Integralni intervju dr Aleksandre Bubere sa novinarkom Lidijom Janković, čiji je deo objavljen na portalu B92.net 03.10.2018.
Šta i kada tinejdžeri prećutkuju svojim roditeljima? Koliko je opasno kad sami pokušavaju da reše problem kom nisu dorasli? Niz je pitanja u ovom osetljivom uzrastu i neretko roditelji nisu sigurni kako da reguju. Stručnjaci kažu da treba da ih razumeju i mnogo da razgovaraju, a ukoliko ih uhvate u laži, da zajedno odrede konsekvence za konkretan postupak.
Tokom odrastanja naša deca se sreću sa prvim životnim izazovima, razočaranjima, ljubavima, uspesima i neuspesima. Do koje mere roditelji treba da se “mešaju” odnosno treba li da insistira da im dete sve govori i kako treba da reaguju kad shvate da im ipak neke stvari deca prećutkuju?
Da li će nam se dete poveravati ili ne, obično se određuje mnogo ranije nego što dete postane tinejdžer i zavisi od toga kakva je situacija u porodici, kakav je model funkcionisanja ikakavi su uzročno posledični mehanizmi. Deca će prećutati ili ako smatraju da su učinila takav prestup da će dobiti veoma neprijatnu grznu ili kaznu, ako se boje da će ih roditelji poniziti, vređati, istući, ako se boje da će im samo još otežati rešavanje nečega što im je već problem, ako je to nešto čega se toliko stide da veruju da će roditelji zbog toga da ih odbace, al ii u slučaju ako su već naučili da mogu lako da izmanipulišu roditelje i da je to najlakši način da se provuku sa svojim ponašanjem, za koje i sami negde znaju d aje neadekvatno. Zbog toga je bitno mnogo ranije napraviti atmosferu gde dete može da kaže sve roditelju i da ništa niej toliko strašno kao da dete bude samo u nekom problemu koje prevazilazi njegove moći rešavanja istog. Ukoliko ovo nije postignuto ranije, bitno je da roditelji počnu da popravljaju odnos sa decom na način da ih slušaju, razumeju, da mogu da savladaju svoje reakcije, ali isto tako da umeju da budu glas razuma i konstruktivne kritike kada je to potrebno, na način koji će detetu pomoći da iz svoje greške nauči, a ne da s eoseća postiđeno, poniženo itd.
Neretko se iznenadimo kako su brzo deca porasla i kad u tom kontekstu od njih čujemo da se već desilo nešto što možda mi još nismo očekivali (na primer prvi poljubac), kako treba da reagujemo? Treba li da krijemo iznenađenje, da pokažemo zabrinutos zbog brzog odvijanja događaja i slično?
Ukoliko blisko pratimo svoju decu, ovakvi događaji neće biti uznenađenja, je rćemo biti upućeni u to šta s eu njihovim životima dešava, s kim se druže, kako provode vreme, koje se teme “vrte” u društvu, šta rade druga deca itd. pa ćemo imati predstavu i o tome šta kada može da se desi. Ukoliko ipak budemo iznenađenji, ne vredi da to krijemo, jer će deca svakako primetiti, čak i ako smo jakovešti, ona će znati da smo se iznenadili. Isto tako je bitno da ne odemo u drugu suprotnost i od toga pravimo dramu. Već da kažemo da nas je to iznenadilo i zbog čega, da uzmemo sebi vreme da razmislimo, udahnemo, izbrojimo do…koliko god nam treba i onda racionalno i staloženo razgovaramo o okolnostima događaja i probamo da razumemo šta se desilo i kako je došlo do toga da je to za nas “prerano” a za dete “na vreme”. I da onda zajedno vidimo šta ćemo s tim. Nekoj deci je potrebna edukacija i informacija, jer roditelji svesno ili nesvesno izbegavaju određene teme. Drugoj deci je potrebno razumevanje i podrška da razumeju sami sebe i svoje postupke; trećoj jasne granice. Sve zavisi od slučaja do slučaja.
Na primer, ukoliko tinejdžer puši i roditelj to otkrije, dete kaže da neće više i ipak nastavi… Šta roditelj treba da uradi? Kako da se izbori sa tom situacijom? Da li više treba da ga brine što puši ili što laže?
Pa ne znam odgovor da li treba da roditelje više brine ovo ili one, ali, prvo, ono što je hitnije, jeste da dete laže. Pušenje je svakako štetno, ali trenutno će veće posledice izazvati laganje. Zato se prvo treba pozabaviti tom temom. Da li dete laže iz straha od posledica, ili laže zato što je već naviklo da tako najlakše izbegne posledice? U prvom slučaju , jako je bitno da roditelj popravi odnos sa detetom i da dete shvati d aje ono roditelju najvažnije i da će roditelj učiniti sve što je u njegovoj moći da shvati šta se dešava i zašto i da situaciju vrate na pravi kolosek, uključujući i to da dete shvati d aje važniji njegov život i zdravlje, nego da se uklopi u vršnjačku grupu. U drugom slučaju, važno je da dete shvati da je posledica laganja obično teža nego posledica istine i da „muvanjem i muljanjem“ zapravo čini sebi „magareću uslugu“ i da će na kraju ono od čega se „izvuče“ sada, da ga mnogo više „košta“ kasnije – kako u vezi s apušenjem, tako i u vezi s asvim ostalim temama.
Do koje mere treba da smo prijatelji, a do koje autoritet sa tinejdžerima?
Prijateljstvo između roditelja i dece nije funkcionalno dok su deca tinejdžeri. Ovakav vid osnosa je funkcionalan kada su deca odrasla, osamostalila se i imaju integritet, a roditelji još dovoljno dobrog stanja da ne zavise od te iste dece. Dokle god dete zavisi od roditelja, roditelj treba da je autoritet detetu. Što je različito od autoritarnosti, despotizma i tome slično. Roditeljski autoritet treba da je pravedan, empatičan i sa dobro postavljenim granicama.
Dete nam dođe sa žurke i primetimo da je konzumiralo alkohol, da li je rešenje zabraniti odlaske na žurke?
Rešenje je ispitati ceo incident i zajedno sa detetom raspraviti sistuaciju: kakva su porodična pravila, kakav je dogovor, kakve su neposredne posledice, a kakve su odložene posledice takvog ponašanja. Zajedno treba odrediti i konsekvencu za takvo ponašanje. Nekada će to biti privremena zabrana odlaska, a nekada nešto drugo, što zavisi od veličine učinjenog prestupa i štete po dete i po odnos poverenja sa roditeljima. Konsekvenca treba da bude primerena tome. I opet, dužnost roditelja je d abude pravičan, empatičan i sa dobro postavljenim granicama i u ovom slučaju.
Koji bi bili najvažniji saveti u postupanju sa tinejdžerima, kako treba, a šta nikako da se radi?
Tinejdžeri su osobe koje više nisu deca, ali još nisu ni odrasli. Oni neke stvari znaju mnogo bolje od nas – na primer kada se radi o novim tehnologijama sa kojima su oni odrastali. Ali zato ne znaju mnoge stvari koje se uče i stiču životnim iskustvom. Potrebno je da ove činjenice imamo na umu i da ne nastupšamo iz pozicije da mi kao roditelji ipak sve znamo najbolje. Neke stvari zaista znamo, ali to kako se dete u današnjem svetu oseća i kako stvari i odnsoi funkcionišu, za mnoge roditelje je zbunjujuće i zastrašujuće. I nefunkcionalno je decu još dodatno zastrašivati. Bitno je izbeći da dođemo u stiuaciju da se dete inati, pa će uraditi suprotno od onoga što mu kažemo, čak i ako to ne želi i zna d anije dobro za njega, samo da bi nam se suprotstavilo, jer je procenilo d anismo fer. Zato je bitno da roditelj bude u poziciji autoriteta, ali onog ko štiti, informiše, vodi, razume saoseća i postavlja granice i sa te pozicije sarađuje sa detetom.
Mogli bismo to da donekle uporedimo sa vođenjem neke kompanije – ukoliko rukovodstvo hoće da kompanija radi funkcionalno, mora sarađivati sa radnicima, mora ih čuti, slušati i pregovarati do određene granice i znati kada treba da donese odluku po „svome“ a kada treba da posluša savet iz „baze“. Jedno bez drugoga ne može da funkcioniše.
U izdanju „Psihopolisa“ postoji dobra knjiga na ovu temu i zove se „Kako tinejdžerima postaviti granice“( i pritom sačuvati živce).
Objavljeni deo intervjua je dostupan na sajtu B92.net.