Marko Petković, Blic, 03.07.2011.
BEOGRAD – Građani Srbije zbog stida i straha od diskriminacije nerado rešavaju svoje psihičke probleme odlaskom kod stručnjaka. Uvreženo je mišljenje da će zauvek biti obeleženi kada jednom otvore karton, pa zato veoma teško odlaze čak i u dispanzere domova zdravlja, objašnjava za “Blic nedelje” psihijatar Aleksandra Bubera.
Bubera se, pritom, posebno osvrnula i na prošlonedeljnu tragediju u Nišu, kada je majka sa dvoje dece skočila u smrt sa terase. Članovi porodice pretpostavljaju da su njeni psihički problemi verovatno izazvani bolešću sina.
Psihijatar Milan Milić smatra da na agresivno i autoagresivno ponašanje, kad je reč o uzrocima koji leže u duševnim bolestima, najviše utiču šizofrenija paranoidnog tipa i bipolarni afektivni poremećaj, odnosno manično depresivna psihoza.
Nisu svi oboleli – ubice
Stručnjaci posebno ističu da nije svaka osoba sa psihičkim problemima potencijalni ubica. Da li će neko da počini zločin, više zavisi od strukture ličnosti, nego od bolesti. Naime, podaci pojedinih istraživanja pokazali su da osobe obolele od duševnih bolesti ne predstavljaju dominantnu društvenu populaciju u ovim tipovima agresivnog ponašanja. Od svih analiziranih ubistava 11 odsto počinilaca bolovalo je od šizofrenije, dok je depresiju imalo svega osam odsto.
– Smatra se da ovi poremećaji uvećavaju rizik od pojave agresivnosti tri do devet puta u odnosu na opštu populaciju, dok je rizik značajnije veći ako su oni u kombinaciji sa narkomanijom ili alkoholizmom. Kod obolelih postoji veći rizik za pojavu agresivnosti zbog poremećaja mehanizama koji kontrolišu njeno ispoljavanje, što je uslovljeno bolešću. No, s obzirom da agresivnost, praktično, postoji kod svih ljudi, samo je pitanje koliko to dobro kontrolišemo – kaže Milić.
Posledice agresivnog ponašanja nije lako predvideti, pogotovo što procena verovatnoće agresivnih ispada varira između 10 i 70 odsto. Neki od faktora koji mogu da utiču na pojavu agresivnosti jesu niži obrazovni nivo, agresivno ponašanje i duševne bolesti u porodici, prethodni agresivni nastupi, korišćenje droge ili alkohola, sumanute ideje proganjanja, doživljaji ugroženosti ili sopstvene ogromne vrednosti i moći, kao i odbijanje ili izbegavanje lečenja.
Ipak, rođaci i prijatelji obolele osobe mogu na osnovu određenih simptoma da primete ukoliko nešto nije u redu sa njihovim bližnjima i da na taj način na vreme pomognu da se problem reši.
– Osim uobičajenih simptoma, poput halucinacija, sumanutih ideja, manije proganjanja ili bezvoljnosti, povlačenja u sebe, stava da je svet loše mesto i da nije vredno živeti, treba obratiti pažnju i na to kako osoba gleda na druge u svojoj okolini. Ako obolela osoba smatra da je neko bezvredan ili ukoliko postoje znaci izrazitog prezira i mržnje, kada se za opisivanje nekih osoba upotrebljavaju pogrdni izraze i o njima se razmišlja kao o životinjama ili stvarima, onda lako može da dođe do ubistva jer osobi koja ima takvu percepciju žrtva nije vredna života – objašnjava Aleksandra Bubera.
Kriminolog Dobrivoje Radovanović mišljenja je da duševno obolele osobe sklone agresivnom ponašanju ne mogu da se izleče, već da je sve što može da se uradi njihova kontrola.
Šizofrenija
– Slušne halucinacije (oboleli čuju glasove koji im nešto govore ili zapovedaju, pričaju sami sa sobom), sumanute ideje da ih neko proganja, prati, prisluškuje, da imaju kontakt sa bogom, da mogu da šalju misli na daljinu, deluju kao da nemaju emocije, pokazuju bezvoljnost, povlače se od ljudi, imaju isprekidane misli, nelogične rečenice, strahove…
Bipolarni afektivni poremećaj
– Javlja se u maničnom ili depresivnom obliku koji mogu da se smenjuju. Tipični simptomi manične faze jesu povišena energija, odnosno oboleli su stalno u pokretu, malo spavaju, ponašaju se euforično ili razdražljivo, puni su nerealnih ideja i planova, upadljivo se oblače i šminkaju, pričaju bez prestanka, hipererotizovani su, često su ubeđeni da imaju posebne moći, da su svetski poznate ličnosti…
– Oni mogu da se drže pod kontrolom uz redovno uzimanje lekova pošto je to uslov da budu dnevno prilagođeni životu. Čim prestanu da uzimaju lekove, dolaze u situaciju da zapadnu u maničnu depresiju ili u neki drugi oblik psihoze koji nosi pojavu veće agresivnosti. Oni, zapravo, ubijaju u toj fazi nemira. Slučajevi poput onog u Nišu najčešće se i dešavaju kada osoba prestane da uzima terapiju ili ako nikada nije ni bila pod terapijom – govori Radovanović.
On naglašava i da nijedna duševno obolela osoba ne smatra da je bolesna i zato odbijaju uzimanje lekova. Takvim ljudima najveću pomoć treba da pruže bliske osobe.
– Ukoliko se osoba razgovorom privoli da ode kod psihijatra, onda može da joj se pomogne terapijom. Lekar će da proceni da li je neophodna hospitalizacija ili je dovoljno da se samo daju lekovi – kaže Aleksandra Bubera.
Ona dodaje da niko ne može da bude nateran da se leči, osim u slučajevima kada to naloži sud.
– Postoje zakonska rešenja o “nedobrovoljnoj hospitalizaciji”. To se sprovodi ukoliko postoji osnovana sumnja da osoba ne može sama da upravlja svojim postupcima ili da podleže uticaju glasova i sumanutosti. Posebno ako preti da će da povredi sebe ili drugoga. Tada hitna pomoć odvodi obolelu osobu na procenu u psihijatrijsku ustanovu, gde može da bude zadržana 48 sati. Tamo ga obavezno pregleda konzilijum od pet lekara specijalista, posle čega sud odlučuje da li će ta osoba i protiv svoje volje ostati hospitalizovana – objašnjava Bubera.
Izvor: Blic