Prvo reč, pa onda lek – O empatiji

Aleksandra Bubera

Intervju objavljen u Večernjim novostima, Život plus, 20.06.2010.

Empatija je sposobnost da razumemo druge i saosećamo sa njima.

Koliko ste samo puta rekli ili čuli da neko kaže “Imam ja dosta svojih briga, ne mogu još da mislim o tuđim”… Ovo gotovo da je postala uzrečica koju izgovorimo tek tako, i ne misleći koliko zvučimo sebično i bezosećajno. Činjenica je da živimo u vremenu kada nije lako izdvojiti trenutak za tuđa osećanja, ali prisetite se samo koliko ste puta i vi bili u situaciji kada ste poželeli da podelite sa nekim svoj problem, svoju brigu, svoja osećanja? Kada bi shvatili koliko znači slušati i uputiti lepu reč, možda bi bolje razumeli i empatiju koja toliko nedostaje ovom društvu. A, uvek je bila deo društva, čak je i Hipokrat opisao u samo jednoj rečenici “Prvo reč, onda lek”! Nešto više o empatiji, sposobnosti da razumemo jedni druge za “Život plus” govori dr Aleksandra Bubera, psihijatar i psihoterapeut.

– Empatija, “uosećavanje”, je sposobnost da osetimo kako se druga osoba oseća u određenoj situaciji. Saosećanjem šaljemo poruku da su nam osećanja drugih ljudi važna, pa time da su nam i oni sami važni i tako afirmišemo prijateljski odnos među ljudima. Osećanja koja su rezultat empatije i saosećanja su vikarna osećanja,“vicarius” znači zastupnik, zamenik, apostol, što znači da, na neki način, možemo zastupati i biti pri ruci drugim ljudima.

Da li se sa empatijom rađamo, ili je možemo razviti tokom života?

– Da bismo bili u stanju da osećamo empatiju i saosećanje potrebna je socijalizacija, što znači da se sa ovim sposobnostima ne rađamo, nego se one uče, odnosno empatija se razvija i tokom života. Mala deca su, na primer, nesocijalizovana, funkcionišu po principu svojih potreba i zadovoljstva i dok su sasvim mala nemaju nikakvo saosećanje za druge ljude, životinje…, već roditelji moraju da ih uče: “da nije u redu udariti macu, jer to macu boli, kao što i tebe boli kada te neko udari”, što dete i dalje neće shvatiti ako mu se ne pokaže na njemu.

Koliko je moguće razviti sposobnost saosećanja sa drugima u vreme kada ljudi sve manje vremena imaju jedni za druge?

– Savremeni način života jako je različit od ranijih zajednica, kada je sposobnost saosećanja bila izrazito podržavana i gajena. Danas se deca vaspitavaju drugačije nego ranije – da više gledaju sebe, svoje želje i potrebe nego druge ljude. Nekada je važio biblijski princip “Voli drugoga kao što voliš samoga sebe”, i tumačio se da se treba žrtvovati za druge, a danas se ta ista rečenica tumači narcisoidno kao “Prvo ja, pa jedno 350 mesta, pa onda svi ostali”. Preterivanje je i jedno i drugo tumačenje. Realna pozicija je da zaista prvo treba gledati sebe, ali ne u tolikoj meri da drugi od toga imaju štete, ako već nemaju koristi. Prilike i ljudsko društvo se stalno menjaju, ali to ne treba da bude izgovor za razmaženost, sebičnost, narcisoidnost i preterani hedonizam.

Koji su sve načini razvijanja empatije?

– Razvoj empatije uvek mora početi od nas samih i naših doživljaja. Odnosno, da zamišljamo kako bismo se mi osećali u nekoj situaciji, u čemu počinju da nas treniraju roditelji. Jedna od funkcija bajki, igara, priča i pesama za decu jeste i da deca u mašti mogu zamišljati situacije i slike kako to druge osobe “prolaze” u određenim situacijama, šta mogu osećati i kako mogu razmišljati. Bilo bi dobro kada bismo odmalena decu emocionalno opismenjavali prvo u porodici, a zatim u vrtićima i u školi. Da bismo to mogli, prvo moramo sami biti emocionalno pismeni. Potrebno je da decu naučimo kako da razumeju sebe, a zatim i kako da se distanciraju od sebe i shvate i prihvate da su drugi ljudi nekada veoma različiti od njih, da imaju drugačije želje, razmišljanja i osećanja nego što su njihova sopstvena. Ako je nama samima to jasno, i ako na jasan način učimo decu, za njih to više neće biti neka enigma i misteriozna stvar, već, automatska radnja, kao i vožnja bicikla. Srećom, i odrasli ljudi mogu da nauče kako da budu emocionalno inteligentni, pismeni i empatični. Danas postoji mnogo knjiga, treninga, psiholoških i edukativnih radionica koje se na razne načine bave ljudima, osećanjima i odnosima među ljudima. Svima koje ove teme više zanimaju preporučujem sledeće knjige za čitanje: “Emocije” dr Zorana Milivojevića, “Školovanje srca” dr Kloda Štajnera, “Emocionalna inteligencija” Daniela Golemana.

Da li je istina da ljudi sa razvijenom empatijom imaju kvalitetnije ljubavne veze?

– Jeste, jerkada ste u stanju da tačno doživite ono što se dešava u drugima, onda ste u stanju da osobu i dobro i tačno razumete. Mogućnost nesporazuma je tada manja, nego ako ovu sposobnost nemate, pa druge ljude, njihova osećanja, razmišljanja i postupke tumačite u skladu sa sobom, a ne onako kako to zaista jeste. Sposobnost gledanja sveta kroz “naočare” drugih ljudi, a ne samo kroz svoje, daje bogat izvor nijansi u spektru ljudskih odnosa.

Mnoga istraživanja pokazala su da je empatija bitna odlika uspešnih poslovnih ljudi. Ako jeste važna, otkud onda nepisano pravilo da emocije ne treba unositi u posao i poslovno okruženje?

– Tačnije, pravilo bi trebalo da bude da je na poslu uvek bolja objektivnost, nego subjektivnost. Nemoguće je ne unositi emocije u posao, osim ako niste osoba koja je potpuno odsečena od svojih emocija, a to bi bila veoma nezdrava osoba, pre robot. Tako da iskustvo potvrđuje rezultate istraživanja da su empatični, kao i emocionalno i socijalno inteligentni ljudi uspešniji u poslu od onih koji to nisu. Kako sesvaki posao, u manjoj ili većoj meri, sastoji od komunikacije i saradnje sa drugim ljudima, umeće da se dobro proceni kako je drugima u “njihovoj koži”, šta im smeta, šta žele…, omogućava da se s njima lakše i bolje komunicira. Naravno to podrazumeva i da ih motivišete na saradnju kakva je potrebna i koja će za sve biti korisna.

Zašto je empatija posebno važna u napetim poslovnim okruženjima?

– Ona nam pomaže da ne “uletimo” u nepotreban “klinč”, i reagujemo neadekvatno. Od poslovnih ljudi se očekuje da budu “na visini zadatka”, da razumeju suštinu stvari i odnose među ljudima i svi očekuju od onog drugog da je spreman i sposoban da razume i da se prilagodi. Zbog toga se u poslednje vreme toliko i polaže na ljudske resurse i trening ne samo profesionalnih, nego i veština u odnosima sa drugima, počevši od veština komunikacije, verbalne i neverbalne, otvorene, pa do senzibilizacije za načine kako različiti ljudi komuniciraju putem svojih osećanja.

Bitno je razgraničiti pojam empatije od sažaljenja. U čemu je suštinska razlika?

– Sažaljenje je kada nam je žao što se nekome događa nešto neprijatno. To je oblik ljubavi, a ne, kao što ga često doživljavamo, izraz prezira ili neprijateljstva. Kada osoba ne želi sažaljenje onda ona misli da je ono izraz neprijateljstva, likovanja zato što mu je loše, ili ne razume sažaljenje, pa smatra da je takva vrsta saosećanja rezervisana za osobe koje nisu dovoljno vredne, ili sposobne da se izbore sa nedaćama koje im život nosi. Sažaljenje je, zapravo, saosećanje prema bližnjem koji pati, prema bližnjem sa kojim se identifikujemo, zbog čega i možemo da saosećamo, dakle bližnji je neko ko je za nas vredan, i zato nam je važno kako se on oseća. Dakle, sasvim suprotno od toga da ga preziremo, osobu sa kojom saosećamo, smatramo vrednom.

Kako pokazati empatiju?

– Empatiju možemo pokazati verbalno i neverbalno. Što se ljudi više poznaju, manje su potrebne reči, pa zagrljaj, pogled, stisak ruke mogu biti dovoljni. Ali, u koliko se radi o osobama koje malo poznajemo, ili ih ne poznajemo, najbolje je da proverimo sa njima da li smo dobro razumeli značenje onoga što su rekli, kao i to kako se osećaju.

Koliko je empatija značajna u svakodnevnoj komunikaciji?

– Značajna je u svim odnosima, a budući da većina nas komunicira sa dosta ljudi tokom dana, na poslu, u kući, u prevozu, tokom odmora i zabave, praktično nam je potrebna svo vreme dok smo u budnom stanju.

Ako je empatija sposobnost uživljavanja u osećanja drugih, da li je moguće u tome i preterati?

– Empatija je po definiciji realna, te teško da u njoj možemo preterati. Možemo preterati jedino u angažovanju prema drugima koje nastaje kao posledica toga što znamo kako se neko oseća, pa zaključimo da moramo odmah po tom pitanju nešto i da preduzmemo. Ako tu akciju od nas niko nije tražio, ako radimo više nego što je naš deo i mešamo se u stvari u koje ne treba da se mešamo, upleli smo se u tzv. “psihološku igru”. Ukoliko toga ne postanemo svesni, u najboljem slučaju ćemo završiti osećajući se vrlo neprijatno. Međutim, ako zaista imamo sposobnost da tačno razumemo zašto se neko oseća onako kako se oseća, verovatno je da ćemo imati i sposobnost da procenimo koje su to akcije koje treba, a koje ne treba preduzimati. Tako da glasam “za” empatiju, jer smatram da se sa njom ne može preterati budući da je tačna i realna.

Ž.P.

Članak je objavljen 21.6.2010. na sajtu Večernjih novosti.

Komentari

Vaše pitanje / komentar:

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su obeležena sa *