Članci i tekstovi

Strah

Aleksandra Bubera Članci i tekstovi , , , , , , , , , , 0 Comment

Aleksandra Bubera

Intervju sa novinarkom Vesnom Marić Brajković, objavljen u Blicu 16.10.2011.

Koji su najčešći strahovi koji muče ljude?

– Postoji više vrsta strahova: „običan strah”, strepnja, zabrinutost, panika, užas, specifične fobije… Strahovi nisu bića koja „muče” ljude, nego su strahovi rezultat spoljašnjih okolnosti, kada su, ustvari, način da upozore osobu da se dešava nešto važno i ugrožavajuće, te služe preživljavanju.

Ili su rezultat razmišljanja, mentalnih predstava, dakle, ne nečega što se realno dešava ovde i sada, već, ili se dešavalo u prošlosti, ili mi mislimo o stvarima koje bi se prema našem mišljenju, mogle desiti u budućnosti, a što može biti objektivna ili pak – pogrešna procena.

Ukoliko se bojimo neke situacije ili osobe koja je zaista ugrožavajuća, u meri u kojoj je ugrožavajuća, onda je taj strah adekvatan. A ukoliko se bojimo situacija ili osoba koje realno nisu ugrožavajuće, onda je strah neadekvatan. Strahovi zbog kojih ljudi najčešće imaju problema jesu neadekvatni, odnosno kada se ljudi boje situacija, stvari, pojava koje nisu objektivno ugrožavajuće.

To su najčeće agorafobija – strah od otvorenog prostora, ali i mesta gde su gužve, mnogo ljudi i sa kojih se ne može lako izaći (tržni centri, bioskopi, koncerti, javni prevoz i sl.), zatim napadi panike kada osobe doživljavaju intenzivnu neprijatnost i telesne senzacije, koje normalno prate svaki strah: lupanje srca, utisak da ne mogu dobro da udahnu, trnce u rukama i nogama, imaju utisak da im se vrti u glavi i da će se onesvestiti i misle da će umreti, jer ove telesne senzacije tumače kao znak infarkta srca ili moždanog udara, zbog čega se često obraćaju urgentnim službama, a kada im više puta kažu da je sa njima telesno sve u redu počinju da se plaše da gube razum – a ništa od ovoga nije tačno.

Nije redak strah od malog i zatvorenog prostora – klaustrofobija, a postoje i  druge specifične fobije – kao što su strah od visine, igala i oštrih predmeta, letenja, nekih životinja i slično (paukova, zmija, pasa, mačaka itd.). Takođe, dosta učestao je i strah da je osoba obolela od neke bolesti tj. hipohondrija.

Možemo se bojati bilo čega, a uzroci ovih strahova su različiti i individualni. To znači da ako se neko boji mačaka, uzrok tome može biti neko traumatsko iskustvo (ujed besne mačke), pogrešna uverenja (mačke su prenosioci teških i neizlečivih bolesti) ili „simbolički strah” (osoba neki nerazrešen konflikt koga nije svesna prenosi na konkretan predmet straha, u ovom slučaju mačku).

Zašto su noću strahovi još veći? 

– Strahovi su intenzivniji noću jer su povezani sa doživljajem da smo noću manje sposobni da kontrolišemo zastrašujuće situacije – zbog smanjene vidljivosti, zbog umora i zbog objektivno otežanog funkcionisanja noću većine ljudi, jer većina ljudi ima takve biološke ritmove da bolje funkcioniše danju. To takođe znači i da noću često manje objektivno razmišljamo nego danju, tako da je noću lakše da dođu do izražaja regresivni načini razmišljanja i osećanja, slično onome kao kada smo bili deca.

Mrak i spavanje za malu decu su zastrašujuće situacije jer deca inače imaju mnogo manju kontrolu nad situacijom nego odrasli zbog nerazvijenih veština, nedovoljnog znanja, specifičnog – magijskog načina razmišljanja i zato što je noć za većinu dece vreme kada se odvajaju od roditelja, što je zastrašujuća situacija (ali na koju dete treba da se postepeno privikava da bi bilo u stanju da samo spava kada poraste). Ukoliko dete nije na vreme i adekvatno prevazišlo ovu fazu biće sklonije da kada odraste noću bude uplašeno.

Kada je vreme da se čovek obrati lekaru? Koje simptome treba da prepozna kod sebe?

– Osoba treba da se obrati stručnjaku (ne neophodno lekaru, već to mogu biti i psihoterapeut i psiholog) ukoliko primeti, ili ga okolina upozorava da su strahovi koje ima preterani, neadekvatni, a svakako je krajnje vreme da se obrati za pomoć ukoliko zbog stanja ili poremećaja povezanih sa strahom nije u stanju da normalno funkcioniše tj. da obavlja svoje obaveze, da se odmara i uživa.

Ako se ne nešto ne preduzme i ne ode lekaru, koje su posledice? 

– Posledice su smanjen kvalitet života, tj. neprijatnost koju osoba trpi, a koja ne mora da se trpi, već problem može da se reši, zatim, često kod neadekvatnog straha i poremećaja u vezi sa strahovima se javlja generalizacija. Generalizacija znači da se osoba prvobitno boji jedne situacije, a zatim se ovi strahovi „proširuju” na sve više situacija ili objekata, zbog čega osoba primenjuje izbegavanje sve više situacija ili objekata, sužavajući tako svoje funkcionisanje, pa često i kretanje.

Nekada osobe zbog ovoga krive sebe i smatraju ne samo da njihov strah nije adekvatan, već da one same zbog toga nisu adekvatne, tj. ukoliko procene zbog ovoga sebe manje vrednima, to može biti uvod u depresiju, ali ne u svim slučajevima.

Da li moguće izlečiti (pobediti) određeni strah koji nas muči?

– Naravno. Ukoliko nije dovoljan razgovor sa rodbinom i prijateljima, a strahovi traju duže od tri meseca, potrebno je potražiti pomoć stručnjaka, koji će pomoći osobi da nauči da simptomi jesu neprijatni, ali da nisu strašni, zatim kako da ih kontroliše.

Zatim će pomoći osobi da shvati da nije telesno bolesna niti psihički poremećena, da se emocionalno opismeni tj. da upozna funkciju emocija, da razlikuje prijatne od neprijatnih, adekvatne od neadekvatnih, kako da ih ispoljava i, što je najvažnije, da dođe do toga šta je uzrok straha koji osoba oseća.

A zatim pomoći osobi da se rešava problem u korenu tj. uzročno-posledično.

– Dakle, radiće se ili sa traumatskim iskustvom ako ga je bilo, ispravljaće se pogrešna uverenja i zaključci koje je osoba imala u vezi sa određenom situacijom ili objektom, a ukoliko je u pitanju „simbolički” strah, pronalazi se uzrok zašto je osoba usmerila svoju psihičku energiju u tom pravcu i razrešava se uzrok koji je do toga doveo.

Ljubići

Aleksandra Bubera Članci i tekstovi , , , , , , , , 0 Comment

Aleksandra Bubera

Intervju sa novinarkom Suzanom Mirčić, novinar, objavljen u Reviji D, u septembru 2011.

Kažite nešto o sklonosti žena ka čitanju ljubavnih romana, gledanju ljubavnih filmova i serija iste vrste?

– Ona je mlada, neiskusna i najčešće devica. Siroče je ili radi neki slabo plaćen posao, na primer daktilografkinja je, prodavačica ili eventualno sekretarica. Vitka je, zgodna i neupadljivo našminkana i skromna. Čudnim, a često i dramatičnim spletom okolnosti upoznaje starijeg, namrgođenog, obično zbog prethodne nesrećne ljubavi koja je na njemu ostavila neizbrisive ožiljke, obavezno sposobnog i ekstremno seksepilnog muškarca.

U trenutku sjaja, uz glamuroznu scenografiju i romantično-dramatičnu muziku, shvata da je to najprivlačniji muškarac koga je ikada srela.Imaju nekoliko zajedničkih susreta gde on šalje duple poruke: da mu se ona dopada, ali da je on povređen i ne veruje ženama. Oboje pate, on je (naravno nenamerno) emocionalno povređuje. Ali ona je i dalje zaljubljena.

A zatim, posle niza često dramatičnih događaja i zapleta, on nju spasava siromaštva, a ona njega izleči od nepoverenja u ženski rod.I onda su živeli zaljubljeni do kraja života i vodili ljubav uz neverovatnu strast. To je klasičan zaplet gotovo svih ljubavnih romana, serija i filmova…

Sklonost da se život romantizuje verovatno u nekoj meri postoji od kada postoji ljudska vrsta, međutim, od kada postoji izgovorena reč i mogućnost apstrakcije, postoji i mogućnost da se pričaju priče i da se „mašti pusti na volju”. Pretpostavljam da je ovo više izraženo od kada postoji pisana reč i mogućnost da pomoću nje ljudi u raznim vremenima i na raznim prostorima  na taj način komuniciraju i prenose priče i mitove.

Ekstremna ekspanzija ovoga dolazi sa medijima kao što su radio, film i televizija. I Holivud naravno. Sa razvojem filmske industrije došlo je i do „holivudizacije života”, kao i predstava o ljubavi.Filmska industrija je naravno orjentisana na zaradu, tj. da se prave takvi filmovi koji će privući više publike, a samim tim i zaraditi više novca.

Kako realan život pored svojih lepih strana ima i mnogo svojih ružnih strana, nedaća, nesreće i patnje, ljudi generalno imaju želju da veruju i da se nadaju da to sve ipak može biti lepše, bolje i lakše.I tako su nastali stereotipi koji „prolaze” kod publike.

Stereotip muškarca koji je moćan, često ćutljiv, impulsivan i naravno, ekstremno privlačan i stereotip žene koja je bespomoćna, mila, nežna i takođe, ekstremno privlačna.Ovo je samo izuzetno pojačavanje osobina koje su „gajene” milenijumima na osnovu podele polnih uloga, a to su da je muškarac onaj koji obezbeđuje i snabdeva porodicu, brani je, štiti, ratuje, lovi i slično, te je „spoljni momak”, a žena je ta koja drži porodicu na okupu, zavisi od sposobnosti svog muškarca, brine se o emocijama i komunikaciji unutar porodice i o socijalnim interakcijama sa drugim ljudima u okviru iste društvene grupe.

Teško da tako mogu jedno bez drugog i pošto dopunjuju jedno drugo, to je simbiotski, a ne zdrav odnos, jer su jedno bez drugoga „nepotpuni” i ne mogu opstati samostalno.Tako su do izražaja treniranjem, iz generacije u generaciju sve više „brušene”, „poželjne” muške („jake”) i ženske („slabe”) osobine, a prema njima su i građeni stereotipi koji se posle sa varijacijama na temu pojavljuju u romanima, serijama i filmovima.

Kada čitamo takvo štivo ili gledamo takav film, lako nam je da se identifikujemo sa glavnim junacima i sa duboko ukorenjenim stereotipima. Zatim, u takvim delima je vrlo jasno ko je dobar, a ko je zao, uvek postoji dramatičan zaplet i na kraju, uz olakšanje i trijumf uvek „happy end”.

U životu je sve mnogo drugačije. Svi mi imamo mešavinu raznih osobina, svi se možemo ponašati i dobro i loše, često je sve više sivo, nego jasno crno ili belo, a „happy end”često izostane, a pogotovo nije rezultat toga što se u određenom trenutku pojavljuje vitez u sjajnom oklopu i na belom konju koji spašava stvar, nego rezultat disciplinovanih i kontinuiranih napora da osposobimo sebe ne samo da preživimo nego i da komuniciramo i budemo u realnom kontaktu sa svojim emocijama, sa sobom i sa drugima.

Međutim, svi mi već kao deca počinjemo da slušamo bajke sa sličnim zapletima i jasno razdvojenim kategorijama, i svi se sećamo takvog, konkretnog i magijskog načina razmišljanja i volimo da se povremeno, čitajući štiva koja se na ovakav način mišljenja oslanjaju, vratimo u vreme kada je sve izgledalo bajkovito.

Takođe je potrebno napomenuti, da su današnje bajke izmenjene u odnosu na originale koji se često završavaju tragično, zastrašujuće, noseći poruke upozorenja za mlade naraštaje o temeljnim životnim vrednostima. Ali nekoliko decenija unazad i bajke su„Diznilendovane” pa su postale romantične, divne, nežne i sa srećnim krajem. Setite se na primer originalne bajke „Mala sirena” i „Diznijeve” verzije iste bajke. (U originalu Mala Sirena gubi baš sve, pa i sopstveni život, a u “Dizni” verziji dobija sve, pa i princa, a zla veštica umire).

Zašto su žene često sklonije od muškaraca da se posvete ovakvom vidu zabave i maštanja, logično je, jer je njima dozvoljeno da se bave emocijama, da budu „slabe”, plaču i slično.

Interesuje me Vaše mišljenje – koje su dobre, a koje su loše strane toga, kao i da li ste u svojoj profesionalnoj praksi imali primere dama koje su na osnovu pročitanih romana idealizovale ljubav pa izašle razočarane i obrnuto…

– Po mom mišljenju, malo je dobrih strana ovakvog vida zabave, jer je to vrlo iskrivljena predstava života i ljubavi.

Ali, za odraslu, integrisanu osobu, koja jasno ume da razvoji stvarnost i roman, ovo može biti dobar način da se zabavi i opusti, jer će ona znati da kada završi sa romanom, da život nije roman i da je uživala u malom izletu u maštu i romansu i nastaviti dalje svoj realan život sa dobrim uvidom u to kako da ga živi sa najboljim mogućim ishodom u skladu sa okolnostima.

Međutim, sve ostalo su loše strane. Za mlade osobe je pogotovo loše da se „obrazuju” na ovakav način, jer, ako nemaju nekoga da im jasno razdvoji da to u životu uopšte nije kao na filmu, one će verovati da će se i njima u životu dešavati i očekivati da i treba da im se desi baš onako kako su to pogledali ili pročitali. A na filmu je sve idealizovano;  život koji je obično prikazan kao glamurozan i nerealan za većinu nas.

Glorifikuje se zaljubljenost, umesto ljubavi. I jako puno čak i odraslih i zrelih ljudi veruje da je za uspešnu vezu potrebna ljubav na prvi pogled… „i onda su živeli srećno do kraja života”. To se u realnom životu  retko dešava.Ali se često dešava da se zaljubimo na prvi pogled u potpuno nepoznatu osobu, idealizujući je i verujući da je to „baš ta prava osoba” kakvu smo oduvek želeli, samo zato što na primer ima plave oči, ili brkove, ili sluša određenu vrstu muzike, kao i osoba koju smo mi u našoj idealnoj predstavi zamislili.

Dakle, kada se zaljubimo, mi u stvari nađemo sličnost realne osobe i naše idealne predstave, a zatim taj deo koji liči uzmemo kao celinu i onda uopšte ne vidimo realnu osobu kakva jeste već idealnu kakva je u našoj predstavi. I to traje najviše do 3 godine prema istraživanjima.Najkasnije tada, shvatimo da je to osoba sa svojim manama i dobrim osobinama koja uopšte nije onako idealna kako smo mislili i onda nastaje problem.

Jer da bismo nekoga voleli, moramo znati kakva ta osoba realno jeste i da nam ta realnost, takva kakva jeste odgovara u dovoljnoj meri da bismo takvu osobu prihvatili i za nju se vezali. Ljubav za razliku od zaljubljenosti često nije burna, euforična, ne dolazi sa fanfarama i sjajem.

Partnerska ljubav je obična vezanost dvoje realnih, nesavršenih ljudi, koji mogu jedno bez drugog, ali im je lepše jedno sa drugim i ne prave oko toga dramu. Obavljaju svoje dužnosti, raspodeljuju ih, umeju da se dogovore o zajedničkim planovima, umeju da se rasprave i reše konflikt, da se naljute i tuguju zajedno. I da uživaju, naravno.Dakle, bez neke velike euforije i drame.

Poznati američki psihijatar i osnivač škole Transakcione analize je u svojoj knjizi „Šta kažeš posle zdravo” konstatovao da sve bajke idu do onog momenta kada se dvoje zaljube i završavaju se s onim „i onda su živeli srećno do kraja života”, a da niko u stvari ne spominje da tek onda počinje prava drama – tj. ako su se dvoje zaljubili, tek će kada to prođe da se zaista upoznaju, a onda su mogući razni zapleti i raspleti.

A u životu je nakon zaljubljivanja, baš zato što je ono nerealan odnos, srećan kraj ne baš čest. Zato što je za zaljubljenost takođe potreban infantilan način razmišljanja – što je osoba realnija, odraslija i integrisanija, imaće manji kapacitet za zaljubljivanje, ali sve veći za realnu ljubav i vezanost, koja onda ima dobre šanse i da traje.

I zato je jako loše što su svi mediji preplavljeni iskrivljenim, idealizovanim nerealnim predstavama o životu i ljubavi koje su upakovane u sjajnu ambalažu da bi se bolje prodale, jer jako puno ljudi to čita i gleda i – zbunjeno je. Jer se pitaju: „Šta sa mojim životom nije u redu, ovako bi trebalo da bude, kao u mojoj omiljenoj seriji”.I zbog toga su nesrećni, jer veruju da realan život i realna ljubav nisu dovoljno dobri da bi se u njima uživalo.

