Članci i tekstovi

Kako pronaći idealnog partnera

Aleksandra Bubera Članci i tekstovi , , , , , , , , , 0 Comment

Aleksandra Bubera

Intervju sa novinarkom Suzanom Mirčić, objavljen u Reviji D 28. juna 2010. 

Da li postoje osobe čiji je psihološki profil ili priroda predodređen za idealan brak?

– Idealan brak ne postoji, sem u holivudskim filmovima i petparačkim romanima. Ali zato postoje zdravi i stabilni brakovi, gde su supružnici samostalne, samosvesne i odgovorne osobe, spremne da se uhvate u koštac sa problemima i različitostima, da se drže svojih zdravih vrednosti, ali i da su dovoljno fleksibilni da se menjaju i prilagođavaju u skladu sa novonastalim okolnostima. Gde su osobe spremne da razmenjuju ideje, da učestvuju u konstruktivnim konfliktima, da razmatraju, procenjuju i uvažavaju svoje, ali i tuđe mišljenje. Ovakve veze, dakle, ne isključuju ni svađu, ni raspravu, ni ljutnju, ali isključuju vređanje i fizičke obračune.

Konflikt je konstruktivan i dobrodošao da bi se stvari raspravile i veza prešla na novi nivo i razvijala se. Kada znamo sve ovo, osoba koja je spremna za zdravu vezu i brak jeste osoba koja može da se stara o sebi, koja ima empatiju za druge, koja može da se veže, ali i da bude samostalna i sama, koja je dovoljno principijelna, ali i fleksibilna i prilagodljiva da bi dobro „plivala“ kroz razne izazove koje nam život donosi.

Ima li uticaja primarna porodica – roditelji na to da li će dete biti srećno u braku?

– Prvo je potrebno da razgraničimo pojmove „sreća“ i „zadovoljstvo“. Naime, pod uticajem medija, štampe, filmova, knjiga, negde od kada je u razvijenim zemljama veći deo stanovništva mogao da živi u zoni komfora, a ne preživljavanja, kao tema se pojavljuju pretežno dela koja se bave kvalitetom života, a ne preživljavanjem. Uz to ide i hedonizam, pa je glavna „zapovest“ postala da treba da budemo srećni, i to uvek i svugde.

A zaboravljeno je da je sreća „rezervisana“ za trenutke kada nam se ostvare neke od najvećih želja. Osnovni zadatak roditelja jeste da vaspitaju decu tako da ona budu sposobna za samostalan život u ljudskom društvu, a ne da budu u stalnom stanju sreće i euforije, koje nije moguće (sem ako smo stalno pod uticajem nekih psihoaktivnih supstanci, što je svakako u krajnjem ishodu recept za nesreću, a ne za sreću), a nije ni potrebno postići. Takođe bi to podrazumevalo i da je osoba sposobna da ispunjava sebi većinu svojih realnih, a ostvarivih želja, to jest, da bude zadovoljna.

Roditeljsko vaspitanje, kao i model veze, braka i porodice koji nosimo iz svoje primarne porodice, ukoliko kasnije ne radimo na sebi i ne sagledamo svesno sebe i odaberemo šta ćemo od roditeljskih uticaja „zadržati“ u sebi, a šta odložiti u „arhiv“ ličnosti, imaju ključnu ulogu u tome kakvi ćemo kasnije biti u životu i vezama.

Kako objašnjavate pojavu da postoje emocije, ljubav pojedinca prema osobi kod koje nam se ništa ne dopada?

– U tom slučaju se ne radi o ljubavi, jer je ljubav osećanje koje se odnosi na osobu „u celini“, „u paketu“. Tako da je tu reč najverovatnije ili o zaljubljenosti, kada u stvari ne volimo realnu osobu, nego idealnu predstavu koju smo o toj osobi sami stvorili, ili o seksualnoj privlačnosti za koju greškom mislimo da je ljubav, jer je česta zabluda da nas jako seksualno privlače samo osobe koje volimo, što uopšte nije tačno. Naime, ljubav i seksualna privlačnost mogu, ali ne moraju, a relativno često i ne idu zajedno.

Da li bi bilo manje razvoda kada bi svi pre sklapanja braka išli u bračno savetovalište? 

– Da. Mnogi parovi tek nakon što stupe u brak shvate da su jako različiti, ili da se razmimoilaze po nekim važnim životnim pitanjima, ili o predstavama koje imaju o tome kakva veza treba da bude. Kada bi se parovi obraćali za predbračno savetovanje, ova pitanja bi bila raspravljana pre nego što problem nastane. Takođe bi parovi tako imali šansu da na lakši način uvide koje su to tačke oko kojih postoje neslaganja, kao i da ih na konstruktivan način sagledaju, pregovaraju i postignu dogovor. Ili, da, ukoliko su problemi nepremostivi za taj određeni par, u brak ni ne ulaze.  Jer, nisu svi problemi u vezi rešivi za sve osobe.

Ako postoje velika razmimoilaženja oko najvažnijih pitanja, a to su obično mesto i način stanovanja, seks, novac, deca, vaspitanje, religija, nacionalnost, a nijedan od partnera nije spreman da svoja uverenja prilagodi onom drugom, dogovor jednostavno nije moguć.

Možete li vi kao stručnjak pri prvom kontaktu sa parom da ocenite jesu li jedno za drugo, jesu li kompatibilni?

– Ako je par jako inkompatibilan i nefunkcionalan, da. Za, da tako kažemo, manje inkompatibilnosti, obično je potrebno više susreta da bi problem „isplivao“.

Ukoliko vidite da je veza iz koje će izrasti brak sa puno problema, da li to kažete partnerima?

– Pristup zavisi od toga da li je situacija profesionalna ili prijateljska. Ukoliko je ugovor između mene i klijenata da im pomognem da raščiste situaciju, to i činim, ali ne tako da im ja kažem da li je njihova veza problematična ili ne, već im pomažem tako što postavljam takva pitanja koja će im pomoći da oni sami sebi razjasne kako stvari stoje i šta žele da s tim saznanjem učine. Sa prijateljima se takođe dogovaram, da li žele da čuju moje mišljenje, savet ili ne. Jedini slučaj kada ću postupiti suprotno dogovoru jeste ako mi neko kaže da ne želi da čuje moje mišljenje, a ja procenim da su partner i veza toliko problematični da je bolje ne nastavljati. Tada smatram da mi je dužnost da na to ukažem. Odluka je svakako na samoj osobi.

Jeste li nekog odvratili do braka i zašto?

– Posao psihoterapeuta nije da odvraća ljude od braka, niti da daje „blagoslov“ za brak, već da pomogne osobi da sagleda problem sa svih strana, da ga jasno proceni i potom sama svesno donese odluku i prihvati sve njene posledice. Tako da osobe same sebe „odvraćaju“ ili „blagoslove“ brak, a psihoterapeut služi kao ogledalo, katalizator, ili, sada je moderno reći facilitator procesa sagledavanja unutrašnjeg konflikta i njegovog rešavanja. Jer, osobe ni ne dolaze kod psihoterapeuta ako su sigurne da brak hoće ili neće, već samo ako nisu sigurne, pa im je potrebna pomoć da lakše i brže odluče. Nažalost, neretko i osobe koje su sigurne da žele brak sa određenom osbom, tek u braku shvate da su napravile grešku u proceni, pa se za pomoć jave tek nakon što je problem dostigao tolike razmere, da više ne mogu da ga same podnose ili rešavaju.

Koje su to osobe koje volimo i s kojima se ženimo i udajemo?

– Najčešće su to osobe u koje se zaljubimo. Jer, gde god se okrenete svugde se veliča baš zaljubljenost, koja se stalno brka sa ljubavlju. Zaljubljenost je po definiciji nerealno osećanje, jer kada smo zaljubljeni mi u stvari projektujemo svoje želje i idealnu sliku partnera kakvog želimo i onda u stvari „volimo“ sliku a ne realnu osobu koja se iza te slike nalazi. Problem je u tome što nakon što zaljubljenost prođe, tek onda vidimo osobu u koju smo bili zaljubljeni onakvom kakva ona zaista jeste, a ta slika se najčešće ne poklapa sa onom koju smo sami isprojektovali, i odjednom imamo utisak da smo sa nekom sasvim drugom osobom i onda veza zapada u krizu, iza koje, najčešće ne opstaje. Ipak, i ovakve veze mogu opstati, u koliko su obe osobe spremne da „rade“ na sebi i na vezi. Jer, osobe u koje se zaljubljujemo, ipak, imaju neko mesto u našem nesvesnom životnom planu, tzv. skriptu, i samim tim, to su osobe s kojima možemo najviše „zaglibiti“ ali i najviše „porasti“. Izbor je na nama, u koliko smo ga svesni.

Šta pokazuje evolucija braka, ima li budućnost?

– Kad nabavim kristalnu kuglu, javiću vam. Šalim se. Trenutno mislim da ne postoji bolja alternativa, tako da verujem da će u skoroj budućnosti opstati, kao što je opstajao i kroz sve društvene tranzicije do sada. Ali svest naše vrste se menja tokom vremena, tako da nije nemoguće da će se naći drugačija rešenja za vreme koje dolazi. A ukoliko se to desi, tek će vreme pokazati šta je bolje. Za naš nivo svesti sada, brak je odgovarajuće rešenje za regulisanje partnerskog suživota.

Da li pojedinac treba da spašava pogrešnu vezu?

– Mislim da je odgovor očigledan – ne vidim zašto bismo spašavali nešto što je za nas, našu decu ili porodicu loše. S druge strane, potrebno je da imamo jasne kriterijume šta je to loše, a ne da proglasimo za loše nešto što je dobro (ili obrnuto) i da postupamo u skladu s tim. Mnoge osobe dolaze upravo iz tog razloga na psihoterapiju, da im neko ko je objektivan i neutralan pomogne da razjasne sebi šta je za njih lično dobro, a šta loše i šta žele da urade povodom toga.

Koji su novi načini razumevanja između muškaraca i žena?

– Da nauče jedni druge da slušaju, bez iskrivljavanja onoga što je rečeno, bez podrazumevanja, već sa traženjem tačnog značenja onoga što je rečeno i sa tumačenjem kompletnog konteksta onoga što je rečeno. To može zvučati naporno, ali nakon početnog perioda upoznavanja i usklađivanja, stvari će biti mnogo jasnije, a potreba za razjašnjavanjem mnogo manja nego u početku.

Kako da saznamo da se slažu naši različiti karakteri?

– Upoznajte osobu dobro i dugo. Mesec dana je uglavnom dovoljno da vidite ako vam neko jako ne odgovara. Šest meseci do godinu dana je uglavnom dovoljno da vidite osobu u raznim „izdanjima” i prilikama. Razgovarajte i pitajte sve što vas zanima. „Potežite” teme koje su za vas bitne. I nemojte zatvarati oči pred stvarima koje vam se ne sviđaju ili su vam odbojne. Kad-tad će vas dočekati da se sa njima borite. Dakle, bolje pre, nego kasnije. Ako ne valja, bolje da vam je to odmah jasno, nego nakon toga što sa osobom imate zajedničku decu i imovinu.

Šta mislite o onima koji nisu pronašli pravu ljubav?

– Mislim da ne postoji jedna, već mnogo „pravih” osoba za svakoga od nas. Mit o samo jednoj, pravoj, idealnoj osobi, potiče još iz drevnih mitova koji govore da su muškarac i žena nekad bili jedno, a zatim zbog grehova prokleti od bogova da se raspadnu na dve osobe koje će se zatim večno tražiti po svetu, i logično, jako teško ponovo pronaći.

Na žalost mnogi od nas i danas veruju u to, da postoji samo jedna „prava” osoba i možda zbog toga propuštaju da ostvare vezu sa partnerima s kojima se uklapaju dovoljno dobro (ali ne i idealno ili savršeno). Dakle, ja sam za to da osobe koje nisu pronašle „pravu ljubav” rade na tome da nađu dovoljno dobru i funkcionalnu ljubav, što je realno i dostižno.

Šta mislite o onima koji nisu uspeli da pronađu pravu ljubav i pravu osobu za brak?

– To zavisi od toga kako definišete „pravu ljubav” i „pravu osobu”. Kao što sam već rekla, ja smatram da „prava ljubav” i „prava osoba” jesu mitski, bajkoviti i pesničko-filmski pojmovi, koji su postali deo kolektivnog i svesnog i nesvesnog, nešto čemu se teži, a što ustvari – ne postoji. Ali postoje dovoljno dobri partneri za svakoga od nas sa kojima je moguće ostvariti dovoljno dobru, funkcionalnu i zdravu vezu, gde će osobe moći da se ostvare u raznim ulogama koje veza donosi: kao prijatelji, ljubavnici, roditelji itd.

Da li naše ljubavne partnere bira naš mozak i po kom principu? Postoji li formula bazirana na „moždanoj hemiji”, kakva nam osoba najviše odgovara i kako da sa njom uspostavimo intiman odnos? Kakav je uticaj ženskog hormona estrogena?

– Na prvom mestu, bitno je da vaš partner nema neke od vama neprihvatljivih mana, a to bi za sve nas trebalo da budu:

  • ukoliko je osoba zavisna od neke supstance (alkohol, droga), osobe ili „navike” (npr. kockanje);
  • ukoliko ima problem sa izlivima besa, ukoliko se ponaša kao Žrtva, Spasilac ili Progonilac;
  • ukoliko je u vezi sa nekom drugom osobom, ako je infantilna (neodrasla), seksualno nesposobna;
  • ukoliko ima teške emocionalne ili psihičke probleme, ako je opsednut-a kontrolisanjem i/ili ljubomorom.

Naravno sve ovo pod uslovom da osoba zaista nije spremna i ne preduzima ništa da ovo kod sebe promeni. U koliko osoba ima neki od ovih problema, ali traži za sebe pomoć, ne „kao traži”, već se zaista obratila stručnjaku i zaista radi na sebi i vidite da polako rešava svoje probleme, za nju i vašu vezu postoji nada. Dakle, to ne znači da ne treba da budemo sa osobom koja ima neki problem, jer svi ih imamo, već da definitivno ne treba da budemo sa osobom koja ima veliki problem i nije spremna da ga rešava.

Drugo, svoje partnere biramo mi. Odgovornost da upravljamo sobom i svojim izborima je na nama, a mozak nije neki zaseban organ koji „živi” odvojeno od nas (dokle god mozak ne oboli; tada su stvari drugačije). Razna telesna stanja, hormonski status i metabolizam dakako imaju uticaja na to kako mislimo, osećamo se i ponašamo, ali to se više odnosi na stanja koja nisu normalna, kao što su jako sniženi ili povišeni hormoni, na primer, štitaste žljezde, nadbubrežne žlezde i sl, a ne samo polnih žljezda. Takođe, i druge telesne bolesti neminovno menjaju našu sliku o sebi i ukupno funkcionisanje organizma, kao što je nivo šećera, kiseonika, gvožđa i drugih supstanci u organizmu koje su važne za metabolizam. Takođe je ispitivano i različito ponašanje žena u toku menstrualnog ciklusa, kao i muškaraca u stanjima povišenja i sniženja muških polnih hormona.

Ali, odgovor je mnogo komplikovaniji – čak i kada bismo se samo bazirali na moždanoj ili telesnoj hemiji, koja i sama podrazumeva pored hormona i neurotransmitere, imuni sistem i još mnogo toga, što sve daje jako veliki broj kombinacija, da bi odgovor bio jednostavan, tu je i naš sklop temperamenta, karaktera, vaspitanja i životnog iskustva koje smo prošli…

Da biste s nekim imali potpun i skladan odnos, a koji podrazumeva i telesno opštenje, zaista mora da vam se sviđa i izgled i miris i ukus te osobe, da vam bude privlačna, a ne odbojna, a što ima veze ne samo sa ličnom higijenom i kozmetikom, nego i sa telesnim ustrojstvom te osobe i sa njenim metabolizmom. A to je samo jedna od važnih stavki koja mora da „štimuje” da bi kvalitetan odnos mogao da se ostvari.

Treća važna stvar jeste da partneri imaju dovoljno sličnosti i zajedničkih vrednosti koje su im važne i preko kojih mogu da se povežu i da oko njih grade svoj zajednički život i projekte. Jedan od najvećih životnih projekata za sve nas jesu deca i oko ovoga, kao i oko drugih važnih životnih pitanja oba partnera treba da imaju usaglašene stavove: kako se, šta i ko radi. Svi mi imamo jako različite stavove oko toga ko, šta, kako i kada treba da radi ili ne radi i da se ponaša u vezi, braku i porodici, i dok nismo svesni tih različitosti, dok ne razgovaramo i ne dogovorimo koje su naše ideje i želje, a koje partnerove, o tome ko, na primer: kuva, nabavlja hranu, zarađuje novac, pere veš, vaspitava decu, koliko često i kako imamo seks… ostaje ogroman prostor za neispunjena očekivanja, razočaranja, ljutnju, tugu i može dovesti do toga da osobe umesto da se dogovaraju kako će dalje, od veze – odustanu. I zato je jako važno pre braka razgovarati o tome šta želite i šta očekujete od sebe, a šta od partnera u braku i svakodnevnom životu.

I četvrta, možda i najbitnija stvar, da partner, kao i mi sami imamo želju i sposobnost uviđanja u svoj i psihički život drugih ljudi, da smo spremni da komuniciramo i da se menjamo, jer ni život, a ni veza, nisu statični i ako želimo da preživimo i da veza opstane, i mi moramo da se prilagođavamo.

Preporučujem svima koji o svojim vezama razmišljaju da pročitaju nekoliko knjiga u kojima je ova tematika detaljno razrađena:

  1. „Veza”, Amir Levin i Rejčel Heler
  2. „Opšta teorija ljubavi”, Tomas Luis, Fari Amini, Ričard Lenon
  3. „Da li si ti prava osoba za mene – kako prepoznati pravu i izbeći pogrešnu osobu”, Dr Barbare de Anđelis
  4. „Udaj se za… njega”, Lori Gotlib
  5. „Formule ljubavi – kako ne upropastiti život tražeći pravu ljubav”, Dr Zorana Milivojevića
  6. „Kako preživeti porodicu”, Robina Skinera i Džona Kliza, kao i nastavak „Kako preživeti život” istih autora.

Kako biti uspešan diplomata u ljubavi?

– Kao i u svim drugim sferama života. Znati kako da slušamo sebe i druge, kako da razumemo sebe i druge i kako da aktivno i konstruktivno učestvujemo u svom odnosu ljubavi.

Zašto je svima važno da nađu partnera sa kojim će ostvariti dubok i kvalitetan odnos?

– Zato što je većini ljudi ostvaren partnerski odnos na visokom mestu na lestvici vrednosti i prioriteta. I zato što se u takvom odnosu najčešće „nastavljamo” i kada nas više ne bude – kroz svoju decu.

Zašto se nekad brzo, a nekad sporo zaljubljujemo?

– Brzina zaljubljivanja zavisi od toga koliko realne predstave o ljubavi imamo, koliko iskustvo i koliko smo odrasli. Što smo odrasliji, zreliji, realniji i imamo više iskustva, sve teže ćemo se zaljubljivati. Ranije smo napomenuli kako je zaljubljenost jedno nerealno stanje. Pa je logično da što smo realniji, manja je mogućnost da drugu osobu idealizujemo, a što je neophodan “sastojak” zaljubljivanja.

