Vaspitanje i društveni život dece

Aleksandra Bubera

Intervju sa novinarom Marijanom Ilićem objavljen u skraćenoj verziji u Blicu 14.7.2011.

Kao prvo koliko je bitno dobro vaspitanje za društveni život deteta na duge staze?

– Dobro vaspitanje je od ključnog značaja za budućnost deteta. Ono što dete „ponese iz kuće”, bilo da su to pozitivne ili negativne poruke, vaspitanje i navike, mnogo više određuje kako će se ono snaći u životu, nego njegov genetski dat temperament i potencijal. To ne znači da od deteta koje se rodilo sa, na primer, mentalnom insuficijencijom možete napraviti „vunderkinda”, ali znači da od svakog deteta koje se rodilo barem prosečno možete napraviti osobu koja će se dobro snalaziti u ljudskom društvu.

Mudar roditelj će dobro proceniti potencijal svog deteta i maksimalno ga podržati za detetovo dobro. To znači da neće smatrati prosečno dete genijalcem i pokušavati da ga natera da po svaku cenu bude najbolji u svemu, i isto tako znači da neće to isto dete vređati i ponižavati govoreći mu da je glupo i nesposobno.

Kako biti mudar roditelj, ukoliko sami nismo imali dobar model prilikom odrastanja, je nešto što se može naučiti čitajući lako dostupnu literaturu i savetujući se sa poznanicima koji imaju uspešnu i zadovoljnu decu, ili sa stručnjacima koji se time bave, ići na kurseve roditeljstva slično.

Prvi zadatak roditelja je da sami budu realni i da nauče svoju decu tome istome, jer će onda ona imati realnu sliku sebe, drugih, sveta i okolnosti i koristiti je kao tačnu mapu za pravilnu orijentaciju u životu i društvu.

Da li očekivanja i pravila koja postavljamo deci treba da budu potkrepljene ličnim primerom? Odnosno ako od deteta tražite da se ponaša pristojno, a sami vređate nekoga u afektu, ogovarate ili tome slično, kakav to utisak ostavlja na dete i koje su posledice?

– Da. Deca su veoma radoznala i dobro zapažaju. I, ako im govorite jedno, a radite drugo, najverovatnije je da će oponašati ono što radite, a ne ono što im govorite, jer je postupak uvek upečatljivija poruka od izgovorene reči. Postupak sa sobom nosi i emocionalnu komponentu, sliku, govor tela, ceo „film na određenu tematsku celinu”. To je ono što se pamti i usvaja.

Dete može biti zbunjeno očitim neskladom između izrečenih poruka i sasvim suprotnog ponašanja, i u pokušaju adaptacije roditelju, nekada će pokušati da se ponašaju na oba načina, ali najverovatnije je da će na kraju usvojiti ono što je upečatljivije – postupke, dakle.

Koliko decu dovodi „do ludila” kada u društvu roditelji počnu da se šale na račun simpatije ili nečega privatnog i da li to treba izbeći?

– Šaliti se na račun neke osobe ili postupka u prevodu znači začikavati, a na žalost često u praksi to podrazumeva i ismevanje.

Deca do sedme godine su posebno osetljiva na to, jer većinom još ne razlikuju sebe od svog ponašanja. To znači da ako se odrasli šale ističući neki događaj u kome se dete ponašalo „smotano” ili „detinjasto”, da će dete najverovatnije shvatiti da je ono smotano ili detinjasto, da ga roditelji smatraju glupim ili nesposobnim, osećaće stid, a stid je vrlo neprijatno osećanje koje „udara” na vrednost deteta.

Pogotovo je loše ako se odrasli šale s nečim što je detetu važno i što im je reklo u poverenju. Tada će se dete osetiti izneverenim i sledeći put će se teže odlučiti da odraslima poveri neke stvari, koje je bitno da im poveri, jer samo nema dovoljno informacija i iskustva da se u takvim situacijama postavi. Ako doživi takvu neprijatnost, ili će prestati da sa roditeljima deli takve informacije, ili će se ponašati buntovno, a to znači u inat roditeljskim zahtevima i uputstvima, često i na sopstvenu štetu.

Roditelj bi trebalo da bude u stanju da kada se sa detetom dogovori da je nešto rečeno u poverenju, to tako i ostane. Čak i ako nije dogovoreno, roditelj uvek može pitati dete da li je to nešto o čemu ne bi volelo da se pred drugima priča. Naravno, roditelj treba da pravilno proceni, kada je u vaspitne svrhe dobro govoriti pred drugima stvari koje su detetu neprijatne. Na primer, ako je nešto ukralo, potrebno je da dete ukradeno vrati, nadoknadi štetu i izvini se, ma koliko da mu je to neprijatno, jer će ga upravo ta velika neprijatnost naterati da tako šta ubuduće ne radi, jer zna šta ga čeka.

Ako imamo stidljivo dete kako da mu pomognemo da postane društvenije na nenapadan način? Kolika je greška biti napadan i insistirati na velikoj žurci ili da ga „guramo” u neko društvo? Da li tako postižemo kontraefekat?

– Stid je infantilno osećanje, odnosno, kada se neko stidi, on se u stvari boji da će biti kritikovan, ismejan ili odbačen od nekog autoriteta ili grupe koja mu je važna i da će osećati da je zbog toga bezvredan.

Ako stidljivo dete gurnete bez pripreme u veliko društvo ili javni nastup, to će za njega biti preplavljujuće. Preplavljivanje strahom ima dva ishoda: ili će dete biti potuno paralisano, ili će eventualno prevazići stid i početi da se ponaša sigurnije. Što je dete manje i nepripremljenije, prvi ishod je verovatniji.

Tako da preporučujem, ukoliko je dete stidljivo, da ga hrabrite, pohvalite njega i njegove postupke, razgovarate s njim, navedete primere kako su ljudi prevazilazili slične situacije. Dobro je da saznate da li je dete motivisano i čime, da bi uopšte krenulo da sebe stavlja u ovako neprijatnu situaciju. A motivi su često druženje, prihvatanje, pohvale od strane autoriteta. Kada ste došli do motiva, ili sami motivisali dete, onda u dogovoru s njim počnite da ga postepeno uvodite od najmanje stresne situacije, ka onim stresnijim.

Važno je da dete zna da nije kraj sveta ako mu odmah ne pođe za rukom, da zna da ima mogućnost da ponavlja istu situaciju dokle god je ne savlada, da može odustati ako mu je trenutno preteško i da će roditelj biti tu za njega da ga uteši i ohrabri, ali i da će biti čvrsto uveren da dete to može i da će mu pomoći da to reši, pre ili kasnije, i da neće odustati dokle god se situacija ne savlda, jer je to dobro za dete na duže staze. Posle svake savladane prepreke, obavezno ga nagradite primereno i zajedno se tome radujte, uživajte u pobedi, predahnite dovoljno dugo, a zatim – krenite dalje ka cilju.

Koliko je prevelika pospustljivost roditelja loša po razvijanje društvenih navika deteta, na koji način i kako to sprečiti?

– Ako su roditelji previše popustljivi, dete će biti razmaženo. Dakle, i ubuduće će se ponašati previše popustljivo prema sebi, ne poštujući društvene, a na žalost ponekada i zakonske norme, gledaće samo sebe i svoje interese, a prema drugim ljudima neće imati dovoljno obzira.

Jedini način da se to spreči jeste da dete pored dovoljne količine bezuslovne ljubavi, pohvala i nagrada, ima i primerenu količinu discipline, zahteva i kazni.

U poslednje vreme je i kod nas na žalost veoma prisutan trend da se vrše razni pritisci na javnost i zakonodavstvo da se roditeljima oduzme moć da vaspitaju svoju decu primenom primerene kazne.

Kažnjavanja je deo disciplinovanja, koje je deo vaspitavanja. A formula dobrog vaspitanja = ljubav + disciplinovanje.“

Neophodno je da roditelj ima širok repertoar  pohvala, nagrada i kazni, da bi dete usvojilo i shvatilo šta se sme, a šta se ne sme, šta je dobro, a šta je loše, da bi bilo socijalizovano u dovoljnoj meri.

Ovo je potkrepljeno brojnim istraživanjima koja su upoređivala decu i države gde je primenjivano popustljivo i vaspitanje uz disciplinu. Rezultat je uvek isti – deca i društva u kojima je uz ljubav primenjivana diciplina uspešnija su i zadovoljnija od razmažene dece.

Koliko je bitno da se roditelji ne dodvoravaju detetu već da ne zaborave da su oni ipak roditelji koji moraju da postavljaju granice, a ne da budu detetovi najbolji prijatelji?

– Roditelji su roditelji, a ne drugovi i drugarice detetu. To je loše i za roditelja i za dete, jer se brkaju uloge. Neko ko je u ulozi drugarice, ne može sprovesti sve ono što je roditeljska dužnost, kao ni što neko ko je u ulozi roditelja, ne može sprovesti sve ono što je detetu od prijateljstva potrebno. Roditelji imaju različiti nivo moći u odnosu na dete, i objektivno i psihološki, dok su dete i drugovi na istom nivou.

Sa druge strane, ako se dete sa roditeljima oseća kao da je u vojnoj školi koliko velika doza strogoće utiče na njega? Pri tom mislim i na skoro potpunu zabranu izlazaka, tačno vraćanje na vreme posle škole kući, zabranu spavanja kod prijatelja. U isto vreme ima i roditelja koji žele potpuno da kontrolišu detetovo vreme, pa im tako određuju tačnu satnicu – od toliko do toliko si u školi, onda možeš sat vremena kod druga, pa tačno kući u 7 da radiš domaći do 9, večera, pa spavanje…

– Naravno da nijedan ekstrem u vaspitanju nije dobar, kao što ne možemo prepustiti deci vođstvo u porodici, tako nije dobro ni da ona nemaju pravo glasa, mišljenja, izbora i da moraju bespogovorno da se pokoravaju svakoj roditeljskoj zamisli. Potrebno je da dete nauči da se podredi roditelju kao onom ko vodi porodicu.

Ali ako se samo bude podređivalo, neće ni kada odraste imati svoje mišljenje, zanemarivaće svoje želje uvek u korist drugih i biće u najmanju ruku nezadovoljno, čak i ako bude jako uspešno. Potiskivaće sve svoje i često „izgubiti sebe“ u korist toga da udovolji drugima. Tada će to dete biti presocijalizovano.

Presocijalizovana društva su ona društva u kojima imamo najviše samoubistava. Istraživanja i praksa su pokazala interesantne rezultate, koji su i logični: čak i pored ovakvih mogućih ishoda, uvek je bolje malo više, nego malo manje discipline. Jer, osoba koja ima viška discipline može se naučiti da sebi da više slobode.

Osoba koja ima manjka discipline, nema motiv i često ne želi sebi da je nameće, jer joj je mnogo prijatnije bez, nego sa disciplinom i pravilima.

Drugi set istraživanja pokazuje da je najbolje ako se u porodici zna da je roditelj vođa, a da se od deteta očekuje da usvoji i poštuje pravila i disciplinu, ali takođe i da se od deteta očekuje i podržava da ima svoje mišljenje, da zastupa svoje stavove, da ima svoje sasvim originalne ideje, da ga se pita za njegove želje, da učestvuje u donošenju odluka, ali, da će ipak na kraju biti onako kako roditelj kaže, barem dok dete ne stasa dovoljno da ima informacije, znanje, iskustvo i veštine da ih sasvim samostalno donosi.

Svi roditelji znaju da je vaspitanje dece najteži zadatak u životu i da često izgleda kao da pokušavate da prođete između Scile i Haribde – prestrogog i prepopustljivog načina vaspitanja. Recept je da budete realni, dosledni, strogi kada je neophodno i da mnogo volite svoje dete i da mu to i pokazujete i govorite svo ostalo vreme.

Da li na decu utiče prevelika strogoća što se tiče higijene? Pri tom mislim na „sterilisanje” prostorija, terati dete i njegove prijatelje da se obavezno izuvaju, ništa ne pipaju „prljavim” rukama i slično. Kako to utiče na to kako se dete oseća, i na njegovo druženje sa vršnjacima?

– Ukoliko roditelj preterano insistira na higijeni, dete ima velike šanse da postane opsesivno po tom pitanju, nekada do te mere da može razviti fobično-kompulzivno ili anksiozno-kompluzivno ponašanje, poremećaj, ili opsesivni poremećaj ličnosti. Ako mislite da ovo zvuči preterano, sledi objašnjenje.

Roditelj koji toliko insistira na higijeni i redu da sve mora biti poslagano i sterilisano, često je i sam opsesivan ili uplašen za svoje dete, a često i jedno i drugo. Često će praviti dramu oko sitnica u vezi sa higijenom, i često će prezaštićavati dete. Dete koje je vaspitano ovako i samo će pridavati preveliki značaj ovome, a ako je uz to bilo i prezaštićavano, to znači da mu se nije u dovoljnoj meri dozvoljavalo da se „oproba i dokaže svoje sposobnosti”, što će dovesti do toga da ono ne zna svoje sposobnosti ili ne veruje u njih, ili oba. A to dovodi do daljeg učvršćivanja ovakvog ponašanja ili čak razvoja poremećaja.

Mislim da se u današnje vreme i sa svim ovim preteruje, mediji su puni reklama za antibakterijske preparate, sapune, vlažne maramice, istrebljivače virusa, prašine, sterilizatore ovoga i onoga.

Moje lično mišljenje je da se često tu radi o trgovini roditeljskim strahom za ono što im je najvažnije, a to su njihova deca. Kad god „pritisnete dugmić za strah”, rezultati su zagarantovani i marketinški stručnjaci to dobro znaju.

A medicina, kao i narod takođe znaju da i u ovom treba imati meru. Čistoća  i urednost su potrebni, ali isto tako i izlaganje uobičajenim antigenima u umerenoj meri, da bi ih organizam upoznao, stekao otpornost na njih i kasnije, kada jednom više ne bude mame, tate i sterilisanog prostora, bio u stanju da se od njih sam odbrani.

Kako na dete utiče odbijanje roditelja da prihvati i dopusti detetu bilo šta što je „moderno” i novo jer smatra da je to sve loše?

– Ukoliko je roditelj striktan i neselektivan u proglašavanju svega što je novo odmah i bez daljeg informisanja kao lošeg, onda je takav roditelj nerealan i tera svoje dete da živi u prošlosti, a ne u sadašnjosti. Tako se može živeti jedino izolovano od sveta i vremena.

Svima je poznat primer zajednice Amiša u Americi, mada i kod nas postoje zajednice koje žive po sličnim principima. I njima je dobro u njihovoj zajednici, ali kada dođu u dodir sa ljudima van svoje zajednice, zbunjeni su i jedni i drugi, a na žalost, često se takav susret, zbog neinformisanosti, nerazumevanja i podsmeha ne završava baš dobro. U blažem slučaju, ako ne pratite barem sa strane i nemate ideju šta se dešava, bićete neshvaćeni i neprihvaćeni. Ne kažem da treba da budemo prihvaćeni i shvaćeni po svaku cenu, ali neka mera adaptacije i informisanosti je ipak potrebna, kako bismo mogli da se razumemo.

Iako je u savremenom svetu previše novih stvari u jedinici vremena, nisu sve one neophodno loše.

Zato roditelji treba da se informišu o novotarijama, pre nego što donesu zaključak da li su one dobre ili loše uopšte, kao i za njihovu porodicu i dete. Promena i kretanje su suština života, s merom, naravno i poštujući opšte principe prirode i humanosti.

Koliko stalna kritika može da deprimira dete, recimo kako se oblači?

– Ako roditelj stalno samo kritikuje dete za sve, i to neselektivno, pogotovo ako su to poruke upućene na njega kao na osobu, a ne na ponašanje, to je izrazito štetno, jer srozava detetovo samopouzdanje, osećaj vrednosti i voljenosti i doprinosi lošoj slici deteta o samome sebi, što vodi osećanju niže vrednosti pa sve do samoprezira koji je u osnovi velikog broja depresivnih poremećaja. Dakle ponavljam i naglašavam: ako kritikujući dete ne pravimo razliku između njega i njegovog ponašanja, to je izrazito loše.

Na primer, sasvim je uredu reći nešto kao: „Ne razumem kako jedno tako pametno dete može da napravi takvu glupost“,  a izrazito loše je reći: „Glupane, vidi šta si uradio!“.

Zabranjivanje da se druži sa određenim vršnjacima jer se roditelju ne sviđaju odnosno ne ispunjavaju njihove kriterijume?

– Zabrana bez objašnjenja je zabrana koja će izazvati ili bunt, pa će dete iz inata da radi baš ono što mu zabranjuju, ili će se odreći svojih želja i biti neserećno.

Ali, ako roditelj ima objektivne razloge za takav postupak, neophodno je da sa detetom razgovara o tome. „Objektivni razlozi“ moraju biti utemeljeni u realnosti, a ne na „snobovskim“ ili nekim drugim, iskrivljenim kriterijumima. Ako već objektivan razlog zaista postoji, bolje je da detetu postavljate pitanja, koja će dovesti da dete samo zaključi da je za njega druženje sa određenom osobom loše i to tačno zbog čega, jer se tako uključuje detetov proces mišljenja, što ostavlja trajniji efekat. Bolje nego da mu se samo „izdeklemuje manifest o nepodobnosti“ i „izruči zahtev o isključivanju“ iz detetovog kruga prijatelja , što može, a ne mora imati efekat…ili kontraefekat.

Prisluškivanje razgovora, sa negativnim kometarima, tipa šta je trebalo da kaže?

– Ne treba prisluškivati razgovore deteta! Možete ih slušati, ako se unapred dogovorite sa detetom, a to će verovatno biti slučaj ako zajedno sa detetom procenite da mu je i inače potreban savet kako da postupi u određenoj situaciji.

Jedini izuzetak od ovog pravila je ako roditelj opravdano sumnja da se dešava nešto gde treba da interveniše, a dete mu to nije reklo zbog straha od posledica od osobe s kojom priča ili od roditelja, ili iz želje da ga slaže ili izmanipuliše na neki drugi način, štetan za dete.

Ukoliko imate dobar odnos sa detetom i ono može da vam se poveri bez osuđivanja, jer zna da će od vas dobiti prihvatanje i dobar savet, ionako će vam samo reći sve što je važno da znate. Što znači, ne baš SVE, i to je u redu.

Ako dete ima problema u sklapanju prijateljstava da li ga treba pustiti da se samo sa svime izbori ili mu ipak treba nekako pomoći i koji je pravi način za to?

– I opet, ukoliko imate dobar odnos sa detetom znaćete da ima problema u ovoj sferi, što znači da možete sa detetom porazgovarati, ohrabriti ga i dati mu savet, ili još bolje, navesti neki primer kako ste vi ili neko od rodbine ili prijatelja rešavali slične probleme. Možete ponuditi svoju pomoć, ali naglasite da se nećete mešati, ukoliko vam to dete ne bude tražilo. Sem naravno, ako ne procenite da ga to ugrožava, recimo, ako trpi nasilje od strane vršnjaka, ili slično.

Komentari

Vaše pitanje / komentar:

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su obeležena sa *