Nesreća nas probudila iz dubokog sna

Aleksandra Bubera

Intervju sa novinarem B. Caranovićem za Novosti objavljen 2014. godine

Nesreća koja je pogodila hiljade žitelja Srbije, gubitak bližnjih, imovine, sigurnosti, ostavila je traume ne samo na pojedince koji su preživeli potop, spasioce i volontere, već i na celu naciju. Niko nije ostao ravnodušan. Svi koji su pogođeni scenama i iskustvom katasrofalnih poplava i svega što je izazvala – na različite načine će proći kroz borbu za izlaz iz traume.

Doktorka Aleksandra Bubera, iz saveza društava psihoterapeuta Srbije, kaže da će 80 odsto ljudi prebroditi traumu uz psihološku prvu pomoć, ali da će za najmanje 20 odsto njih biti potrebna psihoterapija.

Kakve psihološke posledice po pojedinca može ostaviti šok zbog kataklizme koju proživljava?

– Traumatsko iskustvo je upravo ono kada nam se događa situacija za koju smo mislili da nam se nikad neće desiti. Barem, ne nama. Šok je zapravo samo prva faza. U stanju šoka ljudi ne mogu da se orijentišu, da veruju šta ih je snašlo, uspaničeni su, zabrinuti, uplašeni. Neki će reagovati i dijarejama, povraćanjem, gubitkom apetita.

Sledi druga faza, koja počinje najranije posle 48 sati, a koja dolazi najkasnije do sedmog dana od početka iskustva. Ova faza može potrajati obično dve do četiri nedelje. To je period osvešćivanja i burnih emotivnih reakcija – besa, nekontrolisanog plakanja, paničnih napada, histeričnog smeha, poremećaja spavanja. Sve te reakcije su normalne u nenormalnim okolnostima. Oni, koji su izgubili bližnje, ili su izgubili svu imovinu, mogu imati “suženo” mišljenje, sve gledati crno-belo, imati krivicu preživelih, samoubilačke misli.

U trećoj fazi prevladavanja, koja se završava najčešće do tri meseca od događaja, a toleriše se i period do šest meseci, slede pokušaji da se život ponovo “uhvati za uzde”. U ovom periodu se preživljeno prevladava i emotivno i saznajno. Ako se ne završi najkasnije za šest meseci, u pitanju je postraumatski stresni poremećaj, zbog čega je neophodna stručna pomoć.

Kako bi ova dramatična situcija mogla da se odrazi na kolektiv, celokupnu zajednicu? Niko, pa ni oni ispred malih ekrana nisu ostali ravnodušni.

Postoji nešto što bi mogli da nazovemo “fenomenom doticanja dna”. A to je momenat koji bi društvo upravo moglo da iskoristi. Naime, situacija kada više nema gde da se tone, prosto je prirodno da se odgurnemo od dna i krenemo da isplivamo na površinu. Ovo bi trebalo da bude taj trenutak da se pokrenemo kao društvo sa mrtve tačke i krenemo da nešto menjamo i rešavamo.

Ovaj period kada se svi sjate da pomognu nazivamo i fazom „medenog meseca“ u pomaganju i spasavanju. Sam naziv govori o tome, da ovakava masovni pokret kasnije splasne i ljudi koji su pomagali se vraćaju svom svakodnevnom životu.

Da li je i u toku ove tri faze neophodna stručna psihološka pomoć na terenu ugroženim ljudima?

– Vrlo je važno da postoji psihološka pomoć na terenu i u mnogo većoj koncentraciji od trenutne. Ni volonterima koji se sada bave traumatizovanim ljudima, ne preporučuje se rad duži od četiri sata, naročito ako su neiskusni, a većina sadašnje prve psihološke pomoći ukazuju studenti. Ako „sagore“ pomoć će trebati i njima. Trenutno je iz Saveza udruženja psihoterapeuta Srbije na raspolaganju 700 dobrovoljaca. Podatke o svima nama koji smo u svakom momentu spremni da izađemo na teren dostavila sam Ministrastvima zdravlja, odbrane, untrašnjih poslova, socijalne zaštite i Crvenom krstu. Uz prvu pomoć će oko 80 odsto ljudi prevladati traumu.

Kako svako pojedinačno, a kako kao društvo, da se najefikasnije izborimo sa tim?

– Što se tiče pojedinaca, postoji niz mera prve pomoći za one koji su prošli kroz traumu. Pre svega savet je da provode vreme sa ljudima koje vole, da nađu vremena za sebe, da se drže rutine – imitiraju normalan život, planiraju i organizuju dan. Da govore o tome kako se osećaju i šta se dogodilo kad osete potrebu i kad su spremni, da rade stvari koje ih opuštaju.

Ne treba da rade ništa što ne bi dozvolili svojoj deci – da koriste alkohol i sredstva za smirenje bez konsultacije sa lekarom. Valja izbegavati velike odluke. Postepeno suočavanje sa time šta se dogodilo će pomoći u suočavanju sa traumatskim iskustvom.

Članovi porodice i prijatelji onih koji su doživeli traumu treba da ih ohrabruju da se staraju o sebi, da uspostave rutinu, da uživaju u nečemu, ponude im pomoć, slušaju pažljivo; izbegavajte rečenice – znam kako ti je, biće sve u redu, kao i da dajete primere iz svoga života.

Što se društva tiče, ovu ogromnu količinu energije, pomoći i podrške, naročito među mladima, treba smisleno organizovati i usmeriti. Psihološka podrška ne sme da stane za nekoliko nedelja, već i u narednim mesecima da neprestano bude na raspolaganju traumiranima. Volonteri su uradili prvu pomoć. Sada treba organizovati grupnu psihoterapiju, ali van institucionalnih okvira – većina postradalih će ovakvu pomoć odbiti, jer imaju važnijih zadataka u ponovonoj izgradnji svoga života, ali i zato što misle da to znači da su poremećeni. Takođe grupe treba da budu odvojene za ljude iz poplavljenih krajeva, spasioce, recimo policajce, volontere. Veliki broj psihoterapeuta je državi na raspolaganju i nema razloga da svi ti ljudi ostanu bez pomoći.

Da li svakoj grupaciji – žene, majke, muškarci, mala deca, tinejdžeri, treba drugačije terapeutski pristupati i kako?

– Pažnju treba posebno obratiti isključivo na decu. Decu ne treba odvajati od roditelja, odrasli treba da budu dobar primer koji u prisustvu dece neće pokazivati paniku, uznemirenost. Decu i porodice usmeravati da se oslanjaju na članove šire porodice, rodbinu, komšije, prijatelje. Ovakva podrška uticaće na smanjenje stresa i osećanje veće sigurnosti. Deci treba organizovati vreme, da sadrži određene rutinske aktivnosti, jer predvidljivost ovih aktivnosti pruža deci osećaj sigurnosti. Starija deca mogu dobiti izvesna zaduženja. Među igračkama koje im se dostavljaju, posebno korisni će biti rekviziti za različite fizičke aktivnosti. Odgovarati deci na pitanja.

Uveriti dete da je sigurno sada. Slušati ih. Družiti se sa njima naročito pred spavanje. Dozvoliti im da pokažu emocije. To je deo procesa isceljenja. Učiniti da se osećaju što udobnije koliko je moguće.

Za svu odraslu populaciju, terapijski pristup je isti i obučeni psihoterapeuti umeju da ga primene – u vidu prve psihološke pomoći, zatim intervencija u krizi, a u kasnijim fazama i pomagačima debrifing stresa.

Šta je savet onima koji su doživeli traumu napuštanja svojih domova, brige za sopstveni i život svojih najbližih, panike i očaja pred pitanjem kako nastaviti život kada ti je sve što si decenijama gradio uništeno?

– Treba se podsetiti da je život najveća vrednost. Čak i kad je sve nestalo, otišlo, ipak smo živi. Najgore su situacije gde su roditelji ostali bez dece, jer su upravo njihova deca produžetak njihovog života i često njihov smisao. Svako će morati da pronađe novi smisao. Ukoliko to ne mogu sami, obavezno treba da potraže pomoć stručnjaka, koji će u velikom broju, ponavljam, biti na raspolaganju svima. Negde će pomoći psihoterapija, dakle razgovori sa terapeutom, a negde će biti neophodna i pomoć lekovima. U akutnoj fazi, da bi se rešili simptomi poput  nesanice, straha, panike, anksioznosti biće potrebni lekovi za smirenje iz grupe benzodiazepina poput Bromazepama i sveprisutnog Bensedina, a ako stanje potraje duže delotvorniji i na duže staze bezbedniji antidepresivi.

Za pomoć bi trebalo da se obratite ako:

  • osećate simptome i posle mesec do dva od događaja.
  • Osećate se preplašeno, razdražljivo skoro stalno.
  • Niste sposobni da se nosite sa svakodnevnom rutinom.
  • Osećate beznadežnost, očaj i crno gledate u budućnost.
  • Imate nesanicu više od tri dana ili noćne more.
  • Nemate nikog u blizini da vam pomogne, da podelite osećanja ili da vas podrži.
  • Razmišljate da povredite sebe ili druge.

Postoje li kolektivne terapeutske metode za suočavanje sa traumom?

– Postoji grupna psihoterapija, kao i debrifing grupe za pomagače. Treba napraviti posebne homogene (slične po sastavu) grupe za sve kategorije – žene, decu, policajce, vatrogasce, volontere, žrtve…

Na koji način društvo, ili država treba da reaguje da bi se „stišao“ očaj, a probudila pozitivna energija ili, bar, nagon za samoodržanjem?

– Ovo je definitivno momenat, kada država mora da da neki smer u kom ćemo svi da radimo. Na primeru svojih kolega mogu da kažem da država može da okupi, poveže nevladin sektor i državne institucije, koordiniše ih  i usmeri na ciljeve. Jednostavno, reći šta moramo da uradimo, odnosno šta nam je cilj i koji su koraci da se on ostvari i svakome dodeliti zadatak. Ali ne da to bude prepušteno neorganizovanosti i međudogovoru, već da postoji koordinator koji će svakome odrediti deo posla koji treba da uradi.

Kakav je značaj velikog talasa solidarnosti čiji smo svedoci?

– Izuzetno je veliki značaj. Ako je i bilo sumnje naročito u mlade da su spremni za solidarnost, da mogu da saosećaju i bave se tuđim problemom, sada su svi razuvereni. Vrlo je bitno da se ta snaga, ta energija ne propusti, već usmeri i iskoristi na pravi način. Zašto da ne, pa i pokretanjem omladinskih radnih akcija!

Može li se ta probuđena kolektivna energija iskoristiti i kao model za trajnije društveno pozeljno ponasanje, a ne samo za prevazilazenje trenutnog teskog stanja? Odnosno, sta uraditi da požrtvovanost ljudi, dobro u nama koje se ovih dana pokazuje, ne bude kratkog daha?

– Da se ne bi dogodilo da sve bude kratkog daha, država, mora da neprestano bavi tim pitanjem, organizacijom rešavanja problema. Svako će raditi prema zadatom cilju, ali mora jasno da se kaže šta je cilj i kako ga postići. Obaveza je da se organizuju svi raspoloživi resursi i da se oni koji su iscrpljeni prethodnih dana, odmore i dobiju zamenu.

Često se govori da je humanost nestala, ali uvek kada se dogodi velika nesreća, poput ove, pokazuje se da nije tako. Zašto su nam potrebne katastrofe, bombardovanje, rat, da bi se probudilo dobro u nama?

– Ne smatram da smo loši. Ponašanje tumačeno kao da smo postali bezosećajni kao narod, samo su reakcija na odnos društva prema nama poslednjih 25 godina. Ljudi se osećaju napušteno od države, ne mogu da se zaposle, jedva sastavljaju kraj sa krajem, a ne mogu da protestvuju aktivno, jer se boje sankcija. Umesto toga postaju pasivni i pasivno agresivni. Osećaju se napušteno i svako se okrenuo sebi. Imaju toliko sopstvenih problema da nemaju kada da se bave drugima. Ovo što se dogodilo nije državna, već ljudska katastrofa, koja nas je probudila iz hibernacije i pokrenula na akciju.

Komentari

Vaše pitanje / komentar:

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su obeležena sa *