Aleksandra Bubera
Integralni intervju sa novinarkom Vesnom Marić, čiji je deo objavljen u Blicu, 10.04.2011.
Koliko je važno poverenje među ljudima, da li je moguće graditi odnose bez poverenja?
– Bez odnosa poverenja, ljudsko društvo ne bi moglo uopšte da funkcioniše, jer u tom slučaju bismo stalno bili zaokupljeni da li nam i ko smera nešto zlo i kako da se od toga zaštitimo. Reč poverenje ima koren u glagolu „verovati“, odnosno, poverenje govori o tome da mi iako ne znamo kako će se drugi ljudi ponašati, a priori verujemo da će se oni ponašati dobronamerno. Odnosi među ljudima koji funkcionišu zasnivaju se na delimičnom ili potpunom odnosu poverenja tj. mi iako ne možemo to sa sigurnošću da znamo i predvidimo, verujemo da će se ljudi prema nama ponašati dobronamerno i konzistentno u svim ili nekim aspektima zajedničkih aktivnosti.
Šta je presudno da bismo stekli poverenje u nekoga?
– Presudno je to da je osoba u koju imamo poverenja proverena tj. koliko nekoga poznajemo – otuda i izreka da „ne poznaješ nekoga zaista dok s njim ne pojedeš džak soli“. To govori o dužini poznanstva, ali i o njegovom kvalitetu, jer obedovati s nekim jeste u neku ruku intiman čin (sem ukoliko se ne radi o poslovnim ručkovima), tj. obično obedujemo u društvu ljudi koji su nam bliski. Dakle, potrebno je nekoga poznavati dovoljno dugo i dovoljno dobro da bismo na osnovu tog prethodnog iskustva mogli da procenimo njegovo buduće ponašanje, jer se poverenje odnosi na budućnost.
Šta kad nas neko izneveri, kako reagujemo i kako se to odnosi na građenje poverenja sa drugim ljudima, da li smo oprezniji?
– Kada nas neko izneveri, možemo različito reagovati i to najviše zavisi od toga kakve smo ličnosti, ali isto tako i od okolnosti. Odnosno, ako je osoba naivna, ona će verovatno reagovati iznenađenjem i zapitati se kako je moguće da joj se to opet dešava. Ako je osoba inače sumnjičava, potvrdiće svoje stavove da ljudima ne treba verovati. A osobe koje imaju optimalan odnos poverenje – sumnja će proanalizirati situaciju i osobu i, ukoliko shvate da je njihova procena bila pogrešna, naučiće to iz svoje greške. Ukoliko nije bilo nikakvih nagoveštaja da bi do izneveravanja moglo doći onda će biti iznenađene, tužne, ljute, a moguće i uplašene, ali će to prevazići i objasniti sebi da se i takve stvari dešavaju i krenuti dalje. Takođe će uzeti u obzir i okolnisti pod kojima se incident desio i u odnosu na iste proceniti koliki je deo do okolnosti, a koliki do osobe koja ju je izneverila. Sem u slučaju naivnih, posle ovakvih događaja postajemo oprezniji i sumnjičaviji, što je adaptivna reakcija, ukoliko sa njom ne preteramo i odemo u drugi ekstrem, tj. da zbog jedne osobe koja nas je izneverila prestanemo da verujemo i svima ostalima, ili svim ostalima iz „iste kategorije ljudi“, što se u psihologiji naziva generalizacija.
Svetska istraživanja pokazuju da ljudi najviše veruju policajcima, vatrogascima, lekarima, a najmanje savetnicima, fudbalerima, prodavcima automobila i političarima. Zašto?
– Prve tri profesije koje se navode jesu takozvane pomagačke profesije, pa ljudi pretpostavljaju da, kada se već neko bavi takvom profesijom, onda on mora biti osoba od poverenja. Jer ukoliko smo imali adekvatno detinjstvo, naučili smo da su roditelji tu kada nam je loše, kada smo bolesni, uplašeni i povređeni, ili kada se nađemo u opasnosti i da nam pomognu. Kada je čovek kasnije u nekoj opasnosti ili bolestan i u kontaktu sa policijom, vatrogascima i lekarima, odnos je sličan – bespomoćan ili manje moćan u odnosu na spasioca koji je sposoban da mu pomogne, što je slično odnosu dete – roditelj u detinjstvu. Zatim, osobe koji se bave ovom profesijom, ljudi često doživljavaju kao omnipotentne, tj. svemoćne, a ne samo moćne, a tu su i uniforme, diplome, zakletve, kontrolni mehanizmi koji ulivaju poverenje da je osoba proverena i dobronamerna, sposobna i da će uraditi svoj posao do kraja – što i jesu četiri važne komponente poverenja.
Što se tiče ostalih profesija, ljudi često doživljavaju da su osobe koje se njima bave sklone da preuveličavaju i iskrivljuju činjenice i istinu u svrhu manipulacije zbog lične, ili koristi onih za koje rade, te je to postao stereotip. Kada nešto postane stereotip, više se ne zadržavamo mnogo da o tome razmišljamo u pojedinačnom slučaju, već sve „stavljamo u isti koš“ pa tako to postaje „opštepoznata i prihvaćena činjenica“. A ako se u stvarnosti često događaju potvrde takvih stereotipa, onda on postaje duboko ukorenjen, i deluje i na ljude koji se za te profesije odlučuju i njima se bave, a ne samo na one koji ih posmatraju, što se onda vidi i u rezultatima istraživanja.
Koliko se oslanjamo na sud drugih i u kojoj meri je to dobro? (na primer, kada čitamo preporuke i kritike drugih ljudi na netu da bismo doneli sud o nekom prodavcu nekretnina, na primer?
– Klasičnim psihološkim eksperimentima je odavno potvrđeno da je uticaj drugih ljudi na pojedince iznenađujuće i veoma veliki, čak toliki da u Ash-ovom eksperimentu većina ispitanika iako vidi svojim očima da svi ostali tvrde nešto što je pogrešno, npr. da je jasno uočljivo najduža linija B, a ne linija C, počinju da tvrde isto što i ostali, ukoliko su ostali u većini, a da je veoma mali broj ispitanika koji se držao svojih očiju i svojih tvrdnji iako su ostalih desetoro tvrdili nešto drugo.
I o ovome imamo narodnu poslovicu koja kaže „više očiju bolje vidi“. Odnosno trenirani smo da proveravamo s drugim ljudima pogotovo kada u nešto nismo sigurni, i to je najčešće veoma korisno, jer svi smo mi subjektivni, pogrešivi i ne možemo imati sve informacije o svemu. Ali isto tako treba zadržati i kritičku distancu i samostalno proceniti šta je od onog što je napisano i rečeno primenljivo, a šta deluje kao „lovačka priča“. Pogotovo kada se radi o raznim forumima na internetu, na kojima se može pročitati i mnoštvo korisnih informacija, često se može uočiti da ljudi komuniciraju tako da se praktično nadmeću kome se deilo nešto strašnije, što u je u psihologiji poznato kao psihološka igra ili razonoda „Strašno, strašno“.
Često radim sa ljudima koji pročitaju razne strahote o dijagnozama koje su i njima postavljene ili o užasnim nuzefektima lekova ili ostale potpuno netačne podatke na raznim forumima na internetu, pa se onda prvo nekoliko susreta bavimo davanjem tačnih i naučno zasnovanih i proverenih informacija i preporukom pouzdanih izvora gde mogu pronaći i dobiti tačne informacije – pogotovo što kada ljudi traže podatke o obolestima, lekovima ili drugim važnim stvarima zbog kojih su uplašeni, osećaju se manje moćni i skloni su da poveruju svašta, opet kao kad smo bili mali… ili što bi rekao narod „u straha su velike oči“.
Zato kada sledeći put pročitate neku informaciju iz neproverenog izvora, proverite je s nekim stručnjakom ili nađite pouzdan izvor.