Članci i tekstovi

Samopuzdanje – dr Aleksandra Bubera Ninić za časopis Biznis

Admin Članci i tekstovi , , 0 Comment
Samopuzdanje – dr Aleksandra Bubera Ninić za časopis Biznis

Novinarka Julijana Vincan je razgovarala sa dr Aleksandrom Buberom na temu samopozdanja i liderstva za majsko izdanje časopisa Biznis. Intervju objavljujemo u celosti.

  • Šta je samopouzdanje i zašto je ono važno?

Sam koren reči nas upućuje na njeno značenje – pouzdati se sam (u sebe), znači da smo sigurni da možemo da se pouzdamo u sebe u smislu izlaženja na kraj sa zadacima i problemima koje život stavlja pred nas, bilo da se radi o poslovnom, privatnom ili nekom drugom segmentu života.

  • Da li je ono odlučujući faktor za uspeh? Odnosno, može li i neko ko ga nema da bude baš uspešan u svom poslu?

Najtačniji odgovor na ovo pitanje je da samopouzdanje jeste odlučujući faktor za poslovni uspeh.

U XXI veku se sve češće srećemo sa  Dunning–Kruger efektom pod kojim podrazumevamo da osobe sa niskim sposobnostima, veštinama ili iskustvom u odnosu na određene tipove zadataka imaju tendenciju da precenjuju svoje sposobnosti ili znanje (izvor: Wikipedia) i da očekuju za uzvrat da budu u skladu sa svojom pogrešnom procenom nagrađeni i materijalno i u vidu poštovanja, čestitiki i slično.

Međutim, postoje veoma uspešni ljudi koji sumnjaju u sebe i svoje sposobnosti i uspehe postižu zato što se stalno boje neuspeha i ne veruju u sebe i svoje sposobnosti i trude se iz petnih žila, radeći naporno i mnogo više nego što je potrebno, jer ne mogu tačno da procene koliko zapravo treba da rade da bi postigli određene uspehe.

Takvi ljudi se često iznenade kada postignu uspeh mnogo iznad svojih očekivanja i kada im ljudi čestitaju na uspesima, često se osećaju kao da se lažno predstavljaju da su uspešni, jer u stvari veruju da su neuspešni i nemaju samopouzdanja. Ovo je osnov takozvanog “Imposter sindroma”. Ovi ljudi izgaraju prekomerno i ne umeju da uživaju u svom uspehu, stalno su u grču i brigama.

Obrnuti Dunning-Kruger efekat, pak, označava osobe koje podcenjuju svoje veštine, znanje i sposobnosti, što je slično Imposter sindromu – jedino što “Imposter sindrom” ima šire značenje, jer obuhvata celokupnu ličnost, a ne samo određena znanja, veštine i sposobnosti koje se odnose na određeni specifičan zadatak.

Ljudi koji imaju adekvatno samopouzdanje, tačno procenjuju svoje sposobnosti, veštine, količinu rada, uspehe i greške i u stanju su da uživaju u postignutim rezultatima.

  • Kako ono utiče na performans u poslovanju, karijeri, pa i u životu?

Situacija je sasvim slična u karijeri i u privatnom životu – ako imate samopouzdanje zasnovano na objektivnoj proceni svojih veština, sposobnosti, zasluga i grešaka, ta realna procena će Vam pomoći da odlučite koje projekte ćete počinjati, u koje investirati, a iz kojih se dezinvestirati i tako najbolje rasporediti svoje resurse i dobiti najoptimalniji rezulttat.

Slično je i sa odnosom prema sebi i sa drugim ljudima – ako dobro poznajemo i procenjujemo sebe i druge, znamo kakve su nam želje i mogućnosti, a šta nikako ne želimo i na šta ne pristajemo i u stanju smo da to prepoznamo i sprovedemo u delo, onda ćemo i u privatnom (i socijalnom) okruženju imati najoptimalnije rezultate.

  • Šta sve utiče na samopouzdanje i na koji način?

Na samopouzdanje utiče mnoštvo faktora.

Već od trenutka kada smo rođeni jako se razlikujemo po tome u kakvoj porodici smo rođeni, da li smo bili željena i planirana deca, kakve resurse je imala naša porodica (ne samo materijalne već podjednako važne, a ponekada i važnije emotivne i relacione resurse; zatim obrazovne i sve druge resurse).

Dakle bitno je kakav smo imali start, a zatim, kakvo smo imali odrastanje i obrazovanje.

Da li su roditelji i najuža okolina bili prihvatajući, odbacujući, razmažujući, zlostavljajući, zanemarujući itd.

Da li su umeli da naprave dobru meru između ljubavi, zahteva, konsekvenci, obrazovanja, nege vaspitanja itd.

Kakva su nam iskustva bila tokom predškolskog, školskog i akademskog doba, da li smo na putu  odrastanja imali neka traumatična iskustva itd.

Ukratko, svi faktori koji utiču na to kakva ćemo ličnost postati, utiči i na to da li ćemo i koliko biti samopouzdani i da liće to samopouzdanje biti adekvatno i zasnovano na objektivnim činjenicama.

Uravnoteženo odrastanje, vaspitanje i obrazovanje u najvećem broju slučajeva ima dobre efekte na samopouzdanje, mada i tu postoje izuzeci od prosečnih vrednost – u malom procentu slučajeva i pored dobrog odgoja osoba može imati nedostatak samopouzdanja; ili pored veoma lošeg odgoja i uslova izrasti u adekvatno vaspitanu, obrazovanu i samopouzadnu osobu.

Više o ovome možete pročitati na primer u “Natprosečni”(Outliers) i “David i Golijat” Malkoma Gledvela, kao i u “Projekat: Dug i zdrav život” dr Hauarda S. Fridmana i dr Lesli R. Martin

  • Kako se ono može dugoročno popraviti?

Samopouzdanje u objektivnom smislu se popravlja tako što savladavamo nova znanja, veštine i ostvarujemo ciljeve.

Međutim, videli smo da objektivni pokazatelji nekada nisu dovoljni, pa je za dugoročno popravljanje samopouzdanja u psihološkom i emotivnom smislu često potrebno primeniti korektivne faktore.

Najpouzdaniji je psihoterapija, jer se psihoterapijskim procesom postižu duboke i trajne promene, do kojih dolazimo tako što prvo eksplorišemo, definišemo i kontekstualizujemo problem, a onda u dogovoru sa klijentom postavimo ciljeve, napravimo plan tretmana i sprovodimo ga lečeći problem u korenu – delujući na njegov uzrok (ili uzroke) kao i njegove posledice.

To u praksi znači da ne možemo promeniti prošlost i istoriju pojedinca, ali možemo promeniti pogrešne zaključke koje je u procesu odrastanja doneo o sebi, drugima i svetu, i na osnovu njih formirao svoje stavove i nesvesne odluke po kojima dalje živi život. A budući da su  zaključci pogrešni, njegovi doživljaji i na osnovu njih odluke donete u specifičnim okolnostima odrastanja disfunkcionalne za odraslu dob, možemo pomoći klijentu da ih zameni objektivno tačnim i funkcionalnim.

Danas su pored ovog najpouzdanijeg sredstva za korektivna iskustva i odnose, na raspolaganju i koučing i razni treninzi koji se nude na temu asertivnosti, emocionalnog opismenjavanja, socijalnih veština itd., koji mogu doprineti poboljšanjima i boljem funkcionisanju – uz napomenu, da se često ne bave uzrocima, već posledicama, što može veoma pomoći kada su uzroci bili manje disfunkcionalni.

Često osoba može i sama sebi pomoći birajući da čita knjige za samopomoć, uvodeći u svoj život zdrave navike, kao i birajući u poslu i privatnom životu da bude okružena osobama koje na funkcionalan i emocionalno zdrav način ulaze u relacije i jasno i otvoreno komuniciraju.

Ipak, često, da bismo odabrali takve osobe, prethodno nam je potrebna pomoć da ih prepoznamo, ukoliko ih nismo imali u svom okruženju tokom odrastanja.

Izvor: Razgovor je objavljen u časopsiu Biznis, štampano izdanje, maj 2023.

Image by Gerd Altmann from Pixabay

Dr Aleksandra Bubra Ninić za portal Velike priče na temu odnosa dece i roditelja

Admin Članci i tekstovi , , , , 0 Comment
Dr Aleksandra Bubra Ninić za portal Velike priče na temu odnosa dece i roditelja

Ćerka Brusa Vilisa Talula i njeno dirljivo pismo o odnosu s ocem, za kojeg je mislila da je nedostupan (a on je samo bio bolestan, kako kaže kasnije) je povod pisanja ovog članka, kao i to kako je to teško podnosila.

Novinarka Zorica Marković je ovim povodom razgovarala sa dr Aleksandrom Buberom Ninić i ovde prenosimo razgovor u celosti koji je objavljen i na portalu Velike priče u članku “Nisu sve ćerke tatine” i koji možete pročitati ovde.

“Često se pominje da su devojčice više vezane za oca nego za majku. Ne znam tačno odakle potiče ova izjava koja se stalno ponavlja. U najmanju ruku generalno nije tačna”, kaže dr Aleksandra Bubera Ninić, specijalista psihijatrije i psihoterapeut. “U svakom slučaju se ne može primeniti na sve, pa čak ni na većinu devojčica, već je tačno da su neke devojčice više vezane za majku a neke za oca. Na ovo utiče toliko raznih činilaca da bi se samo o tome mogla napisati cela jedna knjiga”, konstatuje naša sagovornica i dodaje da je tu knjigu Viktorija Sekunda i napisala, i zove se „Žene i njihovi očevi”. “Samo kada pročitate tu jednu knjigu, a ima ih mnogo o odnosima roditelja i dece, videćete da se odnosi razlikuju od slučaja do slučaja, od konteksta do konteksta, od kulture do kulture, od porodične i lične dinamike itd. Šta to u praksi znači? Znači da je svaki odnos oca i ćerke vrlo jedinstven i specifičan”, objašnjava doktorka Bubera.

Ako treba nešto da se istakne kao najznačajnije u odnosu ćerke i oca, onda je to da devojčica kako raste, nesvesno će imati model oca i roditeljskog para kao osnovu za ono što ona zna, doživljava i oseća o uzajamnom odnosu muškarca i žene – pa bilo da je on bio zdrav i funkcionalan ili loš i disfunkcionalan, nesvesno će za nju to biti norma, kaže dr Aleksandra Bubera Ninić.

“Još je Frojd skrenuo pažnju na to da ćerke kada odrastu nesvesno biraju muškarce koji podsećaju na njihove očeve, a sinovi žene koje liče na njihove majke. Naravno, kasnijim razvojem psiholoških i psihoterapijskih disciplina, došlo se do toga da je zapravo tačnije da buduće partnere često obostrano biramo nesvesno po sličnosti. Sličnosti po čemu?

“Ono što kod drugih ljudi vrlo brzo (u toku nekoliko sekundi ili prvih minuta upoznavanja), neverbalno i često bez jasne svesti o tome, prepoznajemo osobe koje imaju slične emotivne, porodične i intrapsihičke obrasce koji su nama poznati iz naše primarne porodice.”

Ovo je često osnov za započinjanje nesvesne psihološke Igre, gde u Igru ulazimo tako što želimo da postignemo jedno, a rezultat bude sasvim suprotan: „Izabraću partnera koji će biti sve samo ne ono što sam video/la u svojoj porodici”, a kao rezultat dobijemo: “Isti si kao moj tata/ista si kao moja mama” (Ili sve žene/svi muškarci su isti), nastavlja psihijatrica Bubera.

“I za tu osobu to i jeste istina, jer je stalno okružena sličnim muškarcima i ženama koje je odavno upoznala u svojoj primarnoj porodici. Razni teoretičari i praktičari ovu pojavu nazivaju raznim imenima, ali je suština ista – da nesvesno biramo partnere u kojima prepoznajemo da možemo imati sličnu dinamiku na koju smo navikli u svojoj primarnoj porodici, čak i kada to ne želimo – a ako smo iz disfunkcionalne porodice i svesni smo toga, onda želimo baš suprotno u svom životu.”

Međutim, često, iako površinski izgleda da je neka osoba baš „prava” za ono što želimo, zapravo se ispostavi da ona jeste „prava” – ali za to da nesvesno re-kreiramo ono što se u našoj porodici dešavalo, bez obzira na to da li je bilo dobro ili loše.

“Tek ako tako posmatramo, onda možemo videti stvaran značaj očeve figure u životu devojčice, bez obzira na to da li je on bio prisutan ili odsutan i bez obzira na to da li je i kako kao otac i suprug funkcionisao”, zaključuje ova psihijatrica.

Zato, kada je otac odsutan u odrastanju, bilo da je reč o devojčici ili dečaku, to je veoma nepovoljna okolnost, kaže nam doktorka Bubera. Deca će često, zbog vrlo specifičnog, nerazvijenog procesa mišljenja, nedostatka informacija i svoje objektivne zavisnosti od roditelja donositi zaključke koji su iracionalni i pogrešni (na primer, ako pitate malo dete, ono će vam odgovarati brkajući uzroke i posledice, antropocentrično i konkretno, magijski itd. Recimo, ako pitate malo dete zašto pada noć, ono će često odgovoriti: “Da bismo mogli da spavamo” itd.).

“Često deca kada vide da je porodična situacija drugačija kod njih nego u porodicama vršnjaka, a podržana i tretmanom od strane vršnjačke grupe, zaključe da je njihova neadekvatnost razlog zašto oni ’nemaju’ oca, a drugi vršnjaci ga imaju. Ti zaključci mogu biti veoma grandiozni i nerealni, a nekada se oslanjaju na neke informacije koje su zaista posredno ili neposredno čuli u svojim porodicama.”

Ovo zapravo, nastavlja naša sagovornica, možemo primetiti i u izjavama ćerke Brusa Vilisa, koja je, kako i sama u svojim izjavama kaže, iako više nije bila malo dete, već adolescent, opet zaključila da ona nije dovoljno – šta god – da bi je otac voleo, a tek kasnije, kada se ispostavilo da on boluje od demencije – shvatila da to nije bilo ni do nje, ni do njega, već do njegove bolesti.

“Zamislite sad tek kako to može izgledati u glavi sasvim malog deteta.”

Paradoksalno, ova dečja grandioznost daje deci nekakav osećaj kontrole nad situacijom i ideju da ona nešto mogu da urade po pitanju odsustva svoga oca, nastavlja doktorka Bubera. “Ono što mi u praksi kasnije često primećujemo, da žene čiji je otac bio odsutan, fizički, bilo zbog smrti, zatočeništva, posla u inostranstvu itd., ili je bio fizički prisutan ali emotivno i psihološki neuključen u odgoj devojčice, kasnije imaju probleme u partnerskim odnosima.” Slično će biti i s devojčicama čiji su očevi bili prisutni, a imali su disfunkcionalne odnose sa njihovim majkama, i/ili sa svojom decom. Isti princip važi i kod disfunkcionalnog odnosa s majkom.

Tako će jedan deo dece „prekopirati” patologiju disfunkcionalne porodice, drugi deo dece će prekopirati patologiju ali „u ogledalu” (na primer: ako su ih roditelji razmazili – od svojih partnera i dece će očekivati upravo suprotno, tj. da budu zreli, odgovorni itd.), a neki deo dece će i pored svega ovoga izrasti u funkcionalne odrasle ljude i često funkcionalnije od onih u svojoj primarnoj porodici, konstatuje dr Aleksandra Bubera Ninić.

Doktorka Bubera kaže da u pojedinim slučajevima ponovno uspostavljanje odnosa sa ocem koji je bio odsutan, nije uvek dobro rešenje za mentalno zdravlje i emocionalno stanje žene. Čak, za mentalno zdravlje i dobro funkcionisanje nije neophodan uslov da deca po svaku cenu oproste roditelju da bi mogla da budu i emocionalno dobro. “Nekada ljudi drugim ljudima čine neoprostive stvari, a to nekada podrazumeva i rođenu decu, i oproštaj nekada podržava patologiju, umesto da bude isceljujuć. U drugim slučajevima je u redu oprostiti, ali ne i zaboraviti.

“A u svakom slučaju, jedini način da se odnosi zaista poprave, pod uslovom da obe strane to žele (a kao što smo napomenuli, to ne mora biti uslov za dobro funkcionisanje), jeste da onaj ko je načinio štetu, ukoliko je to bilo u okviru njegovih/njenih moći, preuzme odgovornost, prizna štetu, nađe način da je popravi i promeni ponašanje na način koji će garantovati da neće praviti dalju štetu, a ako postoji odgovornost i sa druge strane, isto važi i za nju. Tek u tom slučaju odnosi mogu postati zdravi i konstruktivni.”

Ako pak ne postoji volja da se odnos popravi ili uspostavi, žena može sama prevazići ovu okolnost svoga života i ne mora biti njen „rob”, ističe naša sagovornica. “Svakako da se ovo može prevazići i bez toga da se uspostavi ili popravi odnos sa ocem. Nekada to žena može uraditi sama, nekada joj je potrebna pomoć porodice, prijatelja, pa i partnera (ukoliko je uspela za sebe da izabere funkcionalnog i emocionalno zdravog partnera). Nekada je potrebna pomoć savetnika, psihoterapeuta ili lekara. Ponekada je potrebno i medikamentozno lečenje. Ova pomoć u nekim slučajevima traje kratko, nekoliko susreta, a nekada je potrebna i dugotrajna i kontinuirana podrška, što je opet individualna stvar i zavisi prvenstveno od ’ukrštanja’ dva faktora osobe i štete.

“U većini slučajeva ipak, ako se radi o ranoj/intenzivnoj/dugotrajnoj/teškoj traumatizaciji (ili kombinaciji nečega od ovoga, ili čak i svih uslova), potreban je dugotrajan, kontinuiran i intenzivan tretman.”

Izvor: Razgovor objavljen na portalu Velike priče

Image by Clker-Free-Vector-Images from Pixabay

Terapija na recept: Da li će lekari uskoro prepisivati posetu muzeju kao lek? – Dr Bubera Ninić za Danas

Admin Članci i tekstovi , , , , 0 Comment
Terapija na recept: Da li će lekari uskoro prepisivati posetu muzeju kao lek? – Dr Bubera Ninić za Danas

Dr Aleksandra Bubera Ninić za Danas je govorila o posetama muzejima, pozorištima, bioskopima… kao vidu terapije za osobe koje se suočavaju sa depresijom. Prenosimo deo razgovora koji je novinarka obavila s dr Buberom Ninić, a ceo tekst sa ostalim sagovornicmam koji je objavljen 2. marta 2023. na portalu Danasm možete pročitati ovde.

Dr Aleksandra Bubera Ninić, specijalista psihijatrije dala je kompaktan odgovor na ovu temu, i između ostalog istakla da je u pitanju odlična ideja koja se uklapa u svetske trendove prevencije i lečenja mentalnih poremećaja, i da je treba podržati.

– Ideja da se osobama koji se bore sa nekim mentalnim poremećajem pored ostalih vidova terapije, o trošku države omoguće i posete muzejima, galerijama (a što da ne i pozorištima, bioskopima, koncertima) je odlična i uklapa se u svetske trendove prevencije i lečenja mentalnih poremećaja i treba je podržati – smatra Ninić.

Dok je radila u Dnevnoj bolnici za lečenje mentalnih poremećaja u Somboru, jedan deo terapijskog programa se sastojao u organizovanim posetama pacijenata uz pratnju nekoga od osoblja (lekar, medicisnka sestra, psiholog, socijalni radnik i slično) pozorištu i galerijama. Prema njenim rečima, ove institucije rado su se odazivale na njihove molbe i saradnja je tekla odlično.

– Budući da se sada insistira da svi metodi lečenja budu „evidence based“, logično je da su kolege iz Brisela lansirale pilot projekat koji je odmah bio praćen i istraživanjem, za koje sam uverena da će potvrditi pozitivne efekte poseta institucijama kulture na mentalno zdravlje.
Upoznata sam i sa tim da se i naši stručnjaci koji su dali izjave za medije o ovoj ideji slažu sa ovom konstatacijom. Ipak, dodala bih još nekoliko važnih stvari – bitno je da se ovakve posete odobravaju „u društvu“ to jest da osoba koja pati od mentalnog poremećaja može, ukoliko želi, otići u posetu instituciji sa članovima porodice ili prijateljima – onima koji su osobi važna mreža podrške – kaže Ninić.

Naravno, dodaje ona, u pojedinim slučajevima terapijski cilj bi bio i da se osoba osposobi da ode sama (na primer kod lečenja paničnog poremećaja i agorafobije koji su veoma česti), ali, kako kaže, u većini slučajeva odlazak u društvu bi pomogao u resocijalizaciji osobe koja se bori sa mentalnim poremećajem.

Ninić naglašava da bi najvažnija stvar bila pre svega, da se u zemlji Srbiji konačno reguliše delatnost psihoterapije i to ne samo kao delatnost koju mogu obavljati samo psiholozi, već i ostali profesionalci koji se bave mentalnim zdravljem (psihijatri, specijalni pedagozi, socijalni radnici itd.) i koji imaju završenu dugogodišnju obuku i rade pre dobijanja diplome nekoliko godina pod supervizijom svojih mentora.

– Kao i ostali psihoterapeuti drugih profesija sa završenim osnovnim najmanje četvorogodišnjim studijama i završenom odgovarajućom obukom i radom pod supervizijom i završenom psihoterapijskom propedeutikom na nekom od univerziteta u trajanju od godinu i po do dve godine gde bi polagali sve ono što na svojim osnovnim studijama nisu učili, a potrebno je da znaju ukoliko se bave psihoterapijom i gde bi imali praksu u institucijama koje se bave lečenjem mentalnih poremećaja – ističe Ninić i dodaje da je tako regulisana profesija i delatnost psihoterapije na primer u susednoj Hrvatskoj, što je veoma dobro.

– Pitate se možda kakve veze ovo ima sa posetom muzejima i ostalim institucijama kulture? Veza je neophodna i logična. Ukoliko osoba sa mentalnim poremećajem nije u stanju da ustane iz kreveta, obuče se, obavi osnovnu ličnu higijenu, jede, izađe iz kuće, teško da je možete „poslati na recept u muzej“. Neophodno je tu osobu prvo dovesti u stanje da može i želi da ode u muzej. A tu je neophodno u najmanju ruku psihoterapijsko lečenje, a nekada i lečenje lekovima i hospitalizacija. Zato je neophodno raditi i na tome da pacijenti budu u situaciji da im se propiše i „psihoterapija na recept“, kao što se propisuju i lekovi, a onda kada već postignemo poboljšanje ili delimičnu remisiju, možemo propisati i „posetu instituciji kulture na recept“- zaključuje Aleksandra Bubera Ninić.

Izvor: portal Danas

Image by Pexels from Pixabay

Psiholog Marica Živković u „Blic žena studiju“ o značaju molitve i vere

Admin Članci i tekstovi , , , , , 0 Comment
Psiholog Marica Živković u „Blic žena studiju“ o značaju molitve i vere

Psiholog Marica Živkovič, stručna saradnica u ordinaciji Bubera u “Blic žena studiju” odgovara na pitanje da li je moguće izlečiti se čitanjem molitve i da li psihoterapija ima istu moć kao i vera.

Ceo razgovor možete pročitati na portalu ŽenaBlic.rs

Image by 1195798 from Pixabay

Kripto zavisnost nasličnija kockanju – dr Aleksandra Bubera Ninić za portal Biznis.rs

Admin Članci i tekstovi , , , 0 Comment
Kripto zavisnost nasličnija kockanju – dr Aleksandra Bubera Ninić za portal Biznis.rs

Dr Bubera Ninić je sa novinarkom Julijanom Vincan za portal Biznis.rs razgovarala o temi zavisnosti o trgovanju kriptvalutama. Članak je objavljen na portalu i možete ga pogledati ovde, a na našem sajtu prenosimo razgovor u celosti.

Šta bi to bila kripto zavisnost i da li ste se susretali sa njom do sada? Postoji li i neki podatak za Srbiju/region/Evropu možda?

Do sada sam imala nekoliko slučajeva osoba koje trguju kriptovalutama na granici onoga što spada u opšte kriterijume za sve procesne zavisnosti.

Procesne zavisnosti su zavisnosti od određenih ponašanja odnosno procesa.

Opšti kriterijumi za procesne zavisnosti su isti kao i za sve ostale vrste zavisnost, pa i od supstanci – gubitak kontrole nad ponašanjem, pojava apstinencijalnih simptoma u slučaju kada je onemogućeno da osoba uzme supstancu ili obavlja proces od koga je zavisna, kao i povećanje tolerancije – u slučaju supstanci to znači povećanje doze supstance i smanjenje vremenskog razmaka između doza, a u slučaju procesa/ponašanja povećanje količine vremena koje se troši za određeno ponašanje, intenziviranje ponašanja kao i preduzimanje sve rizičnijih oblika ponašanja.

Moguće je da postoje već neki podaci za Evropu, ali mi nisu poznati. Za Srbiju koliko mi je poznato, za sada ne postoje podaci, tim pre, što procesne zavisnosti nisu ušle u zvaničnu klasifikaciju bolesti i poremećaja, sem zavisnost od video i internet igrica. Ono što nije ušlo u zvaničnu klasifikaciju se najčešće ni ne prati po zvaničnim statistikama, te zbog toga najverovatnije još neko vreme nećemo imati takve podatke.

Da li je to nešto što bi moglo da uzme maha kod nas?

Budući da je trgovanje kriptovalutama globalni fenomen, a da i kod nas postoje i kompjuteri i internet i trgovina, ne vidim razloga da i ovaj fenomen ne uzme maha i kod nas i da prati svetske trendove, kao što je bilo i u slučaju svih zavisnosti od supstanci, a kasnije i svih poznatih procesnih zavisnosti. I bez obzira što procesne zavisnosti u najvećem broju slučajeva nisu ušle u zvaničnu klasifikaciju bolesti i poremećaja, a neke su ušle u okviru nekih drugih kategorija (na primer kockanje je klasifikovano kao poremećaj impulsa, a ne kao zavisnost), sigurna sam da će taj problem biti prisutan u psihijatrijskim i psihoterapijskim kontekstima približno kao i svugde u svetu, jer je takvo iskustvo bilo i sa svim ostalim sličnim problemima.

Kako se prepoznaje i rešava?

Prepoznaje se kao i bilo koja druga zavisnost – osoba počinje sve više vremena da provodi u praćenju grafikona, tržišta, kao i trgovini kriptovalutama, postaje opsednuta ovim – stalno misli, govori i bavi se time, precenjuje značaj situacije, te u slučaju dobitka postiže stanje slično onome koje zavisnici od narkotika imaju kada uzmu supstancu. A kada gube prilikom trgovine u početku minimiziraju značaj gubitka, a kasnije kada stvari izmaknu kontroli i potrošili su nekritično sredstva, ponašaju se kao da je kraj sveta, bivaju devastirani i često se tek tada suočavaju sa posledicama prethodnog gubitka kontrole koji je doveo tada već i do značajnih materijalnih gubitaka. Kada osoba nije u situaciji da prati tržište, da kupuje i prodaje, postaje nervozna, napeta, često se istresa na svoju okolinu. Vremenom može postati anksiozna, imati nesanicu, postati veoma impulsivna i nekritična, nefunkcionalna na poslu, u poridici i sa prijateljima, zanemariti sve druge aktivnosti –  što sve može dovesti do ozbiljnog poremećaja raspoloženja i prave depresije pa i osećanja očaja kada osoba više ne vidi izlaz, a takve situacije onda mogu da se završe i pokušajem ili izvršenjem suicida.

Nedavno sam pročitala ocenu jednog ekonomiste da je trgovina kriptovalutama zapravo najsličnija kockanju, a ja bih se  toj oceni kao psihijatar sasvim pridružila, jer i klinička slika zavisnika od trgovine kriptovalutama najviše i liči na kliničku sliku koju vidimo kod patološkog kockanja.

Rešavanje je isto kao kod bilo koje druge vrste zavisnosti, a najsličnije rešavanju problema patološkog kockanja, gde osoba često mora uzimati i lekove koji će regulisati raspoloženje, spavanje, impulsivnost, neophopdna je često kombinacija individualne i grupne psihoterapije, kao i uključivanje porodice u sam terapijski proces od početka.

Koliko je opasna?

Svaka zavisnost može imati veoma loše posledice po pojedinca i porodicu. Najgore posledice su gubitak psihičkog i fizičkog zdravlja i života zavisnika, kao i to što kada već dođu u ovako tešku situaciju, porodica često biva dovedena u veoma tešku materijalnu emocionalnu i psihološku situaciju, jer zavisnik nekritično raspolaže svim porodičnim finansijskim i drugim resursima, često se i zadužuje uzima kredita a kasnije pozajmljuje i od zelenaša, tako da pored zavisnika, nekada cela porodica bude dovedena do “prosjačkog štapa” ostaje bez sredstava za život, pa i stambenog prostora i suočena sa zakonskim i svim drugim posledicama u koje biva uvučena zbog ponašanja zavisnika.

Iz ovog razloga je veoma bitno prepoznati kod naših najmilijih prve znake potencijalne zavisnosti – netrpeljivost, više provođenja vremena pred kompjuterom/telefonom/tabletom, zanemarivanje obaveza, negiranje i minimiziranje i manipulisanje činjenicama “nije tačno da toliko vremena provodim/da sam potrošio toliko novca/da se ne bavim obavezama/svi to rade/nisam ja jedini/to nam je jedinstvena šansa za bolji život…” i suočiti osobu na vreme, a zatim potražiti stručnu pomoć. Kao i kod svih oblika zavisnosti, veoma često je potrebno zavisnika ozbiljno usloviti, jer bez toga se neće obratiti na lečenje, jer on sam nema uvid da problem postoji. A zatim porodica treba da bude uključena od samog početka u proces, nekada u svosjtvu saradnika u lečenju a nekada se radi terapijski sa celim porodičnim sistemom da bi problem mogao biti rešen.

Image by CITADELA from Pixabay

Rad od kuće – dr Aleksandra Bubera Ninić za portal Biznis.rs

Admin Članci i tekstovi , , , , 0 Comment
Rad od kuće – dr Aleksandra Bubera Ninić za portal Biznis.rs

Dr Aleksandra Bubera Ninić za portal Biznis.rs govorila je o tome kojim profilima ličnosti više odgovara rad od kuće koji je usled pandemije koronavirusa organizovan za veliki broj zaposlenih. Tekst je priredila novinarka Julijana Vincan i možete ga pročitati na portalu Biznis.rs (kliknite ovde). U nastavku objavljujemo razovor dr Bubere Ninić i novinarke u celosti.

Ko su glavni dobitnici rada na daljinu?

BBC je imao zanimljiv tekst na temu koliko je introvertnim osobama rad od kuće tokom pandemije koronavirusa omogućio da se istaknu, u odnosu na prethodni rad iz kancelarije. Kako je to izgledalo i ko su još dobitnici u novim okolnostima rada na daljinu?

Kome odgovara ovakva situacija, a kome smeta kada se ne viđa sa kolegama?

Svakako da osobama koje su introvertne više odgovaraju okolnosti u kojima mogu da se povuku, da imaju svoj privatan prostor i da neometano rade svoj posao. Ovo je teško, pa gotovo i nemoguće izvesti u uslovima kancelarisjkog poslovanja, pogotovo kada pričamo o velikim kancelarijama koje rade po principu “open space”, gde je zapravo jedna jako velika prostorija podeljena samo provizornim pregradama i stalno čujete i vidite druge ljude. Često se moji pacijenti žale kada dođe do takve promene radnog okruženja :”Evo sad su nam uveli i ovaj prokleti open space, sad tek neću imati mira ceo dan” – rekao mi je jedan moj pacijent, na primer. Radi se o ljudima koji su visoko osposobljeni, savesni, temeljni, stručni, ali teško mogu da se skoncentrišu u uslovima stalne buke i prekidanja od kolega u vezi sa raznim stvarima – i onih neophodnih, ali i svih drugih.

Naravno da rad od kuće odgovara i osobama koje jako dugo putuju do svog posla i koje izgube po nekoliko sati dnevno samo da bi otišle na posao i vratile se kući. Kada rade od kuće, mnogo više vremena im ostaje da provedu sa porodicom, kao i za eventualne hobije i slično, za šta zbog putovanja pre nisu imali vremena. Mnogi naši pacijenti su se takođe obradovali mogućnošćui rada na daljinu, isto iz ovog praktičnog razloga, koji im zapravo omogućava da redovno prisustvuju svojim seansama, a bez straha da će morati da ranije izlaze sa posla ili slično.

Naravno, osobama koje dobro funkcionišu u timovima, sastancima i u stalnoj komunikaciji ova situacija nikako ne odgovara. Kao ni našim pacijentima koji se osećaju uskraćeno ukoliko ne mogu da dolaze na seanse “uživo”.

Takve osobe će imati zapravo veliki problem sa radom od kuće, kako da organizuju dan, da budu efikasne jednako kao u kancelariji, da organizuju svoj prostor i ukućane tako da svi mogu da funkcionišu, a što se tiče terapije, naravno i da se osame i imaju prostor samo za sebe, a da mogu da kažu sve što im je na duši, bez straha da će ih neko od ukućana čuti. Oni će se često žaliti na veliku napetost, povećan pritisak pri radu od kuće i doživljaju da “posao razvuku na ceo dan i opet ga nisu završili” zbog čega relativno brzo postanu frustrirani i nezadovoljni. Ovakvim osobama struktura dana, satnica i okviri poslovnog prostora jako nedostaju i teško se bez toga same organizuju.

Kako sve to utiče na efikasnost rada u kompanijama?

Što se tiče efikasnosti, svakako da će ljudi kojima odgovara rad od kuće u toj situaciji biti efikasniji, dok se kod onih koji su navikli da rade u prisustvu kolega, da često i neposredno komuniciraju i tako rešavaju probleme, kao i da razmenjuju podršku sa drugima, beleži jasan pad efikasnosti.

Koja bi idealna situacija u toj priči bila za psihičko zdravlje ljudi i kako bi postigli najveće rezultate – da li bi trebalo da poslodavci  podilaze zaposlenima u ispunjavanju ovakvih želja?

Idealna situacija, kao i uvek bi bila da se ispita kome šta odgovara i da se u skladu sa tim napravi raspored radnih mesta, prostorija, dnevni raspored a nekim zaposlenima omogući rad od kuće. Kada kažem da treba ispitati, ne mislim samo na upitnike samoprocene koje zaposleni mogu popunjavati, već i na profesionalne upitnike kojim raspolaže većina zaposlenih u HR agencijama, a često i u HR službama pojedinih preduzeća. Ovakvom vrstom testova kao i postavljanjem dobijenih rezultata u međusoban odnos, stručnjaci za HR, prvenstveno mislim na psihologe, ali i ostale obučene stručnjake koji se razumeju u ovakvu vrstu ispitivanja i istraživanja, mogu dati jasan odgovor poslodavcu koji zaposleni u kojim situacijama će biti efikasniji. Napominjem da se rezultati upitnika zasnovani na samoproceni i profesionalnih testova i alata mogu značajno razlikovati, jer ljudi često, nenamerno daju socijalno poželjne odgovore s jedne strane, a s druge strane, mogu dati odgovore zasnovane na sopstvenoj subjektivnoj proceni, koji ponekad ne odgovaraju objektivnoj stvarnosti.

U ovom slučaju, to nikako ne bi bilo “podilaženje željama” zaposlenih, već zapravo prilika poslodavca da iz svojih zaposlenih izvuče ono najbolje i u skladu sa tim dobije i najveću efikasnost od svakog zaposlenog. Ako ovaj proces posmatramo na taj način, onda prestajemo da razmišljamo da li je neko nekoga oštetio I počinjemo da razmišljamo na način kako da dobijemo najbolje i najviše iz date situacije, ili ako situacija nije odgovarajuća, da menjamo ono što je u njoj moguće promeniti da bismo dobili dobre rezultate.

Koji je Vaš savet za poslodavce?

Topao savet za poslodavce je da angažuju profesionalce koji imaju iskustvo, znanje, alate i koji će savesno prionuti na to da poslodavcu daju odgovore na pitanja koja će pomoći da se efikasnost, ali i zadovoljstvo zaposlenih podigne na najviši mogući nivo.

Ovo svakako potvrđuju i ne tako davni eksperimenti u velikim svestskim kompanijama gde se ispitivalo da li će skraćenje radnog dana u broju sati ili skraćene radne nedelje u danima uticati na efikasnost – u oba slučaja se pokazalo da se efikasnost poboljšala uprkos manjem broju radnih sati, jer su zaposleni bili odmorniji i motivisaniji, budući da su imali više vremena da provedu sasvojim porodicama, prijateljima, da idu u prirodu ili se bave svojim hobijima.

Sigurno da ovakvi primeri treba da nas podstaknu na razmišljanje da li je neophodno da primoravamo zaposlene na prekovremen radne sate, pa čak iako su oni dodatno i više plaćeni, što često, nažalost, nije slučaj; da rade tačno od – do i da se ta vremena evidentiraju putem posebnih sistema (kartica za prijavu, kamera i slično), da putuju satima do radnog mesta kroz velike saobraćajne gužve, da budu u open space kancelarijama (iako bi možda mogli da rade od kuće i tako ne povećavaju troškove poslovanja)…

Ili je možda bolje da se fokusiramo na optimalan balans između zahteva radnog mesta i želja zaposlenih, pa da i zaposleni i poslodavci budu zadovoljni efikasnošću, zaradom i međusobnim odnosima, što je dobitna pozicija za obe strane.

Image by Moondance from Pixabay

Porodične traume kao jedan od mogućih uzroka devijantnog ponašanja

Admin Članci i tekstovi , , , , , , , , , , , 0 Comment
Porodične traume kao jedan od mogućih uzroka devijantnog ponašanja

Novinarka Tamara Sekulović je povodom članka koji je priredila za portal Mondo razgovarala sa dr Aleksandrom Buberom Ninić o tome da li porodične traume mogu biti jedan od uzroka devijantnog ponašanja. Razgovor prenosimo u celosti, a članak koji je priredila novinarka možete pogledati ovde.

U skladu sa nedavnim pisanjem medija o  podacima koje su izneli zvanični organi proteklih meseci o celom nizu okrutnih zločina, da li možemo nešto uopšteno da kažemo o ljudima koji takve zločine izvršavaju?

U psihologiji, psihijatriji, kriminologiji i sociologiji je odavno poznato da su određene vrste krivičnih dela mnogo češće kod osoba sa određenom strukturom i poremećajima ličnosti.

Postoji predrasuda da okrutno izvršena krivična dela protiv života i tela mnogo češće izvršavaju osobe koje pate od teških psihijatrijskih poremećaja iz grupe psihoza, ali to zapravo nije tačno.

Tačno je da određeni mali broj pacijenata koji imaju psihozu, pod uticajem sumanutih ideja i halucinacija povremeno izvrše krivična dela, ali je procenat takvih krivičnih dela koje izvrše pacijenti sa psihotičnim poremećajem zapravo veoma mali u ukupnom broju izvršenih dela.

Pa ko su onda ljudi koji većinom izvršavaju takva teška krivična dela?

To su mnogo češće ljudi koji imaju poremećaje koje svrstavamo u kategoriju poremećaja ličnosti, i to ne svih poremećaja ličnosti, već onih koje svrstavamo u antisocijalne poremećaje ličnosti.

Antisocijalni poremećaj ličnosti, pored ostalih osobenosti, karakterišu :”nepoštovanje i kršenje prava drugih, egocentričnost, samopouzdanje koje se dobija iz moći ili zadovoljstva, nedostatak pro-socijalnih unutrašnjih standarda, nedostatak empatije i kajanja, nesposobnost za intimne odnose s ljudima  i korišćenje moći ili zastrašivanja za kontrolu drugih” (Izvor: Ramani Durvasula “Znaš ti ko sam ja?”, Laguna 2021)

Ili prosto rečeno, to su ljudi koji će “gaziti preko leševa” (ili čega god drugog), ne osvrćući se, samo da ostvare ono što žele, a naročito je bitno naglasiti i da uživaju u tome da prođu nekažnjeno.

Postoje i kategorije “psihopata” i “sociopata” koje su možda više zastupljene u svakodnevnom govoru i medijima, ali one zapravo ne postoje kao dijagnostičke kategorije u okviru zvaničnih klasifikacija, što ne znači da ova dva konstrukta nisu korisna za istraživanje i za praksu.

Iako i psihopate i sociopate imaju nedostatak empatije i osećanja krivice i uživaju u tome što prolaze nekažnjeno, postoje neke razlike.

Psihopate zapravo i nemaju jasan uvid da to što rade nije moralno etički (a često i zakonski) prihvatljivo i stoga su proračunati, hladni i zastrašujuće efikasni u svojim namerama i izvršenju, i u stanju su da minuciozno skuju plan i da po njemu postupaju uvremenjeno (sposobni su da čekaju i godinama da se “sve kockice sklope kako treba” da bi ishod bio najbolji za njih i da se izvuku bez posledica).

Sociopate znaju  šta je dozvoljeno i prihvatljivo, ali biraju da rade suprotno od toga, nisu toliko sračunati, veoma su impulsivni (zbog čega lošije prolaze nego psihopate), koji umeju da budu veoma šarmantni zavodljivi i zbog toga teže prepoznatljivi. Sociopate često nisu tako dobro uklopljene u društvo kao psihopate.

Da li traume mogu da utiču ili dovedu do toga da neko muči i ubija ljude bez pokazivanja empatije?

Istraživači i praktičari širom sveta su se oduvek bavili i dalje se intenzivno bave ovom temom.

U svim istraživanjima je primećeno češće prisustvo određenih iskustava tokom odrastanja u ličnoj istoriji kod osoba koje kao odrasle razviju psihopatiju i sociopatiju.

Svakako da su traumatska iskustva jako česta.

Međutim, veoma je bitno da naglasimo da kada govorimo o vrsti traumatizacije za koje se istraživanjima došlo da su čest faktor oblikovanja ovakvih ličnosti podjednako učestvuju zlostavljanje i zanemarivanje, a najčešće oba u kombinaciji.

Zanemarivanje se odnosi ne samo na izostanak brige o osnovnim potrebama deteta, što takođe nije retkost, već i u izostanku toplog ljudskog kontakta, empatije, brige o razvoju deteta, te izostanku vaspitanja i obrazovanja.

Pored toga što su ova deca često zlostavljana, ona su i zanemarena u svim mogućim smislovima i što se tiče svog razvoja, obrazovanja i vaspitanja, često prepuštena samoj sebi (ili ulici, a kasnije vršnjačkim grupama koje ih prihvataju  za razliku od njihove porodice u kojoj se često osećaju poniženo i omraženo).

Kada odrastanje deteta prepustimo njemu samom, ulici i u kombinaciji sa nasiljem, bilo u porodici ili u okruženju, rezultat je često odrasla osoba koja savršeno ume da preživi, ali ne ume da živi u zajednici sa drugima, već samo da ih upotrebljava a zatim bez osvrtanja odbaci,  ili zloupotrebjava.

Takođe je bitno naglasiti da je poslednjih decenija, ne samo kod nas, već i šire, prisutna jedna posebna vrsta zanemarivanja – a to je neuočavanje i neispravljanje stava, ponašanja i osećanja privilegovanosti dece od strane roditelja. Time je zanemaren jedan važan razvojni aspekt i zadatak, a to je da dete shvati da smo svi jednako vredni i da je nedozvoljeno ponašati se bahato i “s visine”, ne poštovati druge ljude, a što ne tako retko, vodi i u nasilje i iskorišćavanje.

Ovakvi roditelji često i sami smatraju da su privilegovani (a nekada to situaciono i jesu zbog bogatstva, moći ili društvene uloge)  i zahtevaju takav tretman za sebe od drugih ljudi. A takav tretman podrazumeva da su ostali manje vredni i shodno tome, neophodno u službi onih “vrednijih”, “privilegovanih”.

Deca ovo posmatraju i uče po modelu, mada se može desiti da neki roditelji koji nisu i sami takvi razvijaju ovakav obrazac kod svoje dece da bi ona “bolje prošla od njih samih”.

Osećanje privilegovanosti se sreće u svim, pa i blažim poremećajima i crtama ličnosti koje karakterišu narcisoidnost.

Nevolja je u tome što je većina društava danas zapravo sklona favorizovanju narcizma i privilegovanosti i zbog toga toliko često imamo priliku da slušamo o raznim slučajevima gde osobe godinama, pa i decenijama nekažnjeno i često uz zaklon iza svoje uloge, pozicije ili institucije  zloupotrebljavaju svoju moć da bi finansijski, psihološki, fizički, seksualno itd. iskorišćavale ljude koji su u pozicij da na neki način od njih zavise (ili veruju da zavise, iako to objektivno nije slučaj).

I radi razjašnjenja, još  da dodamo, da kod psihopata obavezno imamo prisutnu  narcisoidnost, dok nisu sve osobe koje su narcisoidne i psihopate –  iako se osećanje privilegovanosti registruje i kod jednih i kod drugih u različitoj meri.

U kojim sve pravcima nasilne trauma mogu da oblikuju decu?

Još jednom da ponovim da je jednako bitna trauma zanemarivanja kao i nasilja.

A što se tiče nasilnih trauma, one mogu, ali ne moraju oblikovati decu  u pravcu onih koji će zaključiti da samo najjači opstaju, da je svet surovo mesto i da jedino mogu ostvarivati svoje potrebe i želje tako što će oni “biti gornji”, te se u skladu sa tim i ponašati surovo i ne birajući sredstva izbegavati da budu oni koji su gaženi, pa samim tim i gaziti sve pred sobom.

Isto tako, ovakva vrsta traume može oblikovati decu u odrasle koji će se često nalaziti u stuacijama da budu žrtve nekih novih nasilnika, biti sa njima u intimnim odnosima, ostajati na poslovima ili prijateljstvima gde je neko prema njima nasilan.

U najboljem slučaju, nekada ovakva deca nauče da opstanu i postanu rezilijentna i nadrastu užasne uslove u kojima su odrastali i uspeju da sublimiraju svoja iskustva u rad, kreativnost i smislene intimne veze.

Da li će se traumatizovana osoba razviti u prvom, drugom ili trećem pravcu, zavisi od mnogo pridruženih faktora – da li je bilo korektivnih faktora u porodici, zajednici , školi, da li je dete imalo pristup ranim psihosocijalnim intervencijama, da li je neko priskočio u pomoć (porodica, institucije, škola) i mnoštvo drugih faktora.

U sva tri slučaja, traumatizacija ostavlja neizbrisiv trag u centralnom i autonomnom nervnom sistemu, kao i u telu i najčešće je potrebno, čak i u slučaju da dete izraste u rezilijentnu osobu, reparativno psihoterapisjko ili/i socioterapijsko iskustvo koje će joj pomoći da breme traume ostavi iza sebe.

Nažalost, ako se osoba razvije u pravcu psihopatije ili sociopatije, istraživanja takođe pokazuju da oni teško uče iz svojih grešaka (jer ih i ne smatraju za greške) i da su jako teško korektibilni.

Ovim takođe želim da naglasim i da, iako možemo razumeti zašto je neko izrastao u osobu kakvu je izrastao, to nije opravdanje za bilo koje ponašanje i svako mora biti odgovoran za svoje ponašanje i trpeti posledice koje uz njega idu.

Image by Hannah from Pixabay

Dr Aleksandra Bubera Ninić o vezi između promene glasa i emotivnog i psihičkog stanja za portal B92.net

Admin Članci i tekstovi , , , , , , , 0 Comment
Dr Aleksandra Bubera Ninić o vezi između promene glasa i emotivnog i psihičkog stanja za portal B92.net

Dr Bubera Ninić je u intervjuu za portal B92 razgovarala sa novinarkom Slađanom Vasić o tome šta promena glasa govori o emotivnom i psihičkom stanju. Prenosimo intervju u celosti, a takođe na sajtu portala B92.net možete pročitati tekst koji je priredila novinarka.

Na koji način emotivno i psihičko stanje utiče na promenu glasa?