Ako me pitate zašto neke osobe brže, a neke sporije zavolimo, jer ljubav je realan odnos prema nekome kao celini, onda tu ima više faktora. Ali najvažnije je to, koliko imamo vremena da osobu zaista upoznamo u raznim situacijama, da je realno sagledamo i shvatimo da se dobro uklapamo i da želimo da ostvarimo odnos ljubavi sa njom, bio da je on prijateljski ili partnerski.

Bolesna ljubav i njene posledice?

– „Bolesna ljubav” se obično odnosi na veze između osoba koje uzimaju uloge u tzv. „Dramskom trouglu”. A uloge su: Žrtva, Spasilac i Progonilac. Već sami nazivi govore o tome da osoba otpisuje ili svoje mogućnosti (Žrtva), ili mogućnosti druge osobe da se pobrine sama za sebe (Spasilac), ili vrednost drugih osoba, koju uvek procenjuje manju nego svoju (Progonilac), a iz čega proizilazi da uzimaju sebi za pravo da se prema njima ponašaju bez poštovanja, da ih preziru ili mrze a samim tim i da ih vređaju i zlostavljaju.

Tu ubrajamo veze gde postoji patološka, zatim preterana ljubomora, odnos koji je simbiotski, pa podseća više na odnos roditelja i deteta nego na odnos dve odrasle osobe, zatim tzv. „vruće-hladno” veze gde se osobe čim se „previše” približe, odmah udaljavaju… Mislim da ovde može da se primeni stara izreka potekla iz porodične psihoterapije da su „sve srećne porodice srećne na sličan način, a nesrećne su nesrećne svaka na svoj način”. Time se ne misli da postoji samo jedan „modus vivendi” na koji je moguće biti zadovoljan u vezi i porodici, već da su osnove svake zdrave veze slične, a da veze mogu biti „bolesne” na mnogo načina. Tu je ljudski rod na žalost, veoma bogat primerima.

Kako izbeći jednoličnost u ljubavi koja je, kažu, ravna samoubistvu?

– Kao i u životu i na poslu. Uvek mi je interesantno kada posmatramo ljubav kao posebnu „stvar”,  kao nešto što funkcioniše drugačije od ostalih zakonitosti u životu. Ljubav je deo života ljudi, i kao takva jedinstvena samo za našu vrstu na planeti Zemlji, ali to ne znači da je nedokučiva i misteriozna. Dakle, kako biste učinili sebi i svojim prijateljima vreme i život zanimljivijim, tako to činite i u vezi. Radite stvari koje volite i želite u dogovoru sa vašim partnerom, razvijajte se i rastite. Ne prestajte da učite jedno od drugog, svoje dece i života. Budite odgovorni prema sebi i drugima, budite u ljubavi iskreni i pošteni i nađite načina kako da budete zadovoljni – dve zadovoljne, ostvarene i ispunjene samostalne osobe, koje žele da se vežu, koje se dobro uklapaju i koje u svojoj vezi rade sve ono što bi radili u drugim poljima svojih života da bi ona napredovala – to je recept.

Protumačite uspešne brakove poznatih ličnosti? Na primer Milena i Dragan Nikolić

– Ne poznajem ih lično, niti sam pratila medije u vezi sa ovim dugogodišnjim brakom, da bih mogla da ga tumačim. Sve drugo što bih imala da uzjavim bilo bi nekompetentno. Brak dvoje ljudi mogu da komentarišem samo ukoliko ih lično poznajem i znam kako on funkcioniše.

Razlikuju li se i u čemu crnogorski i srpski ljubavni parovi, vaše iskustvo iz prakse?

– Nemam baš često priliku da posmatram crnogorske brakove u praksi, tako da mogu jedino pretpostavljati i komentarisati razlike u mentalitetu koje bi mogle da se odraze na razlike u braku. Pretpostavljam da su crnogorski brakovi i dalje tradicionalniji nego srpski. A to bi značilo najčešće da i duže opstaju nego srpski. Što ne znači uvek da je brak koji duže opstane i zdraviji.

Ali znači da je podela uloga jasnija i da u tradicionalnom braku svako zna kako treba da se ponaša, šta mu je dužnost i koja su mu prava. Što opet može značiti, ali ne mora, da u životu bolje funkcioniše. Po praktičnim pitanjima svakako da,  po emotivnim – diskutabilno.

U svakom slučaju, tradicija je opet više vezana za naviku života u zoni preživljavanja, a ne komfora, a to znači za bazične stvari, preživljavanje, a kvalitet života se zanemaruje, jer je to praktičnije za opstanak. Takođe, i u Srbiji i u Crnoj Gori, postoji ogromna razlika između velikih, urbanih i manjih, na žalost često i siromašnijih ruralnih sredina.

Ljubav izmedju ličnosti istog zanimanja, prednost ili mana?

– Može biti i prednost i mana. Mana je što smanjuje spektar dešavanja koju bi svaka osoba, da rade različite poslove „vratila” nazad u vezu…što ponekad i nije prednost, u koliko partneri nisu u stanju da tolerišu ovako povećan spektar različitosti. Prednost je u tome da osobe koje se bave istim zanimanjem mogu bolje razumeti jedne druge, ali, može biti i mana u koliko su takmičarski nastrojeni prema partneru na poslu, a zatim takmičenje prenesu i u odnos u većoj meri nego što to veza, odnosno partneri mogu da istrpe.

Konformizam

Aleksandra Bubera Članci i tekstovi , , , , , 0 Comment

Aleksandra Bubera

Deo intervjua sa novinarkom Sanjom Kostić, objavljenog u časopisu Život plus, u oktobru 2011.

Šta je konformizam i zašto smo konformisti? 

– Konformizam (od latinske reci conformis – jednoobrazan) kao pojava predstavlja prilagođavanje pojedinca društvu ili društvenim grupama. Obično se pod konformizmom smatra takva vrsta prilagođavanja pojedinca društvu kad se prihvataju  ciljevi odredjenog društva, sredstva za postizanje tih ciljeva ili prihvatanje određene ideologije sistema radi uživanja prednosti i ličnih pogodnosti koje to pruža, a nezavisno od vrednosti toga što se prihvata. U ovom poslednjem smislu izraz konformizam se primenjuje za nekritičko prihvatanje ideologije ili vlasti iz ličnih motiva koji potiču iz materijalnih ili drugih interesa. Konformizam u izvesnoj meri uvek znači odstupanje od sopstvene individualnosti i prelaz na kolektivno ponašanje, koje je diktirano javnim mnjenjem i ispoljava se u vidu stereotipa i može uticati na formiranje sistema vrednosti koji se preporučuju kao poželjni.

Kako se konformizam najčešće iskazuje? U kojoj meri i kako društvo utiče na to da se nekim stvarima prilagođavamo više, nekima manje? 

– Da bismo funkcionisali  prilagođeno u ljudskom društvu, svi moramo do neke mere da budemo konformisti, tj. da se prilagodimo normama i zahtevima društva u kome živimo. Druga opcija je da živimo izolovano od drugih, jer tada jedino možemo živeti prema sopstvenom nahođenju i pravilima. Kada nas je dvoje ili više, ljudi uspostavljaju sistem pravila koje onda imaju težnju i da sprovode. To je s jedne strane dobro, jer nam omogućava da bolje funkcionišemo jedni s drugima, a s druge strane nije, jer nekada ljudi prihvate stav s kojim se ne slažu i čak počnu da veruju u njega, zato što više ljudi tvrdi suprotno. Ovakvih primera ima mnogo u istoriji, a time se bavila i eksperimentalna psihologija.

Najpoznatiji je Asch-ov eksperiment: ispitanik je stavljen u grupu od  5 do 7 saradnika, ispitivača, koji su znali pravi cilj eksperimenta, ali su ispitanicima predstavljeni kao pravi učesnici. Učesnicima je prikazana kartica sa jednom linijom, a zatim još jedna sa tri linije koje su bile označene sa a, b i c.

photo credit: Aleksandra Bubera Ninić

Trebalo je da ispitanici kažu koja linija na drugoj kartici svojom dužinom odgovara onoj sa prve kartice. Pravi ispitanici odgovarali su da je to c. Za prve dve grupe kartica, i saradnici i učesnici davali su tačne odgovore. Kada je prikazana treća grupa kartica, svi saradnici su davali iste pogrešne odgovore.

Cilj eksperimenta bio je da se vidi da li će se ispitanici konformirati, bez obzira što je tačan odgovor očigledan, i odgovoriti pogrešno pod uticajem saradnika.

Rezultati: čak 45% ispitanika konformiralo se 1-6 puta, 31% ispitanika 7-12 puta, 24% ispitanika se nije konformiralo. 75% ispitanika konformiralo se barem jedanput.

Poznat je i Milgramov eksperiment, gde su ispitanici bili u ulozi učitelja koji je trebalo da za svaki pogrešan odgovor „učeniku” (koji su bili u stvari glumci -saradnici na eksperimentu) zadaju elektro šok – barem su “učitelji” tako mislili. U stvarnosti nije bilo elektrošokova, naravno, ali su se glumci u drugoj prostoriji ponašali kao da se grče od bola, vrištali, jaukali i slično. Za svaku grešku “učitelj” je trebalo na podsticaj naučnika koji je stajao pored njega da zadaje sve jači i jači „elektro šok”, sve do jačine koja bi bila „smrtonosna”. Iako “učitelji” nisu znali da zaista nema elektrošokova, dakle bili su uvereni da zaista zadaju bol, pa čak i „smrtni” elektro šok “učeniku”, većina je nastavljala.

Četiri rečenice koje su se koristile kao verbalni pritisak od strane eksperimentatora – naučnika su bile: „Molim Vas, nastavite!“, „Eksperiment zahteva da nastavite!“, „Svakako morate da nastavite!“ i „Nemate izbora, morate da nastavite!“.

Mnogi od ispitanika su bili uvereni da ne bi trebalo da nanose bol „učenicima”, ali nisu odustajali, a time što su nastavljali su na neki način opravdavali svoje postupke, što je u psihologiji poznato kao pokušajj ispravljanja „kognitivne disonance”. Eksperiment je ponovljen, od tada, mnogo puta i rezultati su bili uvek slični.

„Postavljanjem ovog jednostavnog eksperimenta hteo sam otkriti koliko su bola spremni naneti obični građani samo zato jer im to naređuje naučnik. Pokazalo se da autoritet pobeđuje i najčvršće moralne vrednosti, kao i osećaj saosećanja kad osoba čuje bolne vriske i želi prekinuti s nanošenjem boli drugome. Ta ekstremna spremnost da se do kraja slede nečije naredbe, makar se one kosile s našim uverenjima, samo zato jer ih naređuje osoba koja nam je nametnuta kao autoritet je zapanjujuća ” –  Milgram, članak iz 1974. Godine: „Opasnosti poslušnosti”.

Zbog čega ljudi teže da se prilagođavaju svemu što im društvo nametne, i da li na njihovo ponašanje utiče i strah od različitosti?

– Dva prethodno opisana eksperimenta daju mnoge odgovore na ova pitanja. Ne samo da se bojimo različitosti, već smo spremni i da otpišemo svoj dobar vid i zdrav razum ako većina tvrdi drugačije (ili ako to tvrdi autoritet). To je svakodnevna pojava. Ljudi su socijalna bića i naučeni su da se konformiraju i jako je teško ostati pri svome ako svi drugi oko vas tvrde drugačije, čak iako znate da ste očigledno u pravu. S druge strane, postoji i pojava da kada čovek veruje da je u pravu, zato što se to uklapa u njegov sistem uverenja, teško da ga mogu razuveriti i očigledne činjenice. Što znači da je često teško odrediti granicu između toga da nekritički prihvatamo mišljenje drugih ili da se, isto tako nekritički držimo svog uverenja ne dopustivši da ga preispitujemo suočeni sa činjenicama.

Pojedini psiholozi konformizam nazivaju i „sakrivanjem u gomili“, kako objašnjavate taj izraz? Zbog čega se ljudi najčešće skrivaju, zapravo „utapaju u gomili“?

– Bolji je izraz „utapanje“ nego sakrivanje, jer sakrivanje podrazumeva da osoba svesnom manipulacijom otpisuje odgovornost za neki svoj stav ili postupak, a mnogo češće se ovaj mehanizam odvija nesvesno, kao oblik adaptacije u svrhu što veće šanse za preživljavanje.

„Preživeti“ u socijalnom smislu je drugačije nego „preživeti“ u biološkom smislu, i zato kod životinja gde prevladavaju instinkti, a ne razmišljanje kao kod čoveka, ova pojava je manje izražena, jer će životinja instinktivno odreagovati u svrhu svog preživljavanja.

A ljudi će reagovati na pretnju odbacivanjem od društva (koja može biti objektivna, ali i subjektivna, tj. da je nema zaista, ali osoba doživljava da ona postoji) tako što će se češće konformirati njegovim zahtevima čak i onda kada su oni u suprotnosti sa njegovim stavovima, željama, pa čak i interesima.

Šta je to što na taj način žele da maskiraju? Ili, za šta nemaju snage?

– Ljudi često nemaju snage da se suprotstave normama i zahtevima društva čak i kada su oni očigledno pogrešni, nemoralni i sl., jer za osobu odbacivanje od društva najčešće znači „socijalnu smrt“, koju većina ljudi teško podnosi.

A ukoliko se osoba bori za nešto što je njoj važno i smatra ga ispravnim a u tom društvu u tom trenutku je to potpuno neprihvatljivo, čak i ako je potpuno ispravno, rizikuje da bude izopštena ili na neki drugi način kažnjena, obeležena a nekada čak i fizički uništena.

Na taj način se održava kohezija društva, što je nekada dobro, a nekada loše, u zavisnosti od toga da li to određeno društvo ima realan, pravedan i etičan sistem vrednosti, ili je on suprotan od toga.

Da li se može reći da se „konformističkim odelom“ skriva prava slika o sebi?

– Nekada da. Mnogo češće, u stvari, ljudi pod nečim što smatraju pritiskom društva, misle da su prinuđeni da u socijalnom okruženju pokazuju traženu „sliku“ da bi mogli da nastave da u tom istom društvu funkcionišu.

Čak i kada to nije tačno, već je osoba uverena da tako „mora“ da bi bila prihvaćena. U društvima koja su permisivna, ovo je često samo pogrešno uverenje osobe, a objektivno se to od nje ne očekuje, ili barem ne u tolikoj meri.

Ali, ako to društvo ima kruta načela i zahteve, a pojedinac nema drugog izbora, onda je ovakav doživljaj pojedinca tačan i on zaista mora da „nosi traženu masku“ da bi mogao da u tom društvu funkcioniše.

Danas u savremenom društvu ljudi više nego ikada imaju potrebu da se upoređuju sa drugima i prilagođavaju etabliranim standardima lepote, mode, materijalnog prestiža, statusa… Zbog čega mislite da je to tako?

– U današnje vreme je na delu razvoj sve većeg broja površnih odnosa pod uticajem urbanizacije, globalizacije, masovne i elektronske komunikacije i medija.

Takođe uticaja imaju  i brze promene kulturnih i vrednosnih obrazaca, a donekle i politizacija društva.

To u stvari znači da ljudi sada osećaju manji pritisak nego ranije da se konformiraju društvu nego svojoj zajednici (porodična, verska, plemenska i slično), jer ljudi sada mnogo više funkcionišu kao individue u masi, nego što sebe identifikuju kao pripadnika neke zajednice, koji od te iste zajednice mogu dobiti zaštitu, podršku, ali i kaznu. Danas pojedinac od zajednice može da očekuje i manje podrške, ali i manje kazne.

I onda im je bitnije da dobro funkcionišu u širokom društvenom, nego u uskom kontekstu zajednice. I zato se konformiraju normama te široke grupe koju nazivamo društvo.

Sa prisustvom sredstava masovne komunikacije i informisanja (radio, televizija, internet, društvene mreže i sl.), povećava se broj informacija, stavova, kontakata, a smanjuje se broj ljudi i mišljenja na koje verujemo da možemo da se oslonimo, a što je povezano i s tim da se ljudi manje oslanjaju na svoje zajednice, kojima više ne pripadaju tako čvrsto.

Zbog toga osoba ima potrebu da sve ovo nekako sistematizuje, klasifikuje da bi se bolje snalazila, a to se najbrže postiže ubacivanjem novih informacija u već postojeće „fioke“, odnosno stvaranjem stereotipa.

Tako dolazimo u situaciju da previše informacija, u stvari, ostavlja mnogo mesta za pogrešne zaključke.

Stereotipi su skučeni, nekada idealizovani a nekada satanizovani. Što znači da ćemo pokušati da se uklopimo u one za nas idealizovane i da izbegnemo uklapanje u one druge koje procenjujemo kao loše, bez sveobuhvatnih informacija i realne slike.

Brze promene u tehnologiji, kulturnim obrascima, sistemu vrednosti dovode do toga da je pojedinac zbunjen i u pokušaju da stvari sebi razjasni, tražiće mišljenje autoriteta i pošto je sam zbunjen i oseća se nekompetentno, verovatno će mišljenje tog autoriteta i prihvatiti i njemu se prilagoditi.

To pojedincu daje osećaj sigurnosti, kompetencije i oslonca.

Politizacija društva podrazumeva da smo svi na neki način uključenu u politiku, barem kao glasači, te treba da se izjasnimo i podržimo jednu opciju na štetu one druge po principu: „ako nisi s nama protiv nas si“.

A ukoliko želimo nešto da menjamo, moramo se i aktivnije uključiti u sve te procese.

Hteli ili ne hteli do neke mere se konformiramo ovom ili onom političkom stavu.

Zašto se ljudi sve manje oslanjaju na sebe, na svoje potrebe, želje i vrednosti?

– Često se brkaju termin „potreba“ i termin „želja“. Potrebe su ono bez čega se ne može preživeti, a to su hrana, voda, vazduh, povoljni atmosferski uslovi da se ne bismo smrzli ili pregrejali, minimalna količina sna i fizičke aktivnosti. Čak ni seks nije potreba, jer bez seksa još niko nije umro.

Kada bismo se vodili samo svojim potrebama, sve bi bilo mnogo jednostavnije. I manje raznoliko, naravno.

Međutim, kada se zadovolje potrebe, tada na scenu stupaju želje. Mislim da je danas na sceni manipulacija željama. Ako želite da prodate neki proizvod koji pre nije postojao, dovoljno je da iskreirate želju potrošača za tim proizvodom i zarada je osigurana.

Na primer mobilni telefoni: kako smo uopšte živeli bez njih? A pre dvadesetak godina nisu ni postojali i niko nije bio frustriran što ih nema.

Međutim kada jednom iskreirate želju za nečim i to proglasite potrebom, onda odjednom svi smatraju za neophodno da taj proizvod nabave. I pošto ga svi imaju, ako ga vi nemate, vi ste „van sveta” i pre ili kasnije ćete verovatno kupiti i vi jedan…ili više.

U kojoj meri konformizam utiče na samopoštovanje, samopouzdanje, sposobnost da mislimo i komuniciramo?

– Kod većine socijalizovanih, socijalno adaptiranih ljudi u velikoj meri.

Zato što će dobro adaptirana osoba želeti da se prilagodi zahtevima društva, čak i kada njoj ne odgovaraju.

Recimo, ako su zahtevi društva da budete vitki, a vi ste genetski osoba koja je sklona gojaznosti, i pri tome adaptirana, verovatno ćete želeti da budete vitki…ili da ste se rodili u ono vreme kada su standardi lepote bili u vašu korist. I nećete uzimati u obzir svoje genetske i sredinske predispozicije, trebaće vam dosta samopouzdanja da sebe doživljavate kao lepu i poželjnu osobu kada vas bombarduju zahtevi za vitkošću koje vi teško možete da ispunite.

Uticaj na mišljenje, pa čak i u nekoj meri na opažanje pod uticajem kognitivnog iskrivljenja u grupi dobro su opisani Asch-ovim i Milgram-ovim eksperimentom.

Da li u današnje vreme kada su instalirani skoro jednoobrazni standardi u raznim sferama društva pojedinac uopšte ima izbor da se ponaša drugačije od očekivanog? Koja je cena toga biti drugačiji, biti „solista“, a ne uniformisan u „grupni portret“?

Izbor gotovo uvek postoji (sem kada se radi o totalitarnim društvima i uslovima), ali isto tako postoji i cena.

A cena je da ukoliko „terate po svom“, pa bilo to bolje ili lošije od onoga kako se ponaša većina, osećaćete se da ne pripadate, da ste drugačiji, verovatno da će vas ljudi teže prihvatati jer ste „drugačiji“.

A snaga ljudskog društva je u tome što se dopunjujemo, jer pojedinci ne mogu mnogo toga što može grupa ljudi.

Istovremeno, to je i slabost ljudskog društva, jer norme koje smo sami kao društvo iskreirali i dogovorili, često nam se kasnije „obiju o glavu“.

Oprostiti prevaru – da ili ne?

Aleksandra Bubera Članci i tekstovi , , , ,

Aleksandra Bubera

Deo intervjua sa novinarkom Marinom Kovačević, objavljenog u časopisu Lepota i zdravlje, u februaru 2015.

– Ja nisam ni za jedan stav, već sam za stav “zavisi od mnogo čega”. Prvo,  zavisi kako definišemo vezu i u skladu s tim kako definišemo prevaru. Danas postoje razni tipovi veza i “veza” i taj pojam je mnogo širi nego ranije. Pored posvećene veze ili  braka u monogamnom smislu postoje i poligamne i poliamorične veze.

Ako gledamo sa naučne strane, nauka još nema jasan odgovor da li su ljudi poligamna ili monogamna bića i oko toga se i dalje vode brojne polemike. Kod svih sisara postoji jedna struktura u mozgu koja se naziva limbički sistem i koja je odgovorna za fenomen vezivanja među jedinkama iste vrste – bez koga povezanost između partnera i mladunaca, koja je potrebna da bi se mladunče odgojilo i postalo samostalno i sposobno za život, ne bi bilo moguće. Jer kod sisara treba mnogo više vremena nego kod, na primer, reptila.

Postoje izvesna istraživanja koja povezuju nivo hormona oksitocina koji se luči, između ostalog, i nakon seksualnog čina i što je nivo tog hormona veći, veća je šansa da jedinka bude vezana sa svojim partnerom. Nivo ovog hormona se razlikuje od vrste do vrste, a što se tiče ljudi, i od osobe do osobe.

Takođe je bitan i sociokulturni kontekst, koji je različit od sredine do sredine. U modernom svetu najviše uticaja zapravo imaju individualne predstave o tome šta je zdrava i funkcionalna veza.

Stručnjaci koji se bave ljudskom emocionalnošću i vezama, a posebno stručnjaci koji se bave, na primer, zavisnošću od seksa (a koja podrazumeva ne samo zavisnost od seksa sa “živim ljudima” nego i, na primer, fantaziranja, zavođenja, internet pornografiju itd.) se uglavnom slažu da je zdrava veza ona koja podrazumeva dve osobe, bilo da je ona hetero ili homoseksualna, i da više od dve osobe u odnosu čine gužvu i problem, koji će kad – tad dovesti do toga da neko iz trojke (ili nekog većeg broja) neće biti u stanju da više podnosi tu situaciju.

Takođe je poznato, da ljudi nemaju neograničen kapacitet za vezivanje i zato se većina ljudi odlučuje za ekskluzivne veze – tj. one koje isključuju sve druge iz odnosa dvoje ljudi, u intimnom i seksualnom smislu.

E sad, ako već sa partnerom imate sporazum na psihološkom ili pravnom nivou da je vaša veza ekskluzivna, onda će mešanje nekog trećeg u to biti definisano kao prevara.

Takođe, razni ljudi na razne načine definišu prevaru – za neke će to biti poljubac, za neke seks, za neke dopisivanje preko društvenih mreža. Najstroža definicija je ona koja kaže da svako skretanje seksualnog interesovanja prema nekome drugome sem prema svom partneru jeste prevara. (To naravno ne znači da ako ste primetili neku osobu za koju ste konstatovali da je privlačna, da ste prevarili partnera, ali često partneri neće tolerisati, na primer, flertovanje).

Drugo pitanje je kada se prevara već dogodi, onako kako je definiše bar jedan od partnera (a pod uslovom da niko nije patološki ljubomoran), da li je oprostiti ili ne.

U svakom slučaju, važno je znati sve okolnosti pod kojima se tako nešto desilo:

– Da li je to bilo jednom, ili više puta, ili se dešava stalno?

– Da li je osoba koja je učinila preljubu to rekla svom partneru i ako jeste na koji način?

– Da li je razotkrila celu istinu?

– Da li prevareni partner “može da dalje živi” s učinjenim, ili je učinjeno nešto što se toliko kosi sa sistemom vrednosti prevarenog partnera da to za njega/nju znači automatski prekid odnosa?

– Koji je bio motiv takvog postupka?

– Šta je osoba koja je učinila preljubu spremna da učini povodom toga – na koji način je spremna da reparira nastalu štetu – koja nekada može biti “samo” emotivna, a nekada i u vidu polno prenosivih bolesti, nastale materijalne i imovinske štete i sl.

– Takođe se javlja i pitanje dece koja se začnu iz takvih  odnosa, kako osoba namerava da postupi po tom pitanju?

– Kakav je plan osobe da popravi ranije postojeći odnos?

– Da li pristaje, ukoliko sama ima neki problem koji je do prevare doveo da ode i potraži pomoć stručnjaka – psihoterapeuta, psihologa, psihijatra i da li želi, ukoliko za to ima potrebe, da sa partnerom ode na bračno savetovanje/terapiju?

– Kako oba partnera nameravaju da ponovo uspostave narušeno poverenje – prevareni bez ponašanja kontrolisanja partnera, a onaj koji je preljubu učinio, kako može da se obaveže da se to neće ponavljati?

Crni humor

Aleksandra Bubera Članci i tekstovi , , , , 0 Comment

Aleksandra Bubera

Intervju sa novinarkom Suzanom Mirčić

Koje osobe po svojoj prirodi su sklone ovakvom vidu ponašanja? Da li crnom humoru pribegavaju više ljudi koji su imali traume u životu, ali su sačuvali optimizam, ili obrnuto?

– Ljudi koji su preživeli traumu, često ozbiljnije shvataju one stvari koje su obično predmet crnog humora, nego ljudi koji nisu bili traumatizovani, jer su se oči u oči susreli sa nekim stvarima za koje se pretpostavlja da čoveku nikada ne bi trebale da se dogode.Jer, definicija traumatskog iskustva i jeste da je osoba doživela nešto za šta je smatrala ili da je nemoguće da se desi, ili je barem nemoguće da se desi njoj.

Kada jednom doživite tako nešto, potrebno je dosta rada, a često i vremena da takvo iskustvo smestite u svoje poimanje sveta i života i da to prestane da vas boli i plaši.Kao i da prestanete da svoj budući život organizujete tako da se zaštitite od mogućnosti da se vama i onima do kojih vam je stalo tako nešto, ili nešto slično ponovo dogodi.

Takođe se dešava i nešto što je u psihologiji poznato kao generalizacija, a to bi značilo da se zaključci o jednoj temi šire i na mnoge druge teme i polja života.

Uzimajući sve ovo u obzir, osobe koje to uspeju da prevaziđu, možda će jednoga dana biti u stanju da se šale na tu temu, i ako budu uspele u tome, to će verovatno biti znak da su to iskustvo uspele da „ostave iza sebe” i da dalje žive normalno.Ali je češći slučaj da će izbegavati da na tu temu, ili čak i teme koje, što se njih tiče, imaju bilo kakve veze sa istom pričaju, a kamoli da se šale.

Da li je crni humor i do koje granice zdrava pojava za psihičko zdravlje čoveka?

– Sposobnost da se našalimo je svakako jako dobra, pogotovo ako umemo da se našalimo i na svoj račun ili u situacijama kada nam baš ne „cvetaju ruže”, jer šale u sebi uvek sadrže neočekivani obrt i to je ono što ih čini smešnima.

Ljudi koji su duhoviti su kreativni, nekada samo u toj, a nekada i u drugim sferama života, a kreativnost svakakako pomaže da se izborimo sa raznim životnim teškoćama.Još ako umemo da „udarimo brigu na veselje” to je često dobra opcija u stiuacijama koje su zategnute, jer opušta atmosferu, ukoliko je šala umerena i primerena.

Koliko je važno da umemo da se našalimo, toliko je važno i da to bude primereno siuaciji i okruženju u kome se nalazimo, jer, ukoliko ne obraćamo pažnju na kontekst, lako se može desiti da se neko zbog naše šale uvredi.

Kako sam već napomenula, šala obavezno sadrži neočekivan obrt, a to često znači da neko ispadne pametniji, sposobniji, bolji; odnosno, neminovno, onaj drugi – gluplji, nesposobniji ili lošiji.Ovo je sve još izraženije kada je u pitanju crni humor, jer to podrazumeva da se šalimo sa stvarima koje su zastrašujuće ili na neki drugi način neprihvatljive.

Ipak, to može pomoći da se neke teške činjenice ili pojave lakše „svare” kada se, pomoću humora mentalno obrade, jer se tako u istoj mentalnoj predstavi spajaju neka neprihvatljiva stvar i smešan obrt.Tu na scenu stupa mehanizam koji je sličan onome u bajkama, pričama i basnama, samo na jedan konkretniji način koji podrazumeva da i onaj koji se šali i onaj koji sluša budu upoznati sa više činjenica, informacija i načina kognitivne obrade, nego što je to na primer potrebno za razumevanje bajki.

Dakle, bajke na primer služe da se deca na indirektan način suoče sa svojim strahovima, a često je i slučaj da se odrasli kroz crni humor suoče sa mnogo konkretnijim, a često i realnijim životnim neprijatnostima nego što su to one koje se obrađuju u bajkama i zbog toga crni humor nekada može biti veoma koristan.

Može li nekada imati neželjene posledice, poput neslanih šala?

– Takozvane „neslane” šale ne moraju biti samo „crnohumorne”, ali crni humor se češće od „običnog” može doživeti na uvredljiv ili na neki drugi način neprihvatljivo.Tako da jako treba obraćati pažnju na to u kom se društvu primenjuje ovakav način komunikacije i da li neko od prisutnih možda može imati iskustva koja su vezana za predmet šale.Ili na neki način pripadati, na primer, grupaciji koja je predmet šale, jer će to onda vrlo verovatno dovesti do toga da ta osoba šalu shvati lično i da dođe do konflikta.

Ima li razlike u pogledu posledice ovog humora na svoj račun ili na račun drugoga?

– Sposobnost da se našalimo na svoj račun je obično ono što se u socijalnim okolnostima dosta ceni.Međutim, kada je u pitanju crni humor, to se češće može protumačiti kao manje vrednovanje pojedinca od strane samoga sebe kada se na takav način šali, što može pozvati druge na igranje takozvane psihološke Igre „Šutni me”.Što se ne završava dobro ni za koga od uključenih.

A kada je crni humor na račun drugih – ako ti drugi trenutno nisu prisutni i ne doživljavamo ih kao nama lično važne, niko od prisutnih nema neki problem koji je vezan za temu koja se kroz crni humor provlači, tema nije preterano neprijatna, a niko nije naročito veliki borac za takozvanu „političku korektnost”- onda takva šala bolje prolazi u socijalnom smislu.

Za humor, kao i za ostale vidove komunikacije sa drugima dakle, potreban je određeni stepen „socijalne inteligencije”, a što bi u prevodu značilo da umemo pravilno da procenimo ljude i situaciju u kojoj se nalazimo tj. kada je pametnije da se ponašamo na određeni način, a kada da izaberemo nešto prikladnije umesto toga.

Da li ste imali primere u svojoj praksi sa negativnim posledicama od preteranog crnog humora, kako ljudi koji su bili izvori ovakvog ponašnja, tako i njihove okoline?

– Uglavnom ljudi koji preozbiljno shvataju bilo kakvu šalu imaju još i veći problem sa crnim humorom, jer smatraju da ih on direktno vređa.

Reč u – vrediti potiče od toga da neko „dira” u neku vašu vrednost.Osobito ljudi koji inače imaju problem sa svojim osećanjem vrednosti ovakve šale osobito teško podnose. A to su u psihoterapijskoj praksi često ljudi koji imaju probleme iz paranoidnog i depresivnog spektra problema u najširem smislu i raznih nivoa, ali i ljudi koji svoju vrednost uslovljavaju raznim uslovima tj. mogu vredeti samo ako ispunim uslov X. I kada neko počne da se šali na temu uslova X, oni s tim imaju problem.

Da li postoje životne situacije u kojima  crni humor uopšte nije poželjan?

– Da. Kada su ljudi toliko obuzeti nekim problemom, na primer kada situacija u kojoj se trenutno nalaze objektivno ili subjektivno prevazilazi njihovu sposobnost adaptacije, crni humor, a često i bilo kakav humor je ono što im je tada najmanje potrebno.

Tada su poželjniji uteha i podrška, a ako u takvim situacijama pokušate da se još našalite, možete naići na reakciju ljutnje, pa čak i besa.Takođe ga ne treba koristiti u prisustvu ljudi koji inače ne razumeju šalu, jer će oni i ovakve šale shvatiti bukvalno i zbog toga može doći do raznih neprijatnih, pa čak i ozbiljnijih posledica po onoga ko se na takav način šali.

Zbog čega neki ljudi uopšte ne vole ovakvu vrstu duhovitosti?

– Budući da se u crnom humoru, kako mu i samo ime kaže često radi o „crnim” stvarima, neki ljudi smatraju da to uopšte nisu stvari sa kojima se treba šaliti ili ga smatraju nepristojnim.

Zašto pak drugi ljudi vole ovaj vid ponašanja?

– Često zato što njima samima pomaže da prevazilaze svoje strepnje.Ili pak u drugom slučaju, zato što na taj način šokiraju ili čak zastrašuju druge ljude ili ih pozivaju da reaguju na razne druge načine kao što su gnušanje i slično.Nekada zato što na taj način “testiraju” druge ljude, a nekada zato što ne znaju bolji način da budu zabavni…ili barem oni misle da su zabavni.

Da li ste na svojoj koži nekada doživeli crni humor onako kako niste želeli?

– Kao i svi ostali ljudi, ako sam smatrala da se data tema na nepoželjan način dotiče mene, vrednosti ili grupe koja mi je važna ili nekog iskustva koje sam doživela i koje je bilo veoma neprijatno, pa se s tim neko šalio, odgovor je definitivno da.

Može li crni humor biti  alternativni lek protiv depresije?

– Ne. Lek protiv depresije je ili antidepresiv ili psihoterapija ili kakvi drugi načini kojima se mogu ili izbalansirati hemijska neravnoteža u mozgu, ili ispraviti iskrivljena uverenja koja do nje dovode.

Često se kaže da je humor lekovit.Međutim, humor jeste lekovit samo ako pomaže da se isprave iskrivljena uverenja, o sebi, drugima i svetu, što je nekada moguće.

Ali, ako je osoba već depresivna, to znači da će zbog takozvanog protimičnog efekta emocija ionako većinu stvari u životu gledati crno ili bar crnje nego što je to realno, pa će tako najverovatnije ozbiljnije ili čak ozbiljno shvatiti i crni humor, što će biti kontraproduktivno.

Kakvo je Vaše mišljenje u pogledu crnog humora i dece?

Deca nekada i sama vole da se šale na ovakav način, ali ukoliko se radi o maloj deci, ona često takvo šta čuju ili pročitaju pa kao papagaji ponavljaju „štos”,  često i nesvesna šta to uopšte znači ili o koliko ozbiljnim pojavama se uopšte radi, jer nemaju dovoljno znanja i mogućnosti apstraktnog poimanja.

Ukoliko se radi o starijoj deci, recimo od dvaneste godine, ona mogu imati dosta dobar uvid o čemu se u šali zapravo radi, ali ne i o celom obimu pojave koja se kroz crni humor obrađuje.

Kod njih crni humor može biti, slično kako kod odraslih, način da se indirektno  “uhvate u koštac” sa nekim neprijatnim ili neprihvatljivim stvarima.

I kao i za sve drugo, važi i za humor, da će deca učiti po modelu koji se najčešće pojavljuje u njihovoj okolini: porodici, društvu, školi i slično i taj model najviše primenjivati dok ne budu u stanju da autonomno izaberu neki model koji će biti u skladu sa njima samima.

Ako ste odrasla osoba i šalite se na ovakav način u prisustvu dece, treba da imate na umu da deca drugačije shvataju i prihvataju ono što čuju i vide i da mogu izvesti sasvim drugačije zaključke od očekivanih.I zato je dobro da imaju nekoga ko će im na prihvatljiv, tačan i za njih primeren način pomoći da ovu informaciju smeste u svoj sistem uverenja, ili da ga iz njega isključe.

Sezonska depresija

Aleksandra Bubera Članci i tekstovi , , 0 Comment

Aleksandra Bubera

Članak,  objavljen u Blicu 13.11.2011., u saradnji sa novinarkom Vesnom Marić Brajković.

Naziv sezonska depresija potiče od toga, jer je primećeno da se kod nekih ljudi ovaj poremećaj javlja u zavisnosti od sezone – kod nekih ljudi javlja u proleće ili u jesen, a ne u zimskom preriodu. Ipak, najčešće se javlja zimi i to počinje u vreme kada se skraćuje obdanica i ne prestaje sve dok se dani ponovo ne produže, a to znači u kasno proleće ili leto.

Zbog ovoga je i prva teorija koja se bavila uzrocima sezonske depresije bila teorija koja je povezivala smanjenu količinu sunčevog svetla, a koja utiče na povećanje melatonina, supstance koja se luči u centralnom nervnom sistemu i utiče na ritmove spavanje – budnost.

