Specijalistička ordinacija iz oblasti psihijatrije
Dr Bubera Ninić napisla je za portal Velike priče autorski tekst „Da li pazite šta želite?“
Tekst oslikava kako se odvija drama sa željama tokom odrastanja deteta i objašnajva zašto je roditeljima u savremenom dobu često lakše da deci ispune želje nego da ih u tome osujete i govori o nekoliko krajnjih mogućih ishoda.
Autorski tekst je objavljen na portalu Velike priče ovde.
Dr Bubera Ninić za portal Velike priče je napisala autorski tekst „Zašto vodite rat protiv “negativnih” emocija?„
Dr Bubera Ninić je u tekstu objasnila šta su to emocije i obrazložila čemu nam služe.
Autorski tekst je objavljen ovde.
Image by Gino Crescoli from Pixabay
Na portalu Velike priče objavljen je autorski tekst dr Akesandre Bubere Ninić „A šta ćemo s usamljenošću posle praznika?“.
Dr Bubera Ninić piše o dijapazonu osećenja koja se manifestuju kod ljudi za vreme prazničnih dana, potrebi za pripadanjem i praznovanjem.
Autorski tekst je objavljen na portalu Velike priče ovde.
Dr Aleksandra Bubera Ninić je u intervjuu sa novinarom Markom Taškovićem razgovarala o uticaju trasgeneracijskih i potisnutih trauma na svakodnevni život pojedinca.
Ovde prenosimo integralni tekst i ceo razgovor, a uređen tekst je objavljen 5. novembra 2023. u šampanom izdanju Blic nedelje.
Kako se transgeneracijske traume manifestuju od mikro do makro nivoa, odnosno kako se
prenose u porodici do toga kako se prenose na kolektivnom, nacionalnom nivou?
Transgeneracijke traume, kao i one nastale u aktuelnoj generaciji se uvek manifestuju kao
dosfunkcionalnost u raznim aspektima života – ličnom, privatnom, profesionalnom, prijateljskom,
partnerskom, uživanjima i hobijima itd.
Traumatsko iskustvo nastaje onda kada nam se desinešto nezamislivo, nešt zašta nemamo alate,
kapacitet i strategiju da tako šta prevazižemo na način da posle toga ostanemo zdravi i
funkcionalni.
To dakle znači, da svaka disfunkcionalnost ima korena u nekoj manjoj ili većoj situacionoj ili
relacionoj traumi i zanemarivanju ili u njihovoj kombinaciji.
Situacione traume su one koje se javljaju posle jedne (ili serije) takvih situacija koje su
preplavljujuće emocionalno, a često fizički oštećuju telo, ali i psihu – na primer stradanje u
zemljotresu, saobraćajnoj nesreći, silovanje, oružana pljačka sa fizičkim povredama, fizičke teške
povrede nastale od višestruko nadmoćnijih napadača, otmica, logor itd.
Relacione traume su one koje se mnogo teže primete i vide – odnose se na nesposobnost roditelja
da deteu pruže odnos kakv mu je potreban za pravilan rast i razvoj, čak i kada su mu fizičke
potrebe zadovoljene ili zanemarivanje psiholoških, emocionalnih pa i fizičkih potreba.
Kolektivna trauma nastaje kada se neko traumatsko iskustvo događa celom kolektivu ili narodu.
I jedne i druge se prenose verbalno i neverbalno – dakle kroz priče narednim generacijama o
preživljenim traumama i kako ih je pojedinac ili kako ih je društvo doživelo i neverbalno, kroz
razne disfunkcionalnosti pojedinca, porodice ili društva, koje s eonda ne definušu kao
disfunkcionalnost, već se normalizuju, „ukalupljujući“ i u budućim generacijama ono što je
disfunkcionalno kao normu koje se treba držati.
Jednostavan primer iz jedne knjige je bio (Bern, Šta kažeš posle zdravo?) da je jednoj devojčici
majka uvek govorila da nikada ne stavlja kaput/kapu na krevet. Njoj to nikada nije bilo jasno, ali
se toga slepo držala. Jednom je upitala majku zašto ju je tako učila. A majka je odgovorila da su
se tako tokom rata prenosile odećne i druge vaši koje su bile prenosioci teških bolesti od kojih se
umiralo. Tako se prenose i svi ostali događaji, emocije i ponašanja koja su možda imala smisla
tokom odigravanja originalne traume, ali mi nastavljamo da ih ponavljamo i kada one nemaju više
nikakvog smisla i funkcije i nisu više funkcionalna ponašanja u sadašnjem trenutku.
Na kolektivnom nivou to može izgledati ovako: stanovnici jedne skandinavske zemlje su bili jako
siromašni zbog oskudnih prirodnih resursa – do otkrivanja izvora nafte posle čega su postali
zemlja sa visokim standardom, a njeni stanovnici su se i dalje generacijama ponašali kao da žive u
krajnjoj oskudici.
Pošto se traume uvek manifestuju kao neka disfunkcionalnost (jer su uverenja, osećanja, ponašanje i
strategije koje su bile korisne tokom same traume sada štetna i nefunkcionalna), po tome se lako i
prepoznaju, ako umemo da ih prepoznajemo i tražimo.
Dakle kada god imamo neki mentalni poremećaj ili loše funkcionisanje u njemu je uvek sakriveno
lično ili porodično/kolektivno sećanje na neku traumu/zanemarivanje, koje često nije eksplicitno i
metaforično je.
Posao terapeuta je da otkrije kakvu priču i u kojoj generaciji o nerazrešenoj traumi/zanemarivanju
krije sadašnja disfunkcionalnost ili poremećaj.
Kako je moguće naslediti traumu? Da li se nasleđuje putem DNK?
Tačniji je termin „prenošenje“ koji ste upotrebili u prethodnom pitanju, nego “nasleđivanje“. Traume
se mnogo lakše prenose iz generacije u generaciju nego što se nasleđuju. Tako da je važno da
pokrijemo obe teme; i nasleđivanje i prenošenje
Mada prema onome što do sada znamo iz jedne relativno novije grane nauke, epigenetike ni
nasleđivanje nečega đto se desilo i nije bilo zapisano u genomu, nije sasvim nemoguće.
Ali hajde da objasnimo šta ustvari može da se desi. Svako se rodi sa određenim setom DNK i RNK
koje su kodirane specifičnim rasporedom amino kiselina guanina, citidina, adenozina i timina koje
pored ostalih sastojaka čine nukleotide. Pomoću ovako kodiranih zapisa se nasleđuju razne dobre i
loše stvari. Epigenetika proučava šta se dešava kada na gene koji su kodirani u našoj DNA utiču razni
sredinski činioci. U ovo ubrajamo sve činioce: ishranu, zagađenje, socijalno blagostanje, društvenu
konstelaciju, porodične odnose i posebno ono kako se prema pojedincu ponašaju važni drugi i
posebno uticaji koji su dugotrajni i ponavljajući. Ovi uticaji menjaju gensku ekspresiju. Dakle ne
menjau samu sekvencu DNK, ali menjaju način na koji naše ćelije „shvataju“ ili „očitavaju“ uputstva
koja su zapisana u DNK. Neke od ovih promena olakšavaju „čitanje“ gena, a neke ih usporavaju ili
pak blokiraju, što može biti dobro ili loše u zavisnosti od toga da li gen daje uputstva za nešto dobro
ili nešto loše.
Većina epigenetskih modifikacija su važne za individuu, odnosno za to koji će se geni i kako ogledati
u zdravlju, raznim fiziološkim i biohemisjkim procesima u telu, ali neke od njih mogu da se naslede i
u narednim generacijama – dakle i u narednoj generaciji „izmenjeno uputstvo“ za očitavanje nekih
delova genoma može da se prenese i u narednu generaciju.
Ovo i dalje ne znači da su geni sasvim naša sudbina i da sve što se desi u jednoj generaciji se
nasleđuje u svakoj sledećoj, već znači da će se nešto od ovih izmena preneti u narednu generaciju,
naročito ako se pokažu kao evolutivno korisne, odn. da poboljšavaju šanse za opstanak i produženje
vrste, ali isto tako da možemo da utičemo modifikujući na bolje ekspresiju nekih gena i način na koji
se oni očitavaju ili tako što će oni biti manje eksprimirani tj. „vidljivi“ i dostupni za replikaciju.
Novija istraživanja jasno povezuju naše adekvatno/neadekvatno psihološko i emocionalno
funkcionisanje, kao i uticaj na njih sa funkcionisanjem neuroimunoendokrinološke sprege u
organizmu, ali i najnovijim istraživanjima na optimalnu količinu telomeraze, enzima koji utiče na
dužinu telomera – završnih delova hromozoma, koja onda utiče na bolje ili lošije funkcionisanje
organizma.
Dakle epigenetski uticaji na genom kao i povremeno njihovo prenošenje u sledeću generaciju jesu
naučno dokazane stvari, i trenutno živimo u dobu veoma uzbudljivih istraživanja i saznanja na ove
teme koje su dugo bile posmatrane, ali tehnološki razvoj nije još bio dostigao nivo da bi mogao da
dokaže ili porekne hipoteze o uticaju psihoemocionalnog funkcionisanja, koji je pod direktnim
uticajem međusobnog odnosa između pojedinca i njegove okoline, kao dva najvažnija faktora na naše
zdravlje kao i na prenošenje u sledeću generaciju.
Kako emocije koje nisu obrađene ili svesno ispoljene prelaze na sledeću generaciju?
Na ovo pitanje je najlakše odgovoriti – to što je nešto nesvesno, ne znači da ne postoji, to samo znači
da nam nije „pred očima“ i da ga nismo osvestili.
Možemo to da uporedimo sa nekim procesima kojoj su većini ljudi poznati u svetu današnje
tehnologije : to je kao kada se na primer povremeno na ekranu pametnog mobilnog telefona pojavi
poruka da neka ili više aplikacija rade u pozadini i troše kapacitete radne memorije.
Dakle, mi najčešće ništa i ne primećujemo drugačije u radu telefona, sem ukoliko povremeno ne
proverimo da li ima nekih aplikacija koje nisu „zatvorene“ i dalje rade iako nam ne trebaju i mi nismo
svesni da one rade.
Ukoliko ih se (takvih procesa) odvija puno u istom trenutku, postaćemo svesni da telefon „koči“, da
radi usporeno i da je rad ometan, pa ćemo nekada čak morati i da ga „resetujemo“ (ponovo startujemo
i isključimo sve nepotrebne procese i startujemo ponovo sa svim dostupnim kapacitetima radne
memorije).
Ukoliko neke emocije nisu svesno obrađene ili primećene, one će vrlo lako „preći“ u sledeću
generaciju. Kako?
Pa, na razne načine, a jedan od najvidljivijih je takozvano „modelovanje“. Deca vrlo pomno
posmatraju, upijaju, kopiraju i uče i iako možda ne umeju da objasne zašto je nešto tako u njihovoj
porodic, vrlo verno preuzimaju isti model ponašanja od roditelja i nastavljaju ga u sledeću generaciju.
Na primer postoje neke emocije koje se u pojedinim porodicama nikada „ne osećaju“ i ne ispoljavaju
– deca vrlo brzo i lako uoče kada prvi put ispolje tu emociju da to nije poželjno ponašanje, pogotovo
ako ne „nauče“ iz prve i potkrepljivanje nepovoljnim povratnim informacija od strane roditelja se
nastavi. Obično deca pokušaju nešto nekoliko puta i ako svaki put dobiju negativan odgovor, onda od
tog ponašanja odustaju, a isto tako i od tih emocija.
Negativan odgovor može biti grdnja, ali i ignorisanje, a između grdnje i ignorisanja, grdnja je
„pozitivniji“ odgovor, jer uključunje obraćanje pažnje i kakvu takvu razmenu.
Isto tako ono što se bude potkrepljivalo i pohvaljivalo, bude nailazilo na poželjan odgovor od strane
odraslih će se uvrstiti u repertoar emocija i ponašanja, učvršćivati preenositi kao poželjan model u
sledeću generaciju.
Odobravanje i neodobravanje često ne moraju biti verbalni i eksplicitni, nego ih „očitavamo“ iz
neverbalne komunikacije – mimike, tona glasa, pokreta, stava tela, mirisa i drugih fizioloških
događanja – crvenilo, preznojavanje,drhtanje ruku itd.
Još se Frojd bavio temom izbora životnih partnera i obrađujući koncepte Edipovog i Elektrinog
kompleksa naveo da se njihovim razrešenjem dcea odlučuju da se identifikuju sa roditeljem istog
pola, tj. Da mu postanu slični a da odabiraju supružnika koji će ličiti na roditelja suprotnog pola.
Razni teoretičari su pisali o tome, a posebno se time bave teoretičari sistemske porodične terapije, ali i
psihoanalitičari transakcioni analitičari ali i teoretičari i praktičari svih ostalih psihoterapijskih škola i
pravaca.
Ono što se dobilo viševekovnim opserviranjem (kada se kumulativno saberu sve godine svih
opservacija svih psihoterapijskih škola, dobija s eviše vekova ovakvih posmatranja) jeste da ono kako
se prema nama od najranijeg detinjstva odnose naši roditelji, prvenstveno majka, a kasnije i ostali
važni drugi utiče na formiranje ličnosti i na to kakve će ona osobine kod potencijalnih partnera tražiti
svesno, a kakve nesvesno.
Tako je na primer čest slučaj da deca zavisnika biraju za partnere ili zavisnike ili sami postaju
zavisnici, ili oba, a da mnogo manje šanse imaju da imaju zdrave životne i partnerske izbore.Ovaj, opštepoznat primer je jednostavna ilustracija kako funkcioniše transgeneracijski prenos
disfunkcionalnih obrazaca, koji ne uključeuje samo emocije, već i kognitivne sklopove uverenja,
ponašanje, često i sličnu mimiku, posturu, način govora itd.
Nauka je napredovala objašnjavajući i ovaj fenomen postojanjem takozvanih „miror“(ogledalskih)
neurona koji nam omogućavaju da reflektujemo svojim izrazom i ponašanjem ono što smo videli kod
drugih.
Polivagalna teorija objašnjava kako u zavisnosti koji sistem za borbu sa stresom koristimo –
simpatički ili dva dela parasimpatičkog nervnog sistema i to je nešto što utiče na naše kasnije
funkcionisanje i na to kako ćemo se onda odnositi prema svojoj deci – ako na primer neko koristi
„odgovor zamrzavanja“ kao predominatni mod svog funkcionisanja, neće moći da uspostavi dobar
kontakt sa sobom, partnerom i svojom decom. Nemogućnost uspostavljanja kontakta duboko utiče na
funkcionisanje deteta i ošećuje ga na psiho-emocionaln-fzilološkom nivou, jer detetov organizam
„uči“ direktno fiziološko funkcionisanje od odraslih, pogotovo u prvih 6 meseci.
I tako dalje, mislim da bismo mogli da napišemo nekoliko knjiga na temu na koje sve načine možemo
da objasnimo prenošenje transgeneracijskih trauma, čak i ako one nikada nisu izgovorene.
Uzgred budi rečeno, mnoštvo knjiga je srećom i napisano na tu temu.
Koje vrste terapije pomažu kod takvih trauma?
Kod transgeneracijskih trauma mogu se koristiti svi do sada poznati pristupi, medicinski i
psihoterapijski.
Najnoviji trend u gotovo svim psihoterapijskim školama je relacioni i integrativni pristup. Što je i
logično u skladu sa ranije iznetim.
Relacioni pristup naglašava da su ljudi bića relacija, da nastajemo iz relacije, u njoj se rađamo i u
njima živimo većinu života. Relacija može biti podržavajuža, zaštitna, negujuća, sa dobrim
međusobnim granicama i granicama sistema prema spolja, a može da bude i sasvim obrnuto.
Transgeneracijske traume se takođe dešavaju u relacijama.
Stoga je logičan i relacioni pristup u njihovom lečenju, jer tako možemo da repariramo ranija
oštećenja nastala u ranijim relacijama.
Integrativni pristup podrazumeva da se ne bavimo samo kognicijom, ponašanjem, emocijama, telom,
socijalnim sistemima, nego svim ovim aspektima, jer su svi oni podjednako važni za zdravo i pravilno
funkcionisanje pojedinca, porodice i zajednice.
Ovo u praksi znači da istražimo da li se pojedinac tačno seća šta se događalo, kako je shvatio ono što
se događalo, kakav uticaj na njegove emocije, ponašanje i telesno zdravlje i funkcionisanje je u okviru
njegovog porodičnog sistema (primarne porodice) je ovo imalo. Da shvatimo šta su bili funkcionalni a
šta disfunkciopnalni uticaji. Čega je bilo previše i na koji način, a šta je nedostajalo. Da li su
adekvatno bili povezani stvarnost, mišljenje, zaključci, osećanja i ponašanja ili je došlo do konfuzije u
bilo kom od ovih aspekata. Krajni cilje je da dođe do dekonfuzije u što je više aspekata to moguće da
osoba donese adekvatne zaključke i na osnovu njih nove odluke kojima će promeniti svoje
funkcionisanje.
Na primer, može se desiti da dete zaključi da je jedan od roditelja napustio porodicu jer je dete bilo
„nepodnošljivo“, ili se neko u porodici razboleo jere se dete na njega naljutilo, zbog toga osećati
krivicu, pokušavajući kasnije u svom životi i odnosima da se iskupljuje za nešto što se nikada nije ni dogodilo. Ili da zaključi da nigde ne prirpada, jer se porodica stalno selila i imati problem sa
pripadanjem u svim svojim odnosima. Ili zaključiti da se roditelji užasno muče da zarade novac, pa
zaključiti da je neophodno da pronađe mnogo lakši način, bez obzira po koju cenu itd.
Mogućnosti donošenja pogrešnih zaključaka su beskonačne i veoma su individualno različite, te kod
svake osobe moramo tragati za uzrocima i što boljem upoznavanju svih faktora koji su doprineli da
problem nastane, postaviti ih u hijerarhijski i bezbedonosni sled i razrešavati jedan po jedan problem.
Hijerarhijski zato što bez razrešenja jednog problema, nekada drugi, ili čitav niz njih ne mogu biti
razrešeni i bezbedonosni, zato što neke probleme moramo ostaviti za kasnije, jer nije bezbedno da
osoba uđe u razrešavanje nekog problema dok nema razvijene kapacitete za suočavanje sa njima i
njihovo prevazilaženje i zamenu funkcionalnijim kognitivno emocionalno bihejvioralno fiziološkim
strategijama.
Da li svi vučemo kolektivne traume predaka?
„Vučemo“ samo one koje naši preci nisu razrešili i time završili njihov „rad u pozadini“.
Nekada se nađemo u situaciji da moramo da pomognemo pacijentu da shvati i na simboličan (a ne
faktički) način razreši traume svojih predaka, da bi prestao uticaj ovih trauma, pounutrenih zajedno sa
svim ostalim što reprezentuje određenu osobu u našoj psihi na osobu i da bi prestalo njihovo
„prenošenje“ na sledeću generaciju.
Ne možemo ozmeniti proškost, ne možemo izmeniti funkcionisanje ljudi iz naše prošlosti, pa ni
sadašnjosti, ali možemo da izmenimo naš doživlja i razrešimo konfuziju nastalu zbog odnosa tih ljudi
prema nama. I to je osnova na kojoj sve psihoterapije funkcionišu i zašto je promena moguća.
To praktično znači na primer, ukoliko sam imala roditelja koji me je surovo fizički kažnjavao u
pijanom stanju, jer je njemu njegov roditelj činio isto ili još gore, a u prethodnoj generaciji se
deešavalo nešo slično, ja mogu shvatiti da greška nije do mene, da treba da prestanem da verujem da
ću odobrovoljiti i promeniti na bolje ljude u svom životu misleći da to mogu tako što im udovoljavam
i radim i njihov deo posla. Da sa suočim uz pomoć psihoterapeuta sa „likovima i delima“ iz svoje
prošlosti (uz pomoć raznih tehnika) i da osobama „vratim“ odgovornost za štetu koju su mi naneli, da
dobijem podršku i zaštitu kakvu nisam imala u svom ponašanju od terapeuta tokom terapijskog
procesa i odlučim i krenem da sprovodim i u tome postajem sve bolja – nove odluke da jasno i čvrsto
postavljam granice i standarde zahteva prema drugim ljudima, da „ne dam na sebe“ i da ne
procenjujem sebe prema onome šta kažu drugi nego prema svojim kriterijumima itd.
Kako se leče trangeneracisjke kolektivne traume ?
Tako što prvo kolektivno, kao druptvo osvestimo-steknemom uvid (prestanemo da minimaliziramo, negiramo i normalizujemo) šta se zapravo desilo, shvatimo pravilno uzroke i posledice, kao i pta je čija odgovornost. Zadovoljavanje pravde kao početak obično je korisno kao faza kolektivnog, pravilno usmerenog besa i komoenzacije straha i užasa. Ali onda kolektivno treba da se odžaluje gubitak, da se razvežemo od svega što smo izgubili, ne i da zaboravimo a zatim tek da se preusmerimo na neke nove poduhvate i kolektivne ciljeve. Faza žalovanja posle II svestskog rata je poprilično “preskočena” kolektivno i odmah se prešlo na ro da se gubicu što pre nadomeste velikim projektima naprecima izgradnjom, ali ova preskočena faza još uvek naplaćuje svoj danak u vidu nenaučene lekcije o tragediji kolektivnih gubitaka i užasa. Da nije tako, oni se ne bi ponovavljali.
Ali kao što sam nedavno rekla za jedan drugi medij: nasilje i zanemarivanje rezultiraju traumom a trauma nasiljem i zanemarivanjem čime se stvara začarani krug koji se može prekinuti samo prolaskom kroz sve faze žalovanja, naučenih čelcija i tek posle fazom rekonstrukcije.
Novinarka Julijana Vincan je razgovarala sa dr Aleksandrom Buberom na temu samopozdanja i liderstva za majsko izdanje časopisa Biznis. Intervju objavljujemo u celosti.
Sam koren reči nas upućuje na njeno značenje – pouzdati se sam (u sebe), znači da smo sigurni da možemo da se pouzdamo u sebe u smislu izlaženja na kraj sa zadacima i problemima koje život stavlja pred nas, bilo da se radi o poslovnom, privatnom ili nekom drugom segmentu života.
Najtačniji odgovor na ovo pitanje je da samopouzdanje jeste odlučujući faktor za poslovni uspeh.
U XXI veku se sve češće srećemo sa Dunning–Kruger efektom pod kojim podrazumevamo da osobe sa niskim sposobnostima, veštinama ili iskustvom u odnosu na određene tipove zadataka imaju tendenciju da precenjuju svoje sposobnosti ili znanje (izvor: Wikipedia) i da očekuju za uzvrat da budu u skladu sa svojom pogrešnom procenom nagrađeni i materijalno i u vidu poštovanja, čestitiki i slično.
Međutim, postoje veoma uspešni ljudi koji sumnjaju u sebe i svoje sposobnosti i uspehe postižu zato što se stalno boje neuspeha i ne veruju u sebe i svoje sposobnosti i trude se iz petnih žila, radeći naporno i mnogo više nego što je potrebno, jer ne mogu tačno da procene koliko zapravo treba da rade da bi postigli određene uspehe.
Takvi ljudi se često iznenade kada postignu uspeh mnogo iznad svojih očekivanja i kada im ljudi čestitaju na uspesima, često se osećaju kao da se lažno predstavljaju da su uspešni, jer u stvari veruju da su neuspešni i nemaju samopouzdanja. Ovo je osnov takozvanog “Imposter sindroma”. Ovi ljudi izgaraju prekomerno i ne umeju da uživaju u svom uspehu, stalno su u grču i brigama.
Obrnuti Dunning-Kruger efekat, pak, označava osobe koje podcenjuju svoje veštine, znanje i sposobnosti, što je slično Imposter sindromu – jedino što “Imposter sindrom” ima šire značenje, jer obuhvata celokupnu ličnost, a ne samo određena znanja, veštine i sposobnosti koje se odnose na određeni specifičan zadatak.
Ljudi koji imaju adekvatno samopouzdanje, tačno procenjuju svoje sposobnosti, veštine, količinu rada, uspehe i greške i u stanju su da uživaju u postignutim rezultatima.
Situacija je sasvim slična u karijeri i u privatnom životu – ako imate samopouzdanje zasnovano na objektivnoj proceni svojih veština, sposobnosti, zasluga i grešaka, ta realna procena će Vam pomoći da odlučite koje projekte ćete počinjati, u koje investirati, a iz kojih se dezinvestirati i tako najbolje rasporediti svoje resurse i dobiti najoptimalniji rezulttat.
Slično je i sa odnosom prema sebi i sa drugim ljudima – ako dobro poznajemo i procenjujemo sebe i druge, znamo kakve su nam želje i mogućnosti, a šta nikako ne želimo i na šta ne pristajemo i u stanju smo da to prepoznamo i sprovedemo u delo, onda ćemo i u privatnom (i socijalnom) okruženju imati najoptimalnije rezultate.
Na samopouzdanje utiče mnoštvo faktora.
Već od trenutka kada smo rođeni jako se razlikujemo po tome u kakvoj porodici smo rođeni, da li smo bili željena i planirana deca, kakve resurse je imala naša porodica (ne samo materijalne već podjednako važne, a ponekada i važnije emotivne i relacione resurse; zatim obrazovne i sve druge resurse).
Dakle bitno je kakav smo imali start, a zatim, kakvo smo imali odrastanje i obrazovanje.
Da li su roditelji i najuža okolina bili prihvatajući, odbacujući, razmažujući, zlostavljajući, zanemarujući itd.
Da li su umeli da naprave dobru meru između ljubavi, zahteva, konsekvenci, obrazovanja, nege vaspitanja itd.
Kakva su nam iskustva bila tokom predškolskog, školskog i akademskog doba, da li smo na putu odrastanja imali neka traumatična iskustva itd.
Ukratko, svi faktori koji utiču na to kakva ćemo ličnost postati, utiči i na to da li ćemo i koliko biti samopouzdani i da liće to samopouzdanje biti adekvatno i zasnovano na objektivnim činjenicama.
Uravnoteženo odrastanje, vaspitanje i obrazovanje u najvećem broju slučajeva ima dobre efekte na samopouzdanje, mada i tu postoje izuzeci od prosečnih vrednost – u malom procentu slučajeva i pored dobrog odgoja osoba može imati nedostatak samopouzdanja; ili pored veoma lošeg odgoja i uslova izrasti u adekvatno vaspitanu, obrazovanu i samopouzadnu osobu.
Više o ovome možete pročitati na primer u “Natprosečni”(Outliers) i “David i Golijat” Malkoma Gledvela, kao i u “Projekat: Dug i zdrav život” dr Hauarda S. Fridmana i dr Lesli R. Martin
Samopouzdanje u objektivnom smislu se popravlja tako što savladavamo nova znanja, veštine i ostvarujemo ciljeve.
Međutim, videli smo da objektivni pokazatelji nekada nisu dovoljni, pa je za dugoročno popravljanje samopouzdanja u psihološkom i emotivnom smislu često potrebno primeniti korektivne faktore.
Najpouzdaniji je psihoterapija, jer se psihoterapijskim procesom postižu duboke i trajne promene, do kojih dolazimo tako što prvo eksplorišemo, definišemo i kontekstualizujemo problem, a onda u dogovoru sa klijentom postavimo ciljeve, napravimo plan tretmana i sprovodimo ga lečeći problem u korenu – delujući na njegov uzrok (ili uzroke) kao i njegove posledice.
To u praksi znači da ne možemo promeniti prošlost i istoriju pojedinca, ali možemo promeniti pogrešne zaključke koje je u procesu odrastanja doneo o sebi, drugima i svetu, i na osnovu njih formirao svoje stavove i nesvesne odluke po kojima dalje živi život. A budući da su zaključci pogrešni, njegovi doživljaji i na osnovu njih odluke donete u specifičnim okolnostima odrastanja disfunkcionalne za odraslu dob, možemo pomoći klijentu da ih zameni objektivno tačnim i funkcionalnim.
Danas su pored ovog najpouzdanijeg sredstva za korektivna iskustva i odnose, na raspolaganju i koučing i razni treninzi koji se nude na temu asertivnosti, emocionalnog opismenjavanja, socijalnih veština itd., koji mogu doprineti poboljšanjima i boljem funkcionisanju – uz napomenu, da se često ne bave uzrocima, već posledicama, što može veoma pomoći kada su uzroci bili manje disfunkcionalni.
Često osoba može i sama sebi pomoći birajući da čita knjige za samopomoć, uvodeći u svoj život zdrave navike, kao i birajući u poslu i privatnom životu da bude okružena osobama koje na funkcionalan i emocionalno zdrav način ulaze u relacije i jasno i otvoreno komuniciraju.
Ipak, često, da bismo odabrali takve osobe, prethodno nam je potrebna pomoć da ih prepoznamo, ukoliko ih nismo imali u svom okruženju tokom odrastanja.
Izvor: Razgovor je objavljen u časopsiu Biznis, štampano izdanje, maj 2023.
Image by Gerd Altmann from Pixabay
Ćerka Brusa Vilisa Talula i njeno dirljivo pismo o odnosu s ocem, za kojeg je mislila da je nedostupan (a on je samo bio bolestan, kako kaže kasnije) je povod pisanja ovog članka, kao i to kako je to teško podnosila.
Novinarka Zorica Marković je ovim povodom razgovarala sa dr Aleksandrom Buberom Ninić i ovde prenosimo razgovor u celosti koji je objavljen i na portalu Velike priče u članku “Nisu sve ćerke tatine” i koji možete pročitati ovde.
“Često se pominje da su devojčice više vezane za oca nego za majku. Ne znam tačno odakle potiče ova izjava koja se stalno ponavlja. U najmanju ruku generalno nije tačna”, kaže dr Aleksandra Bubera Ninić, specijalista psihijatrije i psihoterapeut. “U svakom slučaju se ne može primeniti na sve, pa čak ni na većinu devojčica, već je tačno da su neke devojčice više vezane za majku a neke za oca. Na ovo utiče toliko raznih činilaca da bi se samo o tome mogla napisati cela jedna knjiga”, konstatuje naša sagovornica i dodaje da je tu knjigu Viktorija Sekunda i napisala, i zove se „Žene i njihovi očevi”. “Samo kada pročitate tu jednu knjigu, a ima ih mnogo o odnosima roditelja i dece, videćete da se odnosi razlikuju od slučaja do slučaja, od konteksta do konteksta, od kulture do kulture, od porodične i lične dinamike itd. Šta to u praksi znači? Znači da je svaki odnos oca i ćerke vrlo jedinstven i specifičan”, objašnjava doktorka Bubera.
Ako treba nešto da se istakne kao najznačajnije u odnosu ćerke i oca, onda je to da devojčica kako raste, nesvesno će imati model oca i roditeljskog para kao osnovu za ono što ona zna, doživljava i oseća o uzajamnom odnosu muškarca i žene – pa bilo da je on bio zdrav i funkcionalan ili loš i disfunkcionalan, nesvesno će za nju to biti norma, kaže dr Aleksandra Bubera Ninić.
“Još je Frojd skrenuo pažnju na to da ćerke kada odrastu nesvesno biraju muškarce koji podsećaju na njihove očeve, a sinovi žene koje liče na njihove majke. Naravno, kasnijim razvojem psiholoških i psihoterapijskih disciplina, došlo se do toga da je zapravo tačnije da buduće partnere često obostrano biramo nesvesno po sličnosti. Sličnosti po čemu?
“Ono što kod drugih ljudi vrlo brzo (u toku nekoliko sekundi ili prvih minuta upoznavanja), neverbalno i često bez jasne svesti o tome, prepoznajemo osobe koje imaju slične emotivne, porodične i intrapsihičke obrasce koji su nama poznati iz naše primarne porodice.”
Ovo je često osnov za započinjanje nesvesne psihološke Igre, gde u Igru ulazimo tako što želimo da postignemo jedno, a rezultat bude sasvim suprotan: „Izabraću partnera koji će biti sve samo ne ono što sam video/la u svojoj porodici”, a kao rezultat dobijemo: “Isti si kao moj tata/ista si kao moja mama” (Ili sve žene/svi muškarci su isti), nastavlja psihijatrica Bubera.
“I za tu osobu to i jeste istina, jer je stalno okružena sličnim muškarcima i ženama koje je odavno upoznala u svojoj primarnoj porodici. Razni teoretičari i praktičari ovu pojavu nazivaju raznim imenima, ali je suština ista – da nesvesno biramo partnere u kojima prepoznajemo da možemo imati sličnu dinamiku na koju smo navikli u svojoj primarnoj porodici, čak i kada to ne želimo – a ako smo iz disfunkcionalne porodice i svesni smo toga, onda želimo baš suprotno u svom životu.”
Međutim, često, iako površinski izgleda da je neka osoba baš „prava” za ono što želimo, zapravo se ispostavi da ona jeste „prava” – ali za to da nesvesno re-kreiramo ono što se u našoj porodici dešavalo, bez obzira na to da li je bilo dobro ili loše.
“Tek ako tako posmatramo, onda možemo videti stvaran značaj očeve figure u životu devojčice, bez obzira na to da li je on bio prisutan ili odsutan i bez obzira na to da li je i kako kao otac i suprug funkcionisao”, zaključuje ova psihijatrica.
Zato, kada je otac odsutan u odrastanju, bilo da je reč o devojčici ili dečaku, to je veoma nepovoljna okolnost, kaže nam doktorka Bubera. Deca će često, zbog vrlo specifičnog, nerazvijenog procesa mišljenja, nedostatka informacija i svoje objektivne zavisnosti od roditelja donositi zaključke koji su iracionalni i pogrešni (na primer, ako pitate malo dete, ono će vam odgovarati brkajući uzroke i posledice, antropocentrično i konkretno, magijski itd. Recimo, ako pitate malo dete zašto pada noć, ono će često odgovoriti: “Da bismo mogli da spavamo” itd.).
“Često deca kada vide da je porodična situacija drugačija kod njih nego u porodicama vršnjaka, a podržana i tretmanom od strane vršnjačke grupe, zaključe da je njihova neadekvatnost razlog zašto oni ’nemaju’ oca, a drugi vršnjaci ga imaju. Ti zaključci mogu biti veoma grandiozni i nerealni, a nekada se oslanjaju na neke informacije koje su zaista posredno ili neposredno čuli u svojim porodicama.”
Ovo zapravo, nastavlja naša sagovornica, možemo primetiti i u izjavama ćerke Brusa Vilisa, koja je, kako i sama u svojim izjavama kaže, iako više nije bila malo dete, već adolescent, opet zaključila da ona nije dovoljno – šta god – da bi je otac voleo, a tek kasnije, kada se ispostavilo da on boluje od demencije – shvatila da to nije bilo ni do nje, ni do njega, već do njegove bolesti.
“Zamislite sad tek kako to može izgledati u glavi sasvim malog deteta.”
Paradoksalno, ova dečja grandioznost daje deci nekakav osećaj kontrole nad situacijom i ideju da ona nešto mogu da urade po pitanju odsustva svoga oca, nastavlja doktorka Bubera. “Ono što mi u praksi kasnije često primećujemo, da žene čiji je otac bio odsutan, fizički, bilo zbog smrti, zatočeništva, posla u inostranstvu itd., ili je bio fizički prisutan ali emotivno i psihološki neuključen u odgoj devojčice, kasnije imaju probleme u partnerskim odnosima.” Slično će biti i s devojčicama čiji su očevi bili prisutni, a imali su disfunkcionalne odnose sa njihovim majkama, i/ili sa svojom decom. Isti princip važi i kod disfunkcionalnog odnosa s majkom.
Tako će jedan deo dece „prekopirati” patologiju disfunkcionalne porodice, drugi deo dece će prekopirati patologiju ali „u ogledalu” (na primer: ako su ih roditelji razmazili – od svojih partnera i dece će očekivati upravo suprotno, tj. da budu zreli, odgovorni itd.), a neki deo dece će i pored svega ovoga izrasti u funkcionalne odrasle ljude i često funkcionalnije od onih u svojoj primarnoj porodici, konstatuje dr Aleksandra Bubera Ninić.
Doktorka Bubera kaže da u pojedinim slučajevima ponovno uspostavljanje odnosa sa ocem koji je bio odsutan, nije uvek dobro rešenje za mentalno zdravlje i emocionalno stanje žene. Čak, za mentalno zdravlje i dobro funkcionisanje nije neophodan uslov da deca po svaku cenu oproste roditelju da bi mogla da budu i emocionalno dobro. “Nekada ljudi drugim ljudima čine neoprostive stvari, a to nekada podrazumeva i rođenu decu, i oproštaj nekada podržava patologiju, umesto da bude isceljujuć. U drugim slučajevima je u redu oprostiti, ali ne i zaboraviti.
“A u svakom slučaju, jedini način da se odnosi zaista poprave, pod uslovom da obe strane to žele (a kao što smo napomenuli, to ne mora biti uslov za dobro funkcionisanje), jeste da onaj ko je načinio štetu, ukoliko je to bilo u okviru njegovih/njenih moći, preuzme odgovornost, prizna štetu, nađe način da je popravi i promeni ponašanje na način koji će garantovati da neće praviti dalju štetu, a ako postoji odgovornost i sa druge strane, isto važi i za nju. Tek u tom slučaju odnosi mogu postati zdravi i konstruktivni.”
Ako pak ne postoji volja da se odnos popravi ili uspostavi, žena može sama prevazići ovu okolnost svoga života i ne mora biti njen „rob”, ističe naša sagovornica. “Svakako da se ovo može prevazići i bez toga da se uspostavi ili popravi odnos sa ocem. Nekada to žena može uraditi sama, nekada joj je potrebna pomoć porodice, prijatelja, pa i partnera (ukoliko je uspela za sebe da izabere funkcionalnog i emocionalno zdravog partnera). Nekada je potrebna pomoć savetnika, psihoterapeuta ili lekara. Ponekada je potrebno i medikamentozno lečenje. Ova pomoć u nekim slučajevima traje kratko, nekoliko susreta, a nekada je potrebna i dugotrajna i kontinuirana podrška, što je opet individualna stvar i zavisi prvenstveno od ’ukrštanja’ dva faktora osobe i štete.
“U većini slučajeva ipak, ako se radi o ranoj/intenzivnoj/dugotrajnoj/teškoj traumatizaciji (ili kombinaciji nečega od ovoga, ili čak i svih uslova), potreban je dugotrajan, kontinuiran i intenzivan tretman.”
Izvor: Razgovor objavljen na portalu Velike priče
Image by Clker-Free-Vector-Images from Pixabay
Dr Aleksandra Bubera Ninić za Danas je govorila o posetama muzejima, pozorištima, bioskopima… kao vidu terapije za osobe koje se suočavaju sa depresijom. Prenosimo deo razgovora koji je novinarka obavila s dr Buberom Ninić, a ceo tekst sa ostalim sagovornicmam koji je objavljen 2. marta 2023. na portalu Danasm možete pročitati ovde.
Dr Aleksandra Bubera Ninić, specijalista psihijatrije dala je kompaktan odgovor na ovu temu, i između ostalog istakla da je u pitanju odlična ideja koja se uklapa u svetske trendove prevencije i lečenja mentalnih poremećaja, i da je treba podržati.
– Ideja da se osobama koji se bore sa nekim mentalnim poremećajem pored ostalih vidova terapije, o trošku države omoguće i posete muzejima, galerijama (a što da ne i pozorištima, bioskopima, koncertima) je odlična i uklapa se u svetske trendove prevencije i lečenja mentalnih poremećaja i treba je podržati – smatra Ninić.
Dok je radila u Dnevnoj bolnici za lečenje mentalnih poremećaja u Somboru, jedan deo terapijskog programa se sastojao u organizovanim posetama pacijenata uz pratnju nekoga od osoblja (lekar, medicisnka sestra, psiholog, socijalni radnik i slično) pozorištu i galerijama. Prema njenim rečima, ove institucije rado su se odazivale na njihove molbe i saradnja je tekla odlično.
– Budući da se sada insistira da svi metodi lečenja budu „evidence based“, logično je da su kolege iz Brisela lansirale pilot projekat koji je odmah bio praćen i istraživanjem, za koje sam uverena da će potvrditi pozitivne efekte poseta institucijama kulture na mentalno zdravlje.
Upoznata sam i sa tim da se i naši stručnjaci koji su dali izjave za medije o ovoj ideji slažu sa ovom konstatacijom. Ipak, dodala bih još nekoliko važnih stvari – bitno je da se ovakve posete odobravaju „u društvu“ to jest da osoba koja pati od mentalnog poremećaja može, ukoliko želi, otići u posetu instituciji sa članovima porodice ili prijateljima – onima koji su osobi važna mreža podrške – kaže Ninić.
Naravno, dodaje ona, u pojedinim slučajevima terapijski cilj bi bio i da se osoba osposobi da ode sama (na primer kod lečenja paničnog poremećaja i agorafobije koji su veoma česti), ali, kako kaže, u većini slučajeva odlazak u društvu bi pomogao u resocijalizaciji osobe koja se bori sa mentalnim poremećajem.
Ninić naglašava da bi najvažnija stvar bila pre svega, da se u zemlji Srbiji konačno reguliše delatnost psihoterapije i to ne samo kao delatnost koju mogu obavljati samo psiholozi, već i ostali profesionalci koji se bave mentalnim zdravljem (psihijatri, specijalni pedagozi, socijalni radnici itd.) i koji imaju završenu dugogodišnju obuku i rade pre dobijanja diplome nekoliko godina pod supervizijom svojih mentora.
– Kao i ostali psihoterapeuti drugih profesija sa završenim osnovnim najmanje četvorogodišnjim studijama i završenom odgovarajućom obukom i radom pod supervizijom i završenom psihoterapijskom propedeutikom na nekom od univerziteta u trajanju od godinu i po do dve godine gde bi polagali sve ono što na svojim osnovnim studijama nisu učili, a potrebno je da znaju ukoliko se bave psihoterapijom i gde bi imali praksu u institucijama koje se bave lečenjem mentalnih poremećaja – ističe Ninić i dodaje da je tako regulisana profesija i delatnost psihoterapije na primer u susednoj Hrvatskoj, što je veoma dobro.
– Pitate se možda kakve veze ovo ima sa posetom muzejima i ostalim institucijama kulture? Veza je neophodna i logična. Ukoliko osoba sa mentalnim poremećajem nije u stanju da ustane iz kreveta, obuče se, obavi osnovnu ličnu higijenu, jede, izađe iz kuće, teško da je možete „poslati na recept u muzej“. Neophodno je tu osobu prvo dovesti u stanje da može i želi da ode u muzej. A tu je neophodno u najmanju ruku psihoterapijsko lečenje, a nekada i lečenje lekovima i hospitalizacija. Zato je neophodno raditi i na tome da pacijenti budu u situaciji da im se propiše i „psihoterapija na recept“, kao što se propisuju i lekovi, a onda kada već postignemo poboljšanje ili delimičnu remisiju, možemo propisati i „posetu instituciji kulture na recept“- zaključuje Aleksandra Bubera Ninić.
Izvor: portal Danas
Psiholog Marica Živkovič, stručna saradnica u ordinaciji Bubera u “Blic žena studiju” odgovara na pitanje da li je moguće izlečiti se čitanjem molitve i da li psihoterapija ima istu moć kao i vera.
Ceo razgovor možete pročitati na portalu ŽenaBlic.rs
Dr Bubera Ninić je sa novinarkom Julijanom Vincan za portal Biznis.rs razgovarala o temi zavisnosti o trgovanju kriptvalutama. Članak je objavljen na portalu i možete ga pogledati ovde, a na našem sajtu prenosimo razgovor u celosti.
Šta bi to bila kripto zavisnost i da li ste se susretali sa njom do sada? Postoji li i neki podatak za Srbiju/region/Evropu možda?
Do sada sam imala nekoliko slučajeva osoba koje trguju kriptovalutama na granici onoga što spada u opšte kriterijume za sve procesne zavisnosti.
Procesne zavisnosti su zavisnosti od određenih ponašanja odnosno procesa.
Opšti kriterijumi za procesne zavisnosti su isti kao i za sve ostale vrste zavisnost, pa i od supstanci – gubitak kontrole nad ponašanjem, pojava apstinencijalnih simptoma u slučaju kada je onemogućeno da osoba uzme supstancu ili obavlja proces od koga je zavisna, kao i povećanje tolerancije – u slučaju supstanci to znači povećanje doze supstance i smanjenje vremenskog razmaka između doza, a u slučaju procesa/ponašanja povećanje količine vremena koje se troši za određeno ponašanje, intenziviranje ponašanja kao i preduzimanje sve rizičnijih oblika ponašanja.
Moguće je da postoje već neki podaci za Evropu, ali mi nisu poznati. Za Srbiju koliko mi je poznato, za sada ne postoje podaci, tim pre, što procesne zavisnosti nisu ušle u zvaničnu klasifikaciju bolesti i poremećaja, sem zavisnost od video i internet igrica. Ono što nije ušlo u zvaničnu klasifikaciju se najčešće ni ne prati po zvaničnim statistikama, te zbog toga najverovatnije još neko vreme nećemo imati takve podatke.
Da li je to nešto što bi moglo da uzme maha kod nas?
Budući da je trgovanje kriptovalutama globalni fenomen, a da i kod nas postoje i kompjuteri i internet i trgovina, ne vidim razloga da i ovaj fenomen ne uzme maha i kod nas i da prati svetske trendove, kao što je bilo i u slučaju svih zavisnosti od supstanci, a kasnije i svih poznatih procesnih zavisnosti. I bez obzira što procesne zavisnosti u najvećem broju slučajeva nisu ušle u zvaničnu klasifikaciju bolesti i poremećaja, a neke su ušle u okviru nekih drugih kategorija (na primer kockanje je klasifikovano kao poremećaj impulsa, a ne kao zavisnost), sigurna sam da će taj problem biti prisutan u psihijatrijskim i psihoterapijskim kontekstima približno kao i svugde u svetu, jer je takvo iskustvo bilo i sa svim ostalim sličnim problemima.
Kako se prepoznaje i rešava?
Prepoznaje se kao i bilo koja druga zavisnost – osoba počinje sve više vremena da provodi u praćenju grafikona, tržišta, kao i trgovini kriptovalutama, postaje opsednuta ovim – stalno misli, govori i bavi se time, precenjuje značaj situacije, te u slučaju dobitka postiže stanje slično onome koje zavisnici od narkotika imaju kada uzmu supstancu. A kada gube prilikom trgovine u početku minimiziraju značaj gubitka, a kasnije kada stvari izmaknu kontroli i potrošili su nekritično sredstva, ponašaju se kao da je kraj sveta, bivaju devastirani i često se tek tada suočavaju sa posledicama prethodnog gubitka kontrole koji je doveo tada već i do značajnih materijalnih gubitaka. Kada osoba nije u situaciji da prati tržište, da kupuje i prodaje, postaje nervozna, napeta, često se istresa na svoju okolinu. Vremenom može postati anksiozna, imati nesanicu, postati veoma impulsivna i nekritična, nefunkcionalna na poslu, u poridici i sa prijateljima, zanemariti sve druge aktivnosti – što sve može dovesti do ozbiljnog poremećaja raspoloženja i prave depresije pa i osećanja očaja kada osoba više ne vidi izlaz, a takve situacije onda mogu da se završe i pokušajem ili izvršenjem suicida.
Nedavno sam pročitala ocenu jednog ekonomiste da je trgovina kriptovalutama zapravo najsličnija kockanju, a ja bih se toj oceni kao psihijatar sasvim pridružila, jer i klinička slika zavisnika od trgovine kriptovalutama najviše i liči na kliničku sliku koju vidimo kod patološkog kockanja.
Rešavanje je isto kao kod bilo koje druge vrste zavisnosti, a najsličnije rešavanju problema patološkog kockanja, gde osoba često mora uzimati i lekove koji će regulisati raspoloženje, spavanje, impulsivnost, neophopdna je često kombinacija individualne i grupne psihoterapije, kao i uključivanje porodice u sam terapijski proces od početka.
Koliko je opasna?
Svaka zavisnost može imati veoma loše posledice po pojedinca i porodicu. Najgore posledice su gubitak psihičkog i fizičkog zdravlja i života zavisnika, kao i to što kada već dođu u ovako tešku situaciju, porodica često biva dovedena u veoma tešku materijalnu emocionalnu i psihološku situaciju, jer zavisnik nekritično raspolaže svim porodičnim finansijskim i drugim resursima, često se i zadužuje uzima kredita a kasnije pozajmljuje i od zelenaša, tako da pored zavisnika, nekada cela porodica bude dovedena do “prosjačkog štapa” ostaje bez sredstava za život, pa i stambenog prostora i suočena sa zakonskim i svim drugim posledicama u koje biva uvučena zbog ponašanja zavisnika.
Iz ovog razloga je veoma bitno prepoznati kod naših najmilijih prve znake potencijalne zavisnosti – netrpeljivost, više provođenja vremena pred kompjuterom/telefonom/tabletom, zanemarivanje obaveza, negiranje i minimiziranje i manipulisanje činjenicama “nije tačno da toliko vremena provodim/da sam potrošio toliko novca/da se ne bavim obavezama/svi to rade/nisam ja jedini/to nam je jedinstvena šansa za bolji život…” i suočiti osobu na vreme, a zatim potražiti stručnu pomoć. Kao i kod svih oblika zavisnosti, veoma često je potrebno zavisnika ozbiljno usloviti, jer bez toga se neće obratiti na lečenje, jer on sam nema uvid da problem postoji. A zatim porodica treba da bude uključena od samog početka u proces, nekada u svosjtvu saradnika u lečenju a nekada se radi terapijski sa celim porodičnim sistemom da bi problem mogao biti rešen.
Dr Aleksandra Bubera Ninić za portal Biznis.rs govorila je o tome kojim profilima ličnosti više odgovara rad od kuće koji je usled pandemije koronavirusa organizovan za veliki broj zaposlenih. Tekst je priredila novinarka Julijana Vincan i možete ga pročitati na portalu Biznis.rs (kliknite ovde). U nastavku objavljujemo razovor dr Bubere Ninić i novinarke u celosti.
Ko su glavni dobitnici rada na daljinu?
BBC je imao zanimljiv tekst na temu koliko je introvertnim osobama rad od kuće tokom pandemije koronavirusa omogućio da se istaknu, u odnosu na prethodni rad iz kancelarije. Kako je to izgledalo i ko su još dobitnici u novim okolnostima rada na daljinu?
Kome odgovara ovakva situacija, a kome smeta kada se ne viđa sa kolegama?
Svakako da osobama koje su introvertne više odgovaraju okolnosti u kojima mogu da se povuku, da imaju svoj privatan prostor i da neometano rade svoj posao. Ovo je teško, pa gotovo i nemoguće izvesti u uslovima kancelarisjkog poslovanja, pogotovo kada pričamo o velikim kancelarijama koje rade po principu “open space”, gde je zapravo jedna jako velika prostorija podeljena samo provizornim pregradama i stalno čujete i vidite druge ljude. Često se moji pacijenti žale kada dođe do takve promene radnog okruženja :”Evo sad su nam uveli i ovaj prokleti open space, sad tek neću imati mira ceo dan” – rekao mi je jedan moj pacijent, na primer. Radi se o ljudima koji su visoko osposobljeni, savesni, temeljni, stručni, ali teško mogu da se skoncentrišu u uslovima stalne buke i prekidanja od kolega u vezi sa raznim stvarima – i onih neophodnih, ali i svih drugih.
Naravno da rad od kuće odgovara i osobama koje jako dugo putuju do svog posla i koje izgube po nekoliko sati dnevno samo da bi otišle na posao i vratile se kući. Kada rade od kuće, mnogo više vremena im ostaje da provedu sa porodicom, kao i za eventualne hobije i slično, za šta zbog putovanja pre nisu imali vremena. Mnogi naši pacijenti su se takođe obradovali mogućnošćui rada na daljinu, isto iz ovog praktičnog razloga, koji im zapravo omogućava da redovno prisustvuju svojim seansama, a bez straha da će morati da ranije izlaze sa posla ili slično.
Naravno, osobama koje dobro funkcionišu u timovima, sastancima i u stalnoj komunikaciji ova situacija nikako ne odgovara. Kao ni našim pacijentima koji se osećaju uskraćeno ukoliko ne mogu da dolaze na seanse “uživo”.
Takve osobe će imati zapravo veliki problem sa radom od kuće, kako da organizuju dan, da budu efikasne jednako kao u kancelariji, da organizuju svoj prostor i ukućane tako da svi mogu da funkcionišu, a što se tiče terapije, naravno i da se osame i imaju prostor samo za sebe, a da mogu da kažu sve što im je na duši, bez straha da će ih neko od ukućana čuti. Oni će se često žaliti na veliku napetost, povećan pritisak pri radu od kuće i doživljaju da “posao razvuku na ceo dan i opet ga nisu završili” zbog čega relativno brzo postanu frustrirani i nezadovoljni. Ovakvim osobama struktura dana, satnica i okviri poslovnog prostora jako nedostaju i teško se bez toga same organizuju.
Kako sve to utiče na efikasnost rada u kompanijama?
Što se tiče efikasnosti, svakako da će ljudi kojima odgovara rad od kuće u toj situaciji biti efikasniji, dok se kod onih koji su navikli da rade u prisustvu kolega, da često i neposredno komuniciraju i tako rešavaju probleme, kao i da razmenjuju podršku sa drugima, beleži jasan pad efikasnosti.
Koja bi idealna situacija u toj priči bila za psihičko zdravlje ljudi i kako bi postigli najveće rezultate – da li bi trebalo da poslodavci podilaze zaposlenima u ispunjavanju ovakvih želja?
Idealna situacija, kao i uvek bi bila da se ispita kome šta odgovara i da se u skladu sa tim napravi raspored radnih mesta, prostorija, dnevni raspored a nekim zaposlenima omogući rad od kuće. Kada kažem da treba ispitati, ne mislim samo na upitnike samoprocene koje zaposleni mogu popunjavati, već i na profesionalne upitnike kojim raspolaže većina zaposlenih u HR agencijama, a često i u HR službama pojedinih preduzeća. Ovakvom vrstom testova kao i postavljanjem dobijenih rezultata u međusoban odnos, stručnjaci za HR, prvenstveno mislim na psihologe, ali i ostale obučene stručnjake koji se razumeju u ovakvu vrstu ispitivanja i istraživanja, mogu dati jasan odgovor poslodavcu koji zaposleni u kojim situacijama će biti efikasniji. Napominjem da se rezultati upitnika zasnovani na samoproceni i profesionalnih testova i alata mogu značajno razlikovati, jer ljudi često, nenamerno daju socijalno poželjne odgovore s jedne strane, a s druge strane, mogu dati odgovore zasnovane na sopstvenoj subjektivnoj proceni, koji ponekad ne odgovaraju objektivnoj stvarnosti.
U ovom slučaju, to nikako ne bi bilo “podilaženje željama” zaposlenih, već zapravo prilika poslodavca da iz svojih zaposlenih izvuče ono najbolje i u skladu sa tim dobije i najveću efikasnost od svakog zaposlenog. Ako ovaj proces posmatramo na taj način, onda prestajemo da razmišljamo da li je neko nekoga oštetio I počinjemo da razmišljamo na način kako da dobijemo najbolje i najviše iz date situacije, ili ako situacija nije odgovarajuća, da menjamo ono što je u njoj moguće promeniti da bismo dobili dobre rezultate.
Koji je Vaš savet za poslodavce?
Topao savet za poslodavce je da angažuju profesionalce koji imaju iskustvo, znanje, alate i koji će savesno prionuti na to da poslodavcu daju odgovore na pitanja koja će pomoći da se efikasnost, ali i zadovoljstvo zaposlenih podigne na najviši mogući nivo.
Ovo svakako potvrđuju i ne tako davni eksperimenti u velikim svestskim kompanijama gde se ispitivalo da li će skraćenje radnog dana u broju sati ili skraćene radne nedelje u danima uticati na efikasnost – u oba slučaja se pokazalo da se efikasnost poboljšala uprkos manjem broju radnih sati, jer su zaposleni bili odmorniji i motivisaniji, budući da su imali više vremena da provedu sasvojim porodicama, prijateljima, da idu u prirodu ili se bave svojim hobijima.
Sigurno da ovakvi primeri treba da nas podstaknu na razmišljanje da li je neophodno da primoravamo zaposlene na prekovremen radne sate, pa čak iako su oni dodatno i više plaćeni, što često, nažalost, nije slučaj; da rade tačno od – do i da se ta vremena evidentiraju putem posebnih sistema (kartica za prijavu, kamera i slično), da putuju satima do radnog mesta kroz velike saobraćajne gužve, da budu u open space kancelarijama (iako bi možda mogli da rade od kuće i tako ne povećavaju troškove poslovanja)…
Ili je možda bolje da se fokusiramo na optimalan balans između zahteva radnog mesta i želja zaposlenih, pa da i zaposleni i poslodavci budu zadovoljni efikasnošću, zaradom i međusobnim odnosima, što je dobitna pozicija za obe strane.