Pandemija nas je podsetila na značaj smartfona – Kako su nas telefoni ponovo zbližili

Dr Aleksandra Bubera je u razgovoru sa novinarom Markom Taškovićem govorila o značaju i uticaju pametnih telefona kada je u pitanju održavanje socijalnih odnosa. Odgovore dr Bubera prenosimo u celosti, a tekst koji je novinar priredio objavljen je 16. avgusta 2020. u štampanom izdanju dnevnog lista „Blic”.

Često smo slušali da smo se u eri mobilnih telefona i drustvenih mreža otuđili… Da li je sad tokom korone obrnut slučaj odnosno da li su nam „pametni telefoni” sa sve društvenim mrežama pomogli da se zbližimo pošto zbog korone moramo da budemo razdvojeni?

Kratak odgovor glasi – da. Duža verzija odgovora se bavi zapravo pojmovima upotrebe, zloupotrebe i pogrešne ili štetne upotrebe. U slučaju epidemije korona virusa smo zapravo pametne telefone upotrebljavali da čujemo (i vidimo) kako su ljudi koji su nam dragi, kako im je, šta rade i kako se snalaze u novonastaloj situaciji. Dok u uobičajenim okolnostima pametne telefone često koristimo ne da komuniciramo sa drugim osobama koristeći sve prednosti novih tehnologija – dakle i da ih vidimo, a ne samo čujemo, kao i da razmenimo važne informacije i sadržaje – na primer lekarske nalaze, podsetnike i slično; već ih koristimo tako što  pregledamo sadržaje po internetu, koji nam zapravo nisu ni toliko važni, pa čak ni interesantni, za igranje igrica ili čak online klađenje ili druge vidove štetnog ponašanja, koji nas otuđuju, a ne zbližavaju sa važnim drugima.

Kako objašnjavate podatak da smo tokom prvih meseci korone svakodnevno slali poruke kao za Novu godinu? Otkud nam tolika potreba da telefoniramo i šaljemo sms i viber poruke?

Mislim da je to bilo sasvim u skladu sa situacijom. Prvo zbog potrebe da znamo kako su nama važne osobe, a zatim, zbog situacije izolacije, to je bio dobar način za održavanje socijalnih kontakata, kada je već bila (i još uvek jeste) neophodna fizička distanca.

Kako da nađemo pravu meru u korišćenju telefona i društvenih mreža, a da to ne utiče negativno na naš život, psihu, ukućane…?

Pravoj meri, a možda je bolje reći, adekvatnoj nameni korišćenja društvenih mreža nas uče situacije poput ovih sa epidemijom korone. Dakle, adekvatna namena i korišćenje društvenih mreža i pametnih telefona su situacije kada želimo da saznamo kako su osobe koje su nam važne a koje nisu tu, kada želimo da čujemo i vidimo nekoga ko nije fizički prisutan i onemogućeni smo da budemo u fizičkom kontaktu; kada su nam potrebne informacije koje nemamo u svom okruženju ili ne možemo da dođemo lako do njih putem knjiga i slično, a na internetu se relativno brzo i mnogo lakše nađu. Kada bismo imali na umu šta je adekvatna namena, lako bismo uspostavili balans u korišćenju. Da podvučem još jednom, svi izumi mogu da se korisno upotrebe, ali i zloupotrebe, pa tako i sva moderna tehnologija koju danas posedujemo. Ako se setimo adekvatne namene i imamo je na umu prilikom korišćenja, teško da ćemo je pogrešno koristiti.

Sa koliko godina bi deci trebalo dozvoliti korišćenje mobilnih telefona? Mnogi roditelji imaju tu dilemu pa vremenski ograničavaju naslednicima korišćenje mobilnih telefona. Šta mislite o tome?

Ono što bi bilo dobro, zvuči prilično radikalno, a često je i gotovo neizvodljivo. To znači da bi bilo preporučljivo da deca počnu da koriste pametne (ne i mobilne telefone) sa navršenih 12 godina. Međutim, pretpostavljam da bi se većina roditelja našla u vrlo nezahvalnoj situaciji da objašnjava što svojoj deci, a što svojoj okolini zašto njihovo dete nema i ne koristi pametni (ne mobilni telefon, postoji značajna razlika) telefon, iako ga većina ostale dece ima. Velika razlika između osnovne verzije mobilnog telefona i pametnih telefona je što običan mobilni telefon nema pristup internetu i nema mogućnost vizuelne, već samo audio komunikacije. Ovo pametne telefone čini zapravo veoma naprednom, ali i rizičnom napravom u smislu količine i brzine stimulusa koje mogu isporučiti mozgu, kao i vrste sadržaja kojima dete može pristupiti. I zato bi bilo dobro, a možda možemo da razmislimo i kako bi bilo izvodljivo, da deca imaju pristup pametnim telefonima tek kada uđu u poslednju, četvrtu fazu kognitivnog razvoja po Pijažeu, fazu razvoja apstraktnog mišljenja i kada imaju dobro razvijene leksičke i motoričke veštine i sposobnosti, što bi trebalo da se dešava oko dvanaeste godine. Međutim, s druge strane, ukoliko bi roditelji odlučili da tako postupe u okruženju gde sva ostala deca imaju pristup pametnim telefonima, njihovo dete bi opet zaostajalo u veštinama snalaženja i rukovanja sa istim tim pametnim telefonom. Iako informatička pismenost nikako nije proporcionalna vremenu provedenom na internetu kome se pristupa preko pametnog telefona.

U nemogućnosti sprovođenja ovako radikalnih mera, mnogi roditelji s pravom pribegavaju ograničavanju korišćenja pametnih telefona. Vreme provedeno u korišćenju telefona treba da bude kraće što je dete manjeg uzrasta. U uzrastu od 12 godina, sasvim je dovoljan jedan sat dnevno. Ali je takođe potrebna i kontrola sadržaja kojima dete pristupa, kao i da dete ima sve druge raznovrsne fizičke i socijalne aktivnosti, dužnosti , angažmane i zabavu sa živim ljudima, jer jedino tako može steći ineophodne socijalne veštine.

Kako se izboriti sa zavisnošću od mobilnih telefona i društvenih mreža?

Bolje sprečiti nego lečiti je poslovica koja važi i u ovom slučaju. Dakle, sve ono o čemu je bilo reči prethodno. Jednom kada dođe do razvoja zavisnosti, ona može imati veoma ozbiljne oblike kao i bilo koja druga zavisnost i može zahtevati jednako kompleksno, timsko i multidisciplinarno, dugotrajno i neretko skupo lečenje, najčešće sa obaveznim uključivanjem cele porodice i sa neizvesnim ishodom. Iako u zvaničnim klasifikacijama još nemamo zavisnost od interneta i pametnih telefona, u praksi je jasno vidljiv porast broja slučajeva.

Komentari

Leave a Reply

Your email address will not be published.