje neće shvatiti ako mu se ne pokaže na njemu.

Koliko je moguće razviti sposobnost saosećanja sa drugima u vreme kada ljudi sve manje vremena imaju jedni za druge?

– Savremeni način života jako je različit od ranijih zajednica, kada je sposobnost saosećanja bila izrazito podržavana i gajena. Danas se deca vaspitavaju drugačije nego ranije – da više gledaju sebe, svoje želje i potrebe nego druge ljude. Nekada je važio biblijski princip “Voli drugoga kao što voliš samoga sebe”, i tumačio se da se treba žrtvovati za druge, a danas se ta ista rečenica tumači narcisoidno kao “Prvo ja, pa jedno 350 mesta, pa onda svi ostali”. Preterivanje je i jedno i drugo tumačenje. Realna pozicija je da zaista prvo treba gledati sebe, ali ne u tolikoj meri da drugi od toga imaju štete, ako već nemaju koristi. Prilike i ljudsko društvo se stalno menjaju, ali to ne treba da bude izgovor za razmaženost, sebičnost, narcisoidnost i preterani hedonizam.

Koji su sve načini razvijanja empatije?

– Razvoj empatije uvek mora početi od nas samih i naših doživljaja. Odnosno, da zamišljamo kako bismo se mi osećali u nekoj situaciji, u čemu počinju da nas treniraju roditelji. Jedna od funkcija bajki, igara, priča i pesama za decu jeste i da deca u mašti mogu zamišljati situacije i slike kako to druge osobe “prolaze” u određenim situacijama, šta mogu osećati i kako mogu razmišljati. Bilo bi dobro kada bismo odmalena decu emocionalno opismenjavali prvo u porodici, a zatim u vrtićima i u školi. Da bismo to mogli, prvo moramo sami biti emocionalno pismeni. Potrebno je da decu naučimo kako da razumeju sebe, a zatim i kako da se distanciraju od sebe i shvate i prihvate da su drugi ljudi nekada veoma različiti od njih, da imaju drugačije želje, razmišljanja i osećanja nego što su njihova sopstvena. Ako je nama samima to jasno, i ako na jasan način učimo decu, za njih to više neće biti neka enigma i misteriozna stvar, već, automatska radnja, kao i vožnja bicikla. Srećom, i odrasli ljudi mogu da nauče kako da budu emocionalno inteligentni, pismeni i empatični. Danas postoji mnogo knjiga, treninga, psiholoških i edukativnih radionica koje se na razne načine bave ljudima, osećanjima i odnosima među ljudima. Svima koje ove teme više zanimaju preporučujem sledeće knjige za čitanje: “Emocije” dr Zorana Milivojevića, “Školovanje srca” dr Kloda Štajnera, “Emocionalna inteligencija” Daniela Golemana.

Da li je istina da ljudi sa razvijenom empatijom imaju kvalitetnije ljubavne veze?

– Jeste, jerkada ste u stanju da tačno doživite ono što se dešava u drugima, onda ste u stanju da osobu i dobro i tačno razumete. Mogućnost nesporazuma je tada manja, nego ako ovu sposobnost nemate, pa druge ljude, njihova osećanja, razmišljanja i postupke tumačite u skladu sa sobom, a ne onako kako to zaista jeste. Sposobnost gledanja sveta kroz “naočare” drugih ljudi, a ne samo kroz svoje, daje bogat izvor nijansi u spektru ljudskih odnosa.

Mnoga istraživanja pokazala su da je empatija bitna odlika uspešnih poslovnih ljudi. Ako jeste važna, otkud onda nepisano pravilo da emocije ne treba unositi u posao i poslovno okruženje?

– Tačnije, pravilo bi trebalo da bude da je na poslu uvek bolja objektivnost, nego subjektivnost. Nemoguće je ne unositi emocije u posao, osim ako niste osoba koja je potpuno odsečena od svojih emocija, a to bi bila veoma nezdrava osoba, pre robot. Tako da iskustvo potvrđuje rezultate istraživanja da su empatični, kao i emocionalno i socijalno inteligentni ljudi uspešniji u poslu od onih koji to nisu. Kako sesvaki posao, u manjoj ili većoj meri, sastoji od komunikacije i saradnje sa drugim ljudima, umeće da se dobro proceni kako je drugima u “njihovoj koži”, šta im smeta, šta žele…, omogućava da se s njima lakše i bolje komunicira. Naravno to podrazumeva i da ih motivišete na saradnju kakva je potrebna i koja će za sve biti korisna.

Zašto je empatija posebno važna u napetim poslovnim okruženjima?

– Ona nam pomaže da ne “uletimo” u nepotreban “klinč”, i reagujemo neadekvatno. Od poslovnih ljudi se očekuje da budu “na visini zadatka”, da razumeju suštinu stvari i odnose među ljudima i svi očekuju od onog drugog da je spreman i sposoban da razume i da se prilagodi. Zbog toga se u poslednje vreme toliko i polaže na ljudske resurse i trening ne samo profesionalnih, nego i veština u odnosima sa drugima, počevši od veština komunikacije, verbalne i neverbalne, otvorene, pa do senzibilizacije za načine kako različiti ljudi komuniciraju putem svojih osećanja.

Bitno je razgraničiti pojam empatije od sažaljenja. U čemu je suštinska razlika?

– Sažaljenje je kada nam je žao što se nekome događa nešto neprijatno. To je oblik ljubavi, a ne, kao što ga često doživljavamo, izraz prezira ili neprijateljstva. Kada osoba ne želi sažaljenje onda ona misli da je ono izraz neprijateljstva, likovanja zato što mu je loše, ili ne razume sažaljenje, pa smatra da je takva vrsta saosećanja rezervisana za osobe koje nisu dovoljno vredne, ili sposobne da se izbore sa nedaćama koje im život nosi. Sažaljenje je, zapravo, saosećanje prema bližnjem koji pati, prema bližnjem sa kojim se identifikujemo, zbog čega i možemo da saosećamo, dakle bližnji je neko ko je za nas vredan, i zato nam je važno kako se on oseća. Dakle, sasvim suprotno od toga da ga preziremo, osobu sa kojom saosećamo, smatramo vrednom.

Kako pokazati empatiju?

– Empatiju možemo pokazati verbalno i neverbalno. Što se ljudi više poznaju, manje su potrebne reči, pa zagrljaj, pogled, stisak ruke mogu biti dovoljni. Ali, u koliko se radi o osobama koje malo poznajemo, ili ih ne poznajemo, najbolje je da proverimo sa njima da li smo dobro razumeli značenje onoga što su rekli, kao i to kako se osećaju.

Koliko je empatija značajna u svakodnevnoj komunikaciji?

– Značajna je u svim odnosima, a budući da većina nas komunicira sa dosta ljudi tokom dana, na poslu, u kući, u prevozu, tokom odmora i zabave, praktično nam je potrebna svo vreme dok smo u budnom stanju.

Ako je empatija sposobnost uživljavanja u osećanja drugih, da li je moguće u tome i preterati?

– Empatija je po definiciji realna, te teško da u njoj možemo preterati. Možemo preterati jedino u angažovanju prema drugima koje nastaje kao posledica toga što znamo kako se neko oseća, pa zaključimo da moramo odmah po tom pitanju nešto i da preduzmemo. Ako tu akciju od nas niko nije tražio, ako radimo više nego što je naš deo i mešamo se u stvari u koje ne treba da se mešamo, upleli smo se u tzv. “psihološku igru”. Ukoliko toga ne postanemo svesni, u najboljem slučaju ćemo završiti osećajući se vrlo neprijatno. Međutim, ako zaista imamo sposobnost da tačno razumemo zašto se neko oseća onako kako se oseća, verovatno je da ćemo imati i sposobnost da procenimo koje su to akcije koje treba, a koje ne treba preduzimati. Tako da glasam “za” empatiju, jer smatram da se sa njom ne može preterati budući da je tačna i realna.

Ž.P.

Članak je objavljen 21.6.2010. na sajtu Večernjih novosti.

Ostale kategorije: