Aleksandra Bubera
Milenijumska i Y generacija su te koje žive “najbolje godine” u vreme jake ekonomske krize. Kako da njihove veze potraju uprkos činjenici da mnogi od njih nemaju posao, pre svega mislim na muškarce? Kako se to što se muškarac ne ostvari u tom smislu odražava na njegov odnos sa suprotnim polom, pre svega sa partnerom?
– Hajde da prvo razumemo šta podrazumevaju termini Milenijumska, Y, Bumerang, Petar Pan generacija…To se odnosi na mlade ljude koji su rođeni posle 1980-e godine. Nazivi potiču iz zapadnih kultura, prvenstveno Američke, gde je primećeno da se mladi ljudi ponašaju drugačije nego prethodne generacije. Kada govorimo o psihologiji i ličnosti, primećeno je da je u porastu narcizam i osećanje da osoba ima pravo na razne privilegije, tehnološki i drugi komfor, koji ranije generacije nisu smatrale za „Bogom-dano“ pravo. Ne znaju se još tačni i kompletni uzroci, ali često se spominje takozvano „helikopter roditeljstvo“ kada dete odrasta okruženo stalnim „nadletanjem“ i osmatranjem roditelja koji dete tretiraju kao specijalno, ispunjavajući mu želje, dajući mu pravo, ali i dužnost da odlučuje u stvarima u kojima bi trebalo da odlučuje roditelj, jer bolje zna šta detetu treba (na primer šta će da jede, a dete uvek radije izabere slatkiš ili neku „brzu hranu“ nego neko povrće, kao i što će radije da izabere da igra video igricu nego da pospremi sobu, na primer, vodeći se principom prijatnosti).
Pod uticajem ovakvog vaspitanja, dete će odrasti u osobu koja očekuje „da joj sve padne s neba“, da sa što manje neprijatnosti sve bude završeno (ako može bez njenog truda i zalaganja), izborima u životu će takođe upravljati princip prijatnosti…
Tako ćemo dobiti mladu sobu koja se odlično snalazi u moru tehnoloških novotarija, radi više stvari istovremeno, dobro je informisana i snalažljiva u virtuelnom svetu, voli da se druži i komunicira na taj način, ali je često slabije osposobljena za stvari koje od uvek, za nju rade drugi ljudi – završavanje kućnih poslova, nabavka, administracija (pod uslovom da se to ne može obaviti preko interneta, u tom slučaju su superiorni).
Ovakve osobe češće odlažu odrastanje, odlazak iz roditeljske kuće, traženje posla i ulazak u posvećene veze, jer čekaju da nađu „pravi posao“ i „pravu osobu“ koji će se uklopiti u njihovo viđenje šta im pripada, budući da su tako “specijalni“. Na zapadu, ovakve studente nazivaju „šoljicama za čaj“, jer se „raspadnu“ na najmanji stres ili kritiku, jer ih roditelji nisu naučili u dovoljnoj meri da frustriraju svoje želje, da se bore za svoje ciljeve i da izađu na kraj sa stresom.
Osobe kod kojih je narcisoidnost izražena inače imaju problem ako se u realnosti ne uklapaju u svoju idealnu sliku sebe, pa će takve osobe imati zaista veliki problem ako nemaju posao i ne žive život onako kako oni misle da to zaslužuju. To je često praćeno besom, frustracijom, optuživanjem, prebacivanjem odgovornosti na druge ljude ili društvo. Takav partner, bilo muškarac ili žena, nije baš neko s kim je lako živeti.
Ako sada deo ovoga primenimo na našu kulturu, koja se razlikuje od američke, a dodamo da je naša sredina ipak malo više patrijarhalna, kod mladih ljudi često možemo sresti nekakav „miks“ – mlade ljude koji veruju da su posebni, pa još ako su muškarci i samim tim već posebni, a veruju da treba da budu glava porodice i preuzmu odgovornosti za koje zapravo nisu spremani, možemo dobiti svašta.
Razumemo da je okej da muškarac bude taj koji ne radi ili je izdržavan neko vreme, ali kad to potraje, kako tu žena reaguje? Ili je došlo vreme, kao što kažu da jeste, da su žene apsolutno jake i da su one te koje nose, vode, bivaju dominantne? Jer, ako se uporedimo sa zapadom i nekim novim savremenim ženama kod nas, sve je više onih koje rade, i koje su neka vrsta mame u tim vezama/braku?
– Model muškarca „provajdera“ i žene domaćice odavno je prestao da postoji u realnosti.
Koncept ravnopravnosti se često preobraćao u koncept istovetnosti na štetu žene tj. da žena treba i može sve kao muškarac, a da i dalje radi sve kućne poslove i glavna je odgovorna za sve oko dece. To nije tako svugde – u Skandinaviji recimo, muškarci i žene dele odgovornost i oko zarađivanja novca, ali i oko kućnih poslova i brige o deci. Kod nas je ovo prethodno, ipak, češći slučaj.
To što žena radi, ne znači da je ona neophodno mama u braku, ali može biti, ako su partneri zapravo u simbiotskoj, a ne u partnerskoj vezi tj. kada neko od njih preuzme ulogu odraslog i roditelja a drugi ulogu deteta. To mogu biti i muškarci i žene, a najčešće to zavisi od toga kakva je postavka odnosa bila u njihovoj primarnoj porodici i kako su oni shvatili da stvari treba da budu u partnerskoj vezi.
Realno je da je jedan partner dominantan u nekim aspektima života, a drugi u nekim drugim i ako se oboje oko toga slažu i uklapaju, ako imaju sličan sistem vrednosti i funkcionalan i obostran dogovor oko toga ko šta radi, onda će veza funkcionisati kao partnerski odnos dve odrasle, samostalne osobe koje imaju zajedničke ciljeve.
Kažu da je sve više brakova u kojima je muškarac iz interesa. Ali, zar to ne postoji već u našoj svesti od ranije, kada su naše bake i prabake morale da daju dobar miraz da bi se dobro udale, i da se tražila devojka iz dobre porodice?
– Ne postoje statistički podaci o tome, ali, mislim da se o tome sada samo više priča nego ranije. Uvek je bilo i muškaraca i žena koji su stupali u brak iz interesa, samo što je ranije to za muškarca bilo sramota, pa su se onda za takve slučajeve nalazile razne racionalizacije, ne bi li se cela stvar malo zataškala.
Koji tip muškaraca pristaje na taj aranžman, tačnije na oba, da ih žene izdržavaju, i na ovaj drugi da ulaze u brak iz interesa (uz objašnjenje da će ionako imati neku sa strane)? Sa dosta muškaraca sam pričala, i iznenadila se da oni zaista pozitivno ili bar neutralno gledaju na to, tako da shvatam da je to postalo normalno. Treba li da budemo moderni i kažemo da je to danas okej?
– Ko će koga da izdržava je obostrani, nekada eksplicitni, a nekada implicitni, psihološki dogovor između partnera. I to da li će neko imati vanbračne afere ne zavisi od toga ko koga izdržava. Dakle to su posebni, odvojeni fenomeni, i tako ih treba i posmatrati.
Što se tiče toga da je muškarac izdržavano lice, treba uzeti u obzir da i onaj partner koji ostaje kod kuće da se brine za kućne poslove i decu takođe mnogo radi, samo što je taj rad, na žalost mnogo slabije plaćen od obavljanja nekih profesionalnih poslova i ne ceni se dovoljno ni u ekonomskom ni u psiholopkom smislu. Dakle, ako se partneri dogovore ko će šta da radi, i ako to za njih funkcioniše i ako su oni sa tim zadovoljni, onda je stvar u redu.
Druga dimenzija je da se takva podela ne mora sviđati porodicama iz kojih partneri potiču, kao i široj društvenoj sredini i kako će oni kao par ili porodica izaći s tim na kraj.
A sa druge strane, možemo pogletati i gej zajednice – gde su spartneri istog pola i opet je stvar dogovora ko će šta da radi, ili će oboje da rade i dele i druge obaveze, ili će neko preuzeti tradicionalno „žensku“ ili „mušku ulogu.
Što se tiče pitanja vernosti i posvećenosti, to ne treba brkati sa ekonomskim aspektima partnerskog odnosa. Ako se te dve stvari brkaju, onda je došlo do objektifikacije jednog od partnera, pa se materijalno zamenjuje za emotivno, duhovno ili seksualno. Ali to je neka druga tema.