Integralni intervju sa novinarkom Marinom Jungić, čiji je deo objavljen u dodatku Večernjih Novosti Život plus, 22. aprila 2018. godine
Mnogi tvrde da su bar jednom u životu doživeli neobičan osećaj da su nešto već videli ili doživeli. Koji su uzroci fenomena “već viđenog” i zbog čega se javlja? O fenomenu deja vu postoje brojne teorije, od toga da se radi o davno potisnutom sećanja, genetskoj memoriji, pa sve do reinkarnacije ili nekog poremećaja… Šta je tačno, a šta ne?
Jedan od istraživača koji se bavi ovom tematikom, Alan S. Braun, autor knjige „The deja Vu Experience“, nudi 30 različitih objašnjenja ovog fenomena (i nijedno ne uključuje reinkarnaciju ili genetsku memoriju).
Fenomen „već viđenog“ (deja vu) se javlja i kod ljudi koji nema nikakav neuropsihijatrijski poremećaj ili psihološki problem, dakle i kod potpuno zdravih pojedinaca i uobičajen je u ljudskom iskustvu. U neurologiji je poznato da se u nekim oblicima epilepsije (tzv. parcijalni temporalni napadi) često javljaju ovakva iskustva.
Poznati su opisi slučajeva u medicini koji su povezani sa postojanjem nekog od anksioznih poremećaja kao što su specifične fobije ili opsesivno – kompulsivni poremećaj, sindrom depersonalizacije ili neki slični disocijativni anksiozni, ali i psihotični poremećaji. (Disocijativni poremećaji podrazumevaju nekakvo razdvajanje, disocijaciju – sebe od doživljaja sebe, motorike od svesti ili bilo koje drugo „razdvajanje“ pojava koje inače idu zajedno).
Teorije koje objašnjavaju zašto se ovaj fenomen javlja zasnovane su na raznolikim istraživanjima – od kojih se neka bave posmatranjem i opisom doživljaja osoba koje imaju češće ove fenomene, a neka ih proučavaju tako što ovaj fenomen, ili najbliže tome što se može postići izazivaju – u laboratoriji.
Ovim detaljnim istraživanjima prvo je postavjena teorija „razdvojene pažnje“ – kao kada radimo dve stvari istovremeno, pa ne možemo da obratimo dobro pažnju na obe; recimo zazvoni nam telefon, a krenuli smo u drugu prostoriju po nešto. Dok stignemo do druge prostorije, ne možemo da se setimo po šta smo krenuli, jer nam je pažnja bila „odvučena“ na drugu stranu, pa nam se telefonski razgovor čini prvi, a ne drugi u redosledu događaja – kao da “pobrkamo“ redosled događaja. Ova teorija objašnjava da se slično dešava i u deja vu, tj. mozak „pobrka“ da je video nešto ranije što je zapravo bilo kasnije.
Slično govori i teorija koja kaže da je deja vu prekid u prepoznavanju sećanja, gde se osećaj pobuđivanja sećanja „odvaja“ od samog pobuđivanja sećanja, i ovo se naziva hipoteza „rasparene familijarnosti (poznatosti) sećanja“.
Deo mozga koji je najaktivniji u upamćivanju novih činjenica zove se hipokampus. Hipokampus je od centralnog značaja za deklarativnu (eksplicitnu) memoriju i sposobnost prisećanja. On je takođe zadužen za povezivanje vremenskog redosleda upamćenog, kao i za procenu sličnosti. Pretpostavka istraživača je bila da će zbog ovoga, kao i zbog toga što je pretpostavka, koja je i potvrđena u laboratorijskim istraživanjima da se deja vu fenomen može najlakše izazvati „po sličnosti“ – tj. ako prikažemo ispitanicima neke scene koje imaju iste elemente koji se ponavljaju, ali tako da nisu baš očigledno prepoznatljivi.
Takođe, pošto su u blizini hipokampusa i usko povezane s njim strukture koje su zadužene za osećanje i reakciju anksioznosti (septo-hipokampalni sistem ), to bi moglo da objasni zašto se kod osoba sa nekim anskioznim poremećajima češće i intenzivnije javljaju ovi fenomeni.
Međutim, ispostavilo se da kada su istraživači pratili moždanu aktivnost, deo mozga koji je bio najaktivniji tokom deja vu fenomena je bio frontalni kotrteks (čeoni deo kore velikog mozga). Ovaj deo kore mozga je najaktivniji kada se donose odluke, što upućuje da se tokom fenomena dešava nekakvo donošenje odluka; izbor između nekih opcija – što je istraživače uputilo da se tokom fenomena deja vuzapravo mozak bavi rešavanjem nekog konflikta. Pretpostavka je da je konflikt koji je ovde u pitanju, konflikt između tačnosti i grešaka memorisanih podataka. Odnosno, da je ovaj fenomen zapravo pokušaj mozga da uporedi podatke i ispravi greške u upamćivanju.
I na kraju, kao zaključak, kao što patofizološke disfunkcije mozga, odnosno neurobiološki uzroci kao epilepsija mogu izazvati ovaj fenomen; isto tako psihološki poremećaji, stres, umor, ili iscrpljenost zbog bilo kog razloga mogu biti pokretači ovog fenomena.
Kako objašnjavate pojavne oblike ovog fenomena: „već doživljeno“, „već posećeno“, „već osećano“, „ono što smo već čuli“?
Različite pojavne oblike objašnjavamo time što čulne doživljaje percipiramo (opažamo) pomoću raznih čula koja su nam na raspolaganju, a sećanja su najčešće kombinacija raznih čulnih utisaka, pomešana sa kognitivnom i emotivnom obradom istih, pripisivanjem značenja i značaja nekog iskustva u skladu sa kompletnim setom uverenja informacija i ranijih iskustava koje osoba već ima. Prema tome sećanje je vrlo kompleksno.
Uz to, kada govorimo samo o jednoj specifičnoj uspomeni, istraživanja su pokazala, da svaki put kada „posegnemo“ u sećanje za njom, samim tim procesom mi to sećanje svaki put po malo izmenimo. Tako da kada govorimo na primer o priči koju smo pročitali juče, i ako o njoj govorimo za nekoliko dana, meseci, godina i na kraju za nekoliko decenija, to sećanje će sasvim drugačije zvučati od onog najsvežijeg.
Ako uzmemo samo ova dva podatka u obzir, onda je jasno da i ovaj fenomen može imati jako puno varijacija na temu zbog višestruke čulne, kognitivno – emotivne, iskustvene obrade i izmene sećanja možemo imati gotovo neograničen broj kombinacija kada govorimo o mogućim fenomenima ove vrste.
Da li se ovaj fenomen češće javlja kod mlađih ili starijih osoba koje imaju više uspomena i iskustva ili su više putovale?
Prema istraživanjima, deja vu se češće javlja kod mlađih, nego kod starijih ljudi, mada je opisan i kod veoma starih ljudi. To se povezuje sa teorijom o deja vu kao „proveravaču“ sećanja – moguće je da sa starenjem naš sistem proveravanja sve manje radi, ili da smo sve manje u stanju da primetimo greške u memoriji, iako ih dokazano sa starenjem, imamo mnogo više nego kada smo mladi. Sem toga, mlađi ljudi su otvoreniji za neuobičajene doživljaje od starijih. Fenomen se jednako javlja kod muškaraca i žena.
Uobičajeniji je kod ljudi koji su puno putovali koji imaju veća primanja i čiji su politički i socijalni pogledi liberalniji. Ovo se objašnjava time da ljudi koji više putuju imaju veće šanse da se susretnu sa novim prizorima koji ih mogu podsetiti na nešto ranije viđeno. Ljudi liberalnijih pogleda će biti otvoreniji ka neobičnim doživljajima, kao i da ih istraže.
Šta se to događa u našoj podsvesti kada nam se učini da prepoznajemo mesta i situacije u kojima nikada ranije nismo bili ili da smo nekoga već upoznali, a zapravo je pred nama stranac?
U psihološkom smislu je mnogo lakše objasniti fenomen „prepoznavanja“ neke osobe nego mesta i situacije, mada mogu imati neke zajedničke imenitelje. Fenomen „simpatije“ i „antipatije“ funkcionišu po sličnim principima, samo što kada nam je neko simpatičan na prvi pogled, ili kada govorimo o fenomenu „zaljubljivanja na prvi pogled“ radi se zapravo o veoma brzom i nesvesnom prepoznavanju.
Ono što prepoznajemo jeste sličnost koju u roku od nekoliko sekundi ili minuta „očitavamo“ na osnovu neverbalnih signala. To jest, na osnovu stava tela, pokreta, tona glasa, mimike lica – mi prepoznajemo sličan set i dijapazon osećanja koja idu sa sličnim setom i dijapazonom razmišljanja i ponašanja, kao u obrascima koji su nama poznati iz naše porodice. Ili iz naše zamišljene idealne predstave o osobi koja je za nas dobar partner ili prijatelj, saradnik itd. I to je objašnjenje za „hemiju“ koja se događa na prvi pogled. Ali kada se to događa, mi uopšte nismo svesni da prepoznajemo sličnost.
Kod fenomena deja vu mi imamo svest o sličnosti, ali ne znamo gde smo i kada to ranije videli. Kada govorimo o sličnim situacijama, to zapravo često može biti slučaj ako ispitamo situaciju u kojoj smo se zatekli i imamo ideju da nikada nismo bili u sličnoj, često će se desiti da kada situaciju kontekstualizujemo tj. kada osoba shvati kakvo značenje pripisuje datoj situaciji, da će po značenju prepoznati da je već bila ranije u situaciji kojoj je pripisala isto ili slično značenje, iako je sama situacija možda bila jako različita od ove sadašnje.
U psihologiji je poznat fenomen „projekcije“ i „katapultiranja u prošlost“ kada neke ljude i situacije koje smo već upoznali i doživeli „prelepimo“ preko ljudi i situacija u sadašnjosti i doživljavamo ih veoma slično kao ljude i situacije iz svoje prošlosti. Opet, u ovom slučaju mi nemamo doživljaj da smo kroz ovo već ranije prošli ili bili u takvoj situaciji dok je ne proanaliziramo.
Neki istraživači navode da se deja vu češće javlja kod osoba koje su u stanju da bolje zapamte i opišu svoje snove od ostalih ljudi, a povremeno klijenti sa kojima radimo i opisuju da im se čini da su imali prediktivne snove u kojima su „videli“ neki predeo u kojem su se kasnije u stvarnosti našli i koji je za njih bio značajan. U ovakvim slučajevima, osobe redovno ne uzimaju u obzir činjenice da su predeo mogli videti na filmu, televiziji, razglednici i sl. te mu zbog toga pripisuju veći značaj, nego što to on inače ima.
Istraživači su se bavili i prediktivnim aspektima deja vu fenomena i zaključili da prediktivna moć deja vu fenomena – ne postoji.
Može li „deja vu“ da ima veze sa našom željom da se pozitivno iskustvo ili događaj iz prošlosti ponovi?
U psihološkom smislu, s obzirom na sve prethodno rečeno, ova ideja bi imala logike, ali fenomeni „već viđenog“ nisu po pravilu uvek prijatni ili neprijatni, već ih ima i prijatnih i neprijatnih i neutralnih, što bi odmah statistički gledano moglo da isključi ovu hipotezu.