Optimisti idu napred, pesimisti ne idu nigde

Press Online, 16.10.2011.

Najpoznatiji srpski psihijatri tvrde da je svakome potrebna doza pozitivnih misli da bi se preživeo dan, ali da uvek treba biti realističan i ne zaletati se grlom u jagode ni glavom u budućnost.

Da ekipa Pressmagazina koja je radila na temi „Optimizam” nije potplaćena grupica ludaka i budala koji su, eto, rešili da se prave pametni i ostatku Srbije teoretišu kako ne treba da odustaju od života ni onda kada skoro i da nema razloga da urade suprotno, potvrđuju i stručnjaci.

Naši poznati psihoterapeuti i psihijatri objašnjavaju zašto treba biti optimista i u situaciji kad smo okruženi lošim vestima i kada nam se ne živi, a ponajmanje u Srbiji.

Naši sagovornici objašnjavaju da li je pametno i zašto je dobro biti optimista i koja je prava doza pozitivnih misli neophodna da se preživi dan a da se istovremeno ne bude nerealan.

Dr Zoran Milivojević, naš istaknuti psihoterapeut, kaže da niko nije vidovit i zato je dobro da ljudi imaju dvojak odnos prema budućnosti: da na nju gledaju pozitivno i negativno. Kada gledaju pozitivno, vide pozitivne ciljeve, to im daje snage da se ka njima usmere, osećaju entuzijazam, snagu, imaju životnu energiju. Kada gledaju negativno, vide probleme. To je važno jer im zabrinutost donosi dve dobiti – da urade nešto u sadašnjosti da bi sprečili neke negativne scenarije i da se, ako ne mogu da ih spreče, sada pripreme za njih.

– Dakle, najzdravije je pet minuta biti optimista, a zatim pet minuta pesimista. Tako čovek ime volju da ide napred, ali je na tom putu oprezan. Pesimisti ne idu nigde jer stalno dokazuju da je put opasan, da ne vredi išta učiniti.

Optimisti stalno idu napred, ali veoma često loše prolaze – objašnjava Milivojević.

Istina je da je u našoj situaciji, koja je u mnogim stvarima negativna, normalno da ljudi budu realistični i da budu više pesimisti u vezi sa onim stvarima na koje ne mogu da utiču. Ali svako od nas ima onu zonu oko sebe u kojoj može da menja stvari, može da se razvija i da utiče na događaje. To je, kaže Milivojević, lična zona optimizma koju svako treba da čuva.

On objašnjava i kako svaki čovek može da izgradi i na čemu da temelji svoju mikrooazu optimizma i u kojim sitnim zadovoljstvima može da pronađe zadovoljstvo, čak i kada mu se dešava puno loših stvari.

– Kako je to odnos prema budućnosti, na očekivanju, na proceni, tu svi ljudi imaju problem jer procene ne moraju da se ostvare. Optimizam je dobar kada ga ljudi temelje na procenama za koje je verovatno da će se dogoditi, a loš kada su procene nerealne i neverovatne. U nekim situacijama i nerealni optimizam može ljudima da pomogne da sačuvaju duhovnu snagu i da prežive. Ljudi osećaju zadovoljstvo kada ostvare svoje želje. Dakle, ključ je u željama, u tome šta ko želi, koliko su te želje ostvarljive kratkoročno i dugoročno. Kada se ostvari velika želja, ljudi su srećni. I zato je važno želeti one stvari koje mi sami možemo da ostvarimo, koje ne zavise toliko do politike, Kosova i EU. To su možda male stvari za druge, ali za pojedinca to mogu biti stvari najveće životne vrednosti – priča Zoran Milivojević.

On daje razloge zbog kojih ne treba padati u depresiju zbog objektivno loših uslova života prouzrokovanih teškom ekonomskom situacijom, besparicom i lošom perspektivom.

– Kada ljudi izgube nadu, postaju apatični. A nada je pasivna želja. Mi se možemo nadati da će nas političari uvesti u Evropu, da će se dogovoriti oko Kosova na način koji nam odgovara i slično, ali to su stvari koje ne zavise od nas. I zato treba raditi na željama, na onim ciljevima na koje možemo uticati, gde možemo biti uspešni. Mnogim ljudima je loša ekonomska situacija opravdanje da žive pasivno i da kukaju. Uvek ima mesta za one koji hoće da se pokrenu, da urade nešto. Ali prvi korak je mentalni jer su mnogi od nas uvereni da je nemoguće bilo šta uraditi. To je nešto što se u psihologiji zove „naučena bespomoćnost”. Kod nas je visok procenat „preduzetnih” ljudi, a to znači da treba preduzeti akciju i u svom svetu promeniti stvari – tvrdi on.

Međutim, Aleksandra Bubera, psihijatar, smatra da je pametnije biti realističan jer su optimizam, kao i pesimizam kategorije nerealnosti.

– Glasam za realnost. Kao što ne treba biti optimističan onda kada realno nema razloga za to, tako ne treba biti ni uvek pesimista jer nije uvek ni sve tako crno. I pored svih objektivnih okolnosti koje su zaista loše, čovek uvek može da se „uhvati” za sebe. Međutim mi još nismo naučili kako da se uhvatimo za svoje sopstvene potencijale i nismo se programirali na to da se upitamo šta sami možemo da uradimo da nam bude bolje – kaže ona.

Teška ekonomska situacija, tranzicija, mnoge su zatekle nespremne, a ljudi koji su živeli u vreme kada je bilo dovoljno da završiš fakultet pa ubrzo od države dobiješ posao i stan nisu se prešaltali. Ljudima je sada teško da prihvate da država neće ama baš ništa da pomogne i da je objektivno mnogo teško.

– Zato bi ljudi i trebalo da budu realni. Kada je već sve tako, trebalo bi da investiraju na vreme u svoje sposobnosti i da računaju da će doći loše vreme. Zato treba imati plan B. Savetujem planiranje i investiranje u svoje znanje i sposobnosti. Mnogi ljudi još ne znaju kakve im sve mogućnosti stoje na raspolaganju. Pa kad već neće da pomogne država, mama i tata, „loto” i koliko god da je sve ograničeno, ajde onda da svako od nas učini nešto da mu bude bolje. Uvek može nešto da se učini, osim ako nije u pitanju neko ko ima psihofizička ograničenja i u potpunosti zavisi od drugih – kaže Bubera.

I Dragana Nalić, neuropsihijatar, tvrdi iz iskustva velikog broja ljudi koji su prošli kroz njenu ordinaciju da je korisno i poželjno biti optimista jer to čini život lepšim i kvalitetnijim.

– Svako ko ima neki problem može da nađe neku svetlu tačku da mu to bude polazište i osnov iz kojeg će krenuti i pronaći sledeću svetlu tačku. Svako ko prizna sebi da ima problem ili dođe kod neuropsihijatra, priznaje sebi da želi da ide dalje u životu i da nije izgubio nadu i istrajnost. Misliti stalno crno nije dobar način da se izađe iz neke situacije koja je neprijatna i teška. Ljudi kojima je stalo se trude, istrajni su u svojoj nameri, a takvi ljudi su i optimistični, imaju pozitivan stav i pozitivna očekivanja. Ne vidim nijedan razlog zbog kog ne treba da budemo optimisti – kaže ona.

Komentari

Vaše pitanje / komentar:

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su obeležena sa *