I zaista je i primećeno da kod određenog broja ljudi koji imaju ovu vrstu poremećaja pomaže izlaganje sunčevoj ili veoma jarkoj veštačkoj svetlosti. Međutim, kada bi to bilo tačno, onda bismo očekivali veću incidencu ovih poremećaja u zemljama gde je povećan broj dana sa smanjenom Sunčevom svetlošću. Istraživanja koja su rađena su pokazala da ovo nije tačno.

Tako na primer u skandinavskim zemljama nije pronađen veći broj sezonskih depresija u odnosu na neke druge zemlje. Pogotovo je to tačno za Island. Pretpostavka je bila da postoji genetska otpornost na sezonsku depresiju. Istraživanja pokazuju da je incidenca takođe manja u Japanu, što isključuje teoriju o genetici, a zajedničko za ove dve zemlje je da stanovništvo obe zemlje jede mnogo više ribe nego u nekim drugim delovima sveta.

Ovo ne važi za doseljenike u severnije delove Zemljine polulopte, pogotovo za one koji dolaze iz južnijih krajeva, a koji nisu navikli na izmenjen režim svetlost – tama. Kod njih je zaista povećana incidenca sezonske depresije. Moguće je da duge periode tame doživljavaju kao značajan pad u kvalitetu života uz neophodan period prilagođavanja i opstanka u novoj sredini, što sve može biti i telesni i psihološki okidač za depresiju.

Tako da u stvari ne znamo da li postoje neki drugi uzroci sezonske depresije, u odnosu na druge oblike depresije.

Inače, to je jedna vrsta depresije, jedina je razlika što da bismo depresiju nazvali sezonskom, potrebno je da se najmanje dve godine za redom javlja u istom preiodu godine.

Simptomi su loše raspoloženje, nedostatak energije i volje, potreba za snom, teško buđenje i započinjanje svakodnevnih aktivnosti, povećana potreba za hranom, pogotovo ugljenim hidratima, zbog čega se osobe u tom periodu često ugoje. Povećana anksioznost je takođe čest pratilac.

Kod nekih drugih oblika depresije, češće je rano buđenje i smanjena količina sna, kao i smanjena potreba za hranom, zbog čega osobe češće izgube na telesnoj masi. Smanjena želja za seksualnim odnosima često prati sve oblike depresije, pa i ovaj.

Dakle, ovo jeste prava depresija, a razlika između fiziološkog smanjenja aktivnosti kod većine ljudi u zimskom periodu i sezonske depresije jeste u kvalitetu i kvantitetu. To znači da osoba nije samo manje raspoložena i manje aktivna i da teže započinje aktivnosti, kao što je to uobičajeno zimi, nego je često i nefunkcionalna do te mere da nije u stanju da ode na posao, radi i slično.

Depresivno raspoloženje, kao i kod svih drugih oblika depresije karakteriše loše mišljenje o sebi, ponekada i svetu, i može kao i kod svih ostalih oblika depresije voditi do razmišljanja o samoubistvu, do pokušaja ili izvršenja istog.

Zbog toga, sem što se javlja u određenim periodima godine, nema razlike između ovoga i bilo kog drugog depresivnog poremećaja, što znači da ga treba ozbiljno tretirati kao i svaki drugi.

Jedina razlika u terapiji ovog oblika depresije jeste što kod određenog procenta osoba fototerapija daje rezultate. Fototerapija je terapija jarkim svetlom koje dolazi iz posebno konstruisanih lampi koje daju svetlo mnogo veće jačine nego obične sijalice, mada se najbolji rezultati postižu izlaganjem prirodnom sunčevom svetlu ili pomoću naprava koje sunčevo svetlo usmeravaju kroz prozore prostora gde osoba živi i radi.

Međutim, kod ostalih osoba, terapija svetlom nije efikasna i potrebno je primeniti antidepresive i to iz grupe selektivnih inhibitora ponovnog preuzimanja serotonina (SSRI), kao što su kod nas registrovani fluoksetin, sertralin, paroksetin i slično.

Ni fotototerapiju ni terapiju lekovima ne treba da pokušavate sami, već je potrebno obratiti se stručnjaku koji će zajedno sa vama proceniti da li patite od sezonske depresije ili je u pitanju nešto drugo, a zatim vam pomoći da odaberete najbolji oblik terapije za vas. Pre početka fototerapije neophodan je pregled očnog lekara, jer ovaj vid terapije može izazvati bol u očima i glavobolju, a ovakve lampe često nisu dovoljno testirane, a i teško se nabavljaju kod nas.

Kao i kod svakog drugog oblika depresije, najbolje se pokazala kombinacija farmakoterapije (antidepresivi) i psihoterapije, zato što, bez obzira što se sezonska depresija javlja u određenim periodima godine, obično postoje i psihološki razlozi, a oni se najbolje i najtrajnije rešavaju psihoterapijom. Jer, ako imate sezonsku depresiju, ona će prestati kada prođe zima, a dok traje zima, biće vam dobro samo dok uzimate lekove, a kada prestanete, ponovo će se „vratiti“.

I zato je najbolje trajno rešavati psihoterapijom probleme koji su do depresije doveli, pa makar se ona javljala samo zimi, a lekove koristiti samo kada je to neophodno.

Sreća

Aleksandra Bubera Članci i tekstovi , , , , , 0 Comment

Aleksandra Bubera

Intervju sa Sanjom Kostić, čiji je deo objavljen u Večernjim novostima u junu 2012.

Šta je ustvari sreća? Da li se ona može definisati s obzirom na to da je svi drugačije doživljavamo?

– Sreću osećamo kada se ispune neke naše najvažnije želje. I zbog toga što je svakoj osobi nešto drugo najvažnije, razni ljudi su srećni zbog potpuno različitih stvari, mada postoje neke sličnosti između većin ljudi, pa i po ovom pitanju. Odnosno, većini ljudi u sličnoj kulturi i istom vremenskom razdoblju su slične stvari najvažnije.

Psiholozi ističu da sreća i zadovoljstvo nisu isto. U čemu je razlika? 

– Zadovoljna je ona osoba koja je u stanju da ispuni sve svoje potrebe i neke svoje želje, i da zna da je to u mogućnosti u kontinuitetu.

Potrebe su ono bez čega ne možemo: dakle hrana, voda, odevanje, zaklon, kretanje, fiziološke potrebe. Potreba za seksom nije potreba sa stanovišta pojedinca, već sa stanovišta vrste – niko još bez seksa nije umro, ali bi vrsta izumrla da nije bilo seksa. Kako će biti u budućnosti razvojem tehnologije, videćemo. Takođe ljubav za odraslu ljudsku jedinku nije potreba, već želja. To znači da odrasla osoba može preživeti bez ljubavi, kao što može preživeti i bez kontakta i stimulacije od strane drugih ljudi. Dok je su za decu ljubav i stimulacija potrebe, bez kojih se ne razvijaju pravilno, ili se ne razvijaju uopšte.

S druge strane, želje su ono bez čega možemo, ali sa čijim ostvarenjem nam se popravlja kvalitet života. Dakle većina ljudi ima želju za socijalnim kontaktom, ljubavlju, vezama, kao i za određenim materijalnim dobrima, putovanjima i iskustvima raznih vrsta.

Što znači da bi zadovoljna osoba mogla da pokrije sve svoje potrebe, a zatim da realno proceni svoje mogućnosti, talente, resurse i u odnosu na to postavi svoje želje dostižno i realno, a zatim ih ispunjava. Nijedan čovek ne može nikada ispuniti SVE svoje želje i to treba prihvatiti. S druge strane, postoje ljudi koji su se odrekli svojih želja, što često vodi osećanju gubitka smisla života – iako ne možemo ispuniti sve svoje želje, to ne znači da treba od svih odustati, pogotovo od onih realnih. Pa čak i ako su neke naše želje nerealne, opet je želeti besplatno i lepo je maštati o tome šta bi bilo kada bi nam se i te želje ispunile, pod uslovom da ne dovedemo sebe u situaciju da budemo frustrirani činjenicom da su one neostvarive. S druge strane, nekada neke želje i jesu neostvarive u sadašnjem trenutku, ali ih zato ostavrujemo u nekom drugom.

Sreća je s druge strane kada neke naše najvažnije i najveće želje budu ispunjene. „Najveće i najvažnije“ je veoma individualna kategorija pa tako to za nekoga može biti zaposlenje, za drugog sklapanje braka, za trećeg diplomiranje, za četvrtog kupovina kola ili stana, rađanje deteta, ali i neke stvari koje bi drugim ljudima bile razlog za sasvim suprotna osećanja – razvod, na primer.

Sreća je veoma intenzivno osećanje, kada se mobilišu i određeni neurotransmiteri u mozgu i tada smo u stanju koje bismo najpribližnije okarakterisali kao euforiju, koja po samoj svojoj prirodi ne može trajati dugo, jer i hemijske supstance koje se tom prilikom oslobađaju vrlo brzo se raspadaju i nemaju više uticaja na organizam.

Postoji takođe i patološka euforija kada je osoba euforična bez ikakvog racionalnog razloga i takvo stanje može trajati danima, nedeljama, pa čak i mesecima (a što osobu iscrpljuje, jer često nema potrebu za snom, hranom, stalno je aktivna i preduzima korake koje ne može realno da isprati što je često dovodi u situacije koje su po nju finasijski, psihološki i telesno štetne), a javlja se u maničnoj fazi bipolarnog afektivnog poremećaja, gde se u višku pojavljuju i neki drugi neurotransmiteri koji imaju duži uticaj na raspoloženje i osećanja.

Kako u životu osoba za koje se kaže da su „rođene pod srećnom zvezdom“ sve nekako izgleda lakše, u čemu je tajna njihovog uspeha? Zašto neko ima više, a neko manje sreće?

– „Imati sreće“ i „biti srećan“ su dve različite stvari. Imati sreće znači da vam se desilo nešto što je inače malo verovatno da vam se desi, a pri tome je ishod pozitivan. Kao na primer kada dobijete na lutriji, ili ako ste nepažnjom istrčali na put, a vozilo u velikoj brzini ipak uspelo da se zaustavi i da se izbegne nesreća i za sebe i za vas, iako je izgledalo da je to neverovatno.

Postoji dve vrste ljudi za koje se kaže da u „rođeni pod srećnom zvezdom”. Prvi su oni o kojima sam upravo malo pre govorila, dakle ljudi koji su imali pozitivan ishod događaja u malo verovatnim okolnostima, i to je ređe. Druga vrsta ljudi za koje kažemo „da su rođeni pod srećnom zvezdom” su, ustvari, ljudi koji su zadovoljni sobom i svojim životom. To znači da su to ljudi koji su osposobljeni da obezbede sve svoje potrebe i da ispunjavaju neke svoje želje. Da mogu da žive samostalno, ali isto tako da mogu id a se uklapaju u manje i veće društvene zajednice (porodica,škola,poslovno okruženje, prijatelji, rodbina, komšiluk, komunalna zajednica itd.) i da budu s njima povezani na adekvatan način, odnosno da mogu da ostvare i bliskost i distancu.

Roditelji su ti koji su odgovorni za ovakvo osposobljavanje dece u današnjim uslovima, a u ranijim zajednicama važilo je pravilo „potrebno je celo selo da bi se odgojilo jedno dete”, što je podrazumevalo mnogo više podrške i povezanosti nego danas, pa samim tim i manje pritiska na same roditelje nego sada.

Da li postoji formula sreće koju bi svi mogli da primenimo?

– Na žalost, recept ili formula, kao ni za mnoge druge stvari u životu, ne postoji i to baš zato što je sreća individualna kategorija. Ipak, ono što se preporučuje jesu: realnost, umerenost i aktivnost.

Kada pogledate ove tri reči one u glavama ljudi često izazivaju baš suprotne asocijacije od onih koje imamo kada kažemo reč sreća. I baš zato nekim ljudima nikada ne uspeva da budu „srećni“ jer smatraju da bi bili srećni jedino ako im se dese neke stvari koje se dešavaju u holivudskim filmovima i petparačkim romanima. Ovakav, jezički pasivan način (da se desi) takođe podrazumeva da osoba ne mora ništa sama da uradi, već da će sreća jednostavno da joj se „desi“ – što je u realnom životu izuzetno retko, mada nije nemoguće. Ali, ako se oslanjamo na tako malu verovatnoću i verujemo da će se baš nama desiti neki izuzetak od pravila, mi u stvari nismo realni i šanse za ovakve obrte su nam veoma male.

Umerenost često u predstavama ljudi teško ide u kombinaciji sa euforijom, koju osećamo kada smo srećni. Međutim, kada kažem umerenost mislim na realnu (umesto grandioznu) procenu svojih mogućnosti, okolnosti, odvajanje realnih od nerealnih želja i ciljeva, kao i uporan i sistematičan rad u ostvarivanju istih uz poštovanje svojih kapaciteta, kao i kapaciteta okoline i trenutka.

Evo još nekih preporuka:

  • Potrebno je da svako od nas pronađe sopstvenu definiciju sreće, a onda da se posveti aktivnostima koje idu u tom smeru.
  • Prvo je potrebno rešiti bazična pitanja preživljavanja i zdravlja (mada recimo prema nekim istraživanjima u nekim veoma siromašnim zemljama ljudi nisu ništa manje srećni od onih u veoma bogatim).
  • Većina ljudi navodi nematerijalne stvari kao one u kojima uživaju, kao što su da provode više vremena sa porodicom ili prijateljima u prirodi i slično, stvari koje ne zahtevaju novac.
  • Prestanite da verujete u mitove u sreći i budite racionalni, posvećeni i aktivni.
  • Uspeh i prihod učestvuju oko 10% u onome koliko se osećamo srećni, 50% utiču naša genetika i vaspitanje, a ostalih 40% je u našim rukama i zavisi najviše od naših aktivnosti, veza sa drugim ljudima i životinjama, posla, našeg angažovanja u užoj i široj zajednici (odnosno koliko uticaja imam o na druge ljude i buduće naraštaje, što je povezano sa osećanjem i poimanjem smisla života) i koliko se bavimo hobijima i vežbanjem. Aktivnosti koje nas najviše čine srećnima su slušanje muzike, sviranje, pevanje i ples.
  • Nije zgoreg još jednom napomenuti da su ljudi koji osećaju da žive smislen i svrsishodan život srećniji – što znači da svako od nas može da pronađe svoj smisao i svrhu i da radi u smeru njenog ostvarivanja.
  • Ako ste nezadovoljni svojim poslom ili vezama razmislite da li je bolje da ih poboljšate ili pronađete nešto što će vas više ispunjavati. Nekada je adekvatnije prvo, a nekada drugo rešenje.
  • Ako se više smejete, pa čak i „veštački” izazvano kao što je čitanje i gledanje smešnih knjiga i filmova, to će uticati na vaše osećanje sreće.
  • Ako se više dodirujete, grlite, mazite sa ljudima koje volite, bićete srećniji.
  • Ljudi koji razvijaju emocionalnu inteligenciju i komunikacijske veštine su srećniji (verovatno zbog povećane interakcije sa drugima).
  • Ako više pažnje obraćate na stvari koje su dobre u vašem životu, nego na one druge (naravno, poštujući princip realnosti, što znači da nećete važne problem „gurati pod tepih”, dok ne narastu toliko da više ne znate ni kako da počnete da ih rešavate), bićete srećniji.
  • Ne dozvolite da stvari poseduju vas, tj. da im robujete – stvari su tu da nam olakšaju svakodnevne aktivnosti i povećaju komfor, a ne da bismo se oko njih toliko angažovali da nam „presedne“.

Šta najviše utiče na to koliko ćemo biti srećni? Koliko na to utiču naši stavovi, razmišljanja, vaspitanje, odnos i poruke roditelja…?

– Naši stavovi i razmišljanje utiču mnogo na to koliko ćemo biti srećni.

Stara je izreka da čak i u okolnistima na koje ne možemo nikako da utičemo, uvek možemo uticati barem na jednu stvar – a to je kakav ćemo imati stav prema svemu tome, a na osnovu stavova, razmišljanja, pripisivanja značenja i vrednovanja se javljaju i emocije.

Naši stavovi i razmišljanje zavise od naših uverenja. Naša uverenja opet u velikoj meri zavise od toga kakva smo iskustva imali u životu i kako smo ih sebi objasnili i da li smo ih objasnili sebi na realan ili iskrivljen način i d ali su zasnovana na dobro hijerarhijski postavljenom sistemu vrednosti. Dobro zasnovan system vrednosti kao najvažniju vrednost ima na prvom mestu sam život, pa zatim sve ostalo.

Ukoliko imamo sistem uverenja koji se zasniva na pogrešnoj hijerarhiji, ili pogrešno objašnjenom i obrađenom iskustvu, imaćemo i iskrivljenu sliku (mapu) sveta, koja će dovesti do toga da se u tom istom svetu jako teško i snalazimo (jer imamo pogrešnu mapu (sliku), a svi znamo da kada imamo pogrešnu mapu, lako zalutamo i imamo problem u snalaženju u prostoru.

Na našu „unutrašnju mapu sveta“, odnosno na naš system vrednosti, informacija i uverenja kada smo mali, najviše utiču osobe koje nas odgajaju i od kojih zavisimo, a kasnije i vršnjače grupe, uzori itd. Kada osoba odraste potrebno je da svesno revidira ovu svoju mapu i prilagodi je realnosti, jer je ona puna tačnih, ali i pogrešnih podataka. Što češće usklađujemo ovu mapu sa realnošću, bićemo sposobniji da živimo zadovoljan život i da povremeno budemo srećni.

Postoji takođe u psihoterapiji i nešto što zovemo „hedonistička zabluda“, a to je zabluda zbog koje ljudi očekuju da treba stalno da budu srećni, što je po samoj definiciji sreće – nemoguće. I onda su frustrirani, ljuti, nesrećni i nezadovoljni ne zato što im je loše u životu, nego zato što oni očekuju da treba da bude mnogo bolje i da život stalno bude na „vrhuncu“.

Nekad je ta zabluda razlog za uzimanje psihoaktivnih supstanci koje dovode do stanja euforije, jer osoba veruje da je to stanje u kome treba stalno da bude, a pošto je to nemoguće izvesti u realnom životu, onda osoba sebe dovodi do takvog stanja uz pomoć psihoaktivne supstance.

Koji su najvažniji izvori sreće, odnosno šta treba u životu promeniti, šta zaboraviti, a čemu se okrenuti kako bi popravili naše emotivno stanje? Koji su to faktori, odnosno putevi koji vode ka sreći?

– Postoje mnogi putevi koji vode ka sreći i za svakog čoveka postoji mnogo puteva kojima može stići do toga da bude zadovoljan i povremeno srećan. Neki od njih su već navedeni ranije u preporukama.

Ne treba naglašavati negativne stvari koje su nam se desile, već iz njih naučiti nešto i ići dalje, a podsećati sebe na sve pozitivno i na dobre ishode.

O sreći postoji dosta mitova, koji su najčešći i koliko nam oni odmažu da shvatimo njenu suštinu?

Mit: Sreća je povezana sa posedovanjem novca i materijalnih dobara.

Istina: Potrebno je da budu zadovoljene osnovne životne potrebe i neke želje za šta je potrebno u našim trenutnim uslovima oko 500 eura mesečno po članu porodice ili da zaradite oko 12000 dolara godišnje – ljudi u Srbiji većinom ne mogu da zadovolje ovaj uslov zbog čega im je ugrožena pristojna egzistencija, a kada nje nema, teško je postići da budete srećni, mada nije nemoguće, kao što sam već navela primere iz nekih zemalja gde ljudi žive još mnogo lošije nego kod nas.

Preko ove granice više novca će doprinositi sreći samo ako ste u mogućnosti da ga date drugima kao pomoć.

Mit: Sreća uključuje izbegavanje bola i traganje za prijatnošću

Istina: Prijatnost je manje važna za sreću nego svrha i smisao. A ova dva poslednja imaju mnogo više veze sa srećom, nego puki hedonizam.

Mit: Sreća znači biti neozbiljan, razigran i neodgovoran.

Istina: Ljudi koji su srećni su istovremeno i odgovorni, vredni i radni, produktivni što ne isključuje zabavu i razigranost kada je to adekvatno.

Mit: Sreća ne postoji u životu, jer je život suviše surov i ružan.

Istina: U životu postoje mnogi i veliki problemi, ali tim pre je važno da budemo zadovoljni i ponekada srećni.

Mit: Postoji tajni recept i samo jedan put ka sreći i potrebno ga je otkriti da bismo bili srećni.

Istina: Pošto su različite stvari važne različitim ljudima i sreća je različit pojam za sve nas, tako da je potrebno da otkrijemo šta je to što mi radimo u trenucima kada osećamo sreću – što zahteva lično istraživanje, eksperiment, a zatim rad i disciplinu da bi se to postiglo.

Mit: Stariji ljudi su nesrećniji od mlađih.

Istina: To zavisi prvo od toga da li su osnovno materijalno obezbeđeni i koliko su zdravi, da li trpe bol, a ako su ovi osnovni uslovi u redu, da li će biti srećni ili ne, zavisi od toga da li procenjuju da su živeli život svrsishodno, a istraživanja pokazuju da se stari ljudi ne osećaju manje srećno nego mladi, pa čak i da su često manje tužni, nesrećni i nezadovoljni (pod napred navedenim uslovima).

Mit: Takmičarski nastrojeni ljudi su srećniji.

Istina: Netačno,čak su često više frustrirani i strožije procenjuju sebe.

Mit: Invalidnost donosi godine provedene u nesreći.

Istina: Razna istraživanja potvrđuju da nakon incidenta koji je prouzrokovao invalidnost osoba zaista doživljava veliki stres i diskomfor, ali nakon nekoliko meseci, najduže do 3 godine, nivo sreće i zadovoljstva se vraća na isti onakav kakav je bio pre incidenta.

Mit: Više slobodnog vremena i uživanja će nas učiniti srećnijima.

Istina: Ljudi koji su zauzetiji su srećniji od ljudi koji vreme provode pasivno (naravno u nekim granicama – ne uzimamo ovde u obzir ljude koji preterano rade i nemaju nikakvih drugih sadžaja u životu).

Mit: Kada budem srećan, to će značiti da dobijam sve što želim od života i to će ići bez problema i napora.

Istina: Niko nikada ne može dobiti sve što želi. Prepreke su normalne i koliko god da smo sposobni i koliko god da imamo sreće, uvek će biti prepreka na putu.

Mit: Srećni ljudi su stalno srećni.

Istina: Netačno. Zadovoljni su, a srećni su povremeno. Ljudi koji umeju da budu duboko srećni isto tako imaju i kapacitet da budu duboko tužni i da podnesu veliku patnju.

Mit: Drugi ljudi/stvari/događaji su odgovorni za to da li smo srećni i kako se osećamo.

Istina: To je tačno samo ukoliko ste u objektivno zavisnom položaju od nekoga, kao na primer dete od roditelja. U ostalim slučajevima svako je kovač svoje sudbine i odgovoran za to koliko je srećan ili nesrećan.

Mit: Drugi ljudi su srećniji nego ja.

Istina: Idealizujete druge i njihov život, a sebe i svoj preterano kudite. Svi imamo neke srećne trenutke i svi imamo trenutke patnje. Ničiji život nije pošteđen problema, bola, prepreka, zabrinutosti itd. Samo može izgledati savršen u onom trenutku kada ga vi posmatrate, a da je taj trenutak baš neki sjajan u životu te osobe.

Mit: Ne mogu biti srećan, a sam.

Istina: Možete biti srećno neudati/neoženjeni, razvedeni ili udati/oženjeni kao i srećan udovac/udovica. Sreća ne zavisi toliko od okolnosti (sem ako one nisu životno i zdravstveno ugrožavajuće, pa nekada čak ni tada) već od našeg stava prema njima.

Mit: Nikada ne stavljaj svoju sreću ispred sreće drugih ljudi.

Istina: Tačno je da nas čini srećnim da pomažemo drugim ljudima, ali nije tačno da njihovu sreću treba da stavimo ispred svoje. Zadovoljni, srećni i uspešni ljudi će biti bolje u stanju da pomognu drugima. Istovremeno, dokazano je da u ljudi koji su sposobni za empatiju srećniji od drugih.

Mit: Sreća je sudbinski dodeljenja – ili je imaš, ili nemaš i ne možeš učiniti ništa po tom pitanju.

Istina: Posvećenost, napor, rad, planiranje koje se zasniva na realnosti daće rezultat i u postizanju zadovoljstva, kao i bilo kog drugog cilja.

Mit: Sreća je destinacija i jednom kada budem postigao/imao ovo ili ono, biću srećan.

Istina: Niko i ništa vas ne može učiniti srećnim do vas samih, bez obzira šta postigli ili uradili, i dalje možete biti jednako srećni/nesrećni kao pre postignuća. Zadovoljni ljudi će kada ne uspeju naučiti nešto iz toga i nastaviti dalje, a nezadovoljni će i kada uspeju biti nezadovoljni, a često i odmah postaviti, novi, viši cilj.

Mit: Svaka sreća traje kratko.

Istina: U stvari, ljudi se jako brzo adaptiraju i na prijatne i na neprijatne stvari, tako da prestaju na isti način da zapažaju i vrednuju stvari posle nekog vremena. Ali ako podsećamo sebe na sve dobre stvari koje smo uradili ili koje su nam se desile, postoji manja mogućnost da ih prihvatimo kao podrazumevane i da više i duže uživamo u njima

Mit: Sreća je hedonizam.

Istina: U stvari aktivnost, a ne pasivno uživanje, je ono što nas čini srećnijima.

Istraživanja su pokazala da su najvažniji elementi sreće dobro zdravlje, zadovoljstvo na poslu i u ljubavi. Neke osobe imaju sve to pa ipak misle da nisu dovoljno srećne i stalno im se čini kako im treba još nešto više od toga što su postigli. Da li čovek kada je u pitanju sreća uopšte može da postavi granicu?

– Može, samo je pitanje da li hoće, a isto tako to je često pitanje uslovnog odnosa prema sebi. Gde se sreća ne ogleda u tome da težimo našim autonomno i u skladu sa sopstvenom suštinom odabranim ciljevima, već u postignućima koja će u očima drugih biti cenjena i pohvaljena. Ti drugi su roditelji, komšiluk, nadređeni, institucije, društvo….Gde osoba smatra da je vredna tek nakon što ostvari određene stvari. Međutim, čak i kada ih ostvari i dalje se oseća bezvredno, jer sebe ne voli bezuslovno i onda ponavlja ceo krug, ali nikako nije srećna.

U kojoj meri i kako na sreću koju priželjkujemo utiču i naša očekivanja?

– U velikoj. Rađena su, na primer, istraživanja o tome da su dobitnici bronzane medalje često srećniji od dobitnika zlatne i srebrne, pogotovo ako nisu očekivali da osvoje jedno od prva tri mesta, dok su oni sa srebrnom razočarani jer im je zlatna „izmakla“ za malo, a oni sa zlatnom podrazumevaju svoj uspeh kao rezultat teškog rada i discipline i ne smatraju to često razlogom za neku preteranu sreću.

Šta je karakteristično za srećne ljude, ko su srećni ljudi?

– Karakteristično je da dobro funkcionišu u svim poljima života, odnosno da su funkcionalni u dovoljnoj meri. To ne znači da su uvek srećni i raspoloženi, ali znači da su u stanju da se uhvate u koštac sa problemima i uživaju u lepim trenucima.

Da li su oni i emotivno inteligentniji i kako to emocije određuju naše poglede na sreću?

– Jesu. Kada smo svesni svojih emocija, kada su one adekvatne (primerene) i kada ih koristimo za bolju adaptaciju, što su sve odlike emocionalne inteligencije, to znači i da imamo realnu sliku sebe i stvarnosti da se bolje snalazimo, zbog čega smo u stanju da donosimo bolje procene, kao i vrednosne procene.

Emocije imaju uticaj na razmišljanje, ali i obrnuto. Tako da ako želite da popravite mišljenje možete krenuti od emocija i obrnuto, ako se osećate loše, treba ispitati o čemu razmišljate, pa ako postoji realan razlog da se osećate loše, pozabavite se njime, a ako ne, naglasite to sebi i učinite šta je potrebno da počnete da se osećate bolje.

Sreća se veoma često vezuje za ljubav. Šta zapravo znači imati sreće u ljubavi?

– To u stvari nema nikakve veze sa „imati sreće“. To u stvari znači da dobro poznajete sebe, da umete da procenite kakav vam partner treba, da ga prepoznate, a da odbijete i ne prihvatate one koje su za vas loši, čak i ako razumete razloge zbog kojih rade disfunkcionalne stvari koje rade. I naravno, da ukoliko sami imate neke neprihvatljive osobine da istrajete na putu da ih se rešite i izgradite neke pozitivne umesto njih.

Koje su to vrste sreće?

  1. Ciljana sreća – Onaj koji postiže cilj – opisano ranije;
  2. Kompetitivna sreća – Pobednik – već smo spominjali ovo ranije, a treba napomenuti da ovde čovek nije uvek u mogućnosti da kontroliše svoje osećanje sreće, jer ono zavisi i od uspeha drugih;
  3. Kooperativna sreća – Pomagač/ Saradnik – kada pomažemo drugima i osećamo zadovoljstvo jer smo u mogućnosti da damo, pomognemo ili zajedno uradimo nešto;
  4. Genetska sreća – Srodnik – povezana je sa našim nagonom za produženje i očuvanje vrste pa kada radimo u tom pravcu, osećamo zadovoljstvo. Pošto je jedan od glavnih bioloških, evolutivnih “zadataka” svakog bića da se reprodukuje, često u ovim slučajevima osećamo i najveće zadovoljstvo, pa i sreću. Potrebno je naglasiti da pored biološko – evolutivne osnove svakog od nas imamo i psihološku nadgradnju i shodno tome ipak drugačije reagujemo na evolutivno – biološke okolnosti, tako da reprodukcija nije kod svih ljudi na visokom mestu u hijerarhiji vrednosti.
  5. Senzualna sreća – Hedonizam – uživanje u čulnim zadovoljstvima – ukoliko ih ima previše razvijamo toleranciju na njih i potrebno nam ih je sve više i više, kao na primer kod alkohola, hrane, droge, zbog čega je potrebna umerenost;
  6. Misaona sreća – Intelektualac – ljudski mozak jedini na planeti ima sposobnost apstraktnog mišljenja i baratanja pojmovima iz čega može izvlačiti zadovoljstvo i sreću;
  7. Ritmična sreća – Plesač – odavno je poznato da su sve ritmične aktivnosti povezane sa osećanjem sreće i zadovoljtva – to se povezuje sa prvobitnim sličnim osećanjem dok smo u majčinoj utrobi gde smo stalno izloženi ritmičnim dešavanjima, a i sami imamo svoje dnevne i druge ritmove i kada smo s njima povezani osećamo se sigurno i zadovoljno;
  8. Opasna sreća – Odvažno ponašanje – povezana je sa izlučivanjem u naše sisteme supstanci kao što su adrenalin i endorfin, kada se osećamo vrlo moćno i uzbuđeno, zbog čega se neke osobe stalno angažuju u ponašanjima koja uključuju ovakvu reakciju tela;
  9. Sreća u spokoju – Meditant – Postoje razni načini i nivoi meditacije i iskustvo povezanosti sa samim sobom, svojom suštinom jeste osećanje koje se opisuje kao spokoj i blaženstvo;
  10. Posvećena sreća – Vernik – istraživanja pokazuju da su srećniji ljudi koji su vernici i postoje razna objašnjenja za to, na primer da se osećaju sigurnije, zaštićenije i ne moraju da se bave pitanjima konačnosti za razliku od ateista ili agnostika. Takođe mistična religiozna iskustva se često opisuju kao blažena i ushićujuća, međutim, kao i za meditaciju potrebna je vežba i praksa da bi se ona dostigla. Ovakva stanja se takođe mogu postići i stimulisanjem određenih regiona u mozgu, tako da je pitanje koliko imaju veze sa Višim silama, a koliko sa biohemizmom mozga.

Hipohondrija

Aleksandra Bubera Članci i tekstovi , , , , , 0 Comment

Aleksandra Bubera

Intervju sa novinarkom Branislavom Laćarak, objavljenog u Večernjim novostima 29.03.2014.

O hipohondriji se najčešće misli kao o stanju prevelikog straha od bolesti, koje nije dovoljno važno da bismo se njime ozbiljnije bavili. Koliko je hipohondrija zaista ozbiljna i u kojoj meri može da utiče na život pojedinca? Da li je ona samo u glavi ili može da daje i neke konkretne tegobe kod čoveka?

– Pod hipohondrijom se podrazumeva preterana preokupiranost telesnim simptomima, zdravljem i bolestima a zbog patološkog straha da je osoba obolela od neke ozbiljne bolesti. Za hipohondriju se znalo još u antičkoj Grčkoj, a u termin se u medicinskoj praksi koristi od 16 – 17. veka.

Ona spada u poremećaje povezane sa strahom i spada u red neuroza, tj. lakših psihičkih poremećaja. Kada kažem lakših, ne mislim na patnju koju pacijent zbog poremećaja doživljava, nego mislim na uzrok, tok i prognozu poremećaja koji su lakše dostupni uvidu i lečenju, često psihoterapijskim metodama za razliku od teških psihičkih poremećaja. I zbog toga  hipohindriju treba razlikovati od sumanutih hipohondrijskih ideja koje se javljaju u teškim, psihotičnim poremećajima – sumanute ideje su nerealne, a ponekada i veoma bizarne kao na primer kada je pacijent potpuno uveren da ga boli stomak jer ima žabe u želucu, ili da ima rak zbog uticaja zlih sila sa neke nepoznate planete. U ovakvim slučajevima obično se radi o veoma ozbiljnom poremećaju koji zahteva dugotrajno i neizbežno medikamentozno lečenje, a psihoterapija se ponekada može primeniti.

Hipohondrija je, kao i svi ostali poremećaji povezani sa strahom, poremećaj koji veoma utiče na kvalitet života, odnosno osoba je u stalnom strahu, preokupirana, uverena da je veoma bolesna što je ometa u svakodnevnom funkcionisanju i uživanju. Kada dijagnostikujemo hipohondriju, to znači da je pacijent u potpunosti pregledan i ispitan i utvrđeno je da nema nikakvu telesnu bolest. Iako to što neko nema telesnu bolest, ne znači da ne može osećati razne senzacije u telu. Svaka emocija, prijatna i neprijatna, zbog fiziološke telesne reakcije na emociju, a koja u stvari priprema telo za akciju, se oseća u telu kao skup senzacija i može biti pogrešno shvaćena kao simptom neke bolesti.

Šta je izaziva, kako ona nastaje i šta može povoljno da utiče na njen razvoj?

– Upravo takozvana emocionalna nepismenost (alexitimia), koja podrazumeva da osoba ne prepoznaje emocije, ne zna čemu one služe, pa tako ni ne povezuje (normalne) reakcije tela na (najčešće neprijatne) emocije jeste osnovni uzrok razvoja poremećaja. Dakle, osoba oseti neku emociju, što ne prepozna (najčešće je to neka vrlo intenzivna i neprijatna emocija), telo fiziološki reaguje pripremom za akciju, a što se odražava bukvalno na celo telo – srce, disanje, krvotok, pritisak, nivoe šećera, kiseonika i ugljen dioksida, mišićni tonus, rad unutrašnjih organa, žljezda sa spoljašnjim i unutrašnjim lučenjem, mozga itd, a onda osoba, pošto nije svesna emocije koju je osetila, ne primećuje emociju, već samo telesnu reakciju. Pošto je telesna reakcija na intenzivnu emociju takođe intenzivna, a osoba je svesna samo nje, a ne i psihološkog mehanizma koji je doveo do reakcije tela – osoba zaključi da se u telu dešava nešto neobično, nešto što je znak bolesti. Na primer lupanje srca, stezanje i bol u stomaku, glavobolja, preznojavanje, trnci u rukama i nogama, otežano disanje itd.  Takođe je potreban uslov da osoba razvije i takozvanu „hipohondrijsku mentalizaciju“ odnosno sistem uverenja  o tome da će ga njeno telo , neki organ ili organski sistem zasigurno „izdati“.

Povoljno na njen razvoj utiču sredine i vaspitanje koje se ne bave emocijama, a što je kod nas često iz više razloga: generacijama se bavimo preživljavanjem, a ne kvalitetom života, a bavljenje emocionalnim životom spada u domen zone komfornog života, a ne preživljavanja, što naravno za sobom povlači i neobraćanje pažnje na emocije, sve ili samo pojedine, zatim, ako i sami nismo emocionalno pismeni teško da to možemo naučiti svoju decu, učenike, studente.

Koliko okruženje doprinosi da se kod čoveka preko noći pojavi preokupiranost bolestima (mediji, novine, TV, filmovi, serije…)?

– Ovakvi poremećaji se retko razvijaju „preko noći“, mada postoje slučajevi kada tačno možemo da identifikujemo situaciju kada je sve počelo.

Kao, na primer, slučaj pacijenta koji se nekoliko godina lečio zbog hipohondrije, bio ispitivan gotovo svake nedelje na telesnu bolest u tačno određenom, uvek istom delu tela, a kroz psihoterapiju se došlo do događaja kada je prvi put osetio intenzivno neprijatno osećanje i povezao svoju burnu telesnu reakciju sa tim osećanjem, a ne sa nekom bolešću.

Nakon ovoga, kada je „vratio film“, shvatio je da se bolovi u tom određenom delu tela javljaju UVEK kada oseti tu istu emociju, a koju je zbog određenog konteksta i okolnosti bio potpuno potisnuo. Obično je potrebno više ponavljanja emocija – neprepoznavanje – telesna reakcija -tumačenje kao simptom, da bi osoba zaključila da je zasigurno bolesna.

Često se dešava, da kada u okolini osobe neko oboli ili umre od neke teške bolesti, a pogotovo ako joj je ta osoba bila bliska i draga, onda ona počinje da ima neke simptome koje mogu da ukazuju na istu tu ili sličnu tešku bolest. Pogotovo ukoliko je  u pitanju bio rođak, osoba se pribojava da zbog „genetske sličnosti“ i ona može oboleti.

Zbog preplavljenosti neprijatnim osećanjima (tuga, strah, ljutnja), a koje osoba ne prepoznaje kao takve i oseća ih u telu, što dovodi do zaključka da nešto sa telom nije u redu, osoba zaključuje da se i sa njom dešava nešto strašno i da se i ona razbolela.

I razni traumatski događaji, kao preživljavanje sopstvene teške bolesti ili nesreće, ali i razni drugi traumatski događaji mogu pokrenuti ovaj patološki ciklus razvoja hipohondrije.

Poznat je i fenomen studenata medicine, koji tokom svojih studija, kako uče o kojoj bolesti, tako „prepoznaju“ kod sebe jedan po jedan simptom, dok na kraju ne shvate da nisu bolesni, već su se samo „uživeli“ učeći o bolestima.

Sličan efekat mogu imati, posebno na mlađe osobe, koje još nemaju dovoljno životnog iskustva, neki medijski uticaji, pogotovo ako se bave nekom bolešću senzacionalistički i na veoma zastrašujuć način.

Koje su najčešće bolesti od kojih ljudi koji pate od hipohondrije strahuju?

– U današnje vreme ljudi najčešće strahuju da su oboleli od raka, mada se boje i nekih drugih, obično teških i teško izlečivih, ili neizlečivih bolesti. Danas je to dosta često strah od SIDA-e (AIDS-a), koji je najčešće povezan sa krivicom zbog nekog seksualnog ponašanja koje osoba procenjuje kao neadekvatno.

Prisutni su i strahovi od „ptičjeg“ i „svinjskog“ gripa, SARS-a, ebole i sličnih teških zaraznih bolesti.

Ranije su mnogo češće bili prisutni strahovi od bolesti koje su tada bile neizlečive, kao što su tuberkuloza, kuga, kolera itd.

Da li su simptomi koje oni osećaju i opisuju umišljeni ili predstavljaju realne smetnje (lupanje srca, vrtoglavica, drhtanje ruku…)?

– Pacijenti osećaju veoma realne simptome u vidu bolova u raznim delovima tela – bolovi u stomaku, glavobolja, bolovi u grudima, otežano disanje, lupanje srca, vrtoglavica, preznojavanje, drhtavica, imaju utisak da imaju povišenu temperaturu, slabost, malaksalost, imaju utisak da su napipali izrasline na raznim delovima tela itd.

I zbog toga se često i ponavljanu podvrgavaju raznim laboratorijskim ispitivanjima, rentgenskim pregledima, ultrazvučnim pregledima, pregledima CT-om, magnetnom rezonancom, ergometriji, spirometriji, raznim skopijama (bronhoskopija, kolonoskopija itd.)…

Ukoliko lekari ne žele da im izađu u susret i uveravaju ih da su pre nedelju dana uradili pregled i da je sve bilo u redu i da ne treba da ga ponavljaju, često će se na lekara naljutiti, jer će doživeti da on nema razumevanja i da oni stvarno imaju telesni simptom i da to mora biti znak neke bolesti.

I, ukoliko imaju finansijske mogućnosti, promeniće lekara i ustanovu i otići na ispitivanja iz početka – i tako u nedogled.

U kom uzrastu se najčešće hipohondrija javlja?

– Najčešće se javlja od kasnih dvadesetih do četrdesetih godina, mada ima slučajeva kada se javlja kod tinejdžera, kao i u zrelim godinama i u starosti.

Koji ili bolje rečeno kakvi ljudi najčešće oboljevaju (obrazovanje, interesovanje, fizičko i psihičko stanje…)?

– Hipohondrija „ne bira“. Odnosno, ne postoji „profil“ osobe po obrazovanju, interesovanjima, fizičkom stanju  koja je podložna ovakvom poremećaju.

Najuopštenije rečeno, hipohondriji su podložne osobe koje su emocionalno nepismene ili nedovoljno pismene, te emocionalnu telesnu reakciju tumače kao simptom bolesti, a ne kao normalnu fiziološku reakciju tela na emociju.

Dakle, što smo više u kontaktu sa svojim emocijama i znamo zašto se osećamo tako kako se osećamo, sa kojim razmišljanjem, situacijom ili interpretacijom situacije je ta emocija povezana, koja je to tačno emocija, čemu služi, kako da je adekvatno ispoljimo i upotrebimo za takvu akciju koja će najbolje doprineti prilagođavanju trenutnim uslovima života, to ćemo manje biti podložni ovom i svim drugim poremećajima koji su vezani za somatizaciju.

Somatizacija je tendencija da psihičke konflikte ne prepoznajemo kao takve, već ih ispoljavamo u obliku telesnih tegoba.

Koji su znaci koji ukazuju na hipohondriju i šta treba uraditi kada se ona kod nekoga prepozna? (Da li razgovarati sa tim nekim i posavetovati ga šta dalje da radi, gde da ide, kome da se obrati ili ne i šta je vaš savet u tom smislu)?

Kada je prisutno uporno verovanje da postoji neko telesno oboljenje, bez obzira što brojna ispitivanja ne ukazuju da takvo oboljenje zaista postoji, i naravno neverovanje lekarima da telesnog oboljenja  nema, osoba trpi zbog preokupiranosti bolešću u tolikoj meri da su joj u značajnoj meri narušeni razni aspekti funkcionisanja.

Ako ovi simptomi traju šest meseci i duže, možemo reći da se radi o hipohondriji.

U tom slučaju je najbolje razgovarati sa osobom i ukazati joj na mogućnost da možda sve tegobe ne potiču od telesne bolesti, već da postoji psihički konflikt koji ona ne prepoznaje i da bi bilo dobro da se obrati psihoterapeutu, psihologu ili psihijatru.

U većini slučajeva će osoba, ukoliko nije dovoljno informisana, doživeti ovo kao „prozivanje“ da je „luda“ i imati otpor prema ovakvom pristupu.

Ali, možete joj pomoći da se obavesti da postoji mehanizam potiskivanja i somatizacije emocija, da postoji aleksitimija, a da isto tako većina psihoterapijskih škola u sklopu tretmana radi na ispravljanju iskrivljenih uverenja i istovremeno na emocionalnom opismenjavanju i na taj način se postiže i kontrola simptoma tj. telesne reakcije na emociju, a može se često doći i do okidača, tj. zbog čega je poremećaj počeo baš tada kada je počeo i koji je psihički konflikt u pozadini.

Kada se sve ovo razjasni, osoba može pristupiti rešavanju konflikta i učenju kako da ubuduće konflikte rešava umesto da somatizuje i tada je izlečena.

Kako se hipohondrija leči, koliko traje lečenje i da li može uspešno da se izleči ili samo zaleči?

– „Spontana“ izlečenja ne postoje – odnosno, moguće je da osoba i sama prestane da se boji, ukoliko osvesti svoja iskrivljena uverenja, psihički konflikt i okolnosti pod kojima je do poremećaja došlo.

Ali u dosta velikom broju slučajeva potrebna je psihoterapija, koja će osobi pomoći da sve ovo brže razjasni.

Ponekada su potrebni i lekovi – anksiolitici (benzodiazepini) i lekovi koji deluju anksiolitički i bolji su na duge staze, a to su antidepresivi, koji gotovo bez iszuzetka imaju dobro anksiolitičko dejstvo.

Šta se dešava kada se hipohondrija ne leči i do kojih sve daljih problema to može da dovede?

– Ukoliko osoba sama ne stekne uvid u prirodu svojih problema, može veoma oštetiti kvalitet života i u nekim slučajevima zbog toga osoba sebe krivi, a što onda može dovesti do sekundarne depresije.

Da li postoje osobe koje glume hipohondriju, koje se kriju iza te dijagnoze i kako njih razdvojiti od pravih?

– Retke su osobe koje glume hipohondriju, jer hipohondrija nije takav poremećaj da iz njega može da se izvuče neka konkretna korist – kao kad biste na primer uspešno glumili neke teške poremećaje na osnovu kojih biste mogli da ostvarite neku konkretnu dobit.

Teško da bi neko pristao na sva ispitivanja kojima sebe podvrgavaju hipohondri, koji će biti u stanju da ponavljano podnose neprijatna i nepotrebna ispitivanja iz nedelje u nedelju da bi se barem do sledećeg smirili.

Da li hipohondrija može da se glumi i zbog čega bi to neko radio?

– Svaki poremećaj može da se glumi, ali postoji kliničko iskustvo, kao i testiranja koja mogu razdvojiti prave od „glumljenih“ poremećaja u najvećem broju slučajeva.

Osoba koja glumi hipohondra bi vrlo brzo uvidela da je korist koju ima vrlo kratkog daha – tj. zabrinutost bližnjih će se vrlo brzo pretvoriti u pridike i/ili ignorisanje, jer se to na žalost dešava i sa osobama koje zaista imaju hipohondriju, jer one opterećuju ne samo sebe, nego i svoju okolinu, pa često bliskim ljudima to isto tako teško pada, jer ne znaju više kako da se ponašaju prema pacijentu – obično su već isprobali i brigu, razumevanje, pridiku, ljutnju, ignorisanje, molbe, pretnje i slično, a pacijent i dalje ima iste tegobe koje je imao.

Da li pravi hipohondri stalno posećuju lekare i traže pomoć ili ne, i od čega to zavisi?

– Pravi hipohondri stalno traže pomoć lekara, stalno traže upute na nova ispitivanja, boje se da su lekari nešto propustili, da nisu obratili dovoljno pažnje na neki simptom ili nalaz, traže da ih lekari smire da je sve u redu, ali im isto tako i ne veruju.

Obično reaguju na topao pristup i na razumevanje, ali empatija nije dovoljna da se problem reši.

Potrebno je sistematično rešavanje problema, počevši od rada sa simptomima, povezivanjem istih sa telom, emocijama, razmišljanjem i konfliktima ili traumama da bi se problem rešio.

Koji procenat stanovništva može da se svrsta u hipohondre, da li postoje neke podkategorije ovog stanja, i koliko takvih ljudi ima u našoj zemlji (ako negde postoji takav podatak)?

– Ne postoji tačan podatak koliko je ovaj poremećaj čest u našoj zemlji, procene su da od ovog poremećaja pati 1% pa do čak 7% stanovništva. Ovi viši procenti se odnose na broj pacijenata koji se obraćaju primarnoj zdravstvenoj zaštiti, dakle lekarima opšte prakse.

Do psihijatra, psihologa i psihoterpeuta stigne manje od polovine ovih osoba, jer se neki slučajevi  tretiraju u opštoj praksi, što je u redu ukoliko je ovakav tretman uspešan.

Intervju je dostupan i na sajtu Večernjih novosti.

Strahovi

Aleksandra Bubera Članci i tekstovi , , , , , , , , , , , , 0 Comment

Aleksandra Bubera

Intervju sa novinarom Rankom Pivljaninom, čiji je deo objavljen zajedno sa mišljenjima drugih stručnjaka u Blic magazinu 04.08.2013.

Sa kojim strahovima se sve susreću građani Srbije?

– Građani Srbije se ne razlikuju po tome od čega se boje od ljudi koji žive u sličnim uslovima i sličnim društvima. Sva osećanja, pa i strahovi, zavise od toga šta je osobi važno. A većini nas je važna egzistencija, zdravlje, porodica, odnosi sa drugim ljudima. Naravno, za svaku osobu postoje još neke dodatne, specifične stvari koje su baš toj osobi jako važne. Kada procenimo da je neka od ovih naših vrednosti ugrožena, osetićemo neko neprijatno osećanje.

Da li će to biti strah, ljutnja ili tuga, zavisi od procene da li smo mi „jači” od situacije (ljutnja), ili slabiji od nje, da li možemo da pobegnemo (strah), ili je situacija nepromenljiva i ne možemo od nje da se sklonimo (pasivnost, tuga).

Dakle, kada procenimo da smo „slabiji” od situacije, ali da možemo da pobegnemo, osećamo strah. Problem je samo u tome, što kada se bojimo stvari o kojima samo razmišljamo, a ne dešavaju se u realnosti i nismo ih još ni svesni, to je kao da se borimo protiv „nevidljivog” neprijatelja, a još ne možemo ni da pobegnemo. Zato je to veoma neprijatno i ljudi se osećaju kao da su u bezizlaznoj situaciji.

Kakvi su primeri iz vaše prakse? Šta govore ljudi, sa kakvim problemima dolaze kad su strahovi u pitanju?

– Najčešće se za pomoć obraćaju osobe koje imaju napade panike, koji su često praćeni agorafobijom.

Panika je strah da ćemo vrlo brzo, često u par sekundi ili minuta umreti, jer nas nešto neposredno ugrožava i pokušavamo da nađemo spas i pomoć što je brže moguće. Najčešće ljudi veruju da će dobiti srčani ili moždani udar, ili da će poludeti. Zato se najčešće i obraćaju službi hitne medicinske pomoći, jer veruju da će umreti ako pomoć ne stigne na vreme.

Posle nekoliko napada, i obično detaljnog ispitivanja od strane kardiologa i neurologa, brojnih razuveravanja da je s osobom fizički sve u redu i upućivanja lekara da se obrati psihijatru, psihologu,  ili psihoterapeutu, osoba shvati da je fizički zdrava, ali, pošto simptomi i dalje nastavljaju da se javljaju i veoma su neprijatni osoba onda veruje da je počela da gubi zdrav razum.

Simptomi su: lupanje srca, povremeno „preskakanje” srca, osećaj da osoba nema dovoljno vazduha i da će se ugušiti, bledilo ili crvenilo, preznojavanje, trnjenje, drhtanje i slabost ruku i nogu, osećaj da će pasti i izgubiti svest, ponekada da će se umokriti ili imati stolicu, da će izgubiti kontrolu i uraditi nešto čudno…

Agorafobija je strah od otvorenih prostora, ali i mesta gde je gužva, gde ima mnogo ljudi ili mesta gde osoba procenjuje da ne može brzo i lako da izađe. To se dešava zato što osoba povezuje napade panike sa mestima gde se događaju, a često su to nabrojana mesta, pa onda počne da ih izbegava, verujući da su ta mesta i situacije uzrok paničnih napada, ne znajući da je uzrok nešto sasvim drugo.

Zapravo, radi se o tome, da je osoba anksiozna zbog neke situacije, problema i slično, što ne prepoznaje. Svako osećanje, bilo prijatno ili neprijatno je praćeno telesnom reakcijom koja nas priprema da se bolje prilagodimo situaciji. Međutim, pošto smo anksiozni i zabrinuti obično zbog stvari koje se ne dešavaju sada, pred nama, već zbog nekih stvari o kojima mislimo, ili ih se sećamo, ili razmišljamo da bi mogle da se dese, često nismo svesni toga procesa i zato ne znamo zbog čega naše telo reaguje burno.

Na primer, ako biste imali lupanje srca, osećaj da ne možete da dišete i da vam se tresu noge zato što ste upravo izbegli da vas na pešačkom prelazu pregazi auto, ne biste se čudili vašoj telesnoj reakciji, jer vam je potpuno jasno da je ona normalna u datoj situaciji. Međutim, ako sedite na svojoj terasi, na godišnjem ste odmoru i pijete jutarnju kaficu potpuno opušteni, i „odjednom” počne da vam lupa srce, da se gušite i da vam se vrti u glavi – pomislićete da nešto s vama nije fizički u redu. A u stvari, niste svesni da ste, dok ste pili svoju kaficu, razmišljali o tome da treba da se vratite na posao i da nije sigurno da ćete na njemu i ostati, jer su najavili otpuštanje radnika zbog racionalizacije i smanjenja troškova. Logično je da se uplašite i zabrinete kada razmišljate o tome, a naše telo reaguje isto na razmišljanje o okolnostima kojih se bojimo, kao i kada se one dešavaju u realnosti i sadašnjosti, baš u tom trenutku.

Relativno veliki broj ljudi nije dovoljno „emocionalno pismen” tj. ne prepoznaje u dovoljnoj meri svoja osećanja, koja su povezana kako sa realnošću, tako i sa onim o čemu razmišljamo, pa samim tim i telesne reakcije na svoja osećanja. Tako da zapravo, registruju samo reakciju tela, a ne i proces razmišljanja i osećanja koji joj prethodi, a koji se dešava jako brzo, često u milisekundama. A onda tu reakciju tela tumače kao znak poremećaja ili  bolesti – zbog čega se još više uplaše, što još više pojačava telesnu reakciju i tako se stvara „začarani krug” ili „spirala straha”, gde se osoba sve više i više boji, dok ne dođe konačno do paničnog napada, koji je jedno od najneprijatnijih stanja koje možemo iskusiti.

Na sreću, iako je jako neprijatan, napad panike je potpuno bezopasan.

Problemi zbog kojih zapravo sve počinje, mogu biti veoma različiti, ali uvek su u vezi s tim da li će osoba biti dovoljno sposobna da s njima izađe na kraj, da li će uspeti da „drži konce u svojim rukama”, odnosno da li će imati kontrolu.

Najčešći problemi su vezani za lošu sliku o sebi, odnose sa drugima, ili neuspeh u ostvarivanju istih – bez obzira da li su to roditelji, deca, partneri, prijatelji; zatim zabrinutost u vezi značajnih životnih događaja – škola, studije, brak, trudnoća, razvod, selidba itd; zatim problemi u vezi posla – bilo da je to nezaposlenost ili strah da osoba neće uspeti da na svom poslu zadovolji, povremeno strah od bolesti itd.

Često kažemo – koliko ljudi, toliko strahova. Kod svake osobe, nakon što je naučimo kako da kontroliše napade panike, važno je da nađemo čega se zapravo baš ta osoba u baš tom životnom trenutku boji, i kada to otkrijemo onda sa osobom radimo na samom uzroku straha, a ne na simptomima, koje zbog telesne reakcije na strah oseća. Onda je to kauzalna (uzročna), a ne simptomatska terapija.

Koji je strah veći – strah od bolesti ili strah od gubitka posla?

– Bilo bi logično da je veći strah od bolesti, pogotovo onih koje su životno ugrožavajuće, jer što je važnija vrednost koja je ugrožena, to je strah intenzivniji, ali nije kod svih ljudi tako.

Na žalost, postoje ljudi kojima je posao važniji od zdravlja, jer smatraju da su jedino vredni ako imaju posao i dobro ga rade. Ali takođe i pošto je posao povezan sa preživljavanjem – tj. „ako izgubim posao, neću moći da izdržavam sebe i porodicu”– taj strah je obično prilično izražen, pogotovo u situaciji kada je posla malo i teško se nalazi, kao u situaciji „duple krize” u Srbiji – hronična besparica, nezaposlenost, nesigurnost, urušavanje i vrtoglava promena sistema vrednosti poslednjih nekoliko decenija, plus svetska ekonomska kriza.

Imamo li iracionalne strahove i koji su?

– Imamo. Iracionalan je svaki strah koji nije utemeljen u realnosti i samim time nije adekvatan, a to znači da se više ili manje bojimo nego što bismo trebali u odnosu na datu situaciju.

Strah je adekvatan, kada zaista realno postoji nešto što nas ugrožava i kada je naša reakcija bega adekvatna jer pomaže da spasemo život ili zdravlje.

Postoji nekoliko vrsta adekvatnih strahova koji su racionalni:

  • Kada kažemo strah, mislimo na strah od nečega konkretnog u spoljašnjem svetu što nas ugrožava – na primer, strah od velikog agresivnog psa koji trči prema nama i laje.
  • Zabrinutost, odnosno strah od nečega ugrožavajućeg što bi se zaista moglo desiti u bližoj ili daljoj budućnosti.
  • Anksioznost, koju ću objasniti u nastavku, jer je najčešća.
  • Panika, kada osoba procenjuje da je situacija životno ugrožavajuća, da nema dovoljno vremena i pokušava da pronađe brzo rešenje po sistemu pokušaj-greška-pokušaj, što često izgleda potpuno dezorganizovano i to i mislimo kada kažemo da se osoba „uspaničila” i kreće se „kao muva bez glave”.
  • Trema, strah od toga da li ćemo se prikazati u svetlu u kome želimo, odnosno, da li će naša izvedba, „performans” zadovoljiti kriterijume onoga ko ocenjuje (na primer na audiciji, ispitu i sl.). Trema može biti motivišuća, kada pomoću nje osoba pomaže sebi da da najbolje od sebe i blokirajuća, kada osoba sebe zapravo blokira i ne uspeva da ostvari ono što je potrebno u tom trenutku i takva trema je neadekvatna.

Svi do sada nabrojani strahovi su tzv. simpatički strahovi. Kada kažemo „simpatički” to se odnosi na regulaciju tzv. simpatičkog autonomnog nervnog sistema u telu i praktično znači da u svim ovim strahovim telesno učestvuje adrenalin, koji telo „diže” na viši nivo funkcionisanja i priprema ga na aktivnu odbranu i zaštitu osobe. Autonimni nervni system se zove autonomni, jer zapravo i nije pod kontrolom svesti, nego autonomno reguliše telesne funkcije koje su važne za održavanje života, kao što sun a primer disanje i rad srca. Ipak, svesnim radnjama možemo donekle uticati na autonomnu regulaciju – na primer, tehnikama disanja, progresivne relaksacije i sl, čime zapravo stvaramo uslove da sistemi regulacije u našem organizmu dobiju informaciju da se ništa ugrožavajuće ne dešava i da mogu da se vrate na uobičajeni sistem regulacije, koji se primenjuje kada je sve u redu.

  • Postoji još jedna vrsta straha, koju zovemo užas, a to je kada osoba proceni da je došao kraj, da umire i da joj spasa nema – ovo je parasimpatički strah i tada telo primenjuje zaštitne mehanizme tipa „zamrzavanje” i osoba se umokri, defecira ili padne u nesvest – što je nasleđen mehanizam odbrane.

Na primer kada životinja predator sustiže životinju koja je plen, ona nekada može izbeći smrt tako što se ukoči i padne „kao mrtva”, jer neki predatori ne primećuju životinje koje se ne kreću, a neki ne jedu mrtve, već samo ulovljene životinje. Tako nekada i ljudi, kada procene da su „doterali cara do duvara”, slično reaguju, odnosno, izgube svest, jer je to stara nasleđena reakcija ( i kod ljudi u ponekim situacijama to takođe može spasti život, o čemu postoje zabeleške preživelih sa streljanja, na primer – pali su u nesvest iako nisu bili pogođeni i došli svesti nakon što su se svi udaljili sa mesta događaja i tako preživeli).

Inače, u kliničkoj praksi, anksioznost je najčešća vrsta straha. Anksioznost je strah da nećemo biti u stanju, da nismo dovoljno sposobni da izađemo na kraj sa situacijom, ili više njih.

Ako realno nismo dovoljno sposobni da izađemo na kraj sa nekom situacijom ili problemom, a to se od nas zahteva, ili iz nekog razloga moramo (a reč „mora” koristimo samo kada se nešto zaista mora, dakle, kada su u pitanju osnovne životne potrebe vezane za preživljavanje), onda ćemo biti adekvatno anksiozni. U većini slučajeva, međutim, osoba ili potcenjuje svoje sposobnosti, ili precenjuje težinu i važnost situacije i onda je neadekvatno – iracionalno anksiozna.

Neadekvatni/ iracionalni strahovi i jesu oni zbog kojih se ljudi najčešće i obraćaju za pomoć.

Postoji nekoliko najčešćih grupa iracionalnih strahova, a dele se po (neracionalnoj) proceni osobe šta ih ugrožava:

  • njihova sopstvena nesposobnost ili situacija za koju procenjuju da prevazilazi njihovu sposobnost (anksioznost);
  • strah da će ih nešto spolja ugroziti, neki predmet, životinja i slično (fobije);
  • strah da će ih „izdati” sopstveno telo i uverenje da boluju od neke obično teške i neizlečive bolesti (hipohondrija);
  • strah da ih „napadaju” neki impulsi i misli da urade nešto nepristojno ili agresivno i da će izgubiti kontrolu nad  njima i uraditi to (opsesivni strahovi);
  • strah da će ih ugroziti, ili ih ugrožavaju drugi ljudi (paranoidni i paranoični strahovi).

Navijanje

Aleksandra Bubera Članci i tekstovi , , , , , , 0 Comment

Aleksandra Bubera

Intervju sa novinarkom Suzanom Bijelić, čiji je deo objavljen u dodatku Večernjih novosti Život plus u avgustu 2012.

U kom životnom dobu i kako se postaje fan? Kakvu ulogu u tome imaju uzori u kući, odnosno otac, stric, ujak…?

– Fan (obožavalac) se najčešće postaje u dobu kada sem porodice postaju važni mišljenje vršnjačkih grupa i uzori. To se obično dešava od sedme do petnaeste godine života, mada se u nekim porodicama deca od malena uče da navijaju za određeni klub i to se uvrštava u vaspitanje, ravnopravno sa ostalim vrednostima u porodičnom sistemu vrednosti. Nekada osoba i posle izlaska iz puberteta ili adolescencije postaje fan. Što je osoba mlađa, to će više uticaja imati porodica, prvo najuža, a zatim i ona šira, a što je osoba bliža pubertetu to će veći uticaj imati vršnjačke grupe i uzori. Kada osoba u odraslom dobu postane fan, to onda obično ima više veze sa njenim sopstvenim, više autonomnim sistemom vrednosti i oblastima interesovanja, nego sa uticajem porodice i vršnjaka.

Zašto su navijači grupnih sportova agresivniji od ostalih, a naročito fudbalski? 

– Naziv fan, najverovatnije potiče od reči fanatik, mada je moguće da potiče i od reči fancy. U svakom slučaju prva reč bolje opisuje suštinu fenomena. Fan je, dakle, osoba koja je jako entuzijastična u vezi neke aktivnosti, osobe ili tima, i to želi da iskazuje na razne načine, što je češće moguće i ponosna je na to. Postoje razne vrste fanova, a obično su najaktivniji i najagresivniji sportski fanovi.

Postoji više teorija zašto je to tako. Neke govore o tome da su sportske aktivnosti reprezent lovačko – borbeno – zaštitničkih aktivnosti kroz evoluciju čoveka i da sportisti predstavljaju najprominentnije pojedince u društvu što se toga tiče. Zatim ima govora o uticaju testosterona,  gde su istraživanja pokazala da se učestvovanjem u navijanju njegov nivo u krvi podiže. Za razliku od drugih fanova, sportski fanovi imaju utisak kao da zaista učestvuju u igri ili takmičenju i da mogu doprineti pobedi svoga tima. Sportisti su osobe sa kojima se fanovi identifikuju i samim tim imaju utisak da su i oni, samo zbog pukog navijanja „preuzeli” neke od osobina sportskih zvezda. Postoji čak i „lestvica penjanja po nivoima posvećenosti” gde se navode sledeći stepenici:

__ Pomamni fan

____ Zaštitinik, branilac kluba ili sportiste

______ Član

________ Klijent

__________ Potrošač

____________ Kandidat

Pretpostavljeni kandidat

Ova interesantna klasifikacija govori o još jednom fenomenu, a to je da će fan ostati fan i kada njegov tim konstantno gubi, pateći zbog poraza, ali samim tim i dokazujući lojalnost, kao da time stiče „poene” za  posebne zasluge – što često podržavaju i sami sportski klubovi.

Kada sve ovo uzmemo u obzir, zajedno sa nekim karakteristikama funkcionisanja u gomili, koje su kasnije opisane (deindividuacija, anonimnost, raspršena odgovornost, sugestibilnost i slično) izgleda kao da što je fan agresivniji, to se bolje kotira i raste mu vrednost u svojim očima i očima ostalih pripadnika navijačke grupe do nivoa kada postane vođa navijačke grupe – tzv. alfa pojedinac, koji onda u toj hijerarhiji ima moć upravljanja grupom.

Čuvena je teorija Gistava le Bona o psihologiji gomile. Primenjena na sportske navijače, može li ona da objasni gde leže koreni njihovog nasilničkog ponašanja i zašto i kako se od fana sklizne do huligana?

– Po teoriji Gistava le Bona, kada se pojedinci sakupe u masu ili gomilu, dolazi do nestajanja distance između pojedinaca i oni se spajaju u jedan „veći organizam” zbog čega deluju kao mentalno jedinstvo, te se gube individualne karatkteristike pojedinaca, a pojavljuje se „nesvesna ličnost” i ovaj „organizam” se ponaša drugačije nego kao prosti skup pojedinaca. On takođe navodi da se u masi pojedinac oseća anonimno, što dovodi do toga da slabije kontroliše svoje instinkte, te „nesvesno” preuzima kontrolu nad ponašanjem, što je od kasnijih teoretičara i istraživača nazvano deindividuacija. Deindividuacija se povezuje sa otpisivanjem lične odgovornosti što znači da kada se ljudi nađu u gomili, ponašaju se manje odgovorno nego kao pojedinci, jer je odgovornost „raspršena” ili prenesena na autoritet, a ne individualna. Ovo je potvrđeno brojnim eksperimentima u psihologiji (Milgram, Zimbardo), kao i u istraživanjima koja se bave solidarnim ponašanjem: kada osoba ima utisak da je odgovornost u rukama nekog autoriteta, a  ne njegova lična, ili kada je u eksperimentalnim uslovima postignita anonimnost (jednaka odeća i druge izjednačavajuće karakteristike) uz fizičku bliskost, pritisak, pojedinci će se ponašati agresivnije i manje humano nego da su sami. Isto tako, veća je verovatnoća da će ugroženoj osobi u pomoć priteći pojedinac, nego ako ugrožavajući događaj posmatra više ljudi – jer većina se oslanja da će akciju preuzeti neko drugi. Takođe poznati Ash-ov eksperiment govori o tome kako pojedinac suočen sa pritiskom grupe, često menja svoje mišljenje, iako je očigledno da je ono ispravno.

Po le Bonu, bitne karakteristike funkcionisanja mase su i  zaraznost, sugestibilnost i iracionalnost – dakle svaka emocija i čin je zarazna za druge pripadnike mase, masama je lakše manipulisati i sklonije su da se povedu za vođom i zanemare lične interese zarad kolektivnih, a isto tako često i zdrav razum. Le Bon takođe navodi da su dela mase aktivna, ekspresivna ili hostilna.

Kasniji teoretičari su kritikovali njegove stavove, rekavši da gomila nije homogena, već sastavljena od pojedinaca i manjih grupa, da pojedinci u gomili nisu anonimni u svojoj motivaciji ni jedni drugima, da retko deluju unisono, a ako i deluju, da to traje kratko, kao i da gomila ne onesposobljava individualno mišljenje, kao i da gomila ne ispoljava neophodno neadekvatno ili nasilničko ponašanje. Takođe je upitna i konstatacija o preovlađivanju nesvesnih u odnosu na svesne mehanizme u slučaju funkcionisanja u gomili, mada u nekom delu ona može biti tačna – pogotovo u delu gde se agresivni i osvajački impulsi, koje svako od nas ima, pripisuju vođi grupe, a zatim se on sledi, pri čemu vođa ima nerealno „napumpanu”, grandioznu sliku o sebi, što dovodi do toga da cela gomila fukcioniše po principu nerealnosti i iracionalnosti.

Takođe, teorija konvergencije govori o tome da nije efekat gomile na razmišljanje i ponašanje ono što čini tipična ponašanja, već da se u stvari osobe prema svojim preferencama ujedinjuju u manje, a zatim u veće grupe.

Postoji i termin „ponašanje stada ili čopora” u ljudskim velikim grupama, koji opisuje da se ljudi nekada ponašaju kao stado, odnosno da velika većina ljudi radi iste stvari u isto vreme, iako bi možda neka druga opcija bila povoljnija – tj. pojedinci se povode za većinom u ponašanju, umesto da iznalaze bolje opcije za sebe.

Zatim i pojam dezinhibicije, koji govori o tome da će ljudi koji su inače dobro socijalizovani u situaciji mase ili gomile češće pokazivati agresivno, nasilno, nepristojno ili egzibicionističko ponašanje nego u drugim socijalnim kontekstima.

Kasniji mislioci su se pozabavili deindividualizacijom, čiji su glavni faktori anonimnost i grupna odgovornost. Šta sve pojedinac, odnosno navijač, nastoji da sakrije kada postane deo grupe, odnosno gomile?

– Glavni motiv udruživanja u navijačku grupu nije sakrivanje, već udruživanje, pripadanje, kohezija, pa i moć. Deindividualizacija, anonimnost i grupna odgovornost proizilaze kao rezultat grupnog funkcionisanja, dakle nisu uzrok već posledica funkcionisanja u gomili. Druga je stvar što pojedinac u grupi često počinje da funkcioniše drugačije, pa možemo steći utisak da je motiv udruživanja bio da se nešto sakrije. Motiv je pre da se popune praznine nego da se nešto sakriva. Pod prazninama mislim na nedostatke u svojoj slici o sebi, koja može biti nerealno dobra ili nerealno loša, a u oba slučaja potiče od primarno loše slike o sebi iz vrlo ranog perioda detinjstva. Zatim praznine u društvenom funkcionisanju i pripadanju, kao i praznine u ličnoj vrednosti koje se često vezuju za nemogućnost željenih postignuća, a za šta se u grupi ima utisak da se ostvaruje.

Mnogi psiholozi smatraju da su neki najzagriženiji fanovi ustvari usamljene osobe, sklone depresiji i otuđenju. Ima li u tome istine?

– Navodi se 8 velikih motiva da neko postane fan: pozitivan stres, beg, zabava, ekonomski faktori, estetski faktori, pripadanje grupi, samopouzdanje i potreba za porodicom.

Zato neki istraživači tvrde da je biti fan ispunjenje neispunjene potrebe za porodicom i pripadanjem u vremenu  kada se tradicionalne institucije porodice i religije raspadaju i da je ovakvo udruživanje način da se ispuni ovako nastala praznina u ljudskoj psihi. Međutim, jednako su važni i svi ostali ranije navedeni razlozi.

Zašto navijač, kada pobedi njegov tim, kaže „pobedili smo”, a kada izgubi, nastoji da se distancira rečima „izgubili su”?

– Zato što se identifikuje sa pobedama svog tima, a teško podnosi poraz – ovakve izjave ukazuju i na raspodelu odgovornosti o kojoj je već bilo reči – fan oseća da je sudelovao u pobedi, da je delom i sam odgovoran za nju, a kada dođe do poraza, tipično je da kaže ili „izgubili su” ili da svoj tim pravda nefer suđenjem, okolnostima, „nameštenim” utakmicama i slično, u svakom od ovih slučajeva isključujući svoju odgovornost za poraz, a razlika je samo da li odgovornost prebacuje na tim za koji navija ili za suparnike, okolnosti itd.

Čime se objašnjava to da su najzagriženiji navijači, pa samom tim i huligani – muškarci? Zašto se žene ponašaju drugačije? Ima li to veze sa hormonima?

– Najviše ima veze sa vaspitanjem i rodnim ulogama. Muška deca se od rođenja vaspitavaju da budu agresivnija od ženske, da ispoljavaju agresivnija osećanja i da se angažuju u agresivnijim igrama i aktivnostima, kao i takmičenju, za razliku od ženske dece koja se vaspitavaju da budu „nežniji” i „slabiji” pol. Tako se i u kasnijem životnom dobu ponavljaju ovi obrasci osećanja i ponašanja. To sve ima veze i sa polnim hormonima, kao i evolutivnim razvojem polnih i rodnih uloga kroz istoriju ljudskog društva.

Studije su pokazale da se navijačima čiji tim pobedi nivo testosterona povisi za trećinu, a za toliko navijačima gubitničkog tima opadne. Takođe, pobednicima rastu i samopouzdanje i neke mentalne sposobnosti. Šta se događa u telu?

– Nivo testosterona, kao i još nekih supstanci – adrenalina, endorfina, serotonina se povećavaju u krvi kada se angažujemo u sportskim aktivnostima, pa i u navijanju, zbog čega se osećamo bolje, življe, snažnije, skoncentrisanije i zbog toga osobe koje se redovno bave sportom se osećaju bolje nego one koje se ne bave. U nekoj meri ovaj efekat imaju i osobe koje navijaju, ali je on kratkotrajniji zbog manjeg psihičkog i fizičkog angažmana – osoba koja obavlja neku sportsku aktivnost je angažovana ne samo fizički, već i psihički da bi što bolje, preciznije i efikasnije izvela aktivnost.

Čak i ljudi koji su uglavnom stidljivi i rezervisani u svakodnevnim odnosima, utopljeni u grupu navijača eksplodiraju i postanu egzibicionisti, nasilni i slično. Šta im se dogodi? Kao da su pod hipnozom…

– Ove pojave objašnjavaju svi napred navedeni koncepti: deindividuacije, anonimnosti, dezinhibicije, sugestibilnosti, raspršene odgovornosti itd.

Zašto su ostali fanovi, oni koji obožavaju filmske i muzičke zvezde, mnogo umereniji. Zato što u tim oblastima nema pobednika i poraženih?

– I zbog toga, ali i zato što nemaju utisak da učestvuju u aktivnosti koju izvodi slavna ličnost ili grupa. Oni su samo posmatrači i ne doživljavaju sebe kao učesnike. I to je tako u većini slučajeva, mada postoje i obožavaoci koji počnu da proganjaju osobe koje obožavaju, što može ići do slučajeva klinički jasne paranoje – erotomanije, gde je potrebno ozbiljno psihijatrijsko lečenje.

Od svih odlika gomile, koja je za navijače najpogubnija? Podložnost sugestiji? Netolerantnost? Impulsivnost? Sklonost preterivanju?

– Kada se udruže u neku grupu, ljudi formiraju svoj sistem vrednosti, svoju kulturu, pripadnost, norme, sistem nagrađivanja lojalnosti (a lojalnost se može demonstrirati na razne načine, pa ponekada i agresivne i bizarne), uloge i vođstvo, način komunikacije, ciljeve, moć i slično. Ono što jeste najpogubnije je da, kada se ovakav sistem formira, pripadnici grupe počinju da gledaju na pripadnike drugih grupa kao manje vredne ili ugrožavajuće, samo zbog toga što se njihovi sistemi razlikuju. Tu je koren osećanja prezira, čak nekada i mržnje, što onda protivnike pretvara u neprijatelje iz čega se često izrodi nasilje. Kada se uzme u obzir da je pripadnik druge grupe ovako dehumanizovan, uz ranije navedene karakteristike funkcionisanja u gomili, jasno je da se lako pređe granica od navijanja ka nasilju.

Uočene su sličnosti između sportskog navijanja i religije, kako po rečniku (koji u oba slučaja uključuje veru, posvećenost, žrtvovanje, obavezivanje, duh, molitvu, patnju, slavlje…), tako i po ritualnom ponašanju (pravljenje „talasa” na tribinama, nošenje odeće sa obeležjima tima, pevanje himne…). Može li se uopšte praviti takva paralela? 

– Paralela može da se pravi u smislu osećanja pripadanja, posvećenosti i donekle rituala, ali ne i u smislu religiozne prakse, učenja, učestvovanja i osećanja kontrole koje je izraženo kod navijanja, a nema ga u religijskoj praksi, jer sve zavisi od neke više sile. Takođe, religijska učenja većinom propovedaju jednakost, poštovanje, dobronamernost itd. (izuzimamo ekstremna učenja, ekstremistička tumačenja inače miroljubivih učenja i neke sekte), a navijačka kultura kompetitivnost, „mi” i „oni”, da je neko „gornji” a neko „donji” i slično. Takođe, tokom religijske prakse se aktiviraju neki drugi delovi mozga, nije uobičajen porast testosterona i adrenalina, dok serotonin i endorfin mogu da se izlučuju u nekoj meri u zavisnosti od stadijuma religijskog zanosa.

Intervju u skraćenoj varijanti je dostupan na portalu Večernje novosti.

Starenje

Aleksandra Bubera Članci i tekstovi , , , 0 Comment

Aleksandra Bubera

Intervju sa novinarkom Suzanom Bijelić, čiji je deo objavljen u specijalnom dodatku Večernjih novosti „Život +“ 5.2.2012.

Koje su krizne godine ili trenutak kada počinjemo da razmišljamo na taj način, da nam vreme izmiče? „Okrugao“, trideseti rođendan?Kasnije?

– Kada kažemo „krizne godine“, onda time impliciramo da je trenutak početka razmišljanja o starenju – kriza. Međutim, ne radi se ni o kakvoj krizi, već o prirodnim životnim tokovima.

Kada smo deca i adolescenti, imamo drugačiju percepciju vremena nego kada smo odrasli.To znači da što ste mlađi, vreme vam sve sporije prolazi,a što ste stariji, vreme prolazi sve brže. Postoje razne pretpostavke zašto je to tako, ali ona koja se čini najlogičnija je da kada smo deca, svakodnevno u našoj okolini i životu dešava se mnoštvo stvari koje su za nas nove. I onda nam je potrebno vreme da to sve percipiramo, istražimo, saznamo o tome, a zatim klasifikujemo i pohranimo kao informaciju.Što smo stariji, to više znamo i to manje za nas ima novih stvari, a sve više stvari, ljudi, događaja, postaje rutina – sve je već viđeno, klasifikovano i ne zadržavamo se oko toga. Tako da, ako uzmemo da je ova pretpostavka tačna, trenutak kada počinjemo da razmišljamo o starenju bi bio onaj trenutak kada od svega što nam se dešava, mnogo više stvari su nam poznate, nego nepoznate i prestanemo oko njih da se zadržavamo.

U svakom slučaju, ljudi veoma individualno doživljavaju starenje, svoje godine, prolaznost vremena itd, a u svakom slučaju, sem doživljaja, ulogu igra i biologija tj. prosečni životni vek čoveka, koji je sada mnogo drugačiji nego pre sto, dvesta ili hiljadu godina, jer se produžio.

Retko je međutim, da osobe ispod, recimo, 27 godina razmišljaju o starosti i starenju (sem ako se ne bave profesijom koja zahteva određenu fizičku kondiciju i izgled). To se poklapa sa periodom odrastanja i onoga kada bi osoba trebala da je već uveliko potpuno sposobna za samostalan život. Čim se približe tridesete, razmišljanja o starenju postaju češća, iako su to u stvari najproduktivnije godine – osoba je dovoljno osposobljena, a u punoj snazi.

Razni ljudi navode razne razloge zašto razmišljaju i kako razmišljaju o tome. Kod nekih su to razmišljanja o braku, porodici, finansijskoj i materijalnoj sigurnosti, poslovnim i profesionalnim poduhvatima. Odnosno,o onome što će, poput traga, uticaja, dela, našeg nastavka, ostati iza nas, kada nas više ne bude. U praksi se često vidi da što je procena o tome kako „stojimo“ u odnosu na te „projekte“ lošija, to je veća briga o tome da nećemo stići, da nećemo imati vremena, odnosno strah od starenja je izraženiji.

U slučaju da smo uspeli da svoje planove, projekte i „projekte“ ostvarujemo kako smo zamislili i kako procenjujemo da treba, o starenju ćemo početi da razmišljamo u četrdesetim godinama, kada polako počinje da se dešava prirodno slabljenje funkcija zbog starenja. Počeće da nam se menja dioptrija, da lakše zaboravljamo, a teže pamtimo, da nam se usporava metabolizam, da imamo malo manji kapacitet za napore nego ranije i slično. I većina nas će početi da razmišlja o starenju, jer ćemo primetiti ove promene.

Da li je taj strah izraženiji kod žena ili one, uprkos tome što se češće od muškaraca podvrgavanju raznim estetskim korekcijama, smirenije prihvataju činjenicu da stare?

– Opet je to vrlo individualno, mada uopšteno govoreći, žene su kao grupa često fleksibilnije u prihvatanju raznih promena, pa i ovih.

Žena je tokom svog života i generativnog perioda već prošla razne promene u svom telesnom izgledu i ukoliko je imala priliku da bude i majka, kroz veoma intenzivne psihičke promene koje idu u skladu sa zdravim majčinstvom.

S druge strane, nesvesna očekivanja od žene jesu da ona bude lepa (i mlada) i verovatno zbog toga često žene svoj identitet povezuju sa svojom lepotom i toliko brinu o njoj.

Nedavni podaci govore da je sve više muškaraca koji se podvrgavaju estetskim procedurama, zato što je to sada sve više civilizacijska tekovina i zahtev, kao i statusni simbol. Muškarcima je, kao grupi s druge strane, važno da se osećaju sposobno i moćno i onda promene koje dolaze sa starenjem utiču na njihovu percepciju svoje sposobnosti i moći i zbog toga često teže podnose činjenicu da stare.

Takođe, muškarci u proseku često imaju manji dijapazon uloga u životu, a sa starenjem se njihov broj još i smanjuje, što često uznemirava muškarca, jer muškarci kao grupa, češće imaju manje glavnih uloga a to su ona na poslu, suprug i otac porodice, dok ostale uloge u odnosu na žene kao grupu, razvijaju u manjoj meri. Dok žena ima tokom života mnogo više uloga, pa kada izgubi neku od njih (deca odrastu, ode u penziju) i dalje je supruga, domaćica, prijateljica, komšinica, neko ko se bavi rukotvorinama ili umetnošću, članica nekog udruženja itd. Naravno, ovo se odnosi na muškarce i žene kao grupu, dakle kao generalizacija, a individualni muškarci i žene se jako razlikuju po ovom pitanju.

Verovatno se najteža borba vodi u glavama onih ljudi kojima je lepota prioritet i koje su, možda, na njoj gradili karijeru ili im je bila glavni adut u muško-ženskim odnosima?

– Svakako da će ljudi kojima su lepota i mladost profesionalni zahtev imati objektivno veći problem sa starenjem od drugih ljudi i verovatno je da će se više brinuti oko prirodnih procesa starenja, i odlagati iste na sve moguće načine, uključujući i estetske procedure – invazivne i neinvazivne.

Često ako se bave takvim profesijama ili ako su im lepota i mladost prioritet i „adut“, ljudi će ih doživljavati kao neophodnost, kao potrebu, kao nešto bez čega se ne može,i čije neostvarivanje dovodi do neke katastrofe, a ne kao svi ostali kao želju.

Ako nešto što je želja doživljavamo kao potrebu, onda ćemo učiniti sve da to i ostvarimo, jer imamo takozvane katastrofične fantazije o tome šta će se sve strašno desiti ako to ne ostvarimo.

Ako svoj identitet vezujemo za ideal mladosti i lepote, onda ćemo imati problem sa svojim identitetom kada primetimo da počinjemo da starimo.

Zašto je ideal „večne mladosti“ u svim vremenima i kulturama tako primamljiv, iako nedostižan?

– Rekla bih da prvenstveno to ima veze sa biologijom i produženjem vrste.

Iako bih, takođe, i naglasila da se od toga otišlo prilično daleko, i od lepote i mladosti napravio kult u vidu zahteva i potreba, tako da, ako niste u mogućnosti da sebi obezbedite da izgledate mladi i lepi iako to niste, to na žalost u savremenim razvijenim društvima, ali sve češće i kod nas, postaje simbol nebrige o sebi, pa bilo zbog nesposobnosti da se o sebi pobrinete na takav način, bilo zbog toga što nemate „dovoljno razvijenu svest“ da biste o tome brinuli. Mislim da je to loše, da nas gura u pomeranje granica ka ekstremima i udaljava od prirodnih životnih tokova.

Prirodni nagon svih vrsta jeste za produženjem vrste i zato je nalaženje partnera i prokreacija bitna stavka i kod ljudi. Dakle, ukoliko je osoba u generativnom periodu, može imati potomke.

Fizički izgled i neverbalnu komunikaciju opažamo i „snimamo“ veoma brzo u prvom kontaktu sa nekom osobom. I, iako smo socijalizovani, odnosno vaspitani da se ponašamo lepo, i jednako vrednujemo sve ljude, ako sretnemo dve osobe koje nam se sviđaju i koje su nam simpatične, a različitog izgleda zbog godina, pre će nas, u partnerskom smislu, privući osoba za koju ocenjujemo da je sposobna da ima potomke.

Kod žena je ova sposobnost povezana sa sposobnošću da svakog meseca ima ovulaciju i da je u stanju da iznese trudnoću, a kod muškaraca, budući da oni mogu biti sposobni da postanu očevi i u mnogo kasnijim godinama nego žene, to je povezano i sa sposobnošću da obezbede uslove za odgajanje deteta.

Tako da se stvara nelojalna konkurencija – biološki gledano, žena što je starija ima manje šanse da nađe partnera, a muškarac što je bolje situiran (što često podrazumeva i da je stariji) ima sve veće šanse da nađe partnerku. I onda je logično da će žena želeti da izgleda što mlađe i što lepše fizički. Mada fizički izgled često nema direktne veze sa sposobnošću za imanjem potomstva, to je često naša nagonska reakcija.

Naravno, postoje i mnoge druge stvari koje imaju veze sa privlačnošću i odbojnošću.

A ako zanemarimo fizički izgled, koji još razlozi mogu da pojačaju ovaj strah?

– Postoje i objektivne komponente ovog straha. One se odnose na to da, zaista, što smo stariji, počev tamo negde od 35-e ili 40-e neke naše fiziološke funkcije i sposobnosti zaista objektivno opadaju. Malo, po malo, doduše, tako da smo u stanju da im se prilagodimo.

Zatim, što smo stariji, logično je da se približavamo prirodnom kraju svoga života – smrti.

Svi zdravi ljudi funkcionišu po principu „smrt se dešava nekome drugome“ i to nam omogućava da dobro funkcionišemo iz dana u dan, jer kada bismo u potpunosti bili svesni, svakog trenutka da ćemo jednog dana umreti, bili bismo stalno prestravljeni i paralisani.

Najteže prihvatamo činjenicu da ćemo mi i nama drage osobe jednog dana zaista umreti, i zato smo uvek šokirani, potreseni kada izgubimo nekog dragog. I tužni naravno, ali je tuga povezana sa procesom razvezivanja od drage osobe, a šok i neverica sa činjenicom da se to desilo nekome za koga smo verovali da se nikada neće desiti.

Ranije sam već napomenula da osobe koje ne žive život ispunjeno, ostvarujući svoje ciljeve u skladu sa svojim vrednostima i ne uživajući u životu, takođe često imaju utisak da su u trci sa vremenom i da je njega sve manje, a sve je više stvari koje nisu urađene i završene.

Zašto često imamo nerealnu sliku o svom izgledu i godinama, pa počnemo da je sagledavamo tek kada sretnemo vršnjake koje dugo nismo sreli?

Zato što se razlikuje unutrašnji, intrapsihički doživljaj od objektivne stvarnosti. Učestalost ove razlike je individualna.

Što je osoba realnija i objektivnija, to će biti manje iznenađenje kada sretne nekoga iz generacije, sem ukoliko osoba koju smo sreli ne odstupa značajno po izgledu i utisku od svojih godina.Uostalom, svi mi koristimo ogledalo svakodnevno, pa je teško da ne primetimo na sebi objektivne promene koje godine sa sobom nose.

Drugi činilac je to, da, pogotovo ako neku osobu nismo videli dugo, mi je pamtimo iz onog vremena kada smo je videli poslednji put, i nismo imali prilike da pratimo promene koje je starenje na njoj ostavilo.A onda se često zapitamo i koliko smo se sami promenili, jer mi smo neko ko sebe gleda svaki dan i opet zbog toga nam se čini da smo uvek isti, jer su procesi spori i postepeni i stoga za nas skoro neprimetni. Sem kada uporedimo sliku od sad i neku od pre nekoliko godina. Isto tako, kada sretnemo nekoga koga nismo videli duže i uporedimo osobu koju smo sreli sa našom slikom od pre u glavi, onda razlika postaje očigledna.

Do kakvih poremećaja u ponašanju i psihi može da dovede preterani strah od protoka godina? Šta je najekstremnije?

– Strah od starenja je u svojoj suštini povezan sa strahom od smrti. Strah od smrti je, kako je to još Frojd definisao „otac svih strahova“, što znači da je to najveći strah od svih.

Već sam objasnila da, iako mi svi znamo da ćemo umreti jednog dana, nismo u potpunosti toga svesni…u stvari u vrlo maloj meri smo toga svesni i to nam omogućava normalno funkcionisanje. Zamislite na primer kada bismo u svakom trenutku bili svesni da se možemo razboleti od bilo čega (spisak bolesti je ogroman), da možemo izaći na ulicu i da nas može ubiti ledenica, pijani vozač, pljačkaš u banci itd. itd.

Kada bismo toga bili svesni u potpunosti, verovatno bismo odabrali neko mesto koje bismo procenili kao najbezbednije i tamo se zabarikadirali sa svojim najmilijima i živeli najzdravije što možemo, da bismo smanjili mogućnosta da nam se nešto desi pre vremena. Međutim, takav život u stvari prestaje da bude život i vrti se oko smrti.

E, da se to ne bi desilo, mi imamo mehanizam odbrane koji funkcioniše po principu „smrt se dešava nekom drugom, a ja sam  veoma moćan (pa čak i svemoćan)“ i na taj način mi se upuštamo u „rizik“ da svakodnevno živimo, krećemo se na raznim mestima i među raznim ljudima.

Trenuci kada se suočimo sa realnošću da smo smrtni u odnosu na prirodne ili nesrećne okolnosti, i ne baš tako moćni, su trenuci kada realnost, odnosno suočavanje sa činjenicom da smo smrtni, probija ovu odbranu. To su trenuci kada budemo potpuno preplavljeni strahom od smrti. Recimo u situacijama kada doživimo neku nesreću, ili se ozbiljno razbolimo ili kada se to desi nekoj nama dragoj osobi.

Takođe i kada procenimo da smo ozbiljno bolesni, a da pri tome to nije tačno, što se dešava kod hipohondrijskog i paničnog poremećaja, na primer.

Strah od starenja i smrti može biti u korenu mnogih poremećaja, ali ne znači da je on uvek koren nekog poremećaja. I zato kada kao psihoterapeuti radimo sa njudima koji imaju neki problem ili poremećaj, uvek je princip da se dođe do toga šta je kod određene osobe koren tog određenog problema, poremećaja ili ponašanja, tako da ne možemo generalizovati, već moramo potražiti šta je uzrok određenog poremećaja kod određene osobe. U praksi se sreću razni problemi i poremećaji koji mogu biti povezani sa strahom od starenja,  na primer, sa ovim strahom mogu biti povezani i razvodi brakova i stupanje u nove veze, impotencija, depresivni poremećaji, već navedeni anksiozni poremećaji, pa i razna kontrafobična ponašanja u pokušaju da se ovaj strah kontroliše, kao što su bavljenje ekstremnim sportovima i zanimanjima (mada to što se neko bavi ovakvim stvarima može biti povezano baš sa suicidnom ideacijom, ali i potragom za uzbuđenjima itd.). Ali i razni drugi problemi ili poremećaj mogu biti povezani sa strahom od starenja ili smrti (poremećaji percepcije sopstvenog izgleda itd.)

Mnogo je ljudi čiji su izgled i ponašanje u neskladu, koji su mladi duhom ali ih telo izdaje, ili stari duhom a „konzervirani“ i kriju godine kao zmija noge? Kojima je teže i zbog čega?

– Nisam sigurna da je mnogo takvih ljudi, barem što se tiče godina, izgleda i ponašanja. Ali, jeste uobičajena anegdotalna pojava da srećemo ljude koji će izjaviti da se osećaju mnogo mlađi duhom nego što to jesu objektivno.

S druge strane, niko ne može odoleti „zubu vremena“ i procesima starenja, samo što kod nekih ljudi to ide brže, a kod nekih sporije i to je individualno i prvenstveno ima veze sa genetikom, a zatim sa načinom života.

Tako da ako vidite nekoga ko je „konzerviran“, verovatno je da je primenio neke od procedura za poboljšanje izgleda – jer neki znaci godina koje imamo moraju da postoje – bore, sede vlasi, pogoršan vid, drugačiji tonus kože zbog promene sastava tkiva, staračke pege, itd.

Međutim, ljudi koji jako vode računa o izgledu i podvrgavaju se estestkim procedurama, obično, mada ne uvek, vode računa i o svojoj fizičkoj kondiciji, zdravlju, a često i o tome da duhom ostanu mladi. To može biti doza zdrave, ali i preterane brige o sebi – preterane u smislu da to osoba u stvari radi da bi se ona sama sebi divila ili da bi joj se drugi divili i slično.

Ako me pitate za osobe koje su „starmale“, tj.veoma mlade, a ponašaju se kao da su stare i mudre, mislim da je njima teže, jer to su osobe koje su bile lišene iskustva bezbrižnosti i mladalačkih ludorija.

S druge strane, osobe koje su stare i koriste sve prednosti iste, kao što su veliko životno i profesionalno iskustvo, odmerenost i mudrost, a mlade su duhom, imaju zadovoljstvo da mirno i zadovoljno žive, budu produktivne i ispunjene do duboke starosti, a za primere imamo mnoge poznate stvaraoce iz raznih oblasti, ali i porodične mudrace koji mogu biti izvor znanja zasnovanog na iskustvu i biti dragoceni članovi porodice.

Objavljeni deo članka pod nazivom „Kada (ne) želimo da sakrijemo krštenicu“ možete pročitati na sajtu Večernjih novosti.

Ostale kategorije: