Tripanofobija

Aleksandra Bubera

Intervju sa Miljanom Kerču objavljen u skraćenoj verziji na portalu B92 16.11.2010.

Šta je tripanofobija i kako se manifestuje?

– Tripanofobija ili jednostavnije strah od igle i medicinskih procedura u kojima se koriste igle (injekcije najčešće, ali i sve druge procedure u kojima se koriste igle) pripada grupi fobija od krvi-injekcija-povreda.

Po statistikama smatra se da 10% populacije pati od ove fobije, ali se smatra da je broj znatno veći zbog tendencija ove vrste fobičara da izbegavaju lekare. Većina onih koji pate od ovog poremećaja je zapravo iznenađeno koliko je ovo česta fobija, iako se o njoj ne govori mnogo.

Simptomi mogu biti gubljenje daha, prekomerno znojenje, mučnina, suve usne, osećaj da ste bolesni, drhtavica, osećaj lupanja srca, nesposobnost jasnog rasuđivanja, strah od smrti, ludila i gubljenja kontrole, osećaj otuđenja od stvarnosti, tj. jak paroksizam („napad“) anksioznosti.

Naučnici još uvek nisu sigurni šta izaziva strah od igala. Postoji pretpostavka da je nasledan, jer 80% onih koji imaju ovaj problem imaju bliske rođake koji pate od istog straha. Međutim, verovatnije je da je strah stečen, pre nego što je genetski nasleđen. Neki evolucionarni psiholozi veruju da strah može da ima korene u drevnoj „tehnici“, a zapravo reakciji preživljavanja po tipu  „zaleđivanja“: kada životinja zbog velikog straha padne kao mrtva da bi se spasla od grabljivice koja neće ili primetiti životinju koja se ne kreće ili će proceniti da je mrtva i nerće dirati mrtav plen.

Rane od uboda su mogle da budu smrtonosne, naročito u danima pre antibiotika. Pa je moguće da se strah od igala razvio tokom evolucije. Ipak, verovatnije je da je ovaj strah povezan sa vađenjem i „gubitkom“ krvi, koje  direktno, na iracionalnom nivou, nezavisno od količine izgubljene krvi povbezujemo sa smrću.

Tripanofobija je ozbiljan poremećaj koji mora da se leči, jer bi moglo da izazove potpuno izbegavanje medicinske pomoći. Ako sumnjate da bolujete od ovog poremećaja trebalo bi odmah da konsultujete psihijatra, psihologa, ili psihoterapeuta.

Šta razlikuje obično gađenje od igala od poremećaja?

– Niko od nas ne voli da ga bodu niti da vidi krv, ali ono što bi karakterisalo fobičan strah jeste preteran strah da će osoba, čak i kada je jasno da je neophodno da se uradi neka medicinska intervencija, kada je u pitanju njen život i zdravlje, odbijati da prihvati medicinsku intervenciju. Ovo je strah koji podrazumeva ne samo fobiju od igle već i od bilo koje intervencije.

Osoba će, i kada se ne radi stvarno neka intervencija, imati strah – recimo kada neko priča o tome ili vidi scenu na filmu, a isto tako, ako ugleda sliku igle ili neke intervencije može imati potpuno iste simptome. To su dve glavne karakteristike, i treća je da će izbegavati aktivno da dođe u kontakt sa medicinskom intervencijom ili medicinskim priborom i instrumentima. Čak će gledati da bude savršeno zdrava da bi ih izbegla.

Svi se mi trudimo da budemo zdravi, ali ovo je preterivanje.

Primer iz prakse: na hitnoj hirurškoj službi, prijavila se osoba čiji je prst bio praktično istrulio, i kada smo je pitali kako je dovela sebe u tu situaciju, ona nam je rekla da se nabola na trn ruže pre izvesnog vremena, ali se bojala da primi injekciju i zato se nije obratila lekaru.

Ona je to trpela, rana se upalila, zagnojila i praktično došla do krajneg stadijuma, a ona se tek tada obratila lekaru.

Čovek će sebe dovesti do takvih posledica koje mogu biti čak i opasne po život zato što se boji mnogo manjeg zla kao što je injekcija ili vađenje krvi.

Kada se javlja strah?

– Može se javiti odjednom, a iskrivljeno uverenje se najčešće javlja kod male dece jer ona imaju proces mišljenja koji nije potpuno razvijen, ona razmišljaju iracionalno, konkretno, spajaju uzroke i posledice koji nemaju nikakve veze, jer nemaju dovoljno informacija.

Zbog toga, i zbog preplavljenosti emocijama, zavisnosti od roditelja, pridavanja prevelike važnosti svemu, deca su jako sklona da donose pogrešne zaključke.

Zato je to najčešće u detinjstvu, ali pogrešan zaključak može se doneti bilo kada tokom života pod uticajem najčešće nekog veoma stresnog, ili traumatičnog događaja.

Na primer, ako je neko doživeo silovanje od strane muškarca, može da zaključi da su svi muškarci zlostavljači i kasnije prema tome živi, iako to definitivno nije tačno.

Isto tako,  ako je neka osoba imala traumatično iskustvo ili iskustvo koje je ona doživela kao traumatično, neprijatno, neprihvatljivo, bolno, itd, bilo fizički bilo psihički u vezi neke medicinske intervencije, može da zaključi da su sve (ili određene) medicinske intervencije opasne, pa čak i po život, ili izuzetno bolne, ili oba,  u bilo kom trenutku svog života.

Da li je ovo iracionalan strah?

– Na neki način je ovo iracionalan strah, ali sve strahove možemo da povežemo sa nečim racionalnim, tako da svi u nekoj meri imamo strah od medicinskih intervencija ili boli. Iracionalan je doživljaj i tumačenje te situacije kod ljudi koji se boje igala i vađenja krvi, jer postoje razne katastrofične fantazije u vezi sa tim ( da će biti povređeni, da će iskrvariti na smrt, da će im izvaditi toliko krvi da će umreti i slično). Kada kažemo „katastrofična fantazija“,  to znači dve stvari: da se radi o nekoj katastrofi, tj. da će neko umreti ili biti uništen i da je to nešto što je potpuno nerealno tj. da ne postoji realna šansa da se tako nešto zaista i desi.

Zašto se javlja ova fobija?

– Često je kod ljudi koji se boje vađenja krvi prisutna misao da će im isteći sva krv. Ili se boje da će prilikom uboda u venu uneti nekakve materije ili organizme koji su štetni, koji će ih otrovati, razboleti ili ubiti.

Dosta osoba koje imaju strah od igala i vađenja krvi nakon što su prvi put bile u situaciji da daju krv i količina im se učinila prevelikom, pomisle da to može dovesti do smrti, jer im se u svesti javlja takva slika – iako čoveku ne može da bude ništa ozbiljno od davanja tolike količine krvi koja se uzima prilikom dobrovoljnog davanja.

S druge strane, kada čovek dođe prvi put u situaciju da vadi krv, a to najčešće bude dok smo još deca, najčešće nam ne objašnjavaju  šta se u stvari dešava.

Deca koja često pri sistematskim pregledima vide kada se drugoj deci to radi, krv povezuju sa strašnim stvarima.

Kada je dete malo, ono razmišlja vrlo konkretno.

Kada vidi krv, dete to povezuje sa smrću, što izaziva osećanje straha toliko intenzivno, da se pretvara u osećanje užasa.

To onda nije običan simpatički strah kod koga preovladava lučenje adrenalina, kada dolazi do ubrzanja rada srca, povećanja pritiska, promena načina disanja – a to je ono što sprema reakciju organizma za „bori se“ ili „beži“, već dolazi do tzv. parasimpatičkog straha gde preovladava vazovagalna reakcija.

Supstanca koja tada utiče na organizam nije adrenalin već acetilholin.

On dovodi do sasvim različitih reakcija – pada pritiska, usporenja rada srca, opuštanja sfinktera (zato postoji izraz „upiškio se od straha“, „ukakio se od straha“- što se stvarno desi kada ljudi imaju ne samo osećanje straha, već osećanje užasa).

Kada ljudi pri prvoj medicinskoj intervenciji dožive ovakvu reakciju, svaki sledeći put se boje i imaju ne samo strah od intervencije, već i strah od straha i padanja u nesvest, što strah samo pojačava.

Tu su takođe reakcije koje potpomažu gađenje i povraćanje. Ovo predstavlja drugi važan mehanizam preko koga dolazi do ovih reakcija kod medicinskih intervencija jer ljudi se često gade mirisa bolnice, pomisli na bolest, gnoj, ranu, a to se povezuje, asocira pomoću oseta čulima ili na osnovu mentalnih predstava.

Kod nekog je to čulo mirisa, kod nekog je to ono što se vidi, kod nekog zvuk, kod nekog su to mentalne predstave koje mogu biti realne ili nerealne, ali najčešće je sve pogrešno spojeno i jako preuveličano tako da na kraju dovede do takve reakcije koja se ispoljava osećanjem gađenja ili užasa.

U  takvim situacijama je važno da osoba tokom psihoterapije napravi sasvim drugačije asocijacije sa mirisima koji se osećaju u bolnici – a to je da su to mirisi dezinfekcionih sredstava, da to znači da je tamo čisto, da to služi da budemo zdravi, da nas štiti, a ne ugrožava i tome slično.

I kod jedne i druge vrste straha može doći do gubitka svesti – kod vazovagalne reakcije zbog pada pritiska, a kod simpatičke zbog intenzivne hiperventilacije. (Hiperventilacija je kada iz nekog razloga dišemo ili ubrzano, ili produbljeno, ili oba, i to može biti jasno vidljivo, ali nekada i neprimetno).

Kada čovek jednom doživi ovakvu reakciju, sledeći put, ne samo da će imati strah od medicinske intervencije nego će imati i strah od straha i padanja u nesvest.

Procenat ove pojave je isti kao i u drugim zemljama.

„U mojoj praksi nisu bili česti ovakvi slučajevi, a ljudi se uglavnom obraćaju psihologu i psihijatru kada već nemaju drugog izbora zbog potrebe da se uradi neka medicinska intervencija, ili, kada žele da se bave zanimanjem koje ima veze sa takvim stvarima, a ne mogu da savladaju gađenje ili strah, tada će potražiti pomoć.

Uglavnom izbegavaju kad god to mogu, pogotovo što sam i ja lekar, pa se boje da se obrate i meni.

Vrste tripanofobije

Po uzrocima se može podeliti na više vrsta:

1. Asocijativna – to bi značilo da osoba asocira medicinsku intervenciju sa nekim događajem koji je doživela traumatično i katastrofično, bez obzira da li se to desilo njoj ili nekome drugom, ali najčešče njoj samoj.  Ili asocira sa nekom katastrofičnom fantazijom, kao što je, npr: „Izgubiću krv“, „Preneće mi virus“ itd.
2. Hipersenzitivna postoji kod ljudi čiji je prag bola mnogo niži nego kod ostalih i koje ta injekcija toliko boli da se oni čude kako neko može uopšte to da izdrži bilo kakvu medicinsku intervenciju, ali takvi ljudi su zaista retki.
3. Vazovagalna – kada ljudi pri prvoj medicinskoj intervenciji dožive reakciju sa padom pritiska, usporenjem rada srca i gubitkom svesti, pa se svaki sledeći put boje i imaju strah od intervencije i strah od straha.
4. Vikarna (vikar bi značilo zastupnik) gde je osoba doživela da se nekom njenom jako važnom ili dragom desilo tako nešto pa posle toga ona počne da ima fobiju.
5. Opiruća – osobe koje se opiru pri medicinskim intervencijama, najčešće one koje su imale situacije u svom iskustvu gde su bile fizički sputavane. Bez obzira da li je u pitanju bila neka bolest, pa su bile, na primer, u gipsanom koritu ili su bile silovane, zarobljene u logoru, zastrašene, mučene, zlostavljane. Kada vam vade krv onda vam ruku pritisnu za stalak, vežu vas i onda takve osobe reaguju refleksno, imaju uslovni refleks da pokušaju da se oslobode, počinju da se brane.

Koje su efikasne terapije?

– Najbitnija je psihoterapija, mada se, ako su slučajevi jako teški, može primeniti i farmakoterapija, odnosno lekovi.

To su najčešće lekovi iz grupe antidepresiva i anksiolitici koji se primenjuju i kod ostalih vrsta fobija, ali ono što je, budući da se radi o iskrivljenim uverenjima i mentalnim predstavama, najbitnije jeste psihoterapija jer se ona bavi ispravljanjem iskrivljenih, pogrešnih, katastrofičnih, iracionalnih uverenja.

Svaka vrsta psihoterapije to radi na svoj specifičan način. Nije bitno koja vrsta se primenjuje već je bitno da se osoba desenzitizuje (pojam iz bihevioralne terapije koja se najviše bavi ponašanjem), što bi podrazumevalo da se može kombinovati ispravljanje pogrešnih predstava kognitivnom terapijom i bihevioralnom terapijom – u smislu sistematske desentizacije, gde osoba prvo nauči da istoleriše najmanji strah, a zatim prelazi na nešto veći i tako postepeno dok ne nauči da istoleriše i strah najvećeg intenziteta. Međutim, razne vrste terapija koriste ova dva pristupa.

EFT (emotional freedom tehnique) je tehnika oslobađanja emocija koja spada u energetske psihoterapije (akupunktura bez bodenja). Radi se o stimulaciji ključnih tačaka tapkanjem i uz to se ponavljaju afirmativne rečenice, što zaista deluje.

Može da se koristi i EMDR (Eye Movement Desensitization and Reprocessing), gde se ritmičkim pokretima koje izvodi terapeut prstima, a pacijent prati očima, postiže “otvaranje mreže sećanja” i onda se iskustva drugačije integrišu (pretpostavlja se da je to slično onome što se dešava u snu u REM fazi spavanja). Ovo je vrlo efikasna terapija iako se ne zna tačno na koji način funkcioniše.

Ja se bavim Transakcionom analizom, koja je humanistička, psihodinamska, jer se bavi analizom dubljih sadržaja, ali koristi i kognitivno-bihevioralne pristupe i načine u humanističkom kontekstu rada.

Kada pristupimo Ego stanju Odraslog (svi mi imamo tri ego stanja – Roditelj, Odrasli i Dete), a on bi trebalo da bude racionalan deo, koji može da bude kontaminiran nekim sadržajima koji nisu tačni – radimo dekontaminaciju.

Kada to raščistimo, onda idemo na sadržaje iz prošlosti kao što su Roditelj i Dete.

Često se postavlja pitanje  koja je psihoterapija najefikasnija?

Odgovor je u metafori  koju koriste umetnici-fotografi: „Nije toliko bitno koji fotoaparat imate, nego da li znate s njim da radite, odnosno šta sa njim možete, a šta ne, i tada dobijate savršenu sliku”.

Tako je i sa psihoterapijom. Nije bitno kojom se psihoterapijom bavite, nego da li znate s njom da uradite to što treba, a sve od pomenutih psihoterapija, kao i hipnoza i biofeedback, i još mnoge druge (Geštalt, Psihodrama, Psihoanaliza, Telesna psihoterapija, Porodična sistemska psihoterapija itd.) se rade kod nas.

Objavljena verzija teksta dostupna na portalu B92.