Strah

Aleksandra Bubera

Intervju sa novinarkom Vesnom Marić Brajković, objavljen u Blicu 16.10.2011.

Koji su najčešći strahovi koji muče ljude?

– Postoji više vrsta strahova: „običan strah”, strepnja, zabrinutost, panika, užas, specifične fobije… Strahovi nisu bića koja „muče” ljude, nego su strahovi rezultat spoljašnjih okolnosti, kada su, ustvari, način da upozore osobu da se dešava nešto važno i ugrožavajuće, te služe preživljavanju.

Ili su rezultat razmišljanja, mentalnih predstava, dakle, ne nečega što se realno dešava ovde i sada, već, ili se dešavalo u prošlosti, ili mi mislimo o stvarima koje bi se prema našem mišljenju, mogle desiti u budućnosti, a što može biti objektivna ili pak – pogrešna procena.

Ukoliko se bojimo neke situacije ili osobe koja je zaista ugrožavajuća, u meri u kojoj je ugrožavajuća, onda je taj strah adekvatan. A ukoliko se bojimo situacija ili osoba koje realno nisu ugrožavajuće, onda je strah neadekvatan. Strahovi zbog kojih ljudi najčešće imaju problema jesu neadekvatni, odnosno kada se ljudi boje situacija, stvari, pojava koje nisu objektivno ugrožavajuće.

To su najčeće agorafobija – strah od otvorenog prostora, ali i mesta gde su gužve, mnogo ljudi i sa kojih se ne može lako izaći (tržni centri, bioskopi, koncerti, javni prevoz i sl.), zatim napadi panike kada osobe doživljavaju intenzivnu neprijatnost i telesne senzacije, koje normalno prate svaki strah: lupanje srca, utisak da ne mogu dobro da udahnu, trnce u rukama i nogama, imaju utisak da im se vrti u glavi i da će se onesvestiti i misle da će umreti, jer ove telesne senzacije tumače kao znak infarkta srca ili moždanog udara, zbog čega se često obraćaju urgentnim službama, a kada im više puta kažu da je sa njima telesno sve u redu počinju da se plaše da gube razum – a ništa od ovoga nije tačno.

Nije redak strah od malog i zatvorenog prostora – klaustrofobija, a postoje i  druge specifične fobije – kao što su strah od visine, igala i oštrih predmeta, letenja, nekih životinja i slično (paukova, zmija, pasa, mačaka itd.). Takođe, dosta učestao je i strah da je osoba obolela od neke bolesti tj. hipohondrija.

Možemo se bojati bilo čega, a uzroci ovih strahova su različiti i individualni. To znači da ako se neko boji mačaka, uzrok tome može biti neko traumatsko iskustvo (ujed besne mačke), pogrešna uverenja (mačke su prenosioci teških i neizlečivih bolesti) ili „simbolički strah” (osoba neki nerazrešen konflikt koga nije svesna prenosi na konkretan predmet straha, u ovom slučaju mačku).

Zašto su noću strahovi još veći? 

– Strahovi su intenzivniji noću jer su povezani sa doživljajem da smo noću manje sposobni da kontrolišemo zastrašujuće situacije – zbog smanjene vidljivosti, zbog umora i zbog objektivno otežanog funkcionisanja noću većine ljudi, jer većina ljudi ima takve biološke ritmove da bolje funkcioniše danju. To takođe znači i da noću često manje objektivno razmišljamo nego danju, tako da je noću lakše da dođu do izražaja regresivni načini razmišljanja i osećanja, slično onome kao kada smo bili deca.

Mrak i spavanje za malu decu su zastrašujuće situacije jer deca inače imaju mnogo manju kontrolu nad situacijom nego odrasli zbog nerazvijenih veština, nedovoljnog znanja, specifičnog – magijskog načina razmišljanja i zato što je noć za većinu dece vreme kada se odvajaju od roditelja, što je zastrašujuća situacija (ali na koju dete treba da se postepeno privikava da bi bilo u stanju da samo spava kada poraste). Ukoliko dete nije na vreme i adekvatno prevazišlo ovu fazu biće sklonije da kada odraste noću bude uplašeno.

Kada je vreme da se čovek obrati lekaru? Koje simptome treba da prepozna kod sebe?

– Osoba treba da se obrati stručnjaku (ne neophodno lekaru, već to mogu biti i psihoterapeut i psiholog) ukoliko primeti, ili ga okolina upozorava da su strahovi koje ima preterani, neadekvatni, a svakako je krajnje vreme da se obrati za pomoć ukoliko zbog stanja ili poremećaja povezanih sa strahom nije u stanju da normalno funkcioniše tj. da obavlja svoje obaveze, da se odmara i uživa.

Ako se ne nešto ne preduzme i ne ode lekaru, koje su posledice? 

– Posledice su smanjen kvalitet života, tj. neprijatnost koju osoba trpi, a koja ne mora da se trpi, već problem može da se reši, zatim, često kod neadekvatnog straha i poremećaja u vezi sa strahovima se javlja generalizacija. Generalizacija znači da se osoba prvobitno boji jedne situacije, a zatim se ovi strahovi „proširuju” na sve više situacija ili objekata, zbog čega osoba primenjuje izbegavanje sve više situacija ili objekata, sužavajući tako svoje funkcionisanje, pa često i kretanje.

Nekada osobe zbog ovoga krive sebe i smatraju ne samo da njihov strah nije adekvatan, već da one same zbog toga nisu adekvatne, tj. ukoliko procene zbog ovoga sebe manje vrednima, to može biti uvod u depresiju, ali ne u svim slučajevima.

Da li moguće izlečiti (pobediti) određeni strah koji nas muči?

– Naravno. Ukoliko nije dovoljan razgovor sa rodbinom i prijateljima, a strahovi traju duže od tri meseca, potrebno je potražiti pomoć stručnjaka, koji će pomoći osobi da nauči da simptomi jesu neprijatni, ali da nisu strašni, zatim kako da ih kontroliše.

Zatim će pomoći osobi da shvati da nije telesno bolesna niti psihički poremećena, da se emocionalno opismeni tj. da upozna funkciju emocija, da razlikuje prijatne od neprijatnih, adekvatne od neadekvatnih, kako da ih ispoljava i, što je najvažnije, da dođe do toga šta je uzrok straha koji osoba oseća.

A zatim pomoći osobi da se rešava problem u korenu tj. uzročno-posledično.

– Dakle, radiće se ili sa traumatskim iskustvom ako ga je bilo, ispravljaće se pogrešna uverenja i zaključci koje je osoba imala u vezi sa određenom situacijom ili objektom, a ukoliko je u pitanju „simbolički” strah, pronalazi se uzrok zašto je osoba usmerila svoju psihičku energiju u tom pravcu i razrešava se uzrok koji je do toga doveo.

Komentari

Vaše pitanje / komentar:

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su obeležena sa *