Konformizam

Aleksandra Bubera

Deo intervjua sa novinarkom Sanjom Kostić, objavljenog u časopisu Život plus, u oktobru 2011.

Šta je konformizam i zašto smo konformisti? 

– Konformizam (od latinske reci conformis – jednoobrazan) kao pojava predstavlja prilagođavanje pojedinca društvu ili društvenim grupama. Obično se pod konformizmom smatra takva vrsta prilagođavanja pojedinca društvu kad se prihvataju  ciljevi odredjenog društva, sredstva za postizanje tih ciljeva ili prihvatanje određene ideologije sistema radi uživanja prednosti i ličnih pogodnosti koje to pruža, a nezavisno od vrednosti toga što se prihvata. U ovom poslednjem smislu izraz konformizam se primenjuje za nekritičko prihvatanje ideologije ili vlasti iz ličnih motiva koji potiču iz materijalnih ili drugih interesa. Konformizam u izvesnoj meri uvek znači odstupanje od sopstvene individualnosti i prelaz na kolektivno ponašanje, koje je diktirano javnim mnjenjem i ispoljava se u vidu stereotipa i može uticati na formiranje sistema vrednosti koji se preporučuju kao poželjni.

Kako se konformizam najčešće iskazuje? U kojoj meri i kako društvo utiče na to da se nekim stvarima prilagođavamo više, nekima manje? 

– Da bismo funkcionisali  prilagođeno u ljudskom društvu, svi moramo do neke mere da budemo konformisti, tj. da se prilagodimo normama i zahtevima društva u kome živimo. Druga opcija je da živimo izolovano od drugih, jer tada jedino možemo živeti prema sopstvenom nahođenju i pravilima. Kada nas je dvoje ili više, ljudi uspostavljaju sistem pravila koje onda imaju težnju i da sprovode. To je s jedne strane dobro, jer nam omogućava da bolje funkcionišemo jedni s drugima, a s druge strane nije, jer nekada ljudi prihvate stav s kojim se ne slažu i čak počnu da veruju u njega, zato što više ljudi tvrdi suprotno. Ovakvih primera ima mnogo u istoriji, a time se bavila i eksperimentalna psihologija.

Najpoznatiji je Asch-ov eksperiment: ispitanik je stavljen u grupu od  5 do 7 saradnika, ispitivača, koji su znali pravi cilj eksperimenta, ali su ispitanicima predstavljeni kao pravi učesnici. Učesnicima je prikazana kartica sa jednom linijom, a zatim još jedna sa tri linije koje su bile označene sa a, b i c.

Trebalo je da ispitanici kažu koja linija na drugoj kartici svojom dužinom odgovara onoj sa prve kartice. Pravi ispitanici odgovarali su da je to c. Za prve dve grupe kartica, i saradnici i učesnici davali su tačne odgovore. Kada je prikazana treća grupa kartica, svi saradnici su davali iste pogrešne odgovore.

Cilj eksperimenta bio je da se vidi da li će se ispitanici konformirati, bez obzira što je tačan odgovor očigledan, i odgovoriti pogrešno pod uticajem saradnika.

Rezultati: čak 45% ispitanika konformiralo se 1-6 puta, 31% ispitanika 7-12 puta, 24% ispitanika se nije konformiralo. 75% ispitanika konformiralo se barem jedanput.

Poznat je i Milgramov eksperiment, gde su ispitanici bili u ulozi učitelja koji je trebalo da za svaki pogrešan odgovor „učeniku” (koji su bili u stvari glumci -saradnici na eksperimentu) zadaju elektro šok – barem su “učitelji” tako mislili. U stvarnosti nije bilo elektrošokova, naravno, ali su se glumci u drugoj prostoriji ponašali kao da se grče od bola, vrištali, jaukali i slično. Za svaku grešku “učitelj” je trebalo na podsticaj naučnika koji je stajao pored njega da zadaje sve jači i jači „elektro šok”, sve do jačine koja bi bila „smrtonosna”. Iako “učitelji” nisu znali da zaista nema elektrošokova, dakle bili su uvereni da zaista zadaju bol, pa čak i „smrtni” elektro šok “učeniku”, većina je nastavljala.

Četiri rečenice koje su se koristile kao verbalni pritisak od strane eksperimentatora – naučnika su bile: „Molim Vas, nastavite!“, „Eksperiment zahteva da nastavite!“, „Svakako morate da nastavite!“ i „Nemate izbora, morate da nastavite!“.

Mnogi od ispitanika su bili uvereni da ne bi trebalo da nanose bol „učenicima”, ali nisu odustajali, a time što su nastavljali su na neki način opravdavali svoje postupke, što je u psihologiji poznato kao pokušajj ispravljanja „kognitivne disonance”. Eksperiment je ponovljen, od tada, mnogo puta i rezultati su bili uvek slični.

„Postavljanjem ovog jednostavnog eksperimenta hteo sam otkriti koliko su bola spremni naneti obični građani samo zato jer im to naređuje naučnik. Pokazalo se da autoritet pobeđuje i najčvršće moralne vrednosti, kao i osećaj saosećanja kad osoba čuje bolne vriske i želi prekinuti s nanošenjem boli drugome. Ta ekstremna spremnost da se do kraja slede nečije naredbe, makar se one kosile s našim uverenjima, samo zato jer ih naređuje osoba koja nam je nametnuta kao autoritet je zapanjujuća ” –  Milgram, članak iz 1974. Godine: „Opasnosti poslušnosti”.

Zbog čega ljudi teže da se prilagođavaju svemu što im društvo nametne, i da li na njihovo ponašanje utiče i strah od različitosti?

– Dva prethodno opisana eksperimenta daju mnoge odgovore na ova pitanja. Ne samo da se bojimo različitosti, već smo spremni i da otpišemo svoj dobar vid i zdrav razum ako većina tvrdi drugačije (ili ako to tvrdi autoritet). To je svakodnevna pojava. Ljudi su socijalna bića i naučeni su da se konformiraju i jako je teško ostati pri svome ako svi drugi oko vas tvrde drugačije, čak iako znate da ste očigledno u pravu. S druge strane, postoji i pojava da kada čovek veruje da je u pravu, zato što se to uklapa u njegov sistem uverenja, teško da ga mogu razuveriti i očigledne činjenice. Što znači da je često teško odrediti granicu između toga da nekritički prihvatamo mišljenje drugih ili da se, isto tako nekritički držimo svog uverenja ne dopustivši da ga preispitujemo suočeni sa činjenicama.

Pojedini psiholozi konformizam nazivaju i „sakrivanjem u gomili“, kako objašnjavate taj izraz? Zbog čega se ljudi najčešće skrivaju, zapravo „utapaju u gomili“?

– Bolji je izraz „utapanje“ nego sakrivanje, jer sakrivanje podrazumeva da osoba svesnom manipulacijom otpisuje odgovornost za neki svoj stav ili postupak, a mnogo češće se ovaj mehanizam odvija nesvesno, kao oblik adaptacije u svrhu što veće šanse za preživljavanje.

„Preživeti“ u socijalnom smislu je drugačije nego „preživeti“ u biološkom smislu, i zato kod životinja gde prevladavaju instinkti, a ne razmišljanje kao kod čoveka, ova pojava je manje izražena, jer će životinja instinktivno odreagovati u svrhu svog preživljavanja.

A ljudi će reagovati na pretnju odbacivanjem od društva (koja može biti objektivna, ali i subjektivna, tj. da je nema zaista, ali osoba doživljava da ona postoji) tako što će se češće konformirati njegovim zahtevima čak i onda kada su oni u suprotnosti sa njegovim stavovima, željama, pa čak i interesima.

Šta je to što na taj način žele da maskiraju? Ili, za šta nemaju snage?

– Ljudi često nemaju snage da se suprotstave normama i zahtevima društva čak i kada su oni očigledno pogrešni, nemoralni i sl., jer za osobu odbacivanje od društva najčešće znači „socijalnu smrt“, koju većina ljudi teško podnosi.

A ukoliko se osoba bori za nešto što je njoj važno i smatra ga ispravnim a u tom društvu u tom trenutku je to potpuno neprihvatljivo, čak i ako je potpuno ispravno, rizikuje da bude izopštena ili na neki drugi način kažnjena, obeležena a nekada čak i fizički uništena.

Na taj način se održava kohezija društva, što je nekada dobro, a nekada loše, u zavisnosti od toga da li to određeno društvo ima realan, pravedan i etičan sistem vrednosti, ili je on suprotan od toga.

Da li se može reći da se „konformističkim odelom“ skriva prava slika o sebi?

– Nekada da. Mnogo češće, u stvari, ljudi pod nečim što smatraju pritiskom društva, misle da su prinuđeni da u socijalnom okruženju pokazuju traženu „sliku“ da bi mogli da nastave da u tom istom društvu funkcionišu.

Čak i kada to nije tačno, već je osoba uverena da tako „mora“ da bi bila prihvaćena. U društvima koja su permisivna, ovo je često samo pogrešno uverenje osobe, a objektivno se to od nje ne očekuje, ili barem ne u tolikoj meri.

Ali, ako to društvo ima kruta načela i zahteve, a pojedinac nema drugog izbora, onda je ovakav doživljaj pojedinca tačan i on zaista mora da „nosi traženu masku“ da bi mogao da u tom društvu funkcioniše.

Danas u savremenom društvu ljudi više nego ikada imaju potrebu da se upoređuju sa drugima i prilagođavaju etabliranim standardima lepote, mode, materijalnog prestiža, statusa… Zbog čega mislite da je to tako?

– U današnje vreme je na delu razvoj sve većeg broja površnih odnosa pod uticajem urbanizacije, globalizacije, masovne i elektronske komunikacije i medija.

Takođe uticaja imaju  i brze promene kulturnih i vrednosnih obrazaca, a donekle i politizacija društva.

To u stvari znači da ljudi sada osećaju manji pritisak nego ranije da se konformiraju društvu nego svojoj zajednici (porodična, verska, plemenska i slično), jer ljudi sada mnogo više funkcionišu kao individue u masi, nego što sebe identifikuju kao pripadnika neke zajednice, koji od te iste zajednice mogu dobiti zaštitu, podršku, ali i kaznu. Danas pojedinac od zajednice može da očekuje i manje podrške, ali i manje kazne.

I onda im je bitnije da dobro funkcionišu u širokom društvenom, nego u uskom kontekstu zajednice. I zato se konformiraju normama te široke grupe koju nazivamo društvo.

Sa prisustvom sredstava masovne komunikacije i informisanja (radio, televizija, internet, društvene mreže i sl.), povećava se broj informacija, stavova, kontakata, a smanjuje se broj ljudi i mišljenja na koje verujemo da možemo da se oslonimo, a što je povezano i s tim da se ljudi manje oslanjaju na svoje zajednice, kojima više ne pripadaju tako čvrsto.

Zbog toga osoba ima potrebu da sve ovo nekako sistematizuje, klasifikuje da bi se bolje snalazila, a to se najbrže postiže ubacivanjem novih informacija u već postojeće „fioke“, odnosno stvaranjem stereotipa.

Tako dolazimo u situaciju da previše informacija, u stvari, ostavlja mnogo mesta za pogrešne zaključke.

Stereotipi su skučeni, nekada idealizovani a nekada satanizovani. Što znači da ćemo pokušati da se uklopimo u one za nas idealizovane i da izbegnemo uklapanje u one druge koje procenjujemo kao loše, bez sveobuhvatnih informacija i realne slike.

Brze promene u tehnologiji, kulturnim obrascima, sistemu vrednosti dovode do toga da je pojedinac zbunjen i u pokušaju da stvari sebi razjasni, tražiće mišljenje autoriteta i pošto je sam zbunjen i oseća se nekompetentno, verovatno će mišljenje tog autoriteta i prihvatiti i njemu se prilagoditi.

To pojedincu daje osećaj sigurnosti, kompetencije i oslonca.

Politizacija društva podrazumeva da smo svi na neki način uključenu u politiku, barem kao glasači, te treba da se izjasnimo i podržimo jednu opciju na štetu one druge po principu: „ako nisi s nama protiv nas si“.

A ukoliko želimo nešto da menjamo, moramo se i aktivnije uključiti u sve te procese.

Hteli ili ne hteli do neke mere se konformiramo ovom ili onom političkom stavu.

Zašto se ljudi sve manje oslanjaju na sebe, na svoje potrebe, želje i vrednosti?

– Često se brkaju termin „potreba“ i termin „želja“. Potrebe su ono bez čega se ne može preživeti, a to su hrana, voda, vazduh, povoljni atmosferski uslovi da se ne bismo smrzli ili pregrejali, minimalna količina sna i fizičke aktivnosti. Čak ni seks nije potreba, jer bez seksa još niko nije umro.

Kada bismo se vodili samo svojim potrebama, sve bi bilo mnogo jednostavnije. I manje raznoliko, naravno.

Međutim, kada se zadovolje potrebe, tada na scenu stupaju želje. Mislim da je danas na sceni manipulacija željama. Ako želite da prodate neki proizvod koji pre nije postojao, dovoljno je da iskreirate želju potrošača za tim proizvodom i zarada je osigurana.

Na primer mobilni telefoni: kako smo uopšte živeli bez njih? A pre dvadesetak godina nisu ni postojali i niko nije bio frustriran što ih nema.

Međutim kada jednom iskreirate želju za nečim i to proglasite potrebom, onda odjednom svi smatraju za neophodno da taj proizvod nabave. I pošto ga svi imaju, ako ga vi nemate, vi ste „van sveta” i pre ili kasnije ćete verovatno kupiti i vi jedan…ili više.

U kojoj meri konformizam utiče na samopoštovanje, samopouzdanje, sposobnost da mislimo i komuniciramo?

– Kod većine socijalizovanih, socijalno adaptiranih ljudi u velikoj meri.

Zato što će dobro adaptirana osoba želeti da se prilagodi zahtevima društva, čak i kada njoj ne odgovaraju.

Recimo, ako su zahtevi društva da budete vitki, a vi ste genetski osoba koja je sklona gojaznosti, i pri tome adaptirana, verovatno ćete želeti da budete vitki…ili da ste se rodili u ono vreme kada su standardi lepote bili u vašu korist. I nećete uzimati u obzir svoje genetske i sredinske predispozicije, trebaće vam dosta samopouzdanja da sebe doživljavate kao lepu i poželjnu osobu kada vas bombarduju zahtevi za vitkošću koje vi teško možete da ispunite.

Uticaj na mišljenje, pa čak i u nekoj meri na opažanje pod uticajem kognitivnog iskrivljenja u grupi dobro su opisani Asch-ovim i Milgram-ovim eksperimentom.

Da li u današnje vreme kada su instalirani skoro jednoobrazni standardi u raznim sferama društva pojedinac uopšte ima izbor da se ponaša drugačije od očekivanog? Koja je cena toga biti drugačiji, biti „solista“, a ne uniformisan u „grupni portret“?

Izbor gotovo uvek postoji (sem kada se radi o totalitarnim društvima i uslovima), ali isto tako postoji i cena.

A cena je da ukoliko „terate po svom“, pa bilo to bolje ili lošije od onoga kako se ponaša većina, osećaćete se da ne pripadate, da ste drugačiji, verovatno da će vas ljudi teže prihvatati jer ste „drugačiji“.

A snaga ljudskog društva je u tome što se dopunjujemo, jer pojedinci ne mogu mnogo toga što može grupa ljudi.

Istovremeno, to je i slabost ljudskog društva, jer norme koje smo sami kao društvo iskreirali i dogovorili, često nam se kasnije „obiju o glavu“.