Postoji nekoliko kanala komunikacije. Samo jedan je verbalni i on se odnosi na sadržaj onoga što izgovorimo, dakle reči i rečenice. Svi ostali kanali komunikacije su neverbalni i veći deo komunikacije se odvija na neverbalnom nivou.  Neverbalni kanali komunikacije uključuju glas, mimiku, pokrete i telesni stav. Već iz ovoga je jasno da je glas važan deo neverbalne komunikacije. Na primer od tona, visine intenziteta i boje glasa zavisi da li ćemo jednu istu rečenicu razumeti kao  neutralnu toplu ili preteću, na primer. Što znači da je glas povezan sa našim uverenjima, željom da nešto saopštimo na određen način, ali i sa emocijama. I kao što možemo upravljati emocijama, možemo upravljati i glasom, pogotovo ukoliko smo to vežbali – najbolji primer za to su glumci ili osobe koje se pripremaju za javne nastupe.

Međutim, kod većine ljudi koji nisu vežbali glasovni aparat, glas je direktno pod uticajem emocionalnog stanja, pa tako po glasu možemo prepoznati da je neko uzbuđen, ljut, tužan uplašen itd. – svi imamo iskustvo da smo primetili da nekome „drhti glas”, da neko viče, govori jedva čujno i slično.

Naravno, treba uzeti u obzir i da kod nekih ljudi postoji nepravilna upotreba glasovnog aparata, kao i nepravilno disanje, a koji mogu biti rezultat nekih fizičkih oboljenja ali i nedostatka uputstava ili formiranja loših navika u disanju i upotrebi glasovnog aparata. Ovim delom problema se bave otorinolaringolozi, neurolozi, pulmolozi i defektolozi koji u ovim slučajevima postavljaju dijagnozu i sastavljaju program habilitacije i reedukacije ukoliko je problem nastao i pre formiranja govora ili rehabilitacije ako je nastao pod uticajem neke bolesti nakon što se govor razvio.

Kako se manifestuje (ispucao, promukao, tiši glas, naprezanje pri
govoru, knedla u grlu…)?

Opšte je poznato da je glas izmenjen kada smo uplašeni, ljuti, besni. Izmenjen je ne samo glas, već i način disanja – na primer kada smo uplašeni dišemo ubrzano i plitko, a kada smo besni nešto brže i mnogo dublje. Disanje je pod uticajem autonomnog nervnog sistema koji je van uticaja naše volje, ali isto tako, na disanje možemo i da utičemo mnogo svesno. Disanje je jako bitan elemenat u formiranju glasa jer se glas formira tako što vazduh prolazi kroz grkljan (larynx) u kome su postavljene glasne žice, koje, kao i kod muzičkih instrumenata kada vibriraju proizvode zvuk. Isto tako, postoji i kognitivna komponenta tj. da pod uticajem našeg mišljenja mi voljno usmeravamo tonalitet, visinu, boju i intenzitet našeg glasa. Ovo postižemo tako što podešavamo odnos disanja i funkcije glasnih žica, odnosno struktura koje kontrolišu njihov rad. Ovo se vežba tokom odrstanja i kao odrasli mi umemo svesno i voljno da upotrebimo glas da bismo postigli određeni efekat.

Sa druge strane kada smo „preplavljeni“ emocijom ili emocijama – a to znači da nismo u stanju da u dovoljnoj meri kontrolišemo šta osećamo i koliko intenzivno osećamo i imamo utisak da emocije upravljaju nama, nekada do doživljaja da smo „paralisani“ – mi ne upravljamo ni našim glasom u dovoljnoj meri i on jasno izražava to naše osećanje preplavljenosti, bez obzira da li je u pitanju prijatna ili neprijatna emocija, iako su najčešće u pitanju neprijatne emocije.

U zavisnosti od toga koja je emocija u pitanju glas može biti tih, gotovo nečujan, što se obično dešava u situacijama kada je osoba preplavljena nekom vrstom starha (anksioznost, trema, fobičan strah, panika, užas), ali isto tako i veoma glasan i visokog tonaliteta (vrištanje).

Kada je glas „napukao“ to najčešće vezujemo za osećanja koja imaju veze sa gubitkom, kao što je tuga.

„Potmuo“ glas može biti najava emocionalne bure i veoma velikog  intenziteta glasa, kao što je to na primer akumulacija emocija pre ispada besa u svrhu zastrašivanja.

Kod treme povremeno postoji naprezanje glasa, jer se osoba bori da izgovori ono što misli da treba i da se prikaže u najboljem svetlu, a sa druge strane procenjuje da nije dovoljno dobra, zbog čega je uplašena, što se često primećuje u naprezanju, drhtanju glasa i slično.

Doživljaj „knedle“ u grlu ima veze ne samo sa glasovnim aparatom, već i sa funkcinom jednjaka i gutanja i nekada može ići do mere da osoba ne samo da se bori da nešto izgovori, već nekada nije u stanju da proguta vodu ili hranu. Mera ove senzacije je proporcionalna intenzitetu osćanja koje osećamo, a često, u ovom slučaju i sa osećanjima koja su „slojevita“ – a to znači da osećamo anksioznost i strah a zapravo nismo svesni da smo frustrirani, ljuti ili pokušavamo da ostanemo „jaki“ a zapravo smo jako tužni i plače nam se.


Kod kojih dijagnoza je to najčešće?

Nisu u pitanju samo „dijagnoze”, dakle, već i bilo koje emocionalno stanje. A kada govorimo o dijagnozama, zapravo sve „dijagnoze“ podrazumevaju do neke mere neadekvatno emocionalno funkcionisanje – tako poremećaji povezani sa anksioznošću i strahom kao što su socijalna i ostale fobije, napadi panike, generalizovani anksozni poremećaj itd. mogu biti praćeni izmenama glasa u skladu sa kognitivno-emotivno-fiziološkim funkcionisanjem koje je pod uticajem poremećaja vezanog sa strahom. Kod pacijenata sa afektivnim poremećajima, dakle onih koji utiču na raspoloženje, glas će biti u skladu sa depresivnim ili euforičnim raspoloženjem. Kod osoba sa paranoidnim poremećajem, gde je pacijent uplašen i brani se agresijom imaćemo glas koji je pod uticajem mešavine straha, pretnje i agresije a kod pacijenata sa poremećajima iz spektra shizofrenije, ukoliko je došlo do takozvane „afektivne zaravnjenosti“ i nemogućnosti „afektivne rezonance“ obično će i glas, ali i govor odražavati ovako izmenjenu emocionalnost. Interesantna je i kategorija pacijenata sa poremećajem ličnosti, kod kojih su česta intenzivna emocionalna stanja, pa kao i kod ostalih kategorija u zavisnosti od vrste emocija i glas biva u skladu sa istima.

Šta raditi kad dođe do toga, da li se i kako leči?

Budući da je uzrok izmenjenog glasa povezan sa emocijama, kognicijom i disanjem, odgovor je jasan – potrebno je raditi na izmeni pogrešnih uverenja (kognicija), adekvatnom upravljanju emocijama i telesnim komponentama (disanje i vežbe glasa). Sve sem vežbi za glas sprovodi psihoterapeut, a ukoliko su potrebne vežbe za glas, to je u domenu rada defektologa.

Image by Engin Akyurt from Pixabay

Dr Snežana Japalak o Aspergerovom sindromu (AS) za portal B92

Admin Članci i tekstovi , 0 Comment
Dr Snežana Japalak o Aspergerovom sindromu (AS) za portal B92

Dr Snežana Japalak, lekar specijalista psihijatrije i članica tima ordinacije Bubera, za portal B92.net govorila je o Aspergerovom sindromu. Intervju koji je novinarka Slađana Vasić priredila za portal možete pogledati ovde, a u nastavku prenosimo razgovor u celosti.

O kakvoj bolesti se radi?

AS spada u pervazivne razvojne poremećaje koje karakteriše oštećenje socijalnih interakcija, oskudni, stereotipni, repetitivni repertoari interesovanja i aktivnosti. AS je poremećaj koji nastaje tokom razvojnog perioda, i najčešće se dijagnostikuje u ranom uzrastu. Američka klasifikacija bolesti ga svrstava u autistični spektar poremećaja. Osobe sa AS vide, čuju i osećaju svet drugačije.

Da li je nasledna?

Smatra se da AS ima jaku genetsku osnovu, koja još uvek nije definisana, ali i da spoljni faktori imaju uticaja.

Kako se manifestuje?

AS karakteriše manjkavost socijalnih veština, uzak krug interesovanja, repetitivni obrasci ponašanja, osobenosti govora i jezika, problemi neverbalne komunikacije i motorna nespretnost. Da bi se postavila dijagnoza AS neophodno je da dete ima normalan kognitivni razvoj kao i razvoj jezičkih veština. U najranijem uzrastu se primećuje da ne uspostavljaju kontakt očima, čudno se ponašaju u socijalnim situacijama, ne prepoznaju “govor tela” i izraze lica što im izaziva poteškoće da razumeju tuđa osećanja i namere “da čitaju ljude”, otežano razumeju šale i sarkazam, nejasne ili apstraktne koncepte, imaju problem u ispoljavanju emocija iako mogu da budu emotivniji i empatičniji od drugih ljudi. Kod govora često se primećuje odsustvo intonacije i slaba modulacija govora “govore kao roboti”, govor može biti značajno glasniji, brži, u obliku opširnih monologa bez uključivanja sagovornika. Skloni su da ponavljaju pokrete, često su nespretni, imaju lošu koordinaciju i mogu ispoljavati poskakivanje tokom hoda i čudno držanje. Imaju neuobičajen odgovor na senzorne stimuluse (zvuk, svetlost, dodir, ukus), vrlo često ispoljavaju preosetljivost koju prati izbegavajuće ponašanje i anksioznost. Ne vole promene, neočekivane situacije, nedostaje im spontanost. Skloni su ograničenim i ponavljajućim obrascima ponašanja, aktivnosti i interesovanja.

Kako se leči? Koje sve specijalnosti je leče?

AS se ne leči, leče se psihijatrijski poremećaji kod osoba sa AS koji mogu da se razviju usled prevelikog stresa i slabih  mehanizama odbrane. Tada osobe mogu da imaju simptome anksioznosti, depresivnosti i/ili psihotičnosti zbog kojih se javljaju psihijatru. Osobe sa AS mogu da unaprede kvalitet života  unapređenjem socijalnih veština, govora, motorike kroz treninge socijalnih veština, fizičke vežbe, psihoterapiju, rad sa logopedom, fizioterapeutom, psihoterapeutom i  psihologom. U ranom uzrastu su uključeni dečji neurolog i pedijatar.

Mnoge poznate ličnosti je imaju, što znači da se s njom normalno funkcioniše, ima li podataka koliko je česta?

Aspergerov sindrom nije bolest već poremećaj koji opisuje različitosti funkcionisanja osoba koje ga imaju u odnosu na ostatak populacije, i zbog toga se naziva i neuroatipičnošću. Javlja se kod osoba sa normalnom ili visokom inteligencijom. Osobe koje imaju Aspergerov sindrom često imaju neverovatnu moć da se fokusiraju na detalje, istrajni su, organizovani, dosledni, poštuju pravila što ih čini pouzdanim i odgovornim.

AS se češće dijagnostikuje kod dečaka, postoje različite procene učestalosti u odnosu na devojčice. Nekada se smatralo da je odnos 9:1, poslednjih godina se smatra da je taj odnos 3:1, 2:1, što se pripisuje češćem prepoznavaju poremećaja kod devojčica. Učestalost AS nije sasvim poznata jer se poremećaj ne dijagnostikuje uvek u ranom uzrastu. Neretko se dijagnostikuje tek u adolescenciji, kada se osoba javi psihijatru ili psihologu zbog razvoja anksioznosti, depresivnosti ili psihotičnosti. Po nekim procenama smatra se da oko 50% osoba sa AS ostane nedijagnostikovano, od čega su večinom osobe ženskog pola. Procena učestalost AS se razlikuje od autora do autora, najčešće je u intervalu od 0.003 do 0.004%.

Image by Gerd Altmann from Pixabay

Nije sve za svako vreme: Ulepšajte svoje raspoloženje filmovima i serijama – dr Bubera Ninić preporučuje žanrove za portal B92.net

Admin Članci i tekstovi , , , 0 Comment
Nije sve za svako vreme: Ulepšajte svoje raspoloženje filmovima i serijama – dr Bubera Ninić preporučuje žanrove za portal B92.net

Epidemija koronavirusa se većini barem donekle negativno odrazila na život – nekome zdravstveno, nekome kroz manjak radnog elana, nekome kroz raspoloženje… Kako god, pitanje je da li bi na prste jedne ruke stali oni kojima je donela promene na bolje. I sada, kada je prošlo već dosta vremena, neki su pomoć potražili kod psihologa, neko je počeo da vežba, a neko se možda i privikao na situaciju tražeći za sebe veselije sadržaje i izbegavajući ružne vesti.

Jedan od jednostavnijih načina da zaobiđemo nezavidnu realnost i ulepšamo je jeste i gledanje filmova i serija. Ali kakvih?

Neka istraživanja su pokazala da filmska ostvarenja koja gledamo i te kako mogu da utiču na stanje naše psihe, ali i zdravlje celokupnog organizma.

Tako, iako će se nekome učiniti drugačije, tužni filmovi i serije mogu da nas učine i srećnima. Drama o nekoj nesrećnoj ljubavi može da nas podseti na to da naš život i nije toliko loš i da nas oraspoloži. Naravno, ovo ne važi za ljude sklone depresivnim stanjima, njima se takvi filmovi ne preporučuju.

Psihijatar dr Aleksandra Bubera Ninić kaže za #kakosi da komedija prija svima.

“Generalno većini ljudi u svim prilikama, sem ako akutno nešto žaluju, prijaju komedije i romantične drame sa srećnim krajem. To su žanrovi koje u gotovo svim situacijama možemo preporučiti. Znamo da osmeh i smejanje pomažu da budemo bolje raspoloženi i opušteniji, a to uvek može samo da poboljša situaciju”, objašnjava ona.

Dokazano je da se tokom smešnih scena krvni sudovi šire čak 22 odsto, što omogućava bolji protok krvi.

“Vaše zdravlje će od gledanja komedija najviše profitirati ako se bar 15 minuta smejete tako da vas od smeha zabole trbušni mišići“, kaže dr Majkl Miler, direktor Centra za preventivnu kardiologiju Univerziteta Merilend.

Osim što svega 15 minuta smeha tokom gledanja duhovitih scena ima snažan pozitivan uticaj na kardiovaskularni sistem, gledanje komedija oslobađa od nervoze i ublažava agresivnost i strah.

Za filmove naučne fantastike naša sagovornica smatra da prijaju osobama koje vole da maštaju, ali ih zanima i napredak nauke i tehnike.

“Nekim ljudima će možda prijati i trileri, horor ili akcioni filmovi, a to su uglavnom ljudi kojima prija da osete uticaj adrenalina na telo i psihu”, dodaje dr Bubera.

Sa hororima treba biti obazriv jer oni, kao i drugi napeti filmovi dovode do toga da srce kuca mnogo jače i brže, što dovodi do aritmije i povećanja pritiska, a to za rezultat može imati srčani udar. Tako su, pisalo se, zabeležena dva smrtna slučaja tokom gledanja filma “Stradanje Hristovo”, koji na dramatičan način prikazuje poslednje sate Isusovog života.

Pomenuli smo probleme koje nam je donela korona, pa se tako onima koji žele da probude svoju kreativnost ili da reše neki problem, preporučuju filmovi u kojima ima magije.

Romantične scene u filmovima i serijama su od velikog značaja za psihološko zdravlje, naročito žena, jer se kod njih u tim trenucima smanjuje aktivnost u delu mozga koji kontroliše nervozu, pa su nakon gledanja smirenije i srećnije.

Kriminalistički filmovi i serije, kao i misterije, podstiču na razmišljanje i odgonetanje poente, pa više utiču na sposobnost logičkog zaključivanja, nego na raspoloženje.

Tekst priredila: novinarka Slađana Vasić

Izvor: Portal B92.net

Photo by JESHOOTS.COM on Unsplash

Ostale kategorije: