Poslednji slučaj kad je u trenutku nervnog rastrojstva Vladimir V. (36) nožem zaklao svoju majku Gorginu (62) poslao je još jedno ozbiljno upozorenje, pogotovo stručnoj javnosti. Psihijatri i psihoterapeuti smatraju da su mentalno oboleli pacijenti nakon lečenja prepušteni sami sebi, da niko o njima ne brine i da će ovakvih nesrećnih slučajeva biti sve više.
Naime, ispostavilo se da u Srbiji ne postoji odgovarajuća preventiva, niti postbolnička briga o psihijatrijski obolelim osobama koje su sklone nasilju i čije psihičko oboljenje može prerasti u agresiju.
Prema rečima Aleksandre Bubere, psihijatra i psihoterapeuta, u Srbiji ne postoji mreža za podršku pacijentima koji završe sa bolničkim lečenjem i to je najveći problem.
– Kad se jednog dana završi lečenje, niko više ne kontroliše stanje pacijenta, već je prepušten sam sebi, ukoliko ni porodica neće ili ne može da preuzme brigu. Nemamo nikakav prelazni oblik lečenja. To bi podrazumevalo nešto nalik onom što postoji u svim zemljama u okruženju, takozvana kuća na pola puta. Tu pacijent dolazi nakon što završi lečenje, socijalizuje se, a ne ide odmah u svoje uobičajeno okruženje. U tim “prelaznim ustanovama” pacijent je pod stalnim nadzorom i privikava se na život van bolnice, navikava se da uzima terapiju i posle mu bude mnogo lakše da se uklopi u društvenu zajednicu. Takođe, u inostranstvu postoje centri za mentalno zdravlje gde pacijenti dolaze preko dana i kažu svoje probleme, ali postoje i patronažne ekipe, odnosno stručni tim koji obilazi pacijenta kad on stigne kući i prati da li uzima lekove, kako se ponaša, razgovaraju sa njegovom porodicom, okruženjem. Kod nas, verovatno zbog nedostatka para, od toga nema ništa, ali ovakva situacija mora da se promeni – kaže za “Blic” Aleksandra Bubera.
Psihijatar Jovan Metodijević smatra da su psihijatrijske ustanove u Srbiji u veoma lošoj situaciji, da se u njih ne ulaže jer su neprofitabilne i da zbog toga pacijenti vrlo teško u njih odlaze dobrovoljno.
– Jedino što naše ustanove imaju su dobri stručnjaci. Ostalo je katastrofalno. Nemaju ono osnovno što pacijentima treba, posteljine, dovoljan broj kreveta, nemaju dovoljno veša, pidžama, peškira. Zbog toga, pacijenti tek pod velikim pritiskom odlaze u psihijatrijske ustanove. To je prouzrokovalo činjenicu da mali broj pacijenata nastavlja da uzima terapiju i da potpuno zapostave svoju mentalnu bolest – smatra Metodijević.
Ono što u Srbiji nedostaje, kad je reč o psihijatrijskim bolesnicima, jeste mehanizam da se oni primoraju da redovno dolaze na preglede ili uzimaju terapiju. Hitna pomoć i policija intervenišu tek kada se dogodi neka nesreća poput ove u Lučanima.
– Mi možemo da napišemo uput da pacijent dolazi na svakih tri meseca ili pola godine na pregled. Međutim, ukoliko su oni zapostavljeni od porodice, što je čest slučaj, oni su prepušteni sami sebi i jednostavno ne žele da dođu na pregled. Mi nemamo mehanizam da ih nateramo da se dođu kod nas na pregled ili da redovno uzimaju terapiju. Možda bi neki psihijatri i prijavili nekog Hitnoj pomoći, ali ako mi dnevno imamo po 30 pacijenata, sigurno je da ne možemo da upamtimo ko kada od pacijenata treba da dođe na pregled – kaže psihijatar Zorica Poleusnić.
Psihoterapeut Milica Zorić tvrdi da je najveći problem u tome što su psihijatrijske ustanove u Srbiji ostale centralizovane još iz sedamdesetih godina prošlog veka, a to je za evropske standarde potpuno neprihvatljivo.
– Trend u svetu je tzv. komunalna psihijatrija. To je sistem u kom nema velikih bolnica, već su to male ustanove kojih ima mnogo i tu pacijenti dolaze nakon hospitalizacije. Problem je u tome što svi misle da je nakon hospitalizacije sve gotovo. To nije kao kad polomite nogu ili ruku, pa stavite gips i kost zaraste. Mentalno zdravlje se mora tretirati postepeno i strpljivo. Pacijenti nakon izlaska iz ustanove imaju problema sa zapošljavanjem, nemaju podršku porodice, okoline, marginalizovani su, teško se socijalizuju, što rezultira time da padaju u depresije, pa još više poremete svoje psihičko stanje. To može eskalirati u nasilje, i to se dešava vrlo često, pa su zapušteni mentalno oboleli pacijenti vrlo skloni agresiji, lako se upuste u krivična dela – kaže Milica Zorić.
PROBLEMI
- teško socijalizovanje
- izostaje podrška porodice i okoline
- marginalizacija pacijenta
- vrlo teško nalaženje posla
POSLEDICE
- depresija
- pogoršavanje mentalnog zdravlja
- postepeno ispoljavanje agresije
- otuđivanje od okoline
- lako upuštanje u krivična dela
- sklonost nasilju
Samo hladno oružje
Prema istraživanjima koje je sproveo Institut za kriminologiju u Srbiji, mentalno obolele osobe najčešće počine krivično delo ubistva, teških telesnih povreda, ponekad silovanje, a vrlo retko je to razbojništvo ili krađa. Retko posežu za vatrenim oružjem, a najčešće koriste sekiru, nož, drvene palice, ručni alat…
Izvor: Blic