Da li možemo da budemo neopredeljeni u podeljenom društvu? – dr Aleksandra Bubera za Blic

Marko Tašković, novinar dnevnog lista Blic, priredio je članak na temu: DA LI SI „NAŠ” ILI „NJIHOV”? Zašto nas je PODELIO ČAK I KOVID, a koji je objavljen 19. septembra 2020. Pored dr Bubera, na ovu temu su za Blic govorili i izvršni direktor Fonda za otvoreno društvo Milan Antonijević i sociolog Vladimir Vuletić.

Odgovore dr Bubera prenosimo u celosti, a tekst koji je objavljen na portalu dnevnog lista Blic možete pročitati ovde.

Koliko je teško biti neopredeljen u duboko podeljenom društvu?

Ukoliko želite da budete uključeni u društvena dešavanja dosta teško. Ukoliko želite i u mogućnosti ste da napravite svoj „mikro eko sistem”, onda se zapravo izolujete od aktuelnih društvenih tokova koliko god to možete i većinu vremena možete da se držite izvan podela.

Kako se uopšte izboriti za tu neopredeljenost, odnosno kako u javnom životu dokazati da ne pripadaš ni jednom ni drugom delu društva?

U javnom životu je takođe većini njegovih učesnika lakše da vas „klasifikuju” i stave „u određenu fioku”, odnosno u određeni stereotip, nego da nas stave u „neopredeljenje” jer smo onda i „nedefinisani”.

Stereotipi inače, između ostalog, služe tome da štede vreme u procesiranju podataka, ali se na uštrb toga gubi na kvalitetu procesiranja.

Zbog čega mi imamo potrebu da stalno svrstavamo ljude na „naše” i „njihove”? Da li je ta potreba za kolektivnim identitetom toliko izražena kod nas?

To nije neka potreba svojstvena našem narodu niti regionu, to je, kao što sam malopre spomenula način obrade podataka koji štedi vreme, doduše, nauštrb kvaliteta obrade podataka.

Potreba za pripadanjem zajednici je takođe jedna potreba svih ljudi (zapravo u savremeno vreme donekle potreba, a „odnekle” želja, jer su u savremenim društvima pojedinci zapravo u stanju da budu samoodrživi, dok to u prošlosti nije bio slučaj).

Međutim, želja za pripadanjem a pripadanje se često iskazuje ujednačavanjem obeležja, ponašanja, običaja, kulture, jezika itd. što su sve obeležja kolektivnog identiteta, je nešto što je zapravo povezano sa neuroanatomijom i nešto što je od potrebe preraslo u želju, onda kada je ta potreba prestala da postoji za određen broj pripadnika ljudske vrste.

Svi sisari imaju jedan deo mozga koji služi za vezivanje a kod ljudi taj način vezivanja nazivamo „afektivno vezivanje” jer je vezivanje kod sisara bilo direktno povezano sa preživljavanjem prvenstveno mladunaca, koji mnogo duže odrastaju nego kod nekih, u evolutivnom smislu, „nižih” vrsta, a zatim i vrste, jer su zajednice, krda, a kod ljudi porodice, plemena, a kasnije i šire zajednice bile mnogo uspešnije u opstajanju nego individua.

Koliko su nam te podele nametnute spolja, a koliko smo i sami odgovorni za njih?

Iako imamo želju/potrebu da pripadamo svojoj zajednici, isto tako, kao i drugi sisari imamo potrebu da odredimo svoje granice prema pripadnicima drugih zajednica, jer ni naše savremeno društvo, kao ni društva pre njega, nisu u dovoljnoj meri uspeli da socijalizuju ove nagonske mehanizme za ograničavanjem i zauzimanjem teritorije i ostavljanjem svog potomstva.

To u prevodu znači, da po mom mišljenju, iako napredna u toliko stvari, ljudska vrsta još uvek nije uspela da prevaziđe svoje nagone i shvati da bi svi ljudi, kada bi se udružili i pristali da sarađuju, mogli da žive jako dobro na planeti Zemlji, da čuvaju njene resurse, da razvijaju i unapređuju bez uništavanja gotovo svih ostalih vrsta na planeti, kao i bez međusobnih ratova, genocida, iskorištavanja i svega ostalog što se dešavalo i još uvek nažalost, nastavlja da se dešava.

Smatram da su podele „nametnute spolja” zapravo samo jako dobro „dizajnirane” da se „nakače” na ove naše nagonske mehanizme i lako ih je usmeriti u pravcu čuvene poslovice „zavadi pa vladaj”.

I to se dešava od mikro nivoa kao što su porodice do globalnog nivoa, u zavisnosti od ciljeva onih koji takve podele kreiraju da bi ostvarili svoje ciljeve.

Komentari

Leave a Reply

Your email address will not be published.