I zato glasam pre za mnoge dobre knjige o partnerskim odnosima, nego za ljubavne romane, jer će one bolje obrazovati i osposobiti čitaoca za realnost nego „ljubići”, pa će biti sposobniji da uživaju u realnom životu sa svim njegovim dobrim i lošim stranama, nego da budu nesrećni zato što njihov život nije ljubavni roman.

Životni skript

Aleksandra Bubera Članci i tekstovi , , , , , , , , 0 Comment

Aleksandra Bubera

Intervju sa Sanjom Kostić, objavljen delimično u Večernjim novostima 4.9.2011.

Šta je životni skript i na koji način on utiče na formiranje našeg identiteta?

– Životni skript je nesvesni životni plan koji „sastavimo“ u detinjstvu .

Životni skript je sastavljen u stvari od niza skriptnih odluka. Skriptna odluka je iskrivljeno uverenje o nekom važnom životnom pitanju, a ovakva odluka se donosi na osnovu skriptnih zaključaka, tj. iskrivljenih predstava ili uverenja o važnim životnim pitanjima.

Oni se donose pod uticajem roditelja, okoline, nedovoljno informacija, kao i zbog toga što dete ima drugačiji način razmišljanja nego odrasle osobe, tako da je mogućnost iskrivljenja veoma velika. Deca razmišljaju magijski i konkretno povezuju događaje. Kao kada dete izjavi sledeće:„Rekao je onaj čika na televiziji koji pušta sunce i kišu, da će sutra biti lepo vreme“.

Kažemo da je nesvestan, jer se proces skriptiranja dešava veoma rano, od druge do sedme godine života, što znači da mnoge stvari zaboravimo, pa tako i zaboravimo kako i kada smo neke stvari zaključili i odlučili i posle ih ne revidiramo, već se automatski ponašamo na osnovu njih, jer ih doživljavamo kao aksiome tj. istine koje ne podležu daljoj raspravi.

To bi moglo da se uporedi sa sledećim eksperimentom: kao kada bi pod hipnozom osobi dali sugestiju da kada izađe iz hipnotičkog stanja priđe stolu i rearanžira cveće u vazi i takođe joj dali sugestiju da zaboravi da je ovakvo uputstvo dobila. Osoba kada izađe iz stanja hipnoze, priđe stolu i rearanžira cveće.Kada je upitamo zašto je to uradila, ona će navesti neki racionalan razlog: na primer, da joj se više sviđa da cveće stoji ovako nego kako je bilo prethodno. Međutim, pravi razlog je što je u izmenjenom stanju svesti dobila uputstvo.To što osoba racionalno opravdava svoje ponašanje zove se racionalizacija i tako deluje skript u životu.

Dakle, kada smo jako mali, odlučimo da ćemo se u odnosu na određene stvari ponašati na određen način, posle to zaboravimo, a svoje ponašanje racionalizujemo. Zbog toga životni skript, ukoliko se ne osvesti i zaključci i odluke ne revidiraju, upravlja našim životom. Proces revizije je normalno prisutan, i svi se sećamo kako smo tokom života ispravljali neke svoje zablude, međutim, često za mnoga važna životna pitanja mislimo da donosimo autonomne izbore i odluke (autos-nomos= vladati se po sopstvenim zakonima), a u stvari se ponašamo prema odavno donešenom, zastarelom i netačnom životnom planu.

Na primer, dete želi da se bavi pevanjem. Međutim u njegovoj porodici se pevačka profesija konotira negativno, te dete odluči da to nije dobro i kasnije u životu izabere da se bavi pravom, zato što je to profesija koja je cenjena, donosi dobru zaradu i sl.(racionalizacija u skladu sa željama porodice) iako i dalje želi da se bavi pevanjem i često je frustrirana svojom izabranom profesijom.

U kojoj dobi čovek počinje da formira svoje obrasce ponašanja?

– Formiranje obrazaca ponašanja počinje praktično odmah po rođenju, zato što je odnos deteta koji ima sa majkom ili osobom koja brine o njemu veoma važan.

Dete, za razliku od odraslog čoveka ima potrebu za ljubavlju i potrebu za vezivanjem, za stalnom stimulacijom i negom, tj. ukoliko ih nema to će loše uticati na njegovo psihofizičko stanje, što je odavno potvrđeno i istraživanjima.Odrasle osobe sve ovo imaju kao želju, tj. ako imaju ljubav, stimulaciju, veze, to popravlja kvalitet života, ali nedostatak istih neće dovesti do narušavanja mentalnog i fizičkog zdravlja kao što se to dešava kod dece. Dakle, način i kvalitet majčine nege i veze sa detetom već od samog početka utiče na to koliko će se dete osećati sigurno kasnije u životu, koliko će imati utisak da može biti zaštićeno, voljeno, da može ostvarivati svoje potrebe i želje.

Negde sa godinu i po dana, kada je dete već razvilo neke veštine i sposobnosti (hod, delimično govor) počinje i prava socijalizacija, kada se pored nege i  ljubavi počinju postavljati  zahtevi, granice i slično. Tako da se životni skript praktično formira u dobu od druge do sedme godine života, dakle u uzrastu kada je dete veoma malo, ima nerazvijen način razmišljanja, veruje sve što mu odrasli kažu, jer mu od njih zavisi život, precenjuje značaj svega i svačega zbog čega mnoge stvari doživljava preterano emocionalno, što sve doprinosi mogućnosti da se donesu iskrivljeni zaključci i na osnovu njih odluke prema kojima ćemo se kasnije u životu orijentisati.

Šta najviše utiče na strukturu ličnosti, odnosno na stvaranje životnog skripta, na osnovu čega sve temeljimo odluke, zaključke, uverenja, verovanja, vrednosti…?

– Skriptne odluke mogu se doneti pod spoljašnjim uticajem ili dete samo pogrešno zaključi zbog nedovoljno informacija i konkretnog načina mišljenja. Ipak, najvažniji izvor poruka na osnovu kojih dete zaključuje o sebi, drugima i svetu jesu oni ljudi koji su detetu najvažniji, dakle roditelji, porodica, prijatelji i drugi autoriteti. Što je osoba detetu važnija, to njene poruke imaju veći uticaj na dete.

Ne prihvataju deca sve što im se poruči, međutim veću verovatnoću da dete prihvati neku poruku imaju sledeće poruke:

  • One koje upućuje osoba koja je detetu veoma važna
  • Koje se često ponavljaju
  • One koje su intenzivnije ( i praćene intenzivnijim emocijama)
  • Ako više ljudi upućuje sličnu poruku
  • Ako je dete primilo malo ili nimalo suprotnih poruka.

Poruka se može preneti i postupcima, a često se i ne pamti kao izrečena, već dete uči po modelu ponašanja roditelja. Znači, ako roditelj, na primer, sa drugim odraslima stalno negativno komentariše, na primer, neku drugu nacionalnu ili navijačku grupu, iako se ne obraća direktno detetu, ono će to čuti i verovatno usvojiti, isto kao što će gledati odnos svojih roditelja, koji se na primer tuku ili su nežni jedno prema drugome i to usvojiti kao uobičajen model ponašanja.

Takođe roditelji formiraju detetovu sliku o sebi tako što mu govore kakvo je ono, pa tako ako mu govore da je glupo i nesposobno, ono će im verovati, kao što će im verovati i ako mu kažu da je sposobno i pametno. Izostanak reakcije na neko detetovo ponašanje ili nagrada za neko drugo, takođe su poruke koje dete jako brzo i jako dobro shvata i prema tome će se dalje u životu ponašati.

Koliko smo svesni svog životnog skripta i da li se on tokom života može promeniti ili nadograditi i kako?

– Većina ljudi nije svesna svog životnog skripta, jer je, već po svojoj definiciji on nesvestan životni plan.

Ono čega ljudi jesu svesni, to je da imaju neki problem u životu, neku smetnju ili patnju i tek kada odluče da se pozabave uzrocima zašto je to tako, dođe se do toga da imaju neka iskrivljena uverenja.

Iskrivljena uverenja u našem životu deluju kao „samoostvarujuća proročanstva“. To znači da ako osoba veruje da je glupa, tako će se i ponašati.Postupaće na glup način i time sebi dokazivati da je zaista glupa i imati „realne“ argumente pred sobom da je to zaista tako.Često u psihoterapiji srećem slučajeve gde osoba misli da je glupa i nesposobna, a meni je očigledno da to nije realno.

Često takva osoba i kada ode na testiranje i dobije veoma visok IQ (koeficijent inteligencije) i dalje ne veruje da je pametna, jer u svom životnom toku nalazi mnoge potvrde da je glupa.

To nam govori o tome, da naša uverenja često imaju mnogo veći uticaj na naše ponašanje i životni tok od realnosti. Zato kažemo da osoba uklapa realnost tako što je iskrivljuje, u svoj sistem uverenja, jer sistem uverenja teži inertnosti, tj.da se održi, čak i kada je očigledno da je to pogrešno.

Dobra vest je da možemo osvestiti da smo nekada doneli pogrešne zaključke i na osnovu toga zaključili da smo, na primer, nesposobni, ružni, „nevoljivi” i slično, i to je prvi korak ka tome da ta uverenja promenimo.Uverenja je moguće promeniti i to je prirodan tok u životu, svako od nas se seća da je verovao u veštice i Deda mraza, pa posle shvatio da oni ne postoje.

Na promenu uverenja, na sreću, ipak deluje i realnost kada nas konstantno demantuje, ali često je ljudima čak i tada u tome potrebna pomoć – prijatelja, autoriteta, psihoterapeuta, uzora ili nekih važnih životnih događaja. Psihoterapija jeste proveren i dobar način da se uverenja izmene, i psihoterapija se prvenstveno i bavi ispravljanjem iskrivljenih uverenja o sebi, drugima i svetu.Naravno, postoje i drugi navedeni načini, kao i mnoštvo njih koji nisu ovom prilikom spomenuti.

Kako životni skript utiče na naše ponašanje, da li može da nas ograničava i sputava u nekim važnim životnim odlukama?

– Životni skript jako utiče na naše ponašanje i sve odluke o važnim životnim pitanjima ćemo donesti u skladu sa skriptnim uverenjima ukoliko na tu temu postoje.

Da li zbog toga što znamo kako se treba ponašati da bismo ispunili očekivanja i šta možemo na osnovu tog ponašanja očekivati u određenom trenutku, skript čini život predvidljivim?

– Da. Ukoliko zajedno sa osobom dođemo do toga kakav je njen životni skript, od kakvih se odluka i uverenja sastoji, možemo sa dosta velikom verovatnoćom predvideti kako će izgledati, pa često i kako će se završiti njen život, ukoliko ne učini ništa da taj sistem uverenja izmeni. Jer, na žalost, neke osobe u svom životnom skriptu imaju uverenja da će biti neuspešne, patiti, poludeti ili se ubiti. Na sreću i ova uverenja su podložna korekciji.

Ukoliko osoba ima realnu sliku sveta, sebe i drugih ljudi, onda će ona biti autonomna, tj. u stanju da svoj život živi u skladu sa sobom i svojim željama, naravno, onoliko koliko to okolnosti dozvoljavaju i neće sebe ograničavati da živi u onim okvirima koji su propisani skriptom.

To takođe znači da će se osoba boriti za sebe i činiti svoj život onoliko dobrim i ispunjenim koliko god joj to okolnosti dozvoljavaju i neće videti prepreke tamo gde ih nema, a one realne će proceniti i ukoliko shvati da su one premostive, savladaće ih, a one nerešive probleme će prihvatiti kao takve.

Napominjem da, kada osoba ima iskrivljena uverenja, mnoge probleme koji su objektivno za tu osobu rešivi će procenjivati kao nemoguću misiju, jer procenjuje sebe kao nedovoljno kompetentnu iz bilo kog razloga da se sa njima uhvati u koštac.

Kako životni skript utiče na emocije i ljubav, na uverenja i stavove o partnerskim odnosima?

– Partnerski odnosi, ljubav i emocije jesu važna životna pitanja i ukoliko imamo iskrivljene stavove po tim pitanjima, prema njima ćemo se i ponašati.To, na primer, znači da ako osoba veruje da je niko ne može voleti, ili da nije dovoljno dobra, lepa ili bilo šta drugo, ponašaće se u skladu sa tim, a onda je vrlo verovatno da će je i drugi ljudi opažati kao manje vrednu, dobru ili lepu i time će sebi smanjiti mogućnost da ostvari kvalitetan partnerski odnos.

Naša uverenja se ocrtavaju ne samo u našim postupcima, nego i u onome što se odmah i vrlo brzo primećuje i od strane drugih ljudi. Na primer, ako osoba veruje da je sposobna i atraktivna u skladu sa tim će se oblačiti, hodati, imati telesni stav, mimiku i ton glasa, a takođe će u skladu s tim i na takav način razgovarati sa ljudima.A ako osoba veruje da je ružna i glupa i sve ovo napred nabrojano će biti u skladu sa tim.To je nešto što ljudi vrlo brzo i tačno primećuju, čak i kada toga nisu svesni i to je često osnova intuicije, antipatije i simpatije.O tome u stvari govori floskula da promena treba da ide od unutra ka spolja.

Na primer u  filmu „Moja velika mrsna grčka pravoslavna svadba“, vidiljivo je na početku filma kakvo mišljenje o sebi ima glavna junakinja i kako ga postepeno menja, a zajedno sa tim se menja i njena spoljašnjost, ponašanje i odnosi,  pa tako od jedne devojke koju ljudi uglavnom percipiraju kao životnog gubitnika postaje pametna, privlačna, odlučna, istrajna i poželjna.

To je dakle ista ta osoba, sa potpuno istim potencijalima i kapacitetima, koja kada promeni svoja uverenja zablista u punom sjaju i funkcioniše na savim drugačiji način.

Kako životni skript određuje načine i šablone po kojima biramo i pronalazimo partnere?

– Isto tako, ako osoba veruje da je zaslužila ili da je normalno da se ljudi prema njoj ponašaju na loš ili ružan način, biće joj u redu da izabere partnera koji će se tako prema njoj ponašati.A ako veruje da je normalno da se prema njoj ponašaju pristojno, uz poštovanje i nežnost, neće pristati na ništa manje od toga.

Interesantna su istraživanja koja pokazuju da veze gde je do zaljubljivanja i ljubavi došlo „na prvi pogled“ u odnosu na one gde je do zaljubljivanja i ljubavi došlo posle dužeg poznanstva imaju isti procenat uspešnosti i neuspešnosti. To nam govori da smo u stanju da vrlo brzo prepoznamo osobe koje se uklapaju u naš životni skript, ili što je poželjnije, u naše autonomne izbore.

Psiholozi ističu i da životni obrasci utiču i na naše ponašanje u vezi, shvatanje partnerskih odnosa, davanja, uzimanja, kontrole…

– Kao i na sve ostalo u životu, uzimajući naravno u obzir realne okolnosti, na funkcionisanje u partnerskim odnosima najviše utiču naša uverenja o tome kako to treba (a često mislimo i da mora) da funkcioniše.

Najbolje funkcionišu veze gde partneri imaju veoma slična uverenja o partnerskim odnosima, jer onda jedno drugo dobro razumeju.Budući da su uverenja o partnerskim vezama jako šarolika, to dovodi do velike verovatnoće da se sa drugom osobom nećemo dobro razumeti i zbog toga je toliko nesporazuma i neslaganja u partnerskim odnosima i zbog toga je dosta teško pronaći osobe sa kojima ćemo se dobro uklapati u partnerstvu.

Ali je takođe veoma bitno napomenuti i da ne postoji samo jedna, „prava” osoba sa kojom možemo ostvariti kvalitetan partnerski odnos, već da postoji mnogo osoba sa kojima delimo slična uverenja i vrednosti i sa kojima je to moguće.A budući da su uverenja promenljiva kategorija, takođe je moguće i da se sa nekom osobom bolje uklapamo kasnije nego na početku, jer u međusobnom razvoju i razmeni oboje možemo postići da imamo zajednički set uverenja koja onda omogućavaju skladno funkcionisanje u vezi.

Razvoj je prirodan tok života i zato je bitno da pored sebe imamo osobu koja će želeti da se razvija u sličnom tempu i u sličnom pravcu kao i mi i to je onda jedna od najlepših stvari koju možemo iskusiti.

Da li je za kvalitetnu ljubavnu vezu neophodno da sa partnerom delimo sličan „životni scenario“, imamo slične životne prioritete i vrednosti? I da li to znači da se suprotnosti ipak ne privlače ili je i sa druge strane, ipak,  neophodno i malo različitosti?

– Bitno je da sa partnerom imamo sličan sistem vrednosti i to tako da su nam najvažnije vrednosti iste. Svi znamo slučajeve gde se veze završavaju zbog toga što neko od partnera, ili oboje iz raznih razloga ne žele da se prilagode po nekim važnim životnim pitanjima, na primer: gde će živeti, kako će zarađivati, po pitanjima vere, vaspitanja dece, porodičnih odnosa itd.

Pitanje suprotnosti i sličnosti je verovatno prisutno od kada ljudi svesno razmišljaju o ovim temama i razne teorije, rasprave i istraživanja se time bave. Ako posmatramo ovu temu kroz prizmu razvoja, nekada je za osobu bolje da izabere nekoga ko joj je sličan, jer to će u vezi dovesti do boljeg razumevanja i stabilnosti. S druge strane, to može vezu lišiti pozitivne tenzije i rasta kroz konstruktivni konflikt.

Opet, ako izaberete nekoga ko se jako razlikuje od vas, to će od oba partnera zahtevati izuzetan napor u razvoju, rastu i prilagođavanju, i veliku fleksibilnost da se drugi prihvati takav kakav jeste. Često u takvim vezama, baš ono što nas je privlačilo, kasnije počinje da nam najviše smeta.

Ukoliko su partneri jako različiti, a nisu spremni na veliki rad na sebi i vezi, male su šanse da to uspe. Mada nije nemoguće.

Često biramo partnere koji su nam donekle slični u osnovnim životnim vrednostima, a razlikuju se od nas upravo u onim sferama gde i sami osećamo da nam je potreban neki drugačiji razvojni put. Ako smo toga oboje svesni, i spremni da se menjamo, to može dovesti kako do bržeg razvoja oba partnera, tako i do razvoja veze.

Međutim, takođe je poznato i to da su osobe u koje se zaljubimo često osobe sa kojima imamo najveće šanse da se razvijamo, ali isto tako i najveće šanse da potvrdimo svoja iskrivljena uverenja i negativne životne ishode.Rezultat takve interakcije će prema tome zavisiti od toga koliko smo spremni da uvidimo realnost, da se sa njom suočimo i da preduzmemo ono što je potrebno da iskrivljena uverenja ispravimo i nastavimo dalje na jednom višem nivou razvoja, zajedno. Mnoge veze u ovom stadijumu se raspadnu, jer partneri nisu u stanju da prevaziđu razočarenje realnošću i da prihvate to kao šansu za napredak, već se povlače i često tragaju zanovim partnerom, s kojim najčešće ponavljaju isti obrazac.

Kada vidimo da se u životu često ponjavljaju isti ishodi, bez obzira da li su u pitanju veze, posao, druženje ili slično, treba zastati i razmisliti, jer se to obično ne dešava slučajno i tada se  najverovatnije radi o uticaju skriptnih odluka, tj. iskrivljenih uverenja na naš život.Jer, dokle god budemo radili iste stvari na isti način – imaćemo iste rezultate.A da bismo mogli da počnemo da ih radimo na drugačiji način, potrebno je da promenimo uverenja koja do takvih postupaka dovode.

Intervju u skraćenoj verziji dostupan na portalu Večernje novosti.

Prvo reč, pa onda lek – O empatiji

Aleksandra Bubera Članci i tekstovi , , , , 0 Comment

Aleksandra Bubera

Intervju objavljen u Večernjim novostima, Život plus, 20.06.2010.

Empatija je sposobnost da razumemo druge i saosećamo sa njima.

Koliko ste samo puta rekli ili čuli da neko kaže “Imam ja dosta svojih briga, ne mogu još da mislim o tuđim”… Ovo gotovo da je postala uzrečica koju izgovorimo tek tako, i ne misleći koliko zvučimo sebično i bezosećajno. Činjenica je da živimo u vremenu kada nije lako izdvojiti trenutak za tuđa osećanja, ali prisetite se samo koliko ste puta i vi bili u situaciji kada ste poželeli da podelite sa nekim svoj problem, svoju brigu, svoja osećanja? Kada bi shvatili koliko znači slušati i uputiti lepu reč, možda bi bolje razumeli i empatiju koja toliko nedostaje ovom društvu. A, uvek je bila deo društva, čak je i Hipokrat opisao u samo jednoj rečenici “Prvo reč, onda lek”! Nešto više o empatiji, sposobnosti da razumemo jedni druge za “Život plus” govori dr Aleksandra Bubera, psihijatar i psihoterapeut.

– Empatija, “uosećavanje”, je sposobnost da osetimo kako se druga osoba oseća u određenoj situaciji. Saosećanjem šaljemo poruku da su nam osećanja drugih ljudi važna, pa time da su nam i oni sami važni i tako afirmišemo prijateljski odnos među ljudima. Osećanja koja su rezultat empatije i saosećanja su vikarna osećanja,“vicarius” znači zastupnik, zamenik, apostol, što znači da, na neki način, možemo zastupati i biti pri ruci drugim ljudima.

Da li se sa empatijom rađamo, ili je možemo razviti tokom života?

– Da bismo bili u stanju da osećamo empatiju i saosećanje potrebna je socijalizacija, što znači da se sa ovim sposobnostima ne rađamo, nego se one uče, odnosno empatija se razvija i tokom života. Mala deca su, na primer, nesocijalizovana, funkcionišu po principu svojih potreba i zadovoljstva i dok su sasvim mala nemaju nikakvo saosećanje za druge ljude, životinje…, već roditelji moraju da ih uče: “da nije u redu udariti macu, jer to macu boli, kao što i tebe boli kada te neko udari”, što dete i dalje neće shvatiti ako mu se ne pokaže na njemu.

Koliko je moguće razviti sposobnost saosećanja sa drugima u vreme kada ljudi sve manje vremena imaju jedni za druge?

– Savremeni način života jako je različit od ranijih zajednica, kada je sposobnost saosećanja bila izrazito podržavana i gajena. Danas se deca vaspitavaju drugačije nego ranije – da više gledaju sebe, svoje želje i potrebe nego druge ljude. Nekada je važio biblijski princip “Voli drugoga kao što voliš samoga sebe”, i tumačio se da se treba žrtvovati za druge, a danas se ta ista rečenica tumači narcisoidno kao “Prvo ja, pa jedno 350 mesta, pa onda svi ostali”. Preterivanje je i jedno i drugo tumačenje. Realna pozicija je da zaista prvo treba gledati sebe, ali ne u tolikoj meri da drugi od toga imaju štete, ako već nemaju koristi. Prilike i ljudsko društvo se stalno menjaju, ali to ne treba da bude izgovor za razmaženost, sebičnost, narcisoidnost i preterani hedonizam.

Koji su sve načini razvijanja empatije?

– Razvoj empatije uvek mora početi od nas samih i naših doživljaja. Odnosno, da zamišljamo kako bismo se mi osećali u nekoj situaciji, u čemu počinju da nas treniraju roditelji. Jedna od funkcija bajki, igara, priča i pesama za decu jeste i da deca u mašti mogu zamišljati situacije i slike kako to druge osobe “prolaze” u određenim situacijama, šta mogu osećati i kako mogu razmišljati. Bilo bi dobro kada bismo odmalena decu emocionalno opismenjavali prvo u porodici, a zatim u vrtićima i u školi. Da bismo to mogli, prvo moramo sami biti emocionalno pismeni. Potrebno je da decu naučimo kako da razumeju sebe, a zatim i kako da se distanciraju od sebe i shvate i prihvate da su drugi ljudi nekada veoma različiti od njih, da imaju drugačije želje, razmišljanja i osećanja nego što su njihova sopstvena. Ako je nama samima to jasno, i ako na jasan način učimo decu, za njih to više neće biti neka enigma i misteriozna stvar, već, automatska radnja, kao i vožnja bicikla. Srećom, i odrasli ljudi mogu da nauče kako da budu emocionalno inteligentni, pismeni i empatični. Danas postoji mnogo knjiga, treninga, psiholoških i edukativnih radionica koje se na razne načine bave ljudima, osećanjima i odnosima među ljudima. Svima koje ove teme više zanimaju preporučujem sledeće knjige za čitanje: “Emocije” dr Zorana Milivojevića, “Školovanje srca” dr Kloda Štajnera, “Emocionalna inteligencija” Daniela Golemana.

Da li je istina da ljudi sa razvijenom empatijom imaju kvalitetnije ljubavne veze?

– Jeste, jerkada ste u stanju da tačno doživite ono što se dešava u drugima, onda ste u stanju da osobu i dobro i tačno razumete. Mogućnost nesporazuma je tada manja, nego ako ovu sposobnost nemate, pa druge ljude, njihova osećanja, razmišljanja i postupke tumačite u skladu sa sobom, a ne onako kako to zaista jeste. Sposobnost gledanja sveta kroz “naočare” drugih ljudi, a ne samo kroz svoje, daje bogat izvor nijansi u spektru ljudskih odnosa.

Mnoga istraživanja pokazala su da je empatija bitna odlika uspešnih poslovnih ljudi. Ako jeste važna, otkud onda nepisano pravilo da emocije ne treba unositi u posao i poslovno okruženje?

– Tačnije, pravilo bi trebalo da bude da je na poslu uvek bolja objektivnost, nego subjektivnost. Nemoguće je ne unositi emocije u posao, osim ako niste osoba koja je potpuno odsečena od svojih emocija, a to bi bila veoma nezdrava osoba, pre robot. Tako da iskustvo potvrđuje rezultate istraživanja da su empatični, kao i emocionalno i socijalno inteligentni ljudi uspešniji u poslu od onih koji to nisu. Kako sesvaki posao, u manjoj ili većoj meri, sastoji od komunikacije i saradnje sa drugim ljudima, umeće da se dobro proceni kako je drugima u “njihovoj koži”, šta im smeta, šta žele…, omogućava da se s njima lakše i bolje komunicira. Naravno to podrazumeva i da ih motivišete na saradnju kakva je potrebna i koja će za sve biti korisna.

Zašto je empatija posebno važna u napetim poslovnim okruženjima?

– Ona nam pomaže da ne “uletimo” u nepotreban “klinč”, i reagujemo neadekvatno. Od poslovnih ljudi se očekuje da budu “na visini zadatka”, da razumeju suštinu stvari i odnose među ljudima i svi očekuju od onog drugog da je spreman i sposoban da razume i da se prilagodi. Zbog toga se u poslednje vreme toliko i polaže na ljudske resurse i trening ne samo profesionalnih, nego i veština u odnosima sa drugima, počevši od veština komunikacije, verbalne i neverbalne, otvorene, pa do senzibilizacije za načine kako različiti ljudi komuniciraju putem svojih osećanja.

Bitno je razgraničiti pojam empatije od sažaljenja. U čemu je suštinska razlika?

– Sažaljenje je kada nam je žao što se nekome događa nešto neprijatno. To je oblik ljubavi, a ne, kao što ga često doživljavamo, izraz prezira ili neprijateljstva. Kada osoba ne želi sažaljenje onda ona misli da je ono izraz neprijateljstva, likovanja zato što mu je loše, ili ne razume sažaljenje, pa smatra da je takva vrsta saosećanja rezervisana za osobe koje nisu dovoljno vredne, ili sposobne da se izbore sa nedaćama koje im život nosi. Sažaljenje je, zapravo, saosećanje prema bližnjem koji pati, prema bližnjem sa kojim se identifikujemo, zbog čega i možemo da saosećamo, dakle bližnji je neko ko je za nas vredan, i zato nam je važno kako se on oseća. Dakle, sasvim suprotno od toga da ga preziremo, osobu sa kojom saosećamo, smatramo vrednom.

Kako pokazati empatiju?

– Empatiju možemo pokazati verbalno i neverbalno. Što se ljudi više poznaju, manje su potrebne reči, pa zagrljaj, pogled, stisak ruke mogu biti dovoljni. Ali, u koliko se radi o osobama koje malo poznajemo, ili ih ne poznajemo, najbolje je da proverimo sa njima da li smo dobro razumeli značenje onoga što su rekli, kao i to kako se osećaju.

Koliko je empatija značajna u svakodnevnoj komunikaciji?

– Značajna je u svim odnosima, a budući da većina nas komunicira sa dosta ljudi tokom dana, na poslu, u kući, u prevozu, tokom odmora i zabave, praktično nam je potrebna svo vreme dok smo u budnom stanju.

Ako je empatija sposobnost uživljavanja u osećanja drugih, da li je moguće u tome i preterati?

– Empatija je po definiciji realna, te teško da u njoj možemo preterati. Možemo preterati jedino u angažovanju prema drugima koje nastaje kao posledica toga što znamo kako se neko oseća, pa zaključimo da moramo odmah po tom pitanju nešto i da preduzmemo. Ako tu akciju od nas niko nije tražio, ako radimo više nego što je naš deo i mešamo se u stvari u koje ne treba da se mešamo, upleli smo se u tzv. “psihološku igru”. Ukoliko toga ne postanemo svesni, u najboljem slučaju ćemo završiti osećajući se vrlo neprijatno. Međutim, ako zaista imamo sposobnost da tačno razumemo zašto se neko oseća onako kako se oseća, verovatno je da ćemo imati i sposobnost da procenimo koje su to akcije koje treba, a koje ne treba preduzimati. Tako da glasam “za” empatiju, jer smatram da se sa njom ne može preterati budući da je tačna i realna.

Ž.P.

Članak je objavljen 21.6.2010. na sajtu Večernjih novosti.

Kako pronaći idealnog partnera

Aleksandra Bubera Članci i tekstovi , , , , , , , , , 0 Comment

Aleksandra Bubera

Intervju sa novinarkom Suzanom Mirčić, objavljen u Reviji D 28. juna 2010. 

Da li postoje osobe čiji je psihološki profil ili priroda predodređen za idealan brak?

– Idealan brak ne postoji, sem u holivudskim filmovima i petparačkim romanima. Ali zato postoje zdravi i stabilni brakovi, gde su supružnici samostalne, samosvesne i odgovorne osobe, spremne da se uhvate u koštac sa problemima i različitostima, da se drže svojih zdravih vrednosti, ali i da su dovoljno fleksibilni da se menjaju i prilagođavaju u skladu sa novonastalim okolnostima. Gde su osobe spremne da razmenjuju ideje, da učestvuju u konstruktivnim konfliktima, da razmatraju, procenjuju i uvažavaju svoje, ali i tuđe mišljenje. Ovakve veze, dakle, ne isključuju ni svađu, ni raspravu, ni ljutnju, ali isključuju vređanje i fizičke obračune.

Konflikt je konstruktivan i dobrodošao da bi se stvari raspravile i veza prešla na novi nivo i razvijala se. Kada znamo sve ovo, osoba koja je spremna za zdravu vezu i brak jeste osoba koja može da se stara o sebi, koja ima empatiju za druge, koja može da se veže, ali i da bude samostalna i sama, koja je dovoljno principijelna, ali i fleksibilna i prilagodljiva da bi dobro „plivala“ kroz razne izazove koje nam život donosi.

Ima li uticaja primarna porodica – roditelji na to da li će dete biti srećno u braku?

– Prvo je potrebno da razgraničimo pojmove „sreća“ i „zadovoljstvo“. Naime, pod uticajem medija, štampe, filmova, knjiga, negde od kada je u razvijenim zemljama veći deo stanovništva mogao da živi u zoni komfora, a ne preživljavanja, kao tema se pojavljuju pretežno dela koja se bave kvalitetom života, a ne preživljavanjem. Uz to ide i hedonizam, pa je glavna „zapovest“ postala da treba da budemo srećni, i to uvek i svugde.

A zaboravljeno je da je sreća „rezervisana“ za trenutke kada nam se ostvare neke od najvećih želja. Osnovni zadatak roditelja jeste da vaspitaju decu tako da ona budu sposobna za samostalan život u ljudskom društvu, a ne da budu u stalnom stanju sreće i euforije, koje nije moguće (sem ako smo stalno pod uticajem nekih psihoaktivnih supstanci, što je svakako u krajnjem ishodu recept za nesreću, a ne za sreću), a nije ni potrebno postići. Takođe bi to podrazumevalo i da je osoba sposobna da ispunjava sebi većinu svojih realnih, a ostvarivih želja, to jest, da bude zadovoljna.

Roditeljsko vaspitanje, kao i model veze, braka i porodice koji nosimo iz svoje primarne porodice, ukoliko kasnije ne radimo na sebi i ne sagledamo svesno sebe i odaberemo šta ćemo od roditeljskih uticaja „zadržati“ u sebi, a šta odložiti u „arhiv“ ličnosti, imaju ključnu ulogu u tome kakvi ćemo kasnije biti u životu i vezama.

Kako objašnjavate pojavu da postoje emocije, ljubav pojedinca prema osobi kod koje nam se ništa ne dopada?

– U tom slučaju se ne radi o ljubavi, jer je ljubav osećanje koje se odnosi na osobu „u celini“, „u paketu“. Tako da je tu reč najverovatnije ili o zaljubljenosti, kada u stvari ne volimo realnu osobu, nego idealnu predstavu koju smo o toj osobi sami stvorili, ili o seksualnoj privlačnosti za koju greškom mislimo da je ljubav, jer je česta zabluda da nas jako seksualno privlače samo osobe koje volimo, što uopšte nije tačno. Naime, ljubav i seksualna privlačnost mogu, ali ne moraju, a relativno često i ne idu zajedno.

Da li bi bilo manje razvoda kada bi svi pre sklapanja braka išli u bračno savetovalište? 

– Da. Mnogi parovi tek nakon što stupe u brak shvate da su jako različiti, ili da se razmimoilaze po nekim važnim životnim pitanjima, ili o predstavama koje imaju o tome kakva veza treba da bude. Kada bi se parovi obraćali za predbračno savetovanje, ova pitanja bi bila raspravljana pre nego što problem nastane. Takođe bi parovi tako imali šansu da na lakši način uvide koje su to tačke oko kojih postoje neslaganja, kao i da ih na konstruktivan način sagledaju, pregovaraju i postignu dogovor. Ili, da, ukoliko su problemi nepremostivi za taj određeni par, u brak ni ne ulaze.  Jer, nisu svi problemi u vezi rešivi za sve osobe.

Ako postoje velika razmimoilaženja oko najvažnijih pitanja, a to su obično mesto i način stanovanja, seks, novac, deca, vaspitanje, religija, nacionalnost, a nijedan od partnera nije spreman da svoja uverenja prilagodi onom drugom, dogovor jednostavno nije moguć.

Možete li vi kao stručnjak pri prvom kontaktu sa parom da ocenite jesu li jedno za drugo, jesu li kompatibilni?

– Ako je par jako inkompatibilan i nefunkcionalan, da. Za, da tako kažemo, manje inkompatibilnosti, obično je potrebno više susreta da bi problem „isplivao“.

Ukoliko vidite da je veza iz koje će izrasti brak sa puno problema, da li to kažete partnerima?

– Pristup zavisi od toga da li je situacija profesionalna ili prijateljska. Ukoliko je ugovor između mene i klijenata da im pomognem da raščiste situaciju, to i činim, ali ne tako da im ja kažem da li je njihova veza problematična ili ne, već im pomažem tako što postavljam takva pitanja koja će im pomoći da oni sami sebi razjasne kako stvari stoje i šta žele da s tim saznanjem učine. Sa prijateljima se takođe dogovaram, da li žele da čuju moje mišljenje, savet ili ne. Jedini slučaj kada ću postupiti suprotno dogovoru jeste ako mi neko kaže da ne želi da čuje moje mišljenje, a ja procenim da su partner i veza toliko problematični da je bolje ne nastavljati. Tada smatram da mi je dužnost da na to ukažem. Odluka je svakako na samoj osobi.

Jeste li nekog odvratili do braka i zašto?

– Posao psihoterapeuta nije da odvraća ljude od braka, niti da daje „blagoslov“ za brak, već da pomogne osobi da sagleda problem sa svih strana, da ga jasno proceni i potom sama svesno donese odluku i prihvati sve njene posledice. Tako da osobe same sebe „odvraćaju“ ili „blagoslove“ brak, a psihoterapeut služi kao ogledalo, katalizator, ili, sada je moderno reći facilitator procesa sagledavanja unutrašnjeg konflikta i njegovog rešavanja. Jer, osobe ni ne dolaze kod psihoterapeuta ako su sigurne da brak hoće ili neće, već samo ako nisu sigurne, pa im je potrebna pomoć da lakše i brže odluče. Nažalost, neretko i osobe koje su sigurne da žele brak sa određenom osbom, tek u braku shvate da su napravile grešku u proceni, pa se za pomoć jave tek nakon što je problem dostigao tolike razmere, da više ne mogu da ga same podnose ili rešavaju.

Koje su to osobe koje volimo i s kojima se ženimo i udajemo?

– Najčešće su to osobe u koje se zaljubimo. Jer, gde god se okrenete svugde se veliča baš zaljubljenost, koja se stalno brka sa ljubavlju. Zaljubljenost je po definiciji nerealno osećanje, jer kada smo zaljubljeni mi u stvari projektujemo svoje želje i idealnu sliku partnera kakvog želimo i onda u stvari „volimo“ sliku a ne realnu osobu koja se iza te slike nalazi. Problem je u tome što nakon što zaljubljenost prođe, tek onda vidimo osobu u koju smo bili zaljubljeni onakvom kakva ona zaista jeste, a ta slika se najčešće ne poklapa sa onom koju smo sami isprojektovali, i odjednom imamo utisak da smo sa nekom sasvim drugom osobom i onda veza zapada u krizu, iza koje, najčešće ne opstaje. Ipak, i ovakve veze mogu opstati, u koliko su obe osobe spremne da „rade“ na sebi i na vezi. Jer, osobe u koje se zaljubljujemo, ipak, imaju neko mesto u našem nesvesnom životnom planu, tzv. skriptu, i samim tim, to su osobe s kojima možemo najviše „zaglibiti“ ali i najviše „porasti“. Izbor je na nama, u koliko smo ga svesni.

Šta pokazuje evolucija braka, ima li budućnost?

– Kad nabavim kristalnu kuglu, javiću vam. Šalim se. Trenutno mislim da ne postoji bolja alternativa, tako da verujem da će u skoroj budućnosti opstati, kao što je opstajao i kroz sve društvene tranzicije do sada. Ali svest naše vrste se menja tokom vremena, tako da nije nemoguće da će se naći drugačija rešenja za vreme koje dolazi. A ukoliko se to desi, tek će vreme pokazati šta je bolje. Za naš nivo svesti sada, brak je odgovarajuće rešenje za regulisanje partnerskog suživota.

Da li pojedinac treba da spašava pogrešnu vezu?

– Mislim da je odgovor očigledan – ne vidim zašto bismo spašavali nešto što je za nas, našu decu ili porodicu loše. S druge strane, potrebno je da imamo jasne kriterijume šta je to loše, a ne da proglasimo za loše nešto što je dobro (ili obrnuto) i da postupamo u skladu s tim. Mnoge osobe dolaze upravo iz tog razloga na psihoterapiju, da im neko ko je objektivan i neutralan pomogne da razjasne sebi šta je za njih lično dobro, a šta loše i šta žele da urade povodom toga.

Koji su novi načini razumevanja između muškaraca i žena?

– Da nauče jedni druge da slušaju, bez iskrivljavanja onoga što je rečeno, bez podrazumevanja, već sa traženjem tačnog značenja onoga što je rečeno i sa tumačenjem kompletnog konteksta onoga što je rečeno. To može zvučati naporno, ali nakon početnog perioda upoznavanja i usklađivanja, stvari će biti mnogo jasnije, a potreba za razjašnjavanjem mnogo manja nego u početku.

Kako da saznamo da se slažu naši različiti karakteri?

– Upoznajte osobu dobro i dugo. Mesec dana je uglavnom dovoljno da vidite ako vam neko jako ne odgovara. Šest meseci do godinu dana je uglavnom dovoljno da vidite osobu u raznim „izdanjima” i prilikama. Razgovarajte i pitajte sve što vas zanima. „Potežite” teme koje su za vas bitne. I nemojte zatvarati oči pred stvarima koje vam se ne sviđaju ili su vam odbojne. Kad-tad će vas dočekati da se sa njima borite. Dakle, bolje pre, nego kasnije. Ako ne valja, bolje da vam je to odmah jasno, nego nakon toga što sa osobom imate zajedničku decu i imovinu.

Šta mislite o onima koji nisu pronašli pravu ljubav?

– Mislim da ne postoji jedna, već mnogo „pravih” osoba za svakoga od nas. Mit o samo jednoj, pravoj, idealnoj osobi, potiče još iz drevnih mitova koji govore da su muškarac i žena nekad bili jedno, a zatim zbog grehova prokleti od bogova da se raspadnu na dve osobe koje će se zatim večno tražiti po svetu, i logično, jako teško ponovo pronaći.

Na žalost mnogi od nas i danas veruju u to, da postoji samo jedna „prava” osoba i možda zbog toga propuštaju da ostvare vezu sa partnerima s kojima se uklapaju dovoljno dobro (ali ne i idealno ili savršeno). Dakle, ja sam za to da osobe koje nisu pronašle „pravu ljubav” rade na tome da nađu dovoljno dobru i funkcionalnu ljubav, što je realno i dostižno.

Šta mislite o onima koji nisu uspeli da pronađu pravu ljubav i pravu osobu za brak?

– To zavisi od toga kako definišete „pravu ljubav” i „pravu osobu”. Kao što sam već rekla, ja smatram da „prava ljubav” i „prava osoba” jesu mitski, bajkoviti i pesničko-filmski pojmovi, koji su postali deo kolektivnog i svesnog i nesvesnog, nešto čemu se teži, a što ustvari – ne postoji. Ali postoje dovoljno dobri partneri za svakoga od nas sa kojima je moguće ostvariti dovoljno dobru, funkcionalnu i zdravu vezu, gde će osobe moći da se ostvare u raznim ulogama koje veza donosi: kao prijatelji, ljubavnici, roditelji itd.

Da li naše ljubavne partnere bira naš mozak i po kom principu? Postoji li formula bazirana na „moždanoj hemiji”, kakva nam osoba najviše odgovara i kako da sa njom uspostavimo intiman odnos? Kakav je uticaj ženskog hormona estrogena?

– Na prvom mestu, bitno je da vaš partner nema neke od vama neprihvatljivih mana, a to bi za sve nas trebalo da budu:

  • ukoliko je osoba zavisna od neke supstance (alkohol, droga), osobe ili „navike” (npr. kockanje);
  • ukoliko ima problem sa izlivima besa, ukoliko se ponaša kao Žrtva, Spasilac ili Progonilac;
  • ukoliko je u vezi sa nekom drugom osobom, ako je infantilna (neodrasla), seksualno nesposobna;
  • ukoliko ima teške emocionalne ili psihičke probleme, ako je opsednut-a kontrolisanjem i/ili ljubomorom.

Naravno sve ovo pod uslovom da osoba zaista nije spremna i ne preduzima ništa da ovo kod sebe promeni. U koliko osoba ima neki od ovih problema, ali traži za sebe pomoć, ne „kao traži”, već se zaista obratila stručnjaku i zaista radi na sebi i vidite da polako rešava svoje probleme, za nju i vašu vezu postoji nada. Dakle, to ne znači da ne treba da budemo sa osobom koja ima neki problem, jer svi ih imamo, već da definitivno ne treba da budemo sa osobom koja ima veliki problem i nije spremna da ga rešava.

Drugo, svoje partnere biramo mi. Odgovornost da upravljamo sobom i svojim izborima je na nama, a mozak nije neki zaseban organ koji „živi” odvojeno od nas (dokle god mozak ne oboli; tada su stvari drugačije). Razna telesna stanja, hormonski status i metabolizam dakako imaju uticaja na to kako mislimo, osećamo se i ponašamo, ali to se više odnosi na stanja koja nisu normalna, kao što su jako sniženi ili povišeni hormoni, na primer, štitaste žljezde, nadbubrežne žlezde i sl, a ne samo polnih žljezda. Takođe, i druge telesne bolesti neminovno menjaju našu sliku o sebi i ukupno funkcionisanje organizma, kao što je nivo šećera, kiseonika, gvožđa i drugih supstanci u organizmu koje su važne za metabolizam. Takođe je ispitivano i različito ponašanje žena u toku menstrualnog ciklusa, kao i muškaraca u stanjima povišenja i sniženja muških polnih hormona.

Ali, odgovor je mnogo komplikovaniji – čak i kada bismo se samo bazirali na moždanoj ili telesnoj hemiji, koja i sama podrazumeva pored hormona i neurotransmitere, imuni sistem i još mnogo toga, što sve daje jako veliki broj kombinacija, da bi odgovor bio jednostavan, tu je i naš sklop temperamenta, karaktera, vaspitanja i životnog iskustva koje smo prošli…

Da biste s nekim imali potpun i skladan odnos, a koji podrazumeva i telesno opštenje, zaista mora da vam se sviđa i izgled i miris i ukus te osobe, da vam bude privlačna, a ne odbojna, a što ima veze ne samo sa ličnom higijenom i kozmetikom, nego i sa telesnim ustrojstvom te osobe i sa njenim metabolizmom. A to je samo jedna od važnih stavki koja mora da „štimuje” da bi kvalitetan odnos mogao da se ostvari.

Treća važna stvar jeste da partneri imaju dovoljno sličnosti i zajedničkih vrednosti koje su im važne i preko kojih mogu da se povežu i da oko njih grade svoj zajednički život i projekte. Jedan od najvećih životnih projekata za sve nas jesu deca i oko ovoga, kao i oko drugih važnih životnih pitanja oba partnera treba da imaju usaglašene stavove: kako se, šta i ko radi. Svi mi imamo jako različite stavove oko toga ko, šta, kako i kada treba da radi ili ne radi i da se ponaša u vezi, braku i porodici, i dok nismo svesni tih različitosti, dok ne razgovaramo i ne dogovorimo koje su naše ideje i želje, a koje partnerove, o tome ko, na primer: kuva, nabavlja hranu, zarađuje novac, pere veš, vaspitava decu, koliko često i kako imamo seks… ostaje ogroman prostor za neispunjena očekivanja, razočaranja, ljutnju, tugu i može dovesti do toga da osobe umesto da se dogovaraju kako će dalje, od veze – odustanu. I zato je jako važno pre braka razgovarati o tome šta želite i šta očekujete od sebe, a šta od partnera u braku i svakodnevnom životu.

I četvrta, možda i najbitnija stvar, da partner, kao i mi sami imamo želju i sposobnost uviđanja u svoj i psihički život drugih ljudi, da smo spremni da komuniciramo i da se menjamo, jer ni život, a ni veza, nisu statični i ako želimo da preživimo i da veza opstane, i mi moramo da se prilagođavamo.

Preporučujem svima koji o svojim vezama razmišljaju da pročitaju nekoliko knjiga u kojima je ova tematika detaljno razrađena:

  1. „Veza”, Amir Levin i Rejčel Heler
  2. „Opšta teorija ljubavi”, Tomas Luis, Fari Amini, Ričard Lenon
  3. „Da li si ti prava osoba za mene – kako prepoznati pravu i izbeći pogrešnu osobu”, Dr Barbare de Anđelis
  4. „Udaj se za… njega”, Lori Gotlib
  5. „Formule ljubavi – kako ne upropastiti život tražeći pravu ljubav”, Dr Zorana Milivojevića
  6. „Kako preživeti porodicu”, Robina Skinera i Džona Kliza, kao i nastavak „Kako preživeti život” istih autora.

Kako biti uspešan diplomata u ljubavi?

– Kao i u svim drugim sferama života. Znati kako da slušamo sebe i druge, kako da razumemo sebe i druge i kako da aktivno i konstruktivno učestvujemo u svom odnosu ljubavi.

Zašto je svima važno da nađu partnera sa kojim će ostvariti dubok i kvalitetan odnos?

– Zato što je većini ljudi ostvaren partnerski odnos na visokom mestu na lestvici vrednosti i prioriteta. I zato što se u takvom odnosu najčešće „nastavljamo” i kada nas više ne bude – kroz svoju decu.

Zašto se nekad brzo, a nekad sporo zaljubljujemo?

– Brzina zaljubljivanja zavisi od toga koliko realne predstave o ljubavi imamo, koliko iskustvo i koliko smo odrasli. Što smo odrasliji, zreliji, realniji i imamo više iskustva, sve teže ćemo se zaljubljivati. Ranije smo napomenuli kako je zaljubljenost jedno nerealno stanje. Pa je logično da što smo realniji, manja je mogućnost da drugu osobu idealizujemo, a što je neophodan “sastojak” zaljubljivanja.

Ako me pitate zašto neke osobe brže, a neke sporije zavolimo, jer ljubav je realan odnos prema nekome kao celini, onda tu ima više faktora. Ali najvažnije je to, koliko imamo vremena da osobu zaista upoznamo u raznim situacijama, da je realno sagledamo i shvatimo da se dobro uklapamo i da želimo da ostvarimo odnos ljubavi sa njom, bio da je on prijateljski ili partnerski.

Bolesna ljubav i njene posledice?

– „Bolesna ljubav” se obično odnosi na veze između osoba koje uzimaju uloge u tzv. „Dramskom trouglu”. A uloge su: Žrtva, Spasilac i Progonilac. Već sami nazivi govore o tome da osoba otpisuje ili svoje mogućnosti (Žrtva), ili mogućnosti druge osobe da se pobrine sama za sebe (Spasilac), ili vrednost drugih osoba, koju uvek procenjuje manju nego svoju (Progonilac), a iz čega proizilazi da uzimaju sebi za pravo da se prema njima ponašaju bez poštovanja, da ih preziru ili mrze a samim tim i da ih vređaju i zlostavljaju.

Tu ubrajamo veze gde postoji patološka, zatim preterana ljubomora, odnos koji je simbiotski, pa podseća više na odnos roditelja i deteta nego na odnos dve odrasle osobe, zatim tzv. „vruće-hladno” veze gde se osobe čim se „previše” približe, odmah udaljavaju… Mislim da ovde može da se primeni stara izreka potekla iz porodične psihoterapije da su „sve srećne porodice srećne na sličan način, a nesrećne su nesrećne svaka na svoj način”. Time se ne misli da postoji samo jedan „modus vivendi” na koji je moguće biti zadovoljan u vezi i porodici, već da su osnove svake zdrave veze slične, a da veze mogu biti „bolesne” na mnogo načina. Tu je ljudski rod na žalost, veoma bogat primerima.

Kako izbeći jednoličnost u ljubavi koja je, kažu, ravna samoubistvu?

– Kao i u životu i na poslu. Uvek mi je interesantno kada posmatramo ljubav kao posebnu „stvar”,  kao nešto što funkcioniše drugačije od ostalih zakonitosti u životu. Ljubav je deo života ljudi, i kao takva jedinstvena samo za našu vrstu na planeti Zemlji, ali to ne znači da je nedokučiva i misteriozna. Dakle, kako biste učinili sebi i svojim prijateljima vreme i život zanimljivijim, tako to činite i u vezi. Radite stvari koje volite i želite u dogovoru sa vašim partnerom, razvijajte se i rastite. Ne prestajte da učite jedno od drugog, svoje dece i života. Budite odgovorni prema sebi i drugima, budite u ljubavi iskreni i pošteni i nađite načina kako da budete zadovoljni – dve zadovoljne, ostvarene i ispunjene samostalne osobe, koje žele da se vežu, koje se dobro uklapaju i koje u svojoj vezi rade sve ono što bi radili u drugim poljima svojih života da bi ona napredovala – to je recept.

Protumačite uspešne brakove poznatih ličnosti? Na primer Milena i Dragan Nikolić

– Ne poznajem ih lično, niti sam pratila medije u vezi sa ovim dugogodišnjim brakom, da bih mogla da ga tumačim. Sve drugo što bih imala da uzjavim bilo bi nekompetentno. Brak dvoje ljudi mogu da komentarišem samo ukoliko ih lično poznajem i znam kako on funkcioniše.

Razlikuju li se i u čemu crnogorski i srpski ljubavni parovi, vaše iskustvo iz prakse?

– Nemam baš često priliku da posmatram crnogorske brakove u praksi, tako da mogu jedino pretpostavljati i komentarisati razlike u mentalitetu koje bi mogle da se odraze na razlike u braku. Pretpostavljam da su crnogorski brakovi i dalje tradicionalniji nego srpski. A to bi značilo najčešće da i duže opstaju nego srpski. Što ne znači uvek da je brak koji duže opstane i zdraviji.

Ali znači da je podela uloga jasnija i da u tradicionalnom braku svako zna kako treba da se ponaša, šta mu je dužnost i koja su mu prava. Što opet može značiti, ali ne mora, da u životu bolje funkcioniše. Po praktičnim pitanjima svakako da,  po emotivnim – diskutabilno.

U svakom slučaju, tradicija je opet više vezana za naviku života u zoni preživljavanja, a ne komfora, a to znači za bazične stvari, preživljavanje, a kvalitet života se zanemaruje, jer je to praktičnije za opstanak. Takođe, i u Srbiji i u Crnoj Gori, postoji ogromna razlika između velikih, urbanih i manjih, na žalost često i siromašnijih ruralnih sredina.

Ljubav izmedju ličnosti istog zanimanja, prednost ili mana?

– Može biti i prednost i mana. Mana je što smanjuje spektar dešavanja koju bi svaka osoba, da rade različite poslove „vratila” nazad u vezu…što ponekad i nije prednost, u koliko partneri nisu u stanju da tolerišu ovako povećan spektar različitosti. Prednost je u tome da osobe koje se bave istim zanimanjem mogu bolje razumeti jedne druge, ali, može biti i mana u koliko su takmičarski nastrojeni prema partneru na poslu, a zatim takmičenje prenesu i u odnos u većoj meri nego što to veza, odnosno partneri mogu da istrpe.

Konformizam

Aleksandra Bubera Članci i tekstovi , , , , , 0 Comment

Aleksandra Bubera

Deo intervjua sa novinarkom Sanjom Kostić, objavljenog u časopisu Život plus, u oktobru 2011.

Šta je konformizam i zašto smo konformisti? 

– Konformizam (od latinske reci conformis – jednoobrazan) kao pojava predstavlja prilagođavanje pojedinca društvu ili društvenim grupama. Obično se pod konformizmom smatra takva vrsta prilagođavanja pojedinca društvu kad se prihvataju  ciljevi odredjenog društva, sredstva za postizanje tih ciljeva ili prihvatanje određene ideologije sistema radi uživanja prednosti i ličnih pogodnosti koje to pruža, a nezavisno od vrednosti toga što se prihvata. U ovom poslednjem smislu izraz konformizam se primenjuje za nekritičko prihvatanje ideologije ili vlasti iz ličnih motiva koji potiču iz materijalnih ili drugih interesa. Konformizam u izvesnoj meri uvek znači odstupanje od sopstvene individualnosti i prelaz na kolektivno ponašanje, koje je diktirano javnim mnjenjem i ispoljava se u vidu stereotipa i može uticati na formiranje sistema vrednosti koji se preporučuju kao poželjni.

Kako se konformizam najčešće iskazuje? U kojoj meri i kako društvo utiče na to da se nekim stvarima prilagođavamo više, nekima manje? 

– Da bismo funkcionisali  prilagođeno u ljudskom društvu, svi moramo do neke mere da budemo konformisti, tj. da se prilagodimo normama i zahtevima društva u kome živimo. Druga opcija je da živimo izolovano od drugih, jer tada jedino možemo živeti prema sopstvenom nahođenju i pravilima. Kada nas je dvoje ili više, ljudi uspostavljaju sistem pravila koje onda imaju težnju i da sprovode. To je s jedne strane dobro, jer nam omogućava da bolje funkcionišemo jedni s drugima, a s druge strane nije, jer nekada ljudi prihvate stav s kojim se ne slažu i čak počnu da veruju u njega, zato što više ljudi tvrdi suprotno. Ovakvih primera ima mnogo u istoriji, a time se bavila i eksperimentalna psihologija.

Najpoznatiji je Asch-ov eksperiment: ispitanik je stavljen u grupu od  5 do 7 saradnika, ispitivača, koji su znali pravi cilj eksperimenta, ali su ispitanicima predstavljeni kao pravi učesnici. Učesnicima je prikazana kartica sa jednom linijom, a zatim još jedna sa tri linije koje su bile označene sa a, b i c.

photo credit: Aleksandra Bubera Ninić

Trebalo je da ispitanici kažu koja linija na drugoj kartici svojom dužinom odgovara onoj sa prve kartice. Pravi ispitanici odgovarali su da je to c. Za prve dve grupe kartica, i saradnici i učesnici davali su tačne odgovore. Kada je prikazana treća grupa kartica, svi saradnici su davali iste pogrešne odgovore.

Cilj eksperimenta bio je da se vidi da li će se ispitanici konformirati, bez obzira što je tačan odgovor očigledan, i odgovoriti pogrešno pod uticajem saradnika.

Rezultati: čak 45% ispitanika konformiralo se 1-6 puta, 31% ispitanika 7-12 puta, 24% ispitanika se nije konformiralo. 75% ispitanika konformiralo se barem jedanput.

Poznat je i Milgramov eksperiment, gde su ispitanici bili u ulozi učitelja koji je trebalo da za svaki pogrešan odgovor „učeniku” (koji su bili u stvari glumci -saradnici na eksperimentu) zadaju elektro šok – barem su “učitelji” tako mislili. U stvarnosti nije bilo elektrošokova, naravno, ali su se glumci u drugoj prostoriji ponašali kao da se grče od bola, vrištali, jaukali i slično. Za svaku grešku “učitelj” je trebalo na podsticaj naučnika koji je stajao pored njega da zadaje sve jači i jači „elektro šok”, sve do jačine koja bi bila „smrtonosna”. Iako “učitelji” nisu znali da zaista nema elektrošokova, dakle bili su uvereni da zaista zadaju bol, pa čak i „smrtni” elektro šok “učeniku”, većina je nastavljala.

Četiri rečenice koje su se koristile kao verbalni pritisak od strane eksperimentatora – naučnika su bile: „Molim Vas, nastavite!“, „Eksperiment zahteva da nastavite!“, „Svakako morate da nastavite!“ i „Nemate izbora, morate da nastavite!“.

Mnogi od ispitanika su bili uvereni da ne bi trebalo da nanose bol „učenicima”, ali nisu odustajali, a time što su nastavljali su na neki način opravdavali svoje postupke, što je u psihologiji poznato kao pokušajj ispravljanja „kognitivne disonance”. Eksperiment je ponovljen, od tada, mnogo puta i rezultati su bili uvek slični.

„Postavljanjem ovog jednostavnog eksperimenta hteo sam otkriti koliko su bola spremni naneti obični građani samo zato jer im to naređuje naučnik. Pokazalo se da autoritet pobeđuje i najčvršće moralne vrednosti, kao i osećaj saosećanja kad osoba čuje bolne vriske i želi prekinuti s nanošenjem boli drugome. Ta ekstremna spremnost da se do kraja slede nečije naredbe, makar se one kosile s našim uverenjima, samo zato jer ih naređuje osoba koja nam je nametnuta kao autoritet je zapanjujuća ” –  Milgram, članak iz 1974. Godine: „Opasnosti poslušnosti”.

Zbog čega ljudi teže da se prilagođavaju svemu što im društvo nametne, i da li na njihovo ponašanje utiče i strah od različitosti?

– Dva prethodno opisana eksperimenta daju mnoge odgovore na ova pitanja. Ne samo da se bojimo različitosti, već smo spremni i da otpišemo svoj dobar vid i zdrav razum ako većina tvrdi drugačije (ili ako to tvrdi autoritet). To je svakodnevna pojava. Ljudi su socijalna bića i naučeni su da se konformiraju i jako je teško ostati pri svome ako svi drugi oko vas tvrde drugačije, čak iako znate da ste očigledno u pravu. S druge strane, postoji i pojava da kada čovek veruje da je u pravu, zato što se to uklapa u njegov sistem uverenja, teško da ga mogu razuveriti i očigledne činjenice. Što znači da je često teško odrediti granicu između toga da nekritički prihvatamo mišljenje drugih ili da se, isto tako nekritički držimo svog uverenja ne dopustivši da ga preispitujemo suočeni sa činjenicama.

Pojedini psiholozi konformizam nazivaju i „sakrivanjem u gomili“, kako objašnjavate taj izraz? Zbog čega se ljudi najčešće skrivaju, zapravo „utapaju u gomili“?

– Bolji je izraz „utapanje“ nego sakrivanje, jer sakrivanje podrazumeva da osoba svesnom manipulacijom otpisuje odgovornost za neki svoj stav ili postupak, a mnogo češće se ovaj mehanizam odvija nesvesno, kao oblik adaptacije u svrhu što veće šanse za preživljavanje.

„Preživeti“ u socijalnom smislu je drugačije nego „preživeti“ u biološkom smislu, i zato kod životinja gde prevladavaju instinkti, a ne razmišljanje kao kod čoveka, ova pojava je manje izražena, jer će životinja instinktivno odreagovati u svrhu svog preživljavanja.

A ljudi će reagovati na pretnju odbacivanjem od društva (koja može biti objektivna, ali i subjektivna, tj. da je nema zaista, ali osoba doživljava da ona postoji) tako što će se češće konformirati njegovim zahtevima čak i onda kada su oni u suprotnosti sa njegovim stavovima, željama, pa čak i interesima.

Šta je to što na taj način žele da maskiraju? Ili, za šta nemaju snage?

– Ljudi često nemaju snage da se suprotstave normama i zahtevima društva čak i kada su oni očigledno pogrešni, nemoralni i sl., jer za osobu odbacivanje od društva najčešće znači „socijalnu smrt“, koju većina ljudi teško podnosi.

A ukoliko se osoba bori za nešto što je njoj važno i smatra ga ispravnim a u tom društvu u tom trenutku je to potpuno neprihvatljivo, čak i ako je potpuno ispravno, rizikuje da bude izopštena ili na neki drugi način kažnjena, obeležena a nekada čak i fizički uništena.

Na taj način se održava kohezija društva, što je nekada dobro, a nekada loše, u zavisnosti od toga da li to određeno društvo ima realan, pravedan i etičan sistem vrednosti, ili je on suprotan od toga.

Da li se može reći da se „konformističkim odelom“ skriva prava slika o sebi?

– Nekada da. Mnogo češće, u stvari, ljudi pod nečim što smatraju pritiskom društva, misle da su prinuđeni da u socijalnom okruženju pokazuju traženu „sliku“ da bi mogli da nastave da u tom istom društvu funkcionišu.

Čak i kada to nije tačno, već je osoba uverena da tako „mora“ da bi bila prihvaćena. U društvima koja su permisivna, ovo je često samo pogrešno uverenje osobe, a objektivno se to od nje ne očekuje, ili barem ne u tolikoj meri.

Ali, ako to društvo ima kruta načela i zahteve, a pojedinac nema drugog izbora, onda je ovakav doživljaj pojedinca tačan i on zaista mora da „nosi traženu masku“ da bi mogao da u tom društvu funkcioniše.

Danas u savremenom društvu ljudi više nego ikada imaju potrebu da se upoređuju sa drugima i prilagođavaju etabliranim standardima lepote, mode, materijalnog prestiža, statusa… Zbog čega mislite da je to tako?

– U današnje vreme je na delu razvoj sve većeg broja površnih odnosa pod uticajem urbanizacije, globalizacije, masovne i elektronske komunikacije i medija.

Takođe uticaja imaju  i brze promene kulturnih i vrednosnih obrazaca, a donekle i politizacija društva.

To u stvari znači da ljudi sada osećaju manji pritisak nego ranije da se konformiraju društvu nego svojoj zajednici (porodična, verska, plemenska i slično), jer ljudi sada mnogo više funkcionišu kao individue u masi, nego što sebe identifikuju kao pripadnika neke zajednice, koji od te iste zajednice mogu dobiti zaštitu, podršku, ali i kaznu. Danas pojedinac od zajednice može da očekuje i manje podrške, ali i manje kazne.

I onda im je bitnije da dobro funkcionišu u širokom društvenom, nego u uskom kontekstu zajednice. I zato se konformiraju normama te široke grupe koju nazivamo društvo.

Sa prisustvom sredstava masovne komunikacije i informisanja (radio, televizija, internet, društvene mreže i sl.), povećava se broj informacija, stavova, kontakata, a smanjuje se broj ljudi i mišljenja na koje verujemo da možemo da se oslonimo, a što je povezano i s tim da se ljudi manje oslanjaju na svoje zajednice, kojima više ne pripadaju tako čvrsto.

Zbog toga osoba ima potrebu da sve ovo nekako sistematizuje, klasifikuje da bi se bolje snalazila, a to se najbrže postiže ubacivanjem novih informacija u već postojeće „fioke“, odnosno stvaranjem stereotipa.

Tako dolazimo u situaciju da previše informacija, u stvari, ostavlja mnogo mesta za pogrešne zaključke.

Stereotipi su skučeni, nekada idealizovani a nekada satanizovani. Što znači da ćemo pokušati da se uklopimo u one za nas idealizovane i da izbegnemo uklapanje u one druge koje procenjujemo kao loše, bez sveobuhvatnih informacija i realne slike.

Brze promene u tehnologiji, kulturnim obrascima, sistemu vrednosti dovode do toga da je pojedinac zbunjen i u pokušaju da stvari sebi razjasni, tražiće mišljenje autoriteta i pošto je sam zbunjen i oseća se nekompetentno, verovatno će mišljenje tog autoriteta i prihvatiti i njemu se prilagoditi.

To pojedincu daje osećaj sigurnosti, kompetencije i oslonca.

Politizacija društva podrazumeva da smo svi na neki način uključenu u politiku, barem kao glasači, te treba da se izjasnimo i podržimo jednu opciju na štetu one druge po principu: „ako nisi s nama protiv nas si“.

A ukoliko želimo nešto da menjamo, moramo se i aktivnije uključiti u sve te procese.

Hteli ili ne hteli do neke mere se konformiramo ovom ili onom političkom stavu.

Zašto se ljudi sve manje oslanjaju na sebe, na svoje potrebe, želje i vrednosti?

– Često se brkaju termin „potreba“ i termin „želja“. Potrebe su ono bez čega se ne može preživeti, a to su hrana, voda, vazduh, povoljni atmosferski uslovi da se ne bismo smrzli ili pregrejali, minimalna količina sna i fizičke aktivnosti. Čak ni seks nije potreba, jer bez seksa još niko nije umro.

Kada bismo se vodili samo svojim potrebama, sve bi bilo mnogo jednostavnije. I manje raznoliko, naravno.

Međutim, kada se zadovolje potrebe, tada na scenu stupaju želje. Mislim da je danas na sceni manipulacija željama. Ako želite da prodate neki proizvod koji pre nije postojao, dovoljno je da iskreirate želju potrošača za tim proizvodom i zarada je osigurana.

Na primer mobilni telefoni: kako smo uopšte živeli bez njih? A pre dvadesetak godina nisu ni postojali i niko nije bio frustriran što ih nema.

Međutim kada jednom iskreirate želju za nečim i to proglasite potrebom, onda odjednom svi smatraju za neophodno da taj proizvod nabave. I pošto ga svi imaju, ako ga vi nemate, vi ste „van sveta” i pre ili kasnije ćete verovatno kupiti i vi jedan…ili više.

U kojoj meri konformizam utiče na samopoštovanje, samopouzdanje, sposobnost da mislimo i komuniciramo?

– Kod većine socijalizovanih, socijalno adaptiranih ljudi u velikoj meri.

Zato što će dobro adaptirana osoba želeti da se prilagodi zahtevima društva, čak i kada njoj ne odgovaraju.

Recimo, ako su zahtevi društva da budete vitki, a vi ste genetski osoba koja je sklona gojaznosti, i pri tome adaptirana, verovatno ćete želeti da budete vitki…ili da ste se rodili u ono vreme kada su standardi lepote bili u vašu korist. I nećete uzimati u obzir svoje genetske i sredinske predispozicije, trebaće vam dosta samopouzdanja da sebe doživljavate kao lepu i poželjnu osobu kada vas bombarduju zahtevi za vitkošću koje vi teško možete da ispunite.

Uticaj na mišljenje, pa čak i u nekoj meri na opažanje pod uticajem kognitivnog iskrivljenja u grupi dobro su opisani Asch-ovim i Milgram-ovim eksperimentom.

Da li u današnje vreme kada su instalirani skoro jednoobrazni standardi u raznim sferama društva pojedinac uopšte ima izbor da se ponaša drugačije od očekivanog? Koja je cena toga biti drugačiji, biti „solista“, a ne uniformisan u „grupni portret“?

Izbor gotovo uvek postoji (sem kada se radi o totalitarnim društvima i uslovima), ali isto tako postoji i cena.

A cena je da ukoliko „terate po svom“, pa bilo to bolje ili lošije od onoga kako se ponaša većina, osećaćete se da ne pripadate, da ste drugačiji, verovatno da će vas ljudi teže prihvatati jer ste „drugačiji“.

A snaga ljudskog društva je u tome što se dopunjujemo, jer pojedinci ne mogu mnogo toga što može grupa ljudi.

Istovremeno, to je i slabost ljudskog društva, jer norme koje smo sami kao društvo iskreirali i dogovorili, često nam se kasnije „obiju o glavu“.

Oprostiti prevaru – da ili ne?

Aleksandra Bubera Članci i tekstovi , , , ,

Aleksandra Bubera

Deo intervjua sa novinarkom Marinom Kovačević, objavljenog u časopisu Lepota i zdravlje, u februaru 2015.

– Ja nisam ni za jedan stav, već sam za stav “zavisi od mnogo čega”. Prvo,  zavisi kako definišemo vezu i u skladu s tim kako definišemo prevaru. Danas postoje razni tipovi veza i “veza” i taj pojam je mnogo širi nego ranije. Pored posvećene veze ili  braka u monogamnom smislu postoje i poligamne i poliamorične veze.

Ako gledamo sa naučne strane, nauka još nema jasan odgovor da li su ljudi poligamna ili monogamna bića i oko toga se i dalje vode brojne polemike. Kod svih sisara postoji jedna struktura u mozgu koja se naziva limbički sistem i koja je odgovorna za fenomen vezivanja među jedinkama iste vrste – bez koga povezanost između partnera i mladunaca, koja je potrebna da bi se mladunče odgojilo i postalo samostalno i sposobno za život, ne bi bilo moguće. Jer kod sisara treba mnogo više vremena nego kod, na primer, reptila.

Postoje izvesna istraživanja koja povezuju nivo hormona oksitocina koji se luči, između ostalog, i nakon seksualnog čina i što je nivo tog hormona veći, veća je šansa da jedinka bude vezana sa svojim partnerom. Nivo ovog hormona se razlikuje od vrste do vrste, a što se tiče ljudi, i od osobe do osobe.

Takođe je bitan i sociokulturni kontekst, koji je različit od sredine do sredine. U modernom svetu najviše uticaja zapravo imaju individualne predstave o tome šta je zdrava i funkcionalna veza.

Stručnjaci koji se bave ljudskom emocionalnošću i vezama, a posebno stručnjaci koji se bave, na primer, zavisnošću od seksa (a koja podrazumeva ne samo zavisnost od seksa sa “živim ljudima” nego i, na primer, fantaziranja, zavođenja, internet pornografiju itd.) se uglavnom slažu da je zdrava veza ona koja podrazumeva dve osobe, bilo da je ona hetero ili homoseksualna, i da više od dve osobe u odnosu čine gužvu i problem, koji će kad – tad dovesti do toga da neko iz trojke (ili nekog većeg broja) neće biti u stanju da više podnosi tu situaciju.

Takođe je poznato, da ljudi nemaju neograničen kapacitet za vezivanje i zato se većina ljudi odlučuje za ekskluzivne veze – tj. one koje isključuju sve druge iz odnosa dvoje ljudi, u intimnom i seksualnom smislu.

E sad, ako već sa partnerom imate sporazum na psihološkom ili pravnom nivou da je vaša veza ekskluzivna, onda će mešanje nekog trećeg u to biti definisano kao prevara.

Takođe, razni ljudi na razne načine definišu prevaru – za neke će to biti poljubac, za neke seks, za neke dopisivanje preko društvenih mreža. Najstroža definicija je ona koja kaže da svako skretanje seksualnog interesovanja prema nekome drugome sem prema svom partneru jeste prevara. (To naravno ne znači da ako ste primetili neku osobu za koju ste konstatovali da je privlačna, da ste prevarili partnera, ali često partneri neće tolerisati, na primer, flertovanje).

Drugo pitanje je kada se prevara već dogodi, onako kako je definiše bar jedan od partnera (a pod uslovom da niko nije patološki ljubomoran), da li je oprostiti ili ne.

U svakom slučaju, važno je znati sve okolnosti pod kojima se tako nešto desilo:

– Da li je to bilo jednom, ili više puta, ili se dešava stalno?

– Da li je osoba koja je učinila preljubu to rekla svom partneru i ako jeste na koji način?

– Da li je razotkrila celu istinu?

– Da li prevareni partner “može da dalje živi” s učinjenim, ili je učinjeno nešto što se toliko kosi sa sistemom vrednosti prevarenog partnera da to za njega/nju znači automatski prekid odnosa?

– Koji je bio motiv takvog postupka?

– Šta je osoba koja je učinila preljubu spremna da učini povodom toga – na koji način je spremna da reparira nastalu štetu – koja nekada može biti “samo” emotivna, a nekada i u vidu polno prenosivih bolesti, nastale materijalne i imovinske štete i sl.

– Takođe se javlja i pitanje dece koja se začnu iz takvih  odnosa, kako osoba namerava da postupi po tom pitanju?

– Kakav je plan osobe da popravi ranije postojeći odnos?

– Da li pristaje, ukoliko sama ima neki problem koji je do prevare doveo da ode i potraži pomoć stručnjaka – psihoterapeuta, psihologa, psihijatra i da li želi, ukoliko za to ima potrebe, da sa partnerom ode na bračno savetovanje/terapiju?

– Kako oba partnera nameravaju da ponovo uspostave narušeno poverenje – prevareni bez ponašanja kontrolisanja partnera, a onaj koji je preljubu učinio, kako može da se obaveže da se to neće ponavljati?

Crni humor

Aleksandra Bubera Članci i tekstovi , , , , 0 Comment

Aleksandra Bubera

Intervju sa novinarkom Suzanom Mirčić

Koje osobe po svojoj prirodi su sklone ovakvom vidu ponašanja? Da li crnom humoru pribegavaju više ljudi koji su imali traume u životu, ali su sačuvali optimizam, ili obrnuto?

– Ljudi koji su preživeli traumu, često ozbiljnije shvataju one stvari koje su obično predmet crnog humora, nego ljudi koji nisu bili traumatizovani, jer su se oči u oči susreli sa nekim stvarima za koje se pretpostavlja da čoveku nikada ne bi trebale da se dogode.Jer, definicija traumatskog iskustva i jeste da je osoba doživela nešto za šta je smatrala ili da je nemoguće da se desi, ili je barem nemoguće da se desi njoj.

Kada jednom doživite tako nešto, potrebno je dosta rada, a često i vremena da takvo iskustvo smestite u svoje poimanje sveta i života i da to prestane da vas boli i plaši.Kao i da prestanete da svoj budući život organizujete tako da se zaštitite od mogućnosti da se vama i onima do kojih vam je stalo tako nešto, ili nešto slično ponovo dogodi.

Takođe se dešava i nešto što je u psihologiji poznato kao generalizacija, a to bi značilo da se zaključci o jednoj temi šire i na mnoge druge teme i polja života.

Uzimajući sve ovo u obzir, osobe koje to uspeju da prevaziđu, možda će jednoga dana biti u stanju da se šale na tu temu, i ako budu uspele u tome, to će verovatno biti znak da su to iskustvo uspele da „ostave iza sebe” i da dalje žive normalno.Ali je češći slučaj da će izbegavati da na tu temu, ili čak i teme koje, što se njih tiče, imaju bilo kakve veze sa istom pričaju, a kamoli da se šale.

Da li je crni humor i do koje granice zdrava pojava za psihičko zdravlje čoveka?

– Sposobnost da se našalimo je svakako jako dobra, pogotovo ako umemo da se našalimo i na svoj račun ili u situacijama kada nam baš ne „cvetaju ruže”, jer šale u sebi uvek sadrže neočekivani obrt i to je ono što ih čini smešnima.

Ljudi koji su duhoviti su kreativni, nekada samo u toj, a nekada i u drugim sferama života, a kreativnost svakakako pomaže da se izborimo sa raznim životnim teškoćama.Još ako umemo da „udarimo brigu na veselje” to je često dobra opcija u stiuacijama koje su zategnute, jer opušta atmosferu, ukoliko je šala umerena i primerena.

Koliko je važno da umemo da se našalimo, toliko je važno i da to bude primereno siuaciji i okruženju u kome se nalazimo, jer, ukoliko ne obraćamo pažnju na kontekst, lako se može desiti da se neko zbog naše šale uvredi.

Kako sam već napomenula, šala obavezno sadrži neočekivan obrt, a to često znači da neko ispadne pametniji, sposobniji, bolji; odnosno, neminovno, onaj drugi – gluplji, nesposobniji ili lošiji.Ovo je sve još izraženije kada je u pitanju crni humor, jer to podrazumeva da se šalimo sa stvarima koje su zastrašujuće ili na neki drugi način neprihvatljive.

Ipak, to može pomoći da se neke teške činjenice ili pojave lakše „svare” kada se, pomoću humora mentalno obrade, jer se tako u istoj mentalnoj predstavi spajaju neka neprihvatljiva stvar i smešan obrt.Tu na scenu stupa mehanizam koji je sličan onome u bajkama, pričama i basnama, samo na jedan konkretniji način koji podrazumeva da i onaj koji se šali i onaj koji sluša budu upoznati sa više činjenica, informacija i načina kognitivne obrade, nego što je to na primer potrebno za razumevanje bajki.

Dakle, bajke na primer služe da se deca na indirektan način suoče sa svojim strahovima, a često je i slučaj da se odrasli kroz crni humor suoče sa mnogo konkretnijim, a često i realnijim životnim neprijatnostima nego što su to one koje se obrađuju u bajkama i zbog toga crni humor nekada može biti veoma koristan.

Može li nekada imati neželjene posledice, poput neslanih šala?

– Takozvane „neslane” šale ne moraju biti samo „crnohumorne”, ali crni humor se češće od „običnog” može doživeti na uvredljiv ili na neki drugi način neprihvatljivo.Tako da jako treba obraćati pažnju na to u kom se društvu primenjuje ovakav način komunikacije i da li neko od prisutnih možda može imati iskustva koja su vezana za predmet šale.Ili na neki način pripadati, na primer, grupaciji koja je predmet šale, jer će to onda vrlo verovatno dovesti do toga da ta osoba šalu shvati lično i da dođe do konflikta.

Ima li razlike u pogledu posledice ovog humora na svoj račun ili na račun drugoga?

– Sposobnost da se našalimo na svoj račun je obično ono što se u socijalnim okolnostima dosta ceni.Međutim, kada je u pitanju crni humor, to se češće može protumačiti kao manje vrednovanje pojedinca od strane samoga sebe kada se na takav način šali, što može pozvati druge na igranje takozvane psihološke Igre „Šutni me”.Što se ne završava dobro ni za koga od uključenih.

A kada je crni humor na račun drugih – ako ti drugi trenutno nisu prisutni i ne doživljavamo ih kao nama lično važne, niko od prisutnih nema neki problem koji je vezan za temu koja se kroz crni humor provlači, tema nije preterano neprijatna, a niko nije naročito veliki borac za takozvanu „političku korektnost”- onda takva šala bolje prolazi u socijalnom smislu.

Za humor, kao i za ostale vidove komunikacije sa drugima dakle, potreban je određeni stepen „socijalne inteligencije”, a što bi u prevodu značilo da umemo pravilno da procenimo ljude i situaciju u kojoj se nalazimo tj. kada je pametnije da se ponašamo na određeni način, a kada da izaberemo nešto prikladnije umesto toga.

Da li ste imali primere u svojoj praksi sa negativnim posledicama od preteranog crnog humora, kako ljudi koji su bili izvori ovakvog ponašnja, tako i njihove okoline?

– Uglavnom ljudi koji preozbiljno shvataju bilo kakvu šalu imaju još i veći problem sa crnim humorom, jer smatraju da ih on direktno vređa.

Reč u – vrediti potiče od toga da neko „dira” u neku vašu vrednost.Osobito ljudi koji inače imaju problem sa svojim osećanjem vrednosti ovakve šale osobito teško podnose. A to su u psihoterapijskoj praksi često ljudi koji imaju probleme iz paranoidnog i depresivnog spektra problema u najširem smislu i raznih nivoa, ali i ljudi koji svoju vrednost uslovljavaju raznim uslovima tj. mogu vredeti samo ako ispunim uslov X. I kada neko počne da se šali na temu uslova X, oni s tim imaju problem.

Da li postoje životne situacije u kojima  crni humor uopšte nije poželjan?

– Da. Kada su ljudi toliko obuzeti nekim problemom, na primer kada situacija u kojoj se trenutno nalaze objektivno ili subjektivno prevazilazi njihovu sposobnost adaptacije, crni humor, a često i bilo kakav humor je ono što im je tada najmanje potrebno.

Tada su poželjniji uteha i podrška, a ako u takvim situacijama pokušate da se još našalite, možete naići na reakciju ljutnje, pa čak i besa.Takođe ga ne treba koristiti u prisustvu ljudi koji inače ne razumeju šalu, jer će oni i ovakve šale shvatiti bukvalno i zbog toga može doći do raznih neprijatnih, pa čak i ozbiljnijih posledica po onoga ko se na takav način šali.

Zbog čega neki ljudi uopšte ne vole ovakvu vrstu duhovitosti?

– Budući da se u crnom humoru, kako mu i samo ime kaže često radi o „crnim” stvarima, neki ljudi smatraju da to uopšte nisu stvari sa kojima se treba šaliti ili ga smatraju nepristojnim.

Zašto pak drugi ljudi vole ovaj vid ponašanja?

– Često zato što njima samima pomaže da prevazilaze svoje strepnje.Ili pak u drugom slučaju, zato što na taj način šokiraju ili čak zastrašuju druge ljude ili ih pozivaju da reaguju na razne druge načine kao što su gnušanje i slično.Nekada zato što na taj način “testiraju” druge ljude, a nekada zato što ne znaju bolji način da budu zabavni…ili barem oni misle da su zabavni.

Da li ste na svojoj koži nekada doživeli crni humor onako kako niste želeli?

– Kao i svi ostali ljudi, ako sam smatrala da se data tema na nepoželjan način dotiče mene, vrednosti ili grupe koja mi je važna ili nekog iskustva koje sam doživela i koje je bilo veoma neprijatno, pa se s tim neko šalio, odgovor je definitivno da.

Može li crni humor biti  alternativni lek protiv depresije?

– Ne. Lek protiv depresije je ili antidepresiv ili psihoterapija ili kakvi drugi načini kojima se mogu ili izbalansirati hemijska neravnoteža u mozgu, ili ispraviti iskrivljena uverenja koja do nje dovode.

Često se kaže da je humor lekovit.Međutim, humor jeste lekovit samo ako pomaže da se isprave iskrivljena uverenja, o sebi, drugima i svetu, što je nekada moguće.

Ali, ako je osoba već depresivna, to znači da će zbog takozvanog protimičnog efekta emocija ionako većinu stvari u životu gledati crno ili bar crnje nego što je to realno, pa će tako najverovatnije ozbiljnije ili čak ozbiljno shvatiti i crni humor, što će biti kontraproduktivno.

Kakvo je Vaše mišljenje u pogledu crnog humora i dece?

Deca nekada i sama vole da se šale na ovakav način, ali ukoliko se radi o maloj deci, ona često takvo šta čuju ili pročitaju pa kao papagaji ponavljaju „štos”,  često i nesvesna šta to uopšte znači ili o koliko ozbiljnim pojavama se uopšte radi, jer nemaju dovoljno znanja i mogućnosti apstraktnog poimanja.

Ukoliko se radi o starijoj deci, recimo od dvaneste godine, ona mogu imati dosta dobar uvid o čemu se u šali zapravo radi, ali ne i o celom obimu pojave koja se kroz crni humor obrađuje.

Kod njih crni humor može biti, slično kako kod odraslih, način da se indirektno  “uhvate u koštac” sa nekim neprijatnim ili neprihvatljivim stvarima.

I kao i za sve drugo, važi i za humor, da će deca učiti po modelu koji se najčešće pojavljuje u njihovoj okolini: porodici, društvu, školi i slično i taj model najviše primenjivati dok ne budu u stanju da autonomno izaberu neki model koji će biti u skladu sa njima samima.

Ako ste odrasla osoba i šalite se na ovakav način u prisustvu dece, treba da imate na umu da deca drugačije shvataju i prihvataju ono što čuju i vide i da mogu izvesti sasvim drugačije zaključke od očekivanih.I zato je dobro da imaju nekoga ko će im na prihvatljiv, tačan i za njih primeren način pomoći da ovu informaciju smeste u svoj sistem uverenja, ili da ga iz njega isključe.

Sezonska depresija

Aleksandra Bubera Članci i tekstovi , , 0 Comment

Aleksandra Bubera

Članak,  objavljen u Blicu 13.11.2011., u saradnji sa novinarkom Vesnom Marić Brajković.

Naziv sezonska depresija potiče od toga, jer je primećeno da se kod nekih ljudi ovaj poremećaj javlja u zavisnosti od sezone – kod nekih ljudi javlja u proleće ili u jesen, a ne u zimskom preriodu. Ipak, najčešće se javlja zimi i to počinje u vreme kada se skraćuje obdanica i ne prestaje sve dok se dani ponovo ne produže, a to znači u kasno proleće ili leto.

Zbog ovoga je i prva teorija koja se bavila uzrocima sezonske depresije bila teorija koja je povezivala smanjenu količinu sunčevog svetla, a koja utiče na povećanje melatonina, supstance koja se luči u centralnom nervnom sistemu i utiče na ritmove spavanje – budnost.

I zaista je i primećeno da kod određenog broja ljudi koji imaju ovu vrstu poremećaja pomaže izlaganje sunčevoj ili veoma jarkoj veštačkoj svetlosti. Međutim, kada bi to bilo tačno, onda bismo očekivali veću incidencu ovih poremećaja u zemljama gde je povećan broj dana sa smanjenom Sunčevom svetlošću. Istraživanja koja su rađena su pokazala da ovo nije tačno.

Tako na primer u skandinavskim zemljama nije pronađen veći broj sezonskih depresija u odnosu na neke druge zemlje. Pogotovo je to tačno za Island. Pretpostavka je bila da postoji genetska otpornost na sezonsku depresiju. Istraživanja pokazuju da je incidenca takođe manja u Japanu, što isključuje teoriju o genetici, a zajedničko za ove dve zemlje je da stanovništvo obe zemlje jede mnogo više ribe nego u nekim drugim delovima sveta.

Ovo ne važi za doseljenike u severnije delove Zemljine polulopte, pogotovo za one koji dolaze iz južnijih krajeva, a koji nisu navikli na izmenjen režim svetlost – tama. Kod njih je zaista povećana incidenca sezonske depresije. Moguće je da duge periode tame doživljavaju kao značajan pad u kvalitetu života uz neophodan period prilagođavanja i opstanka u novoj sredini, što sve može biti i telesni i psihološki okidač za depresiju.

Tako da u stvari ne znamo da li postoje neki drugi uzroci sezonske depresije, u odnosu na druge oblike depresije.

Inače, to je jedna vrsta depresije, jedina je razlika što da bismo depresiju nazvali sezonskom, potrebno je da se najmanje dve godine za redom javlja u istom preiodu godine.

Simptomi su loše raspoloženje, nedostatak energije i volje, potreba za snom, teško buđenje i započinjanje svakodnevnih aktivnosti, povećana potreba za hranom, pogotovo ugljenim hidratima, zbog čega se osobe u tom periodu često ugoje. Povećana anksioznost je takođe čest pratilac.

Kod nekih drugih oblika depresije, češće je rano buđenje i smanjena količina sna, kao i smanjena potreba za hranom, zbog čega osobe češće izgube na telesnoj masi. Smanjena želja za seksualnim odnosima često prati sve oblike depresije, pa i ovaj.

Dakle, ovo jeste prava depresija, a razlika između fiziološkog smanjenja aktivnosti kod većine ljudi u zimskom periodu i sezonske depresije jeste u kvalitetu i kvantitetu. To znači da osoba nije samo manje raspoložena i manje aktivna i da teže započinje aktivnosti, kao što je to uobičajeno zimi, nego je često i nefunkcionalna do te mere da nije u stanju da ode na posao, radi i slično.

Depresivno raspoloženje, kao i kod svih drugih oblika depresije karakteriše loše mišljenje o sebi, ponekada i svetu, i može kao i kod svih ostalih oblika depresije voditi do razmišljanja o samoubistvu, do pokušaja ili izvršenja istog.

Zbog toga, sem što se javlja u određenim periodima godine, nema razlike između ovoga i bilo kog drugog depresivnog poremećaja, što znači da ga treba ozbiljno tretirati kao i svaki drugi.

Jedina razlika u terapiji ovog oblika depresije jeste što kod određenog procenta osoba fototerapija daje rezultate. Fototerapija je terapija jarkim svetlom koje dolazi iz posebno konstruisanih lampi koje daju svetlo mnogo veće jačine nego obične sijalice, mada se najbolji rezultati postižu izlaganjem prirodnom sunčevom svetlu ili pomoću naprava koje sunčevo svetlo usmeravaju kroz prozore prostora gde osoba živi i radi.

Međutim, kod ostalih osoba, terapija svetlom nije efikasna i potrebno je primeniti antidepresive i to iz grupe selektivnih inhibitora ponovnog preuzimanja serotonina (SSRI), kao što su kod nas registrovani fluoksetin, sertralin, paroksetin i slično.

Ni fotototerapiju ni terapiju lekovima ne treba da pokušavate sami, već je potrebno obratiti se stručnjaku koji će zajedno sa vama proceniti da li patite od sezonske depresije ili je u pitanju nešto drugo, a zatim vam pomoći da odaberete najbolji oblik terapije za vas. Pre početka fototerapije neophodan je pregled očnog lekara, jer ovaj vid terapije može izazvati bol u očima i glavobolju, a ovakve lampe često nisu dovoljno testirane, a i teško se nabavljaju kod nas.

Kao i kod svakog drugog oblika depresije, najbolje se pokazala kombinacija farmakoterapije (antidepresivi) i psihoterapije, zato što, bez obzira što se sezonska depresija javlja u određenim periodima godine, obično postoje i psihološki razlozi, a oni se najbolje i najtrajnije rešavaju psihoterapijom. Jer, ako imate sezonsku depresiju, ona će prestati kada prođe zima, a dok traje zima, biće vam dobro samo dok uzimate lekove, a kada prestanete, ponovo će se „vratiti“.

I zato je najbolje trajno rešavati psihoterapijom probleme koji su do depresije doveli, pa makar se ona javljala samo zimi, a lekove koristiti samo kada je to neophodno.

Sreća

Aleksandra Bubera Članci i tekstovi , , , , , 0 Comment

Aleksandra Bubera

Intervju sa Sanjom Kostić, čiji je deo objavljen u Večernjim novostima u junu 2012.

Šta je ustvari sreća? Da li se ona može definisati s obzirom na to da je svi drugačije doživljavamo?

– Sreću osećamo kada se ispune neke naše najvažnije želje. I zbog toga što je svakoj osobi nešto drugo najvažnije, razni ljudi su srećni zbog potpuno različitih stvari, mada postoje neke sličnosti između većin ljudi, pa i po ovom pitanju. Odnosno, većini ljudi u sličnoj kulturi i istom vremenskom razdoblju su slične stvari najvažnije.

Psiholozi ističu da sreća i zadovoljstvo nisu isto. U čemu je razlika? 

– Zadovoljna je ona osoba koja je u stanju da ispuni sve svoje potrebe i neke svoje želje, i da zna da je to u mogućnosti u kontinuitetu.

Potrebe su ono bez čega ne možemo: dakle hrana, voda, odevanje, zaklon, kretanje, fiziološke potrebe. Potreba za seksom nije potreba sa stanovišta pojedinca, već sa stanovišta vrste – niko još bez seksa nije umro, ali bi vrsta izumrla da nije bilo seksa. Kako će biti u budućnosti razvojem tehnologije, videćemo. Takođe ljubav za odraslu ljudsku jedinku nije potreba, već želja. To znači da odrasla osoba može preživeti bez ljubavi, kao što može preživeti i bez kontakta i stimulacije od strane drugih ljudi. Dok je su za decu ljubav i stimulacija potrebe, bez kojih se ne razvijaju pravilno, ili se ne razvijaju uopšte.

S druge strane, želje su ono bez čega možemo, ali sa čijim ostvarenjem nam se popravlja kvalitet života. Dakle većina ljudi ima želju za socijalnim kontaktom, ljubavlju, vezama, kao i za određenim materijalnim dobrima, putovanjima i iskustvima raznih vrsta.

Što znači da bi zadovoljna osoba mogla da pokrije sve svoje potrebe, a zatim da realno proceni svoje mogućnosti, talente, resurse i u odnosu na to postavi svoje želje dostižno i realno, a zatim ih ispunjava. Nijedan čovek ne može nikada ispuniti SVE svoje želje i to treba prihvatiti. S druge strane, postoje ljudi koji su se odrekli svojih želja, što često vodi osećanju gubitka smisla života – iako ne možemo ispuniti sve svoje želje, to ne znači da treba od svih odustati, pogotovo od onih realnih. Pa čak i ako su neke naše želje nerealne, opet je želeti besplatno i lepo je maštati o tome šta bi bilo kada bi nam se i te želje ispunile, pod uslovom da ne dovedemo sebe u situaciju da budemo frustrirani činjenicom da su one neostvarive. S druge strane, nekada neke želje i jesu neostvarive u sadašnjem trenutku, ali ih zato ostavrujemo u nekom drugom.

Sreća je s druge strane kada neke naše najvažnije i najveće želje budu ispunjene. „Najveće i najvažnije“ je veoma individualna kategorija pa tako to za nekoga može biti zaposlenje, za drugog sklapanje braka, za trećeg diplomiranje, za četvrtog kupovina kola ili stana, rađanje deteta, ali i neke stvari koje bi drugim ljudima bile razlog za sasvim suprotna osećanja – razvod, na primer.

Sreća je veoma intenzivno osećanje, kada se mobilišu i određeni neurotransmiteri u mozgu i tada smo u stanju koje bismo najpribližnije okarakterisali kao euforiju, koja po samoj svojoj prirodi ne može trajati dugo, jer i hemijske supstance koje se tom prilikom oslobađaju vrlo brzo se raspadaju i nemaju više uticaja na organizam.

Postoji takođe i patološka euforija kada je osoba euforična bez ikakvog racionalnog razloga i takvo stanje može trajati danima, nedeljama, pa čak i mesecima (a što osobu iscrpljuje, jer često nema potrebu za snom, hranom, stalno je aktivna i preduzima korake koje ne može realno da isprati što je često dovodi u situacije koje su po nju finasijski, psihološki i telesno štetne), a javlja se u maničnoj fazi bipolarnog afektivnog poremećaja, gde se u višku pojavljuju i neki drugi neurotransmiteri koji imaju duži uticaj na raspoloženje i osećanja.

Kako u životu osoba za koje se kaže da su „rođene pod srećnom zvezdom“ sve nekako izgleda lakše, u čemu je tajna njihovog uspeha? Zašto neko ima više, a neko manje sreće?

– „Imati sreće“ i „biti srećan“ su dve različite stvari. Imati sreće znači da vam se desilo nešto što je inače malo verovatno da vam se desi, a pri tome je ishod pozitivan. Kao na primer kada dobijete na lutriji, ili ako ste nepažnjom istrčali na put, a vozilo u velikoj brzini ipak uspelo da se zaustavi i da se izbegne nesreća i za sebe i za vas, iako je izgledalo da je to neverovatno.

Postoji dve vrste ljudi za koje se kaže da u „rođeni pod srećnom zvezdom”. Prvi su oni o kojima sam upravo malo pre govorila, dakle ljudi koji su imali pozitivan ishod događaja u malo verovatnim okolnostima, i to je ređe. Druga vrsta ljudi za koje kažemo „da su rođeni pod srećnom zvezdom” su, ustvari, ljudi koji su zadovoljni sobom i svojim životom. To znači da su to ljudi koji su osposobljeni da obezbede sve svoje potrebe i da ispunjavaju neke svoje želje. Da mogu da žive samostalno, ali isto tako da mogu id a se uklapaju u manje i veće društvene zajednice (porodica,škola,poslovno okruženje, prijatelji, rodbina, komšiluk, komunalna zajednica itd.) i da budu s njima povezani na adekvatan način, odnosno da mogu da ostvare i bliskost i distancu.

Roditelji su ti koji su odgovorni za ovakvo osposobljavanje dece u današnjim uslovima, a u ranijim zajednicama važilo je pravilo „potrebno je celo selo da bi se odgojilo jedno dete”, što je podrazumevalo mnogo više podrške i povezanosti nego danas, pa samim tim i manje pritiska na same roditelje nego sada.

Da li postoji formula sreće koju bi svi mogli da primenimo?

– Na žalost, recept ili formula, kao ni za mnoge druge stvari u životu, ne postoji i to baš zato što je sreća individualna kategorija. Ipak, ono što se preporučuje jesu: realnost, umerenost i aktivnost.

Kada pogledate ove tri reči one u glavama ljudi često izazivaju baš suprotne asocijacije od onih koje imamo kada kažemo reč sreća. I baš zato nekim ljudima nikada ne uspeva da budu „srećni“ jer smatraju da bi bili srećni jedino ako im se dese neke stvari koje se dešavaju u holivudskim filmovima i petparačkim romanima. Ovakav, jezički pasivan način (da se desi) takođe podrazumeva da osoba ne mora ništa sama da uradi, već da će sreća jednostavno da joj se „desi“ – što je u realnom životu izuzetno retko, mada nije nemoguće. Ali, ako se oslanjamo na tako malu verovatnoću i verujemo da će se baš nama desiti neki izuzetak od pravila, mi u stvari nismo realni i šanse za ovakve obrte su nam veoma male.

Umerenost često u predstavama ljudi teško ide u kombinaciji sa euforijom, koju osećamo kada smo srećni. Međutim, kada kažem umerenost mislim na realnu (umesto grandioznu) procenu svojih mogućnosti, okolnosti, odvajanje realnih od nerealnih želja i ciljeva, kao i uporan i sistematičan rad u ostvarivanju istih uz poštovanje svojih kapaciteta, kao i kapaciteta okoline i trenutka.

Evo još nekih preporuka:

  • Potrebno je da svako od nas pronađe sopstvenu definiciju sreće, a onda da se posveti aktivnostima koje idu u tom smeru.
  • Prvo je potrebno rešiti bazična pitanja preživljavanja i zdravlja (mada recimo prema nekim istraživanjima u nekim veoma siromašnim zemljama ljudi nisu ništa manje srećni od onih u veoma bogatim).
  • Većina ljudi navodi nematerijalne stvari kao one u kojima uživaju, kao što su da provode više vremena sa porodicom ili prijateljima u prirodi i slično, stvari koje ne zahtevaju novac.
  • Prestanite da verujete u mitove u sreći i budite racionalni, posvećeni i aktivni.
  • Uspeh i prihod učestvuju oko 10% u onome koliko se osećamo srećni, 50% utiču naša genetika i vaspitanje, a ostalih 40% je u našim rukama i zavisi najviše od naših aktivnosti, veza sa drugim ljudima i životinjama, posla, našeg angažovanja u užoj i široj zajednici (odnosno koliko uticaja imam o na druge ljude i buduće naraštaje, što je povezano sa osećanjem i poimanjem smisla života) i koliko se bavimo hobijima i vežbanjem. Aktivnosti koje nas najviše čine srećnima su slušanje muzike, sviranje, pevanje i ples.
  • Nije zgoreg još jednom napomenuti da su ljudi koji osećaju da žive smislen i svrsishodan život srećniji – što znači da svako od nas može da pronađe svoj smisao i svrhu i da radi u smeru njenog ostvarivanja.
  • Ako ste nezadovoljni svojim poslom ili vezama razmislite da li je bolje da ih poboljšate ili pronađete nešto što će vas više ispunjavati. Nekada je adekvatnije prvo, a nekada drugo rešenje.
  • Ako se više smejete, pa čak i „veštački” izazvano kao što je čitanje i gledanje smešnih knjiga i filmova, to će uticati na vaše osećanje sreće.
  • Ako se više dodirujete, grlite, mazite sa ljudima koje volite, bićete srećniji.
  • Ljudi koji razvijaju emocionalnu inteligenciju i komunikacijske veštine su srećniji (verovatno zbog povećane interakcije sa drugima).
  • Ako više pažnje obraćate na stvari koje su dobre u vašem životu, nego na one druge (naravno, poštujući princip realnosti, što znači da nećete važne problem „gurati pod tepih”, dok ne narastu toliko da više ne znate ni kako da počnete da ih rešavate), bićete srećniji.
  • Ne dozvolite da stvari poseduju vas, tj. da im robujete – stvari su tu da nam olakšaju svakodnevne aktivnosti i povećaju komfor, a ne da bismo se oko njih toliko angažovali da nam „presedne“.

Šta najviše utiče na to koliko ćemo biti srećni? Koliko na to utiču naši stavovi, razmišljanja, vaspitanje, odnos i poruke roditelja…?

– Naši stavovi i razmišljanje utiču mnogo na to koliko ćemo biti srećni.

Stara je izreka da čak i u okolnistima na koje ne možemo nikako da utičemo, uvek možemo uticati barem na jednu stvar – a to je kakav ćemo imati stav prema svemu tome, a na osnovu stavova, razmišljanja, pripisivanja značenja i vrednovanja se javljaju i emocije.

Naši stavovi i razmišljanje zavise od naših uverenja. Naša uverenja opet u velikoj meri zavise od toga kakva smo iskustva imali u životu i kako smo ih sebi objasnili i da li smo ih objasnili sebi na realan ili iskrivljen način i d ali su zasnovana na dobro hijerarhijski postavljenom sistemu vrednosti. Dobro zasnovan system vrednosti kao najvažniju vrednost ima na prvom mestu sam život, pa zatim sve ostalo.

Ukoliko imamo sistem uverenja koji se zasniva na pogrešnoj hijerarhiji, ili pogrešno objašnjenom i obrađenom iskustvu, imaćemo i iskrivljenu sliku (mapu) sveta, koja će dovesti do toga da se u tom istom svetu jako teško i snalazimo (jer imamo pogrešnu mapu (sliku), a svi znamo da kada imamo pogrešnu mapu, lako zalutamo i imamo problem u snalaženju u prostoru.

Na našu „unutrašnju mapu sveta“, odnosno na naš system vrednosti, informacija i uverenja kada smo mali, najviše utiču osobe koje nas odgajaju i od kojih zavisimo, a kasnije i vršnjače grupe, uzori itd. Kada osoba odraste potrebno je da svesno revidira ovu svoju mapu i prilagodi je realnosti, jer je ona puna tačnih, ali i pogrešnih podataka. Što češće usklađujemo ovu mapu sa realnošću, bićemo sposobniji da živimo zadovoljan život i da povremeno budemo srećni.

Postoji takođe u psihoterapiji i nešto što zovemo „hedonistička zabluda“, a to je zabluda zbog koje ljudi očekuju da treba stalno da budu srećni, što je po samoj definiciji sreće – nemoguće. I onda su frustrirani, ljuti, nesrećni i nezadovoljni ne zato što im je loše u životu, nego zato što oni očekuju da treba da bude mnogo bolje i da život stalno bude na „vrhuncu“.

Nekad je ta zabluda razlog za uzimanje psihoaktivnih supstanci koje dovode do stanja euforije, jer osoba veruje da je to stanje u kome treba stalno da bude, a pošto je to nemoguće izvesti u realnom životu, onda osoba sebe dovodi do takvog stanja uz pomoć psihoaktivne supstance.

Koji su najvažniji izvori sreće, odnosno šta treba u životu promeniti, šta zaboraviti, a čemu se okrenuti kako bi popravili naše emotivno stanje? Koji su to faktori, odnosno putevi koji vode ka sreći?

– Postoje mnogi putevi koji vode ka sreći i za svakog čoveka postoji mnogo puteva kojima može stići do toga da bude zadovoljan i povremeno srećan. Neki od njih su već navedeni ranije u preporukama.

Ne treba naglašavati negativne stvari koje su nam se desile, već iz njih naučiti nešto i ići dalje, a podsećati sebe na sve pozitivno i na dobre ishode.

O sreći postoji dosta mitova, koji su najčešći i koliko nam oni odmažu da shvatimo njenu suštinu?

Mit: Sreća je povezana sa posedovanjem novca i materijalnih dobara.

Istina: Potrebno je da budu zadovoljene osnovne životne potrebe i neke želje za šta je potrebno u našim trenutnim uslovima oko 500 eura mesečno po članu porodice ili da zaradite oko 12000 dolara godišnje – ljudi u Srbiji većinom ne mogu da zadovolje ovaj uslov zbog čega im je ugrožena pristojna egzistencija, a kada nje nema, teško je postići da budete srećni, mada nije nemoguće, kao što sam već navela primere iz nekih zemalja gde ljudi žive još mnogo lošije nego kod nas.

Preko ove granice više novca će doprinositi sreći samo ako ste u mogućnosti da ga date drugima kao pomoć.

Mit: Sreća uključuje izbegavanje bola i traganje za prijatnošću

Istina: Prijatnost je manje važna za sreću nego svrha i smisao. A ova dva poslednja imaju mnogo više veze sa srećom, nego puki hedonizam.

Mit: Sreća znači biti neozbiljan, razigran i neodgovoran.

Istina: Ljudi koji su srećni su istovremeno i odgovorni, vredni i radni, produktivni što ne isključuje zabavu i razigranost kada je to adekvatno.

Mit: Sreća ne postoji u životu, jer je život suviše surov i ružan.

Istina: U životu postoje mnogi i veliki problemi, ali tim pre je važno da budemo zadovoljni i ponekada srećni.

Mit: Postoji tajni recept i samo jedan put ka sreći i potrebno ga je otkriti da bismo bili srećni.

Istina: Pošto su različite stvari važne različitim ljudima i sreća je različit pojam za sve nas, tako da je potrebno da otkrijemo šta je to što mi radimo u trenucima kada osećamo sreću – što zahteva lično istraživanje, eksperiment, a zatim rad i disciplinu da bi se to postiglo.

Mit: Stariji ljudi su nesrećniji od mlađih.

Istina: To zavisi prvo od toga da li su osnovno materijalno obezbeđeni i koliko su zdravi, da li trpe bol, a ako su ovi osnovni uslovi u redu, da li će biti srećni ili ne, zavisi od toga da li procenjuju da su živeli život svrsishodno, a istraživanja pokazuju da se stari ljudi ne osećaju manje srećno nego mladi, pa čak i da su često manje tužni, nesrećni i nezadovoljni (pod napred navedenim uslovima).

Mit: Takmičarski nastrojeni ljudi su srećniji.

Istina: Netačno,čak su često više frustrirani i strožije procenjuju sebe.

Mit: Invalidnost donosi godine provedene u nesreći.

Istina: Razna istraživanja potvrđuju da nakon incidenta koji je prouzrokovao invalidnost osoba zaista doživljava veliki stres i diskomfor, ali nakon nekoliko meseci, najduže do 3 godine, nivo sreće i zadovoljstva se vraća na isti onakav kakav je bio pre incidenta.

Mit: Više slobodnog vremena i uživanja će nas učiniti srećnijima.

Istina: Ljudi koji su zauzetiji su srećniji od ljudi koji vreme provode pasivno (naravno u nekim granicama – ne uzimamo ovde u obzir ljude koji preterano rade i nemaju nikakvih drugih sadžaja u životu).

Mit: Kada budem srećan, to će značiti da dobijam sve što želim od života i to će ići bez problema i napora.

Istina: Niko nikada ne može dobiti sve što želi. Prepreke su normalne i koliko god da smo sposobni i koliko god da imamo sreće, uvek će biti prepreka na putu.

Mit: Srećni ljudi su stalno srećni.

Istina: Netačno. Zadovoljni su, a srećni su povremeno. Ljudi koji umeju da budu duboko srećni isto tako imaju i kapacitet da budu duboko tužni i da podnesu veliku patnju.

Mit: Drugi ljudi/stvari/događaji su odgovorni za to da li smo srećni i kako se osećamo.

Istina: To je tačno samo ukoliko ste u objektivno zavisnom položaju od nekoga, kao na primer dete od roditelja. U ostalim slučajevima svako je kovač svoje sudbine i odgovoran za to koliko je srećan ili nesrećan.

Mit: Drugi ljudi su srećniji nego ja.

Istina: Idealizujete druge i njihov život, a sebe i svoj preterano kudite. Svi imamo neke srećne trenutke i svi imamo trenutke patnje. Ničiji život nije pošteđen problema, bola, prepreka, zabrinutosti itd. Samo može izgledati savršen u onom trenutku kada ga vi posmatrate, a da je taj trenutak baš neki sjajan u životu te osobe.

Mit: Ne mogu biti srećan, a sam.

Istina: Možete biti srećno neudati/neoženjeni, razvedeni ili udati/oženjeni kao i srećan udovac/udovica. Sreća ne zavisi toliko od okolnosti (sem ako one nisu životno i zdravstveno ugrožavajuće, pa nekada čak ni tada) već od našeg stava prema njima.

Mit: Nikada ne stavljaj svoju sreću ispred sreće drugih ljudi.

Istina: Tačno je da nas čini srećnim da pomažemo drugim ljudima, ali nije tačno da njihovu sreću treba da stavimo ispred svoje. Zadovoljni, srećni i uspešni ljudi će biti bolje u stanju da pomognu drugima. Istovremeno, dokazano je da u ljudi koji su sposobni za empatiju srećniji od drugih.

Mit: Sreća je sudbinski dodeljenja – ili je imaš, ili nemaš i ne možeš učiniti ništa po tom pitanju.

Istina: Posvećenost, napor, rad, planiranje koje se zasniva na realnosti daće rezultat i u postizanju zadovoljstva, kao i bilo kog drugog cilja.

Mit: Sreća je destinacija i jednom kada budem postigao/imao ovo ili ono, biću srećan.

Istina: Niko i ništa vas ne može učiniti srećnim do vas samih, bez obzira šta postigli ili uradili, i dalje možete biti jednako srećni/nesrećni kao pre postignuća. Zadovoljni ljudi će kada ne uspeju naučiti nešto iz toga i nastaviti dalje, a nezadovoljni će i kada uspeju biti nezadovoljni, a često i odmah postaviti, novi, viši cilj.

Mit: Svaka sreća traje kratko.

Istina: U stvari, ljudi se jako brzo adaptiraju i na prijatne i na neprijatne stvari, tako da prestaju na isti način da zapažaju i vrednuju stvari posle nekog vremena. Ali ako podsećamo sebe na sve dobre stvari koje smo uradili ili koje su nam se desile, postoji manja mogućnost da ih prihvatimo kao podrazumevane i da više i duže uživamo u njima

Mit: Sreća je hedonizam.

Istina: U stvari aktivnost, a ne pasivno uživanje, je ono što nas čini srećnijima.

Istraživanja su pokazala da su najvažniji elementi sreće dobro zdravlje, zadovoljstvo na poslu i u ljubavi. Neke osobe imaju sve to pa ipak misle da nisu dovoljno srećne i stalno im se čini kako im treba još nešto više od toga što su postigli. Da li čovek kada je u pitanju sreća uopšte može da postavi granicu?

– Može, samo je pitanje da li hoće, a isto tako to je često pitanje uslovnog odnosa prema sebi. Gde se sreća ne ogleda u tome da težimo našim autonomno i u skladu sa sopstvenom suštinom odabranim ciljevima, već u postignućima koja će u očima drugih biti cenjena i pohvaljena. Ti drugi su roditelji, komšiluk, nadređeni, institucije, društvo….Gde osoba smatra da je vredna tek nakon što ostvari određene stvari. Međutim, čak i kada ih ostvari i dalje se oseća bezvredno, jer sebe ne voli bezuslovno i onda ponavlja ceo krug, ali nikako nije srećna.

U kojoj meri i kako na sreću koju priželjkujemo utiču i naša očekivanja?

– U velikoj. Rađena su, na primer, istraživanja o tome da su dobitnici bronzane medalje često srećniji od dobitnika zlatne i srebrne, pogotovo ako nisu očekivali da osvoje jedno od prva tri mesta, dok su oni sa srebrnom razočarani jer im je zlatna „izmakla“ za malo, a oni sa zlatnom podrazumevaju svoj uspeh kao rezultat teškog rada i discipline i ne smatraju to često razlogom za neku preteranu sreću.

Šta je karakteristično za srećne ljude, ko su srećni ljudi?

– Karakteristično je da dobro funkcionišu u svim poljima života, odnosno da su funkcionalni u dovoljnoj meri. To ne znači da su uvek srećni i raspoloženi, ali znači da su u stanju da se uhvate u koštac sa problemima i uživaju u lepim trenucima.

Da li su oni i emotivno inteligentniji i kako to emocije određuju naše poglede na sreću?

– Jesu. Kada smo svesni svojih emocija, kada su one adekvatne (primerene) i kada ih koristimo za bolju adaptaciju, što su sve odlike emocionalne inteligencije, to znači i da imamo realnu sliku sebe i stvarnosti da se bolje snalazimo, zbog čega smo u stanju da donosimo bolje procene, kao i vrednosne procene.

Emocije imaju uticaj na razmišljanje, ali i obrnuto. Tako da ako želite da popravite mišljenje možete krenuti od emocija i obrnuto, ako se osećate loše, treba ispitati o čemu razmišljate, pa ako postoji realan razlog da se osećate loše, pozabavite se njime, a ako ne, naglasite to sebi i učinite šta je potrebno da počnete da se osećate bolje.

Sreća se veoma često vezuje za ljubav. Šta zapravo znači imati sreće u ljubavi?

– To u stvari nema nikakve veze sa „imati sreće“. To u stvari znači da dobro poznajete sebe, da umete da procenite kakav vam partner treba, da ga prepoznate, a da odbijete i ne prihvatate one koje su za vas loši, čak i ako razumete razloge zbog kojih rade disfunkcionalne stvari koje rade. I naravno, da ukoliko sami imate neke neprihvatljive osobine da istrajete na putu da ih se rešite i izgradite neke pozitivne umesto njih.

Koje su to vrste sreće?

  1. Ciljana sreća – Onaj koji postiže cilj – opisano ranije;
  2. Kompetitivna sreća – Pobednik – već smo spominjali ovo ranije, a treba napomenuti da ovde čovek nije uvek u mogućnosti da kontroliše svoje osećanje sreće, jer ono zavisi i od uspeha drugih;
  3. Kooperativna sreća – Pomagač/ Saradnik – kada pomažemo drugima i osećamo zadovoljstvo jer smo u mogućnosti da damo, pomognemo ili zajedno uradimo nešto;
  4. Genetska sreća – Srodnik – povezana je sa našim nagonom za produženje i očuvanje vrste pa kada radimo u tom pravcu, osećamo zadovoljstvo. Pošto je jedan od glavnih bioloških, evolutivnih “zadataka” svakog bića da se reprodukuje, često u ovim slučajevima osećamo i najveće zadovoljstvo, pa i sreću. Potrebno je naglasiti da pored biološko – evolutivne osnove svakog od nas imamo i psihološku nadgradnju i shodno tome ipak drugačije reagujemo na evolutivno – biološke okolnosti, tako da reprodukcija nije kod svih ljudi na visokom mestu u hijerarhiji vrednosti.
  5. Senzualna sreća – Hedonizam – uživanje u čulnim zadovoljstvima – ukoliko ih ima previše razvijamo toleranciju na njih i potrebno nam ih je sve više i više, kao na primer kod alkohola, hrane, droge, zbog čega je potrebna umerenost;
  6. Misaona sreća – Intelektualac – ljudski mozak jedini na planeti ima sposobnost apstraktnog mišljenja i baratanja pojmovima iz čega može izvlačiti zadovoljstvo i sreću;
  7. Ritmična sreća – Plesač – odavno je poznato da su sve ritmične aktivnosti povezane sa osećanjem sreće i zadovoljtva – to se povezuje sa prvobitnim sličnim osećanjem dok smo u majčinoj utrobi gde smo stalno izloženi ritmičnim dešavanjima, a i sami imamo svoje dnevne i druge ritmove i kada smo s njima povezani osećamo se sigurno i zadovoljno;
  8. Opasna sreća – Odvažno ponašanje – povezana je sa izlučivanjem u naše sisteme supstanci kao što su adrenalin i endorfin, kada se osećamo vrlo moćno i uzbuđeno, zbog čega se neke osobe stalno angažuju u ponašanjima koja uključuju ovakvu reakciju tela;
  9. Sreća u spokoju – Meditant – Postoje razni načini i nivoi meditacije i iskustvo povezanosti sa samim sobom, svojom suštinom jeste osećanje koje se opisuje kao spokoj i blaženstvo;
  10. Posvećena sreća – Vernik – istraživanja pokazuju da su srećniji ljudi koji su vernici i postoje razna objašnjenja za to, na primer da se osećaju sigurnije, zaštićenije i ne moraju da se bave pitanjima konačnosti za razliku od ateista ili agnostika. Takođe mistična religiozna iskustva se često opisuju kao blažena i ushićujuća, međutim, kao i za meditaciju potrebna je vežba i praksa da bi se ona dostigla. Ovakva stanja se takođe mogu postići i stimulisanjem određenih regiona u mozgu, tako da je pitanje koliko imaju veze sa Višim silama, a koliko sa biohemizmom mozga.

Ostale kategorije: