Fenomen Nole

Aleksandra Bubera

Intervju sa novinarom Rajkom Pivljaninom objavljen u Blicu u junu 2011.

Koliko njegove pobede doživljavamo kao kompenzaciju sopstvenih neuspeha?

– Ne bih mogla da tako generalizujem. Sigurno da postoje ljudi kojima imponuje da njegov uspeh doživljavaju kao svoj zato što se inače ne osećaju uspešnim u životu, ali većina ljudi to ipak ne radi, već je ponosna na Novaka Đokovića i njegove uspehe. Ponos je inače infantilno osećanje, tj. ponosni smo kada uradimo nešto što očekujemo da će odobriti ili pohvaliti neki autoritet, ili neka roditeljska figura, kao i kada neko, koga smatramo „našim“ uradi tako nešto. Infantilna osećanja su ona koja su tipična za dečiji uzrast, a i kod nas u Srbiji su ona prilično česta. Na primer „srpski brend“ – srpski inat je nešto na šta smo često ponosni, a to je isto infantilno osećanje. Ali, da se vratimo na ponos. Kada smo ponosni, to sugeriše da nam je potrebna potvrda nekog autoriteta, nekoga izvan nas da smo dobro uradili nešto, a zatim se dobar postupak ili uspeh izjednačava sa ličnom vrednošću.

Odrasle osobe su, za razliku od dece, u stanju da razdvoje ovo dvoje tj. sebe kao biće od svog ponašanja, a što je neophodno da ne bismo svaki put kada nešto pogrešimo proglašavali sebe za pogrešne ili loše ljude, a svaki put kada uradimo nešto dobro i samo pod tim uslovom shvatali sebe kao dobre osobe, ili u slučaju ponosa kao superiorne, odnosno mnogo vrednije od drugih. U strukturi ponosa je važno takođe da osobu i njen uspeh vidi neki autoritet: „Mama, vidi me kako sam dobar“, pa tako i ovaj ponos na Novaka Đokovića ima sličnu strukturu, samo prema svetu: „Aha, eto, nek vide oni sada kakvi smo mi Srbi“ – iako se radi o jednom Srbinu, a ne o celoj naciji… Onaj manji broj osoba koji zaista kompenzuje svoj neuspeh tuđim uspesima zaista ima veliki problem, jer pogrešno procenjuje sebe, druge i svet.

Sklonost da se individualni uspeh projektuje na kolektivitet – stanje i posledice?

– Normalno je da se pripadnici neke grupe, u ovom slučaju Srbi ili stanovnici Srbije identifikuju sa jednim od najuspešnijih pripadnika svoje grupe, jer tada je „njegov uspeh i njihov uspeh“. To ima svoje dobre i loše strane. Dobre strane su to da pogotovo mlađi vide u ovakvim pojedincima svoje uzore, a Novak Đoković je dobar uzor zbog mnogih svojih osobina kojima je sebe izgradio i omogućio sebi da bude to što jeste – on je veliki radnik, borac, vredan je, uporan je, ne predaje se pred neuspehom, nego nastavlja dalje i kada je teško, ne obeshrabruje se pred preprekama itd.  A kada vam je takva osoba uzor, onda ćete težiti da kod sebe razvijete osobine koje kod njega cenite.

Loše strane su to da se ovakvi pojedinci idealizuju, kao da nemaju i neke druge, manje privlačne osobine, a zatim se često takva idealizovana slika nekritično pripisuje i sebi, kao pripadniku iste grupe, čak i kada objektivno pojedinac nema te osobine. I što se i pojedinac, i član grupe koji se s njim identifikovao oseća superiornim u odnosu na druge grupe i pojedince koji im pripadaju.

Ovde je bitno naglasiti da sva ljudska bića imaju jednaku bazičnu vrednost tj. jednako su vredni i da zbog toga zaslužuju jednak tretman „pred Bogom i pred ljudima“ bez obzira na verska, nacionalna i ostala obeležja, ali da po nekim karakteristikama nisu jednaki.

Dakle, naravno da je Novak Đoković trenutno superioran na terenu, ali to ne znači da je on kao ljudsko biće „nad-rasa“, superioran, „nebeski“ ili slično, kao ni pripadnici  grupe kojoj pripada.

Svi se sećamo implikacija koje su nacionalna ili lična „superiornost“ jedne grupe u odnosu na drugu imale kroz istoriju.

Kad god se pojedinac ili grupa osete kao biće ili nacija „vredniji“ od drugih, onda mogu sebi uzeti za pravo da „one druge“ proglase za manje vredne, a samim tim i s manjim pravima.

Iz toga mogu prozići nepoštovanje, pa čak i nasilje.

Šta prosečan građanin Srbije sve vidi u Novakovim pobedama i trijumfima?

Naši građani u njegovim pobedama vide i svoju, baš zbog ponosa i identifikacije sa Novakom Đokovićem. Pretpostavljam da je ovo pogotovo izraženo nakon decenija lošeg života, ratova, suočavanja sa svim lošim stvarima koje su činjene u periodima ratova, sankcija, bombardovanja zbog čega Srbi i Srbija nisu baš prikazivani u dobrom svetlu prema svetu. Sada je prilika da se kroz Novaka Đokovića i ostale uspešne pojedince ili timove i mi svi pokažemo u drugom, blještavom svetlu. I zato nam je Novak Đoković još i više važan, nego što bi bio da su okolnosti bile drugačije.

Mislim da je većina građana već dugo želela da može da se identifikuje sa dobrim i uspešnim pojedincima i stvarima, a ne da sebe identifikuje sa propalom državom, ekonomijom, političarima i lošom slikom o Srbiji i Srbima kakva je bila poslednjih decenija u očima sveta. Opravdano ili ne, to je sada već druga tema. U svakom slučaju, svi želimo i sebe i svoju grupu da posmatramo kao dobre i vredne, a ne kao lose, i zato je mnogo lakše videti sebe u trijumfima Novaka Đokovića, nego u raznim drugim stvarima iz naše prošlosti.

Šta Srbi najviše vole i cene kod Novaka?

– Mislim da vole sve one dobre osobine koje sam već navela, a koje svakako jesu za poštovanje. Takođe mislim da nam se sviđaju i njegova energičnost, borbenost, snaga pa i „prgavost“ na terenu, reakcije i kada dobije i kada izgubi poen, to što je temperamentan, što je duhovit i ume da zabavlja, ugosti i poklanja. Mislim da su to osobine koje dosta ljudi smatra za simpatične i „nacionalno tipične“.

Kako da ne upropastimo ovaj nacionalni brend?

– Imam utisak da ispod ovog pitanja leži uverenje da mi građani Srbije „čega god se dohvatimo i upropastimo“? Ispravite me ako grešim, ali dosta često u razgovoru među ljudima čujete izjave koje su u skladu sa tim. Doduše, nije da nemamo dokaze iz naše prošlosti da je bilo dosta neuspešnih poteza na raznim poljima života, pa verovatno i zbog toga ovakvo uverenje je, na žalost, zajedno sa naučenom bespomoćnošću počelo da biva delom naše kolektivne slike o sebi.

Međutim, teško da ćemo mi kao država ili narod upropastiti ovaj „brend“, jer Novak Đoković je brend sam za sebe. On nije ni nastao tako što su ga ova država ili narod podržavali, već, usudila bih se čak i da kažem, uprkos tome, odnosno, velikim ličnim zalaganjem njegove porodice i njega, a tek kasnije kada je postao poznatiji je dobio širu podršku. Za razliku od nekih drugih mesta na zemaljskoj kugli gde je briga o mladima i talentovanima organizovanija i obuhvata mnogu decu. Stoga smatram da je Novak Đoković iako naš, nezavisan od nas i stoga teško da možemo „upropastiti“ ovaj „brend“.

Koliki je pritisak na samom Đokoviću, da li postoje modeli po kojima se može amortizovati toliki pritisak slave, pobeda, očekivanja.

– Pritisak na njega jeste velik, ali, to kako se on s time nosi zavisi od njega, a ne od pritiska. Ja Novaka Đokovića lično ne poznajem, ali, koliko znam o njemu on je što se tiče svog posla odavno sebi zacrtao šta hoće – još od malena. Jako se razlikuju ljudi koje su roditelji od malena podržavali, učili ih da poznaju sebe i svoje želje i u skladu sa njima realno odrede ciljeve, realno hvalili njihove dobre osobine i postupke, pomagali im da se razvijaju, pružali im neophodnu logističku i emotivnu podršku od onih koji to nisu imali. Novak Đoković spada u tu prvu grupu. O tome nam govori i način na koji on podnosi svoje poraze i neuspehe. On se na sebe ljuti kada pogreši i ne uspe, a ljutnja jeste zahtev za promenu ponašanja, ali sebe ne prezire i ne mrzi, već sebe motiviše da sledeći put uradi bolje, znajući pri tome da je vredan pojedinac i pored trenutnog gubitka ili neuspeha. Ovakve ljude u žargonu nazivamo „životnim pobednicima” – to su ljudi koji znaju realno da procene odnos talenta, rada koji je potrebno uložiti i visine ciljeva koje sebi postavljaju i da pri tome uživaju i budu zadovoljni, odvajajući svoju vrednost kao bića od svojih postupaka.

Ljudi koji postižu uspehe da bi njima zaslužili pravo da budu voljeni, ili čak da postoje, spadaju u drugu grupu, koja se mnogo teže nosi i sa neuspehom i sa uspehom. Sa neuspehom zato što kada nešto ne uspeju, onda smatraju sebe za loše i neuspešne. A sa uspehom, zato što smatraju da moraju uvek i pod svim uslovima biti uspešni, što je nemoguća misija i kad tad će se desiti da „omanu”. Kada su uspešni često grandiozno precenjuju sebe i smatraju se superiornim, a pri prvom neuspehu ovakvo grandiozno viđenje sebe zamenjuje – nihilističko, tj. da ne vrede uopšte, a ni jedno ni drugo nije realno. A onda će se aktivirati njihova osećanja samoprezira, samomržnje i slično, što se završava depresijom, agresijom, samopovređivanjem, „anesteziranjem” neprijatnih emocija drogama i alkoholom sve do suicida i homicida. Primeri mnogih zvezda kao što su, na primer, Natali Vud, Džudi Garland, Elvis Prisli čije su biografije dobro poznate se uklapaju u ovakav scenario gde i pored vrtoglavog uspeha pojedinac na kraju završi tragično. Ovakve ljude u žargonu nazivamo „životni gubitnici” jer su i pored velikog uspeha koji su postigli, veliki deo svog života bili nezadovoljni, nesrećni i završili ga pre vremena, tragično.

Naravno da i pojedinci koji krenu da ostvaruju uspehe da bi tako zaslužili „pravo” na ličnu vrednost i postojanje, iako je ono svima nama dato samim činom rođenja, mogu naučiti da odvoje svoju ličnu vrednost od svojih uspeha i neuspeha. Na sreću, možemo se menjati uz pomoć prijatelja, uzora, mentora, psihoterapije, sporta, čitanjem knjiga i na razne druge načine, tako da postoje brojni modeli kako se s uspehom i neuspehom može izaći na kraj. Za početak, postoje mnogobrojne knjige na tu temu koje su napisali uspešni ljudi koji su sami prolazili kroz razne krize, uspehe i neuspehe u životu ili pomagali drugima da kroz njih prođu i opisali kako su istima izlazili na kraj. Na primer, „Kako sam dospela ovde” Barbare de Anđelis, gde autorka opisuje uspone, padove i borbu u autobiografsko-biografskoj knjizi i „Životne strategije” Filipa Mekgroa, koji navodi brojne primere ljudi s kojima je radio, a među prvima i Opru Vinfri, u situacijama kada je trebalo suočiti se sa velikim uspesima i neuspesima.

Dakle, uputstvo i model je da osoba bude svesna svoje bazične vrednosti bez obzira na životne okolnosti i da zna da su uspesi i neuspesi privremeni i da nas ne čine oni onakvima kakvi jesmo već naša suština ljudskih bića i kapacitet za ljubav i promenu – to je ono što čini našu ličnu moć.

Može li doći do detronizacije, koliko smo tome skloni? Trenutni odnos blagog prećutkivanja prema Jeleni Janković i Ani Ivanović koje više nisu „na visini nacionalnog zadatka“?

– Moje mišljenje je da su upravo mediji više skloni detronizaciji nego građani, jer mediji žive od ekskluzivnih informacija i jednom kada neka osoba prestane biti predmet istih, više nije toliko zanimljiva medijima koji su poslednjih godina u Srbiji jako tržišno orjentisani, što nije dobro. Građani malo teže zaboravljaju svoje heroje i sa simpatijama i saosećanjem gledaju na neuspehe s kojima se suočavaju. Oni mogu biti ljuti na svoje idole, a kao što sam rekla, ljutnja je usmerena na ponašanje, a ne na osobu, odnosno, građani imaju očekivanja od njih da se ponovo vrate na vrh, da pobeđuju, ali ih ne preziru i ne otpisuju kao osobe već većinom saosećaju sa njima u fazama kroz koje prolaze.

Na sreću kod nas nije običaj da se građani identifikuju u tolikoj meri sa svojim herojima, njihovim uspesima i neuspesima i ne smatraju grehom kada oni više nisu toliko uspešni, kao što je to bio slučaj sa  kolumbijskim fudbalerom koji je ubijen od strane navijača nakon što je dao autogol na važnoj utakmici. To je tipičan primer glorifikacije za kojom sledi satanizacija, a s tim i pravo da se bivši heroj proglasi za zlog i da sa sebi da za pravo da mu se oduzme život, jer je procenjeno da je to manje vredno od „nacionalnog neuspeha“.


Komentari

Vaše pitanje / komentar:

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su obeležena